Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ Онда убацујемо сав онај крш од ствари у нову изнајмљену гајбу; ја таман престанем, а маман опали са ридањем. Напољу је град Београд и сви некако имају свој кров над главом, сви сем
Ескивирајте их баш у оном тренутку када, после не знам колико мука, најзад позајме неку бедну гајбу и кад им падне мрак на очи; кажите да вам се баш те вечери гледају излози или какву сличну глупост, враћајте
враћам се поново у оно благословено време пре него што су ме исфурали из школе, тачније речено враћам се у своју гајбу, у којој је уместо лустера замењеног за џак брашна 1943. са таванице висила у огромним количинима драма.
Само да се не заплачем — то би укењало читаву ствар. Када се матори вратио у гајбу, могао је да настави препирку са бледим димом моје цигарете, која је догоревала на ивици пепељаре.
Пристанете, дакле, да се тако помазите с неким од њих и знате ли шта вас сутрадан чека? Одведу вас у неку позајмљену гајбу која начисто базди на туђ свет. Швалерска гајба, није него!
Размишљање ме потпуно исцрпљује, па се бацам наглавачке у бункер и отварам славину, после чега гајбу поплављују радио-глупости из транђе, пардон, транзистора!
им је у томе што Швеђани никог не зову кући, не може, као, ниједан наш човек, све и да се убије, да уфура у шведску гајбу! — А зашто и да вас примају? — мислим се ја. — Идиоти једни, личите на добро увијене сарме, а из вас базди досада!
Као, сви смо, за име Бога, светски људи, па тако, свраћамо лежерно око поноћи, а овамо, кад ти њима уфураш у гајбу, без пет претходних најава телефоном, све те некако ђанишу као да си мало пошандрцала, и непрестано те опкољавају
јеж, те ово те оно, а старој гђи Лепосави из Мишарске сваког првог треба пљунути на длан пола плате, као наруквицу за гајбу и књавање.
Мој матори почне онако из зезања, да обилази увече Зокијеву гајбу. Одмах му буде, као, нешто сумњиво — кад год дође да залије цвеће — види да је управо заливено!
Чудно, зар не? На такво занимање сигурно још нисте наишли? Али, Суле са Аде је на своју једнособну гајбу чекао пуних двадесет и седам година, мада је рођени Београђанин; мислим, толико је обијао прагове различитих општина,
различитих општина, писао молбе, кумио, богорадио и, уопште — свашта; да је најбоље године свога живота стуцао на ту гајбу од двадесет и три квадратна метра.