Ћипико, Иво - Приповетке
Пирка хладни сјеверац, гдјекад јаче заструји, али не снаша лишће нити њиме шушка; дува већ неколико дана: све је омео и очеличио, селом је чисто као
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад би, недјељом и празником, обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако тужно, неприкладно, и он се стидио од сама
Ћипико, Иво - Пауци
Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе... — А што не бих?
Ко би то негда био рекао?” — Машо што си се замислила? — и обујми је око паса. —Де, ти! —Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам ради чега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије?
одведе Божице, како се лијепо слагао са попом Враном: био је и црковинар, и чак, ради њега, поздрављао је и хришћане, гдјекад са „фаљен Исус”, што није прије у обичају било.
Настајних дана Раде ради у кући и на пољу за се и за жену; жао му да се родитељи превећ труде, а и осјећа гдјекад потребу да се замори, јер, заморивши се радом преко дана, лакше му пролазе дуге ноћи.
— И што даље говори, његове ријечи долазе мекше и питомије...— А опрости и мени ако сам те гдјекад саблазнио, као што и теби бог, преко мене, жено, опрашта... Опрости ми! — Бог да нам прости!
Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му... Гдјекад, кад је згода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако...
па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од друге.
— Ми ћемо вас оставити, — прекину ћутање брат јој и надода усрдно: — Пронађите нас гдјекад. Одоше. Иво часом застаде, и гледаше за њима. Чим замакоше, осјети силну тугу.
—Обикао сам... —И код нас је досадно, ну прођемо се... По подне и навече учини се партија, а гдјекад, знаш, замијеша се и мало жешће... Пролази се. Браво! Ових дана походило нас је једно талијанско друштво...
брдинама, за лаким сјенкама и засјенутим врховима; а смирајем дана стишава се занос, и наступа лака сјета. Гдјекад хода по пољу да гледа рад у виноградима и да се разговара са веселом младошћу.