Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако одреде мене, Чардаклију и Јову Протића из Пожаревца. Пређе и неки Гаја (Николајевић) с Чардаклијом (кога ћете доста писама међ мојим ̓артијама наћи).
Сад се нема шта, јербо у хитњи ништа спремили нисмо. Пође и Гаја Николајевић с нама, и сам не знам зашто је пошао. Дођемо у Смедерево, где изађемо и ја и Чардаклија, оба да што купимо
” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”. — Ја и Гаја Николајевић легосмо у лађу, а вода пљусну преко нас. Док повика думенџија: „Устајте, ко је легао!
— И одемо опет у Смедерево у Совет на наша определенија и тамо седимо. Док између Воскресенија (ово ми је Гаја Дабић каз̓о, да је по Воскресенију у вторник или Среду светлу бој био на Чучуга; ја сам заборавио био) чујем ја, да се
Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било. Главе нису секли, јер су сви разним хаљинама, пушкама и другим пљачкама натоварени били.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Често хоће и да се побије. Откако су га окметили — лепо човек побесне!... Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.
Црњански, Милош - Сеобе 2
То пише на росијским картама, до XИX века! Нигде не пише Ћурчија, Шијак, Ађански, Јанкович, Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак! Имена појединаца се не исписују на карте: Године су пролазиле и живот се настављао.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Из њега је потекао велики покрет илирства и јужнословенства Људевита Гаја, Рачког и ђаковачког бискупа Штросмајера. Иван Мажуранић, највећи хрватски песник, пореклом са јадранског приморја (из
Матавуљ, Симо - УСКОК
И ласно подијелише оно кућерка, оно дворишта, њешто гаја, њешто земље и стоке. Кад све то би готово, старији се сјети да обојица знају само једну пјесму. „А да коме ће пјесма?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
18. Пресилни бија тица гласни пук, И пунели су гаја злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира тад смо слушали ми зук И гледали
На место већ сам ја определно дошô, Ја таки гледа његову околину, На десно, лево њу сам таки прошô, Дикоју нађо гаја ту тишину, И мало сам још даље ошô, И открио сам врела ту бистрину; То срцу моме допало се је ома, Јер беше скоро
На крај је гаја веће дошао, Небеске радости га прође зрак — Из сене нешто гледај амо с' блиста — Одела њеног то ће бити крај.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Лутај, роде, по каљузи. (Римовање не смирује но нецпећy раскриљује.) Јовановић је ли Паја она звезда изнад гаја? ІІ Полијелеј. Сухо уље. Стргнут печат с хрисовуље. Изнад леле тужи јао. У мочвари мрак заспао.
- Неизгориво греје ми руку пламен с купине. ИИ О сипка звездо с Тариног гаја, потруси прахом фреску гудуре, монашке шпиље, лавре Синаја!
Што руке Божје тму не устуре да пукну поља пламсањем нара од Сентандреје до Хиландара!? о сипка звездо с Тариног гаја, ублажи удар ритмичких бура у зрело цаће стилских фигура!...
о сипка звездо с Тариног гаја. ИИИ Проспе се књигом светлост с Јордана. С ижице младе голуб узлети. (Је ли то словна фатаморгана?
ИИ Не престај, теци, диктатуро с гаја: о врат ми грлен ласте бришу крила у суноврату. Треште гнезда, јаја по зраку звоне. Глувог доба свила у ћуку гуди.
Глувог доба свила у ћуку гуди. (Дотичу ми чула каденцу коса, руковет крагуја.) Не престај, теци, диктатуро с гаја јер могу, учас, шуме да онеме, да буде збрисан језик чавке, креје, да видик застру крљушт и пераја; у шкргут може
Не престај, теци, диктатуро с гаја! ИИИ У сваком џану дах је грешног Петка, грехоте живе с црним атрибутом, из које шушти с трновога цветка, кроз
земни квасац буја, а благи тамјан светих садржаја ореол гради где се сунча гуја под брижним лицем Сунца изнад гаја, што зрачним класјем, стргнутим са глога, јахачу купа коња зеленога.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Откуда? Сад се присећам, куме: долази, ваљда, пролеће. По свуноћ сањам скривену стазу испод Бабића гаја, гнезда у грању и лаку свраку којој сам крао јаја. Сећају ме се другови стари — откад заједно нисмо!
Пошао сам срца разиграна, води цеста преко наших села, гај до гаја, зелени брежуљци, наша школа, осамљена, бијела, док је гледам, путник успорио, нешто ми се брзо уморио.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Давно сам ја, Мило, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја. — Припевајте је за Зука, вели њен Гајо. — Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ђуку, одговори му Анђа и припева
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
У овом дружењу са пријатељима из славујевог гаја и са сеоским учитељем, моје знање француског језика постало је тако добро да је збуњивало мештане.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
У РАЈУ 204 ДАРВИН 207 ЂУРО ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МАРИЈА ТРАНДАФИЛ 210 О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА 211 ТИНА ЈАКШИЋКА 213 ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ 215 ЛАЗА НАНЧИЋ 218 НА ГРОБУ ЈЕДНОГ СКРОМНОГ СРБИНА 220 Др.
»Стармали« 1883. О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА и врлих му другова Лети, песмо моја, хрватскоме крају; Ако немаш крила, ти на уздисају.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране. Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
а он сад почô озбиља. Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо. Ми на вр' гаја, а он на окуку; он на вр' гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу. — Ето калуђера!
Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо. Ми на вр' гаја, а он на окуку; он на вр' гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу. — Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! — чу се неко код котла.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Права, широка и лепо калдрмисана, улица води кроз зеленило тог гаја богова. Сунце је стрмо зашло, небо се заруменило, лаки вечерњи поветарац пољуљкује вите палме између којих корачамо и
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
РАНО ЛЕТЕ ПРВИ ДИО И Из густа љескара на ивици Прокина гаја, јави се глас кукавице: — Ку-ку! Ку-ку!
И заиста, из љескара, умјесто птице, испаде дугоног бос дјечак и трком јурну у сјеновиту дубину старога гаја између голих и правих букових стабала. Куд ли то дјечак отрча, на чији знак?
Сахрањен је на самој ивици Гаја. Крај његова гроба, под крушком дивљаком, за врелих љетњих дана хладују чобани. Окупе се око камене надгробне плоче
Зими су све стазе и путеви око Гаја ишарани зечјим и вучјим траговима. С њима се укршта траг лисице, а понекад и злоћуде дивље свиње која се спусти с
Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму. Како се само не боји и ко ли га то зове?
Како се само не боји и ко ли га то зове? Дуге ноге брзо су донијеле дјечака до једне мање заравни усред Гаја. Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите.
Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја. Кад је стигао под стару крушку до гроба хајдука Јована, свог чукундједа, он сједе у презрелу јесењу траву и помилова
Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку. — Шта мислиш сад? Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу.
— Ехе, то сам ја већ смислио. Понесем ујутру књиге и ручак у торбици као да ћу у школу, па кад наиђем поред Гаја... — А ти на дрво!
Уз пут, враћајући се из Гаја, договорили су се кога ће, од бијених ђака, примити у дружину. — Цурице никако! — свечано изјави Стриц и ратоборно
— Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос. Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће!
Кад му Стриц исприча за Јованчета и за Тепсију, Ђоко само весело подврисну и стушти се путем у правцу Прокина гаја. — О-оп, јуриш у хајдуке! Убрзо се друмом показа и Лазар Мачак.