Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ах, девојко моја! да знаш како те волим и гинем за тобом! Дража си ми но рођена мајка и сестра моја, милија ми је твоја танка половина и равна снага, но све благо
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
То жалба није но песма ина: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гинем, Мати, лудом матицом и тргам грозје, тргам купине, и витлам, витлам божур-палицом, и Трпим, тупим трулеж трупине.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Рибица добра на мору јужном, нашла је капу с поруком тужном и на њој крви трачак: „Јуначки гинем у бури, знајте, старини моме замјену дајте! Поздрав! Капетан Мачак.“ . . . . . .
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А он упре страшан поглед у њих па их пита: »Шта урадисте, море, ви овден!? Зар ја тамо гинем и бијем се ка’ ала с берићетом, а ви овде кркате пивчину и бифтеке!?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Не велим да гинем од велике снаге. — Где је данас снаге без труна очаја? Западô сам кадшто у сентименталност, Па и томе греху ево
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине. И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано!
И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано! Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада,
И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано! Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Или без ње или с њоме, Тешко бедном серцу моме! При састанку тајно стењем, При растанку плачем, гинем, венем. Други кој' у љубви страда, Он се добром концу нада; Ал' ја љубим без Надежде, Драгу моју други сојуз веже.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
И кад те вежу за колац, ти можеш мирне душе сам себи рећи: „Гинем, ал' имам једну олакшавајућу околност!” Веруј ми и послушај ме, ја ти ово говорим као родитељ, ради твоје будућности,
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем. Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије...
(Зловољно): Ја, Циганка! У Бању, у село, тамо је моје! Тамо, на мокру земљу, на голи камен да седим, да се сушим, да гинем, венем!... А код тебе! Нећу, не смем... СТОЈАН (занесено, испрекидано):... »На голи камен,... да седи, вене, гине...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и
Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло... Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.
Кô жедна биљка што мре у самоћи, За тобом и ја гинем жеђу истом. За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи