Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Вај! И младост прође, кô сунце над гајем! Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака. СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Јок, побратиме тмурно дочека старац. — Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? — дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за ...
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме, дјечаци очекују кад ће да груне гарав топ, али све је уоколо тихо, над Гајем се смјешка златно љето, а пуцањ никако да се чује.
Заклећемо се на гробу хајдука Јованчета. Сви се дјечаци напречац уозбиљише. Сјенка давног хајдука промину сјеновитим Гајем. Бљесну његово сребром оковано оружје. Нешто зашкрипа дубоко у шуми.
ВИИ „Стара гарда“ Јованчетове дружине сједила је на окупу у хладовини под самим Прокиним гајем. Стигла је чак и Луња, иако се Стриц и овога пута бунио: — Шта она има да се мијеша у војне ствари?
Упао је тако и у један љескар везан с Прокиним гајем и — туп! — налетио на самог Николетину Бурсаћа. — Ехеј, ти не гледаш куд трчиш! — викну момчина.
Дјечак је управо био кренуо према Лисини, кад га на друму под Прокиним гајем пресрете Лазар Мачак уплашен и задихан. — Не иди даље, ево војске! — Какве војске? — трже се Јованче.
— Бјежите, ето усташа! Иду од раскршћа! Усташе опазише бјегунце кад су управ претрчавали једну узвишицу под Гајем и повикаше: — Стој, стој! Ено их!
— Пази га, спушта се! — промуца Ђоко Потрк. С фијуком и урлањем, авион прогрми над самим Гајем и суну некуд у правцу школе.
— Дружина, трком у пећину! — командова Јованче. Тек што се посљедњи дјечак увукао у пећински ходник над Гајем се зачу злослутан фијук пуштене бомбе.
— Како би било да се послије подне сви искупимо код нашег старог логора и да се опростимо с Прокиним гајем. — Хоћемо, хоћемо! — зовнућемо и Лазар Мачка и Луњу. — И пољара Лијана — додаде Јованче. — Он је наш стари савезник.