Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
би Бакоња и стигао на вријеме да слуша одговоре ђакона, то њему бијаше сасвијем као турски, толико је могао разумјети. Гвардијана би замијенио фра-Дувало, те испитивао ђаке, или би наредио Чимавици да их преслишава.
Кад приспје вријеме берби, сви се из манастира разиђоше преко воде, осим гвардијана, Шкоранце и Балегана. Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и његово се име
Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
За њим приђоше ђачићи: Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијана. За њима Балеган, и он прими дукат. За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан, пак возари Бељан
У здравље нашег припоштованог оца гвардијана и свију редовника, који су овди и који нису овди, и свега пука кршћанског и његовог поглавице, светог оца папе! Живили!
А бродиће бјеше однијела вода. — Све сам чуја и разабрâ, све... и за цркву и за гвардијана! — рече Срдар излазећи с натегом. — Ја не могу више! Добро ће бити, ако и ја не платим главом. Иђем одма да легнем.
Чинећи то говораше њешто талијански фратрима, који с великом муком обрнуше гвардијана потрбушке и свукоше му гаће. Да је ко рекао Бакоњи да ће се тога црнога дана још чему моћи зачудити, Бакоња то не би
— Ајде, моје дите, попи мало кавице, па отиђи у цркву, да пољубиш гвардијана у руку, па се одма врати. Ако те фра-Баре (Вртиреп), или стриц, или који други мисник буде устављâ, реци им да сам и’
Бакоња побјеже, јер чу иза себе глас стрица Чагљине. Опијело се брзо сврши, па фратри обнијеше гвардијана три пута око цркве и унијеше га у гробље, гдје Наћвар поче „рич“. Бакоња чу само почетак, тј.
Послије јутрење био је у трпезарији збор ради избора новога гвардијана. Избор је био писменијем гласањем. Кад скупише цедуље и прочиташе, а то „жребија“ паде на фра-Брну.
Није могуће описати „карабулину“ која завладаше ушљед тога открића. Сви изгубише свијест. Новога гвардијана одмах забоље трбух, а Дувала спопаде сипња, те обојица легоше. Провинцијал, Жвалоња, Лис и сви остали готово побјегоше.
И манастирци се, мало-помало, навикоше на настраности новога гвардијана, али његова немарност према уобичајеном реду и према опћим пословима као да пријеђе на све њих, управо као да их
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
и посетио клостер, чуо би и после поноћи још врло жив разговор из рефекторија, и доста смеха, вероватно на пошалице гвардијана који је био познат као духовит човек. У Јуден-сокаку, напротив, владао је стално шуман живот.