Употреба речи главу у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Туда су често пролазили Маџари. Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а

Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место. Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја! Он је умро...

да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику. То је све за један дан и једну ноћ.

Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше сиромашне собе...

погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.

заплакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога...

После сам нашао, баш поред чесме, једно хладовито место; метнуо сам моју торбицу под главу, па сам се онде одмарао. Гледао сам тамо у даљини подгорачке и сумраковачке планине....

а корак му беше тром, лен, као у човека који иде некуда где се никаквој радости нема надати, а после диже суморно главу и стаде ми приповедати: — Тако, пре неколико година, ишао сам са мојим кожицама у Параћин на вашар из Кривог Бира.

Човеку као да нешто одлане; дисање му је слободније, лице ведрије, па и сам коњ уздигне главу више, зарже и веселије корача унапред... Тако је и онда било.

Украј пута, у једном жбуњу, чуло се шушкање. Погледам боље, а то змија уздигнула главу високо изнад траве, очи јој се сјаје баш као они мали свици у црној ноћи; после се опружи и брзо као стрела прејури

уморни, пустили из кола, само још понеки момак и девојка играју, али усиљено; само Чукурова Стана што је високо дигла главу, па се лукаво смеши на мог побратима... У тај мах се и мени доста допала.

Стана је обукла своје стајаће руво, главу је забулила белом куповном шамијом, па није заборавила више левог увета и једну црвену ружу заденути; зубун бео као

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је себи једном завртио у главу, ако ће бити и криво и недостаточно, хоће да тако остане.

Ако је лењив, неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто

С таковим бесовесним и бешчеловечним звером правду тражити, то значи: себи погибал на главу навлачити. Простосрдечно и бедно магаре увјештава нас да се с силним не дружимо.

12 Лав и миш Лав утруђен легне у хлад почивати, и ту заспи. Миш туда ходећи, дође му у главу да претрчи лава. Лав се презне и шчепа миша. „Ниједна веро! На толиком пољу преко мојих ли леђа ти пут себи нађе?

Дугошијасти ждрал полакоми се на плаћу, завуче главу у курјачије грло и извуче кост, пак оно летећи више њега искаше плаћу.

А курјак, показујући му своје курјачке зубе, каже му: „Зар ти је то малена плаћа што си из оваких зуби извукао главу здраву и читаву?

23 Лисица и дрвена глава Лисица уђе у дућан древосечца и нађе ту између осталих вешти и једну дрвену главу весма мајсторски саделану, коју је позадуго гледала и тамо вамо преметала, но не чујући од ње никакве речи, тури је

” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено зна даје тако, нек' не губи времена, но нека виче за главу: „То не може бити”. Но он нам се руга тако нами похљепствујући, он нас за будале држи и вара нас.

Стани управ подупревши пређне ноге к зиду, сагни главу, и наклони рогове спред.” Јарац, на све готов, учини што му се рече: онда лисица, попевши му се на леђа и рогове,

” Како упази једном свођа господара пред кућом на столици у хладу заспата, привуче се | лагано, наслони му главу на раме код уха, пак затегне колико му год грло може: „Хиаа! Хиаа!

Али кад ко падне и поквари ногу, ил' разбије главу, ако ће и пијан бити, ту већ није до смеја, но до сожаљенија и помоћи.

А кад бог дâ те се време окрене другојаче, онда им дође јарчева зановетка на главу. Разуман човек, колико га више шчастије узвишава, толико он бива слатконаравнији и чло|вечнији.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не памти родио се крајем јесени умро

стења И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору Све то затварам својим ребрима, и тај звук, И твоју мрачну главу која светли у мени, И полумесец од снега, и брда зелени лук Који се у зениту самом светли и зелени 3.

ДРВОСЕЧА ПОПУ Раоник са рђом сламу са пламеном главу са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са страхом паметног венчала и царствује нам!

Ваљево с гробом на рамену, са точком око врата Врање, Крушевац носећи одсечену главу, вуку се преко Косова. Оста на северу, на вешалима, Космај, видик на југу затварају обриси гробова; бежи из

Заклан Кондор паде у јесењу траву, осветник допаде и одсече му главу. Диже је на мотку и разви заставу, па с главом одјаха низ шуму храстову, и јаше, кроз јелове, брезове шуме, и

и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља спаљен, свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући, одсечену главу показујући.

А тек расте дрво за распеће! Већ нас голе кундацима гоне, већ у главу уперена цев је! А тек ће нас у сточне вагоне, тек ће, преко Драве, за Кочéвје!

Немаш појма шта се дешава, ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку.

поховано, барено, чорбасто, недосољено, пресољено, пребиберено, једе из свих тањира, сарму, јабуку, паприку, рибљу главу, дрвени се, забреко брекће, тешко дише, али једе, непоколебљиво једе, једе, једе, једе, до побједе!

А могао би постати и патријарх, кад би разликовао гуске од анђела! Он је целог живота носио главу празну а зобницу пуну!

А ништа од тога није нам сметало да му под ноге положимо глобус, у руку скиптар, а на главу круну! 3. Као да никад није кусао купус из порције, калајном кашиком.

Као да није до јуче мењао трице за кучине, кучине за трице, данас би мењао распоред планета! Откако је на главу ставио круну, то више није онај исти човек!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

дочека га насред пута и карабиљ опали, а Гуша падне с коња мртав, а Ђока притрчи, узме његов мач, одсече му главу, хата његовог у’вати и узјаше. Други се Турци затворише у џамије и кулу, којима се без топа ништа не може учинити.

су саме спа’ије с царским бератима у Србији биле, узимали су од сваког жита, кроме ситне проје, десету оку; на ожењену главу узимали су по један грош, и то се звало главница, и баштеницу 20 пара узимали су за све ситнице, тј.

Осим тога плаћало се везиру, порез на мешћемску главу по сто гроша, а каткад и повише, а цару плаћало се арача по 3 гроша и 2 паре.

Кнезови крили су главе, па кад у вилајету порежу све данке, долазило је по 7 или највише по 8 гроша на главу. После тога постали су читлуци, и јаничари завладају, који су имали у Стамболу великог јаничар-агу, а у сваком

Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што си мој син, и кад

расхода и однесу везиру у Београд, који и своју порезу трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну ожењену главу долази, и тако једни̓ пута дође на мешћемску главу по сто а каткад и више гроша о Митрову-дну и о Ђурђеву—дну.

трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну ожењену главу долази, и тако једни̓ пута дође на мешћемску главу по сто а каткад и више гроша о Митрову-дну и о Ђурђеву—дну.

ето какви смо голи и боси, а ми смо злеудне најбоље газде у сиротињи, ко ће од нас онакви̓ дати по 100 по 160 гроша на главу” и проче. — Онда везир попусти мало од порезе.

Везир запалио наргиле па пуши, а окренуо главу и гледа у друго ћоше собе, а неће ниједнога кнеза да види. Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори

Ви кнезови, кад ја поручим, који не дође с војском, у његову главу.̓ — Ми му благодаримо и одемо весели, што смо опет нашег Хаџи-Муста-пашу повратили у његову стару доброту, кога

глава видински̓ Турака, које су одсечене и пред везировим конаком стајале; и то је први пут што сам мртву одсечену главу видео.

ја ћу се љутити и викати на вас; напослетку ја ћу вас као преко воље послушати, да не идемо преко Дрине; али у твоју главу, ако коме Турчину кажеш да сам ти ја повладио”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу. — Та није то, него ове јастуке — рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.

— одговори Радан већ излазећи из стрпљења. — А има ли деце? — Има двоје-троје... — Па то сте њему купили главу шећера? — Јес̓ — њему. — Е, е, ви̓те, то је лепо — кад сељани воле тако своје старешине. — Лепо је.

ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. »Не дирај тај шећер!

»Не дирај тај шећер!« издера се на њ, а помисли у себи: »Ово нису чиста посла!« Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу. Он се опет окрене напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто ва леђа, па све теже, теже...

с репићима; те — тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те — узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух, и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и саклони...

Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш. — Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте. — Понео сам...

Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу! — Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна?

— А да ли ће ваљати? — Како не би ваљало? Ја што купим — пред начелника да изнесем, не бих се застидио. Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду... — Е баш, Ђуко, хвала ти!... Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.

— Нек ти је алал, брате! — рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: — Хоћемо ли, господине? — Спреми и окрени кола!

— Господине — почеће кмет — није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... — па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита: — А шта вам је то?

— Ту се окрете Ђуку и рече: — Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!... — Ђуко одмах узе ивећ остави је, где је и стајала.

У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју је он »за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао«, и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та му једноликост додија, он сагиње главу и постаје зловољан... Таква је Мачва данас. Па, и поред свега тога, она је лепа, дивна!... Она је богата цура.

Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена. Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у четврт.

Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу... Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили.

— Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела. И загледа се Турчину у лице.

— Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври... — Богами, синко, не дај му да те избије из седла!.

Заптио слух, притајао дах, решио се на све: што је — ту је!... Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за часак... Наскоро дође к себи.

Наскоро дође к себи. Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу... Диже је мало више и звераше по оном вечерњем сутону... Нигде никог... Он дахну душом, диже се и седе...

Дуго је тако лежао... Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави.

Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!... Добро сам гађао!... Куршум је ударио у главу!... Он је поцпнyо и пао. То сам видео овим мојим рођеним очима! Па, опет, опет!...

И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!... — Посрнуо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!... А кад је посрнуо, онда је и пао!... Није му глава од камена, пао је!... Јесте, пао је!...

Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... Прва мисао беше му: Станко.

стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице? Право ми кажи: или волиш мене или њега? Она се зарумене и обори главу. — Ти знаш — прошапута. — А за њега не мариш? — Не марим. — Нимало? — Нимало. — И... свеједно ти је? — Свеједно!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Бивоље стадо диже главу: — Је ли то песма о моћи? Шева чу химну небу плаву, Буљина музику ноћи. Јастреб се трже: ето лова!

Река се лагано гасила. Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука.

Он хоће да ми метне на главу капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака. Он се руга моме шлему и мом штиту. Кад беседим народу који плаче од

Сад марсељеза предводи стопе, И с Марне убојне трубе, Џелату док се до пања попе Где главу Француској рубе. И ми смо луч на другој страни, Предстража и мач права — И у нас подли адвокат брани Што пређе

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе, поче се нихати, као заушћујући да ми нешто одговори.

— А? Колико? Можете ли да видите? Ах, јадни Ђорђе! Он опет искриви главу и, сасвим поред помоћника гледајући, рече: — Четири! Чини ми се четири! Не видим баш добро!...

Као неким мађионичким штапом, преда мном се створише опет њих двоје. Ја чух како она нечујно плаче и како он криви главу, гледа у прозор и санћим броји прсте на помоћниковој руци.

На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под пој

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али

Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе.

И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!” Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.

Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа.

Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући.

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па навукох јорган на главу. Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење.

Еј ти, слепи мишу! донеси још ракије... Кобила као срна! Па само овако савије главу. Он изви руку тако здраво, како би отприлике изгледао коњ са сломљеним вратом. — Ама зар ти немаш боље ракије?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; штавише, сад још хвале место да је суво и оцедно, и да му и не треба тротоар.

Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто. И сви тресу жалосно главом и хвале покојника.

Још су најкрупнији и најзнатнији догађаји били они који се дешавају недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они прешли преко Тисе и учинили то.

Зато при поласку у пензију, мислим да неће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било.

Тако је негда диктирано и писано писмо. Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо, а писмо пошље у Галицију или у

Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!).

каже: ти, ти брате и ти сестро или: Србине брате, а свакој госпођици: Српкињо селе, а то ни једном попу није ишло у главу. Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!« А затим продужи гласно: — Мило ми је...

Па још зева, лопов преисподњи! Ху, виле га однеле!« — па га гађа метлом или портфишем, а метла јој паде на главу, а мачак се и не миче с места него и даље спокојно и натенани умива и глади и дотерује тоалету.

ако се десило те је недеља била лепа, без ветра или кише; јер онда би могао обући своје беле панталоне и метнути на главу свој, једини у селу, сламни шешир, кога сâм почешће сумпором пере.

Ни стари брица Јефта не памти да је за четрдесет година свога бријања и ординирања у селу икоме, на пример, прао главу и заустављао крв недељом пре подне. Такви се случајеви дешавају тек после подне.

прозора и дунуо једанаест пута у рог и огласио већ скоро успавалом шору и селу да је једанаест сахата, подиже гђа Сида главу тужећи се на врућину, и викну преко собе поп-Спиру: — Спиро! О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’?

О боже, боже! — рече зевајући гђа Сида, па се прекрсти и намести боље шлофкапу (коју је кришом у помрчини метала на главу, јер је поп Спира страшно мрзио на те швапске женске шлофкапе), а напољу се чуше троми кораци сеоског боктера Ниће

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

А саката и језична Вела дигла би тада главу, и наслоњена пазухама о штаке, почела би високо, на слогове да муца... тобож као да правда; брани Љубу што неће да

— А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа. И, исто онако напућено, пркосно, гледаше ме као да ме испитиваше.

И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се... — Нане, слатка нане, Турци!

— гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље. Он, заобилазећи их, окретао би од њих главу и одбијао их презриво од себе. — Море, ’ајд! Зар ја па просим?

— Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам. — И одмах окреће главу, затвара очи да не гледа једнако скупљајући се уплашено испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи, за шта крив,

отишао, вратио се са заптијама, Менка везао, кућу му запалио и на његове очи обешчастио му жену којој после одсекао главу и бацио у крило везаном Менку. XИИ ЦОПА Од њега су се деца највише бојала.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Иду нека кола арњевима покривена. Кочијаш бесно тера. Када дођу до дућана, госа заповеди да стане, па промоли главу испод арњева. — О, слатки господар-Љубо, добро дошли! Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка.

Госпођа Цифрићка је тако наместила Љуби под главу да Першуновић и госпођа Перса на врат на нос оду кући, само да се са Љубом не састану.

Мени се врло допада што пишете да ћете вашу реч одржати, само ми то једно не иде у главу што толики дуг термин правите. Ја би’ волео да је што накраће.

И доиста, Свилокосић је лепо живео. У друштвима добро примљен, добар певач и леп човек; често је облачио атилу, на главу му лака самуркапа, кратке кордованске чизме с мамузама, чакшире тесне у чизме, у паради опасана сабља, иначе виси му

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

у ону гомилу што се видно храбрила последњом париском вешћу и њоме оживљена, у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне

вечност; и да сам ја имао толико уживања сам бих вечерас свечано тражио да ми одреде најопасније место па ма изгубио главу. Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио?

као кад неко на хируршком столу осети, да је без најдражих својих удова. Као змија вијем се по чаршаву, подижем главу, широко отварам очи, испружам се, грчим трзам, тражим увек твој жарки, твој рајски пољубац. Где си, мили мој, о где си?

Онда неколико тренутака настаде дубока, страховита тишина, па се он ухвати за главу, и викну: — Јелена, и ти поред мене... и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога...

Он напери у сред чела, али се рука укочи. — Пуцај! Пуцај! и безумна, горда звер забаци ону лепу главу Медузе која окамењава.

Видим ја: пола седам, а она нервозна као на иглама: о врти се, о гледа кроз прозор, о шта не ради. Па тек шешир на главу — оп, оде негде. — Исто — прекида је огреѕѕе — и она рђа мене никад не пита. — ...

Црвене варнице здраво! Хај, здраво црвене варнице!“ И наједанпут, онако го, разбарушен, и ужасан Јуришић, коме кроз главу муњевито сину онај вртоглави позив црвене плакате на новој грађевини, откључа врата и појури на улицу.

Африка

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао.

На питање да ли ће бити там–тама, један прислања главу на земљу, слуша и затим показује: „Тамо!“ Мало дале уистину почињемо разазнавати потмуо удар у бубањ, неколико

Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело.

Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.

кошуљу одраслог Европејца, испод које су вириле његове танке ноге, један диван нови жирарди, сувише велики за његову главу, и диван мали штап, од ружинога дрвета.

Ми се налазимо између два грдна канариса пуна воде, којом се користим да сваки час загњурим главу. Наши црнци леже крај ствари које су носили, и по њима се види да немају никако воле да иду дале; не што би били

Нисам спавао ни неколико минута кад се са ужасом пробудих. У сну сам се сетио да сам главу приклонио на груди и да су ми доњи део потиљка и врат тако изложени сунцу.

Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја замачем главу у сваки поток преко кога прелазимо, и пијем много и слободно.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Њену огромну главу увеличава још грдна пунђа од лажне црначке косе. Сасвим наврх главе је атласна повезача; ивицом целих ушних шкољки,

Онај који тресе звечком приклања јој непрестано главу, полусклопљених очију слуша зајапурено њене звуке, као да из ње излази ишта друго сем заглушне ларме.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима. ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању! МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити.

КАТИЦА (продуцира се). ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена.

) Баш зато и јесте тако велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако коњи, који су на велику ползу људма, умалили.

Имаш, море, памету у твоја глава? ЈУЦА: Прикладно питање! ЈАЊА. Ти немаш памету у глава, ти имаш у главу ђубру! Море, видиш колика штета у кућу, море? Што ћиш да си китиш?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Нарочито жели да види оне који се налазе под истрагом: браћу Исаковиче и капетана Пишчевича који је увртео у главу да оде у Росију.

Кад је јахао, ноге су му допирале коњу до колена. Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња.

Кад су из затвора изведени затвореници, окренуо је главу и наставио да одбија густе димове на свом, швапском, камишу.

Гарсули је и сам био као занемео. Да му је једно од оних топовских ђулади пало на главу, ни то га ваљда не би било тако погодило.

Њему је било стало да се легално питање у реду реши, а шта ће бити после, о томе нека Енгелсхофен лупа главу. Гарсули је имао наређење да се рескрипт из Беча има да прочита људима, и, на српском, протумачи.

За тренутак, осетив како га Сунце пали по образима, он је био подигао главу и покушао да погледа у Сунце, широм раширеним зеницама.

Руку је био подигао и ухватио се за главу, као да га је спопала нека, тешка, главобоља, гледајући пут параде, која се, у даљини, сад опет видела, као нека

“ Жена му је седела уздигнутих колена, обгрливши их рукама, спустивши главу на њих, са осмехом. Гледала га је својим крупним очима, које су сад биле зелене и светле, испаване, испод дугих

биле су његове мисли, али су оне пролетале брзо као ласте, а чиниле су се зелене, црвене, а прскале су кроз његову главу, као варнице. Седећи у црвеним, утегнутим чакширама и белој кошуљи, до паса, дрхтао је.

Њихов врат, што иде увис, из гребена. Чинило му се да види њихову главу, њихове танке власи и реп, дуг и пун. Лако је познати добру копиту, високу, доле широку, црну.

раста, утегнутим у плаву куртку славонских хусара, који јој се сад, ту, пред њом, клања, она је била уплашено сагла главу.

Сећао се како га је и на самрти гледала, ћутке, са сузама у очима. Заривши главу у везане руке, Павле се био толико занео тим мислима да није ни чуо како се, напољу, на лавиринту ходника, отварају

Теодосије - ЖИТИЈА

За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и самодршца све српске земље.

А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на срце притискајући.

али га због велике смерности и покорности према њему није смео називати сином, него грлећи га и љубећи његову свету главу говораше: — Да, господару мој, да, срце моје, и ја сам ради овога све оставио и прионуо за те јединога.

На главу их своју и очи полажући целиваше, и уподобивши их крстообразно, на прса његова положи. И тако са свом братијом ужеже

њега, али га прот дочека и као сина љубазно прими, као од оца благослови се, и новоосвећену руку његову целивајући на главу је своју полагаше.

) него и ту саму часну своју главу у прах земаљски подметаше пред ногама преподобних припадајући, молитве од свију и благослове да прими молећи.

Јуче нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми клањајући се целивамо свети његов гроб. Јуче нам је чашу с љубављу црпао, а данас миром светих

учини да и света слика на зиду, подобије његова часна лика, из сировог камена и из суха креча миро извире на његову главу.

том освећеном водом и топлом молитВом брата напоји, и свега га окропи, полажући руке своје свете на часну његову главу, и ову грлећи са сузама целоваше, много се молећи за њега тајно у срцу тајнозналцу и ономе који види сакривено.

молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српког.

И сви приклањаху главу под руку светога, хотећи се од њега благословити, а ка његовој власеној мантији прилагаху очи своје и лице, и ову

И одмах знамењем часнога крста часну главу њену осенивши, док је спавала остави је, проливајући реку суза због растанка. И ушав у пустињу, скри се од ње.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју.

Он удари Секулу буздованом, обори га са коња, али пре него што ће му одсећи главу пита га за име. Секула му се каже: он је био познат јунак, нећак Сибињанин Јанка, присног пријатеља овог непознатог

* А Милошу Војиновићу, који је преко одела ставио „бугар-кабаницу а на главу бугарску шубару“ и „начинио се црни бугарине“ механџија није хтео дати вина.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“, па и себе и чича-Тришу лупи неколико

Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи. Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба.

Треба зато да удружимо снаге и да смислимо како ћемо из ове невоље извући главу и репове. У срећки број осам стоји пророчанство: „Невоља ће здружити мачку и миша“ — рече Миш пророк и скромно се

а онда узе да даље гризе џак, све док се није начинио толики отвор да је и мачак Тошо могао провући своју велику главу и коначно се сасвим извући напоље, под прве вечерње звијезде. — Охо-хо, мијау!

Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје рупе, али баш у томе тренутку с гране преда њ стресну мачак Тошо.

Шта ти треба? Мачак Тошо трже се тако обрадован као да му је највећа сланина пала на главу: — Ту ли си, вјерни друже! Молим те, брзо овамо, па примакни сланину мени или мене сланини.

Коса му је већ сасвим бијела, ваљда од силног брашна које му већ годинама пада на главу. Шаров и мачак Тошо обично сједе удно Чичиних ногу или шетају око воденице и пазе на незнане госте.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

остане читав и читав устане Тај игра КЛИНА Један буде клин други клешта Остали су мајстори Клешта дохвате клин за главу Зубима га рукама га дохвате И вуку га вуку Ваде га из патоса Обично му само главу откину Тешко је извадити из патоса

су мајстори Клешта дохвате клин за главу Зубима га рукама га дохвате И вуку га вуку Ваде га из патоса Обично му само главу откину Тешко је извадити из патоса клин Мајстори онда кажу Не ваљају клешта Развале им вилице поломе им руке И баце

не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А овај је затегао свој поглед Затегао га од палца до палца Па хода по њему хода Прво полако после брже Па све

док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу испразни Претвори је у мишју рупу Мишеви поједу семе На месту остану мртви У празној се глави ветар настани И коти

уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра обигра Главни је Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И не изиђе му на друго Печен

чудо Сакрило си нож под мараму Прекорачило црту подметнуло ногу Покварило си игру Небо да ми се преврне Сунце да ми главу разбије Крпице да ми се растуре Не шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја ћу теби

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА Умоме целом змајевском веку људи ме гоне и главу ми секу, а ја чим њупнем царску кћер одмах ми кажу да сам звер!

Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у Врњачку Бању, или јој одсећи главу на пању. СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ То аспида беше силна, али нервно нестабилна.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу). В ПАВЛЕ, МАРИЈА ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом; кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број).

АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (Пауза, ломи се и најзад диже главу.) Ви знате моју Лидочку? ПАВЛЕ: Вашу госпођу? АЉОША: Да!

ПАВЛЕ (кад она ишчезне, дигне главу, после извесне паузе диже се и звони). ВИИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: Госпођа је отишла? МАРИЈА: Да!

Зашто, зашто сте дошли да ме мучите; ко вас је послао? Шта је то што ви говорите: ко вам је такву лудост улио у главу; шта хоћете ви, говорите, шта хоћете? АНТА: Ја сам га видео. РИНА: Познајете ли ви њега?

Но, хвала лепо! АНТА: А ако проговори? СПАСОЈЕ: Нећу му одговорити. РИНА: Ја ћу окренути главу; ја не желим да га видим. СПАСОЈЕ: А мислите ваљда да ја желим.

) XВИИ ПАВЛЕ, ПРЕЂАШЊИ ПАВЛЕ (улази и погледа по свима): Добар дан! СВИ (нико му не одговара, нико не окреће главу. Остају у ставу у коме су били). ПАВЛЕ (дужа пауза, он их посматра и најзад понавља): Добар дан желим!

СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви то доказати да је тако?

СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви то доказати да је тако? ПАВЛЕ: Разуме се!

Да, греду, али ако ми греду извучемо, срушиће нам се цела „Илирија” на главу. СПАСОЈЕ: Ужасно! ЂУРИЋ: Још ако је... имате ли ви случајно телефон? СПАСОЈЕ: Ето вам га при руци.

Ви видите ваљда да ја све радим по његовим упутствима, па шта онда лупате главу бригом кад има ко за вас да брине. ШВАРЦ (снебива се): Па ипак... Како да кажем, ствар није згодна.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Кад сам подигао главу, приметих како се Рашида смеје тресући чуперцима косе љескаве на сунцу као крљушт риба. Зуби су јој били неједнаки,

Он се плаши, Атамане! - Рашида је пљескала длановима, а Бароница узнемирена сетеркиним режањем, окрете главу према нама. Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић.

- Да нема ко да ти их купи? Зграбио ме је за ревере капутића и сада сам знао шта је на дневном реду. Увукао сам главу у рамена и следећих неколико тренутака чуло се само ударање и Веснин плач.

- рекох. - Тата је такође рекао да ме се стиди. - А да ли се ти самога себе стидиш? - подигла је главу, а очи су јој биле замућене док је руком одбијала да јој помогнем при распремању посуђа са стола.

Да ли због тога, тек она је обожавала тај собичак и ја сам често виђао њену црвенокосу главу нагнуту над кутије с лептирима или над комаде глине из које је вајала зечеве у свим могућим положајима.

И није било! Весна је већ ујутро закуцала на прозор мамине кухиње и промоливши унутра своју црвенокосу главу изрецитовала да је оно упалило: Меланију су тог јутра видели како полази од куће смешећи се свима редом.

Оно што сам осећао било је гађење на самог себе. Кад она прође поред мене и насмеши се, окретох главу у страну. Било је нешто око једанаест и пензионери су већ заузели сва места око водоскока.

отац није био никакав човек ни пре него што је, оклизнувши се са трећег спрата грађевине у Рузвелтовој улици, повредио главу и почео да пије, али Станика је за многе говорила да нису били никакви људи.

она на неки начин прославити Караново, али она се насмеја одговоривши да слава није нешто око чега би вредело лупати главу. - Ти, верујем, не мислиш тако? - подиже према мени своје модре очи и насмеши се.

Весна је, ипак, неодољиво куцала на врата тог романа. Претворену у високу црвенокосу музичарку, унео сам је у десету главу књиге. Њена улога била је да ствара романтично расположење, нешто као тужни и благи лајтмотив, у ствари.

Понекад у сну, виђао сам себе како му бацам камен у главу, њега како пада, сав крвав, и мајку избезумљена лица. Био сам срећан што се то овај пут није догодило и што ћу маму од

Само сам прешао дланом преко њеног колена и ставио јој главу у крило. Испод свог образа осећао сам како јој се стомак подиже и спушта.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Промислићу се. Тако се разговарају, и Чамча својим слаткоречијем бацио је господар-Софри црва у главу; неће дуго трајати, па ће се одважити. Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо.

— Оди, Милане, овамо. — Изволите. Милан дође, господар ухвати га за лево уво, па му главу к бокалу притегнуо. — Гледај, фали ли што у бокалу, јеси л’ отпио? Промрда га. — Јеси л’ пио? — Нисам.

Опет дође првим колима. Чамча пружи главу, али је умотан да га нико позвати не може, па почне са армицијашем пољски говорити.

Легну спавати. Сутрадан Чамча и Кречар обуку се у „трајдрот”, шешир цилиндер на главу, у сваког сребрн сахат са сребрним ланцем, па управо грофу Б. у дворац. Гроф је баш био код куће.

То је дугачак пут, али се господар Софра не дâ преломити, јер што он једаред у своју главу усели, то му не истера нико. Забележио све станице које на тај друм воде у Галицију. Путују врло лагано и врло дуго.

је казао својој жени, госпођи Агри, да не би више за цео свет тамо ишао; како их Чамча странпутицом водио, мало нису главу изгубили. Најзадовољнији је Чамча. Он са његовим умереним профитом сад ће опет веселије да живи.

Па онда Пера сасвим се забаталио, отпадно се од куће, од матере, од оца, нити је изгледа да ће отац на главу блуднога сина опростљиву руку метнути. И то је гризло.

И опет се сама обукла. Већ је сасвим обучена, само још венац меће на главу и пред огледалом удешава. Када је већ и венац наместила, стоји још пред огледалом, прекрстила руке, па се гледа.

Wіртсхаус) — крчма, гостионица, биртија Бüсте (нем. Бруст, фр. бусте) — биста, попрсје, нарочито кип који претставља главу и горњи део груди балгопочтенородна (цркв. слов.

или дома Пегаз (гр) — по грчкој митологији крилати коњ који је постао из крви Медузе кад јој је Персеј отсекао главу; од удара његова копита постао је извор Хипокрена, чија је вода надахњивала песнике; отуда: песничко надахнуће пер

Црњански, Милош - Сеобе 1

заогрнут, онако како се дигао са постеље, са великим, црним клобуком сребрних шара и кићанки, што га беше турио на главу при првом скоку из сна, он је пренеразио слуге. Притрчаше му, љубећи га у руку и приводећи му коња, који се пропињао.

Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнели издалека, крај ватре. Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се нису чуле.

Сагнувши главу над својом ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док,

На другом прозору старог здања видео се Вук Исакович, у кошуљи, и војник који га је заливао водом и прао му главу. Честњејши Исакович пробудио се, зачуђен сликама над главом, сатом који му је, мада опсова, одсвирао један менует,

Мотао се и пре на Рајни; малне изгуби главу у једној сечи, при утоци Дунава; послаше га затим у Италију, мада га брат ожени, мада је имао децу, мада није ни

Официри метнуше клобуке на главу и појахаше коње. Исакович, сав надувен од немоћног беса, пошто је наредио да се позове фелчер и да приђу кола на која

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати му вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча.

њега не седне, морао је да дискутује о стварима раја и пакла, о анђелима и арханђелима, јер су били, просто, увртели у главу да га покатоличе. Комесар је имао манију писмених успеха.

Комесар је имао манију писмених успеха. Увртео је био у главу да, по одласку бираног одреда Славонско‑подунавског пука на бојиште, јави, својим танким, оштрим словима, да се

Одлазећи сваки дан у Команде, у Двор, његов брат беше обукао килоте и упртио на главу перику, скинувши и брке, надодоливши се ордењем и плавим тракама, широким као шака, и једном спадом, танком као прст.

Обавијајући му главу пешкиром, натопљеним сирћетом, она му на груди, под кошуљу, смести малу икону Св. Мрате, голицајући га нехотице,

Плачући још јаче, она се сети мужевљевог лика и, спустивши главу на јастук, поче у мислима, да га љуби. Беше леп Вук Исакович кад је узе, хладне и глатке коже, која је за њу била

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ту се такође врши и оваква врста пробе: „Дође комшика трудној жени и неприметно јој метне мало соли на главу и пази за шта ће се пре трудна жена ухватити, да ли за уста или за нос.

на пример, не сме да једе: сувише зачињена и љута јела, да јој не би дете било по карактеру љуто (напрасито): главу од рибе, да дете не би имало вртоглавицу; доливано јело јер ће иначе дете имати „засип“.

⁴³ У тимочком крају верују да трудница не треба да једе овчију главу јер ће детету бити црни зуби, нити мозак јер ће дете бити слинаво.

За ове људе везано је и веровање да се дуго муче на самрти и да не могу да умру све док им се кошуљица не стави под главу. Осим кошуљице, постоје и многи други знаци на рођењу на основу којих се одгонета будућност новорођенчета.

Када у некој кући често умиру деца, тада домаћин, док свештеник чита опело, одсече петлу главу на кућном прагу. Одсечена глава се сахрањује под прагом, труп се стави на праг, а свештеник стане на њега.

„Кад нестану на овај свет леб и вино, квасац и петлови, онда се детету досадило“, или: „Земљо богомајко, дадо’ главу за главу, дадо’ тело за тело, дадо’ злато за злато, откупи’ роба од гроба, а подлога у залогу.

нестану на овај свет леб и вино, квасац и петлови, онда се детету досадило“, или: „Земљо богомајко, дадо’ главу за главу, дадо’ тело за тело, дадо’ злато за злато, откупи’ роба од гроба, а подлога у залогу.

овако је бајала детету које су напале вештице: „Узме у руку перушку и црвен конац, па додирујући болесникову главу, срце, руке и ноге, говори: ’устај! авај! Вештице, виле и ветрови!

авај! Вештице, виле и ветрови! Дошли сте да Милану (или већ како му је име) поједете срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да пребројите, у море песак да премерите, у свет путове да

И само што је дијете стало посати, пограби мајка краљачу и ш њоме лагано удари (кврцне) дијете у главу, велећи: ,љоке!’ На то опет укућани узму дијете и баве се ш њиме, доклен гођ не заборави на сису.

А у Метохији, ако детету тешко ничу први зуби, метну му куван коломбоч (кукуруз) на главу, па кажу: „Како брзо деца јела коломбоч, тако брзо зуби излазили!

939) — Ђеца се чуде свачему, а људи ничему. (Вук, бр. 1256) — На дјечји труп не мећи човечију главу. (Павићевић, 1937, с. 214) — Дјетић је кратковид, старац далековид. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Да птице небеске не падну у забораве. Земља и вода кад врата позатвара, кад главу напоље не помаљају ни траве, да црква у олтар пусти голуба, да не разгони сетних гугутака са звонара.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Замолио сам Јелену из приземља за игру. Бака је куњала, наслањајући главу на креденац. Био сам супериоран мушкарац са првог спрата који игра са девојчицом из приземља.

Онако без капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам нико није продавао лекове.

– Изгледа да ... Пуфко се ухвати за главу: – Господе, колико птица! Облак је све већи и већи. – Изгледа као да долазе због њега.

Мала девојка у стаклима Пуфкових наочара постаје све већа и већа. Он не стигне ни да подигне главу када бели набори њене хаљине испуне оба стаклена круга. Витки прсти и пун зглоб младе жене спусте се на лимени сто.

Избачен из догађаја. животињски завиди Бел Амију. Девојка окреће главу од плишаних животиња које је прекорно посматрају.

За тренутак потпуно га напусти лажна ветеранска сигурност — и сасвим изгуби главу осећајући како се враћа у своју школску клупу, преплашен, повређен и узбуђен до крајњих граница.

— а одмах затим загњури своју главу у њен капут, осетивши се потпуно безбедним. Све то време непозната девојка је певушила мелодију њихове последње игре.

ка тој ружичастој влажној површини лица па, наравно, погодише њен нос, а после ухо, јер је девојка мазно измицала главу, плашећи се очигледно виртуозне технике велеградског заводника.

Најпре трчање укруг око дворане, затим превртање преко главе, а онда Бел Ами више није имао где да скрије главу —дошла је на ред вежба на карикама и колона се вртоглаво смањивала пред њим док су се карике опасно примицале.

Тај звучни зид и слика на главу изврнутог паркета, што је у том часу личио на жуту пучину виђену из авиона, оштар бол дланова који су пекли слепљени

могло побећи, као што је немогуће бекство из лонца глатких зидова — све то и још много других ствари пролетеше кроз главу сиротог Бел Амија, док је онако распет висио између неба и паркета читаву једну вечност, а можда и дуже од тога, све

од које погубише зубе, и поред неродних година, липсавања стоке и лопова — свега што се једном Херцеговцу сручи на главу истог часа када се нађе у негостољубивој равници, на салашу.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Јер једва дочекасте да им у свему мајмунишете, да навучете те грдне пантале и капуте, да натакнете те печурке на главу! Вијећници већ одавно бјеху огуглали те његове нападе, те га оставише сама на тргу...

Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју! Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић.

знаш, у жалости, јер ми млађи син погибе у чети има двије године, а још није освећен! Кнез хукну и обори главу. Запуцаше пушке негдје далеко по селу, по другим браствима, а с друге стране великог пламена, гдје бјеху све три

само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио главу у торбу и затворио за собом за навијек врата своје отаџбине.

Види само како се срди на тебе и окреће главу! Стара јуначина чисто занијеми, стидећи се од тога њежнога пријекора. Јанку би тада згодна прилика да добро уочи

Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!

Дијете раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!

Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку! А-ну, ђедо, дај мени, ја ћу те целити! — На, ови час даћу је њеком, ако грдов не дође!

Стијепо Мрков ухватио у коштац с њеким младим високим француским официром, који му одсјече два прста, а Стијепо њему главу... — А млад и згодан бјеше, те ми га је и данас жао — рече Ћоро без смијеха, искрено.

Сад, је ли тај Вучетић тражио дио од тога, или бјеше што друго увртио у главу, не знам, тек он, а кажу и гувернадур обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара

И тако Иво уз владику би цијелог рата на Приморју, служећи га усрдно, а и стављајући „главу у торбу“, као војник, без чега не би никад стекао угледа међу Црногорцима! У мађупници се није готовило.

Владика обу чизме, преметну крст и панагију, обуче манторос и стави на главу панакамилавку, па сједе према ватри. Момак хитро стави у ред креветне хаљине, одшкрину стакло на прозору, па отворив

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Пак шта ће? Момак је леп, а види се и добар бити. Уз то је јошт и богат, па куд ћеш више? ДЕВОЈКА (наслони главу на руку, па се замисли). МАТИ: Ајде шта си луда. Познајем ја, ти ћеш бити срећна с њим.

МУЖ: Иди једанпут од мене. ЖЕНА (мазећи се): Нећу да идем, знаш. МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

једну логичну причицу, да то језгро угради умирујућу конструкцију, да свему, а нарочито што је неухватљиво, одреди главу и реп.

) Деци, као ни примитивним народима, не иде у главу појам ауторства; лепу песму нико није написао, нити она може бити нечије власништво.

Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик. Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер

Због тога је и сматрам значајном. Осамосталити мишљење, имати потпуно поверење у своја чула и у своју главу, ослободити се стидљивих обзира и стега, веровати у чудо не очекујући од других да га потврде, ићи онамо куд уобразиља

Жестока рима удара као чекић у главу; њоме песник исувише успешно влада односима у свету да бисмо могли да му се препуштамо до краја.

О чему ћуте данашња деца? О чему размишљају, какве их тајне муче, које их одушевљавају? Колико смо им утувили у главу лаж и глупост, колико смо их већ искварили?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

православних читалаца, или из обзира према аустријској цензури, он је у своме преводу изоставио аматемисану XВ главу. Преводио је више са руског превода но из француског оригинала.

Копитар је увидео необичне природне способности Караџићеве, и одмах га огласио за »најбољу главу« на коју је он међу Србима наишао. 1815.

Он учи руски језик, чита руске писце, одушевљава се Чернишевским. Он преводи Чернишевског, једну већу главу из романа Шта да се ради, велича рускога реформаторскога писца што »озбиља разбистрава помућене појмове, и својим

КЛАСИЧНИ МОТИВИ. — Окрећући главу од »бледе садашњости«, са жељом да избегне живот који га је притискивао и гушио, он се окретао оном што је некада

Милићевић, Вук - Беспуће

Воз се међутим уздрма и крену. Он се пружи, зари главу у кожни јастук и притисну руком очи, трудећи се да заспи. Воз се љуљао, трескао и тутњао; кондуктер пролажаше,

Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну, ледену, мртвачку

на дебео дренов штап и застајући да се одмори, с главом погнутом и очима упртим у земљу; тек кадгод само нагло подигне главу и простријели очима све око себе.

И у њој се збивало нешто. Она диже главу и нађе његов поглед, сљубивши га са својим, и само што дубоко уздахну и стресе се.

је силазио у башту, сјећа се да се је нехотице окренуо према њиховом прозору и учинило му се да је спазио једну женску главу које је убрзо нестало. И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме.

Јана Хуса и Жишке, увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија главу како су Чеси први словенски народ. И не смједе да оде. Међутим, познанство је било обично и случајно.

На каменим плочама ходника лежао је потрбушке пијан инжињер, гологлав, покушавајући да дигне главу, са још црвенијим меснатим образима него обично, са крвавим, избуљеним, блесавим, пијаним очима, са набреклим жилама

преко себе као једно бреме са својих леђа, да одгурне ногом, да раскине рукама, да кида зубима, — па да исправи поново главу и да поново погледа пркосно у живот.

Он одби, и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу. Па кад читав свијет поче да се крсти, и Гавре Ђаковић се прекрсти и учини му се да је то урадио неспретно,

га је овамо довео, љутио се на се у исти мах и стидио се самога себе и једне дјетињарије коју је био увртио себи у главу.

“ а Ирена је гледала с дјетињим очима које не разумијевају, припијала се уз њезино крило, и наслањала главу на њезине груди, знајући да ови часови које је дијете волило, долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора. »Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти!

— Ја сам ти, прико, тај, — наставља Јова —: за добро сам добар ка’ овај залогај! — рече и показа прасећу главу — да ме олижеш, прико! Ама, ако је за инат, за зло, е, хе, и ту сам ти ђида, прико. Е, не дам, прико, ја, па то ти је.

Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник... — О молим, молим, прико! — брани се полаженик. — Сваки је Србин војник!...

Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г.

Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја.

— Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де...

Кад помисли: шта је, а шта је све могао бити! Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био!

Ћути као да се осрамотио пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу главу, која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дуњу.

Ех, шта бих све могао ја написати али само што не смем! Не смем ни за живу главу да нагазим на трулу даску, па да поетизирам, јер, ево, реч је о учитељу Максиму, па куд смем ја у поезију, кад је то

Удовица покојникова дигла је парницу која једнако траје, и богзна како ће се свршити. Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да. Не да Максим никако, него тражи главу за главу. А веле да је то и образложио врло лепо.

Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да. Не да Максим никако, него тражи главу за главу. А веле да је то и образложио врло лепо.

Удовица тражи главу натраг, а учитељ не да. Не да Максим никако, него тражи главу за главу. А веле да је то и образложио врло лепо.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче спази тамо, Дивно чедо милооко Проговара: „Оди амо.

“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко. Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са

Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио. Ој сунашце жића мог убаво!

“ Угри гледе сви у траву, Јакшић горе диже главу, Вата штита гвоздена, Вата мача пламена, Лако врда, маше лако, Али бије врло јако, Сада звекну, сада ману, Сада

Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.

Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.

“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба. Црна Горо, гнездо соколова!

Смислим тамо, па окитит њима Главу, груди и јуначко плеће, Па тек онда амо громовима, Јера они у коприве неће. Па доватим Пегу за вођице, И полетим

Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне музе беле, А ове ти одма шумагеле!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Од погледа на термометар дјед је добијао вртоглавицу и стуживало би му се у стомаку, а од васер-ваге је закретао главу као од урокљивих очију.

— А што ти сад то треба? — чуди се дјед. — Четврта, пета, не знам ни ја. — Како шта ми треба! — диже главу Петрак. Самар му правим, а ти ...Дај га доведи, вјере ти. Дјед се послушно диже и доводи окретна коњичка.

дарежљивом руком каквог маштовитог чобанина, па зато понека неискусна и стидљива младица, све у пролазу, закреће главу и забезекнуто шишти: — Помози, боже и света Петко! Јуф, гром га убио!

Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик. Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер

— насмија се сликар. — Ех, заштитник! — прогунђа озлојеђен Сава. Вала ми се био на главу попео. Пођем увече некуда, тако, по свом послу, шта се кога тиче куда ћу, а он ...

Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена. — Ожежи, брате, колико боље можеш, посветила ти се драга рука!

пут њих двојице, и то још какве двојице: Раде Ћопић, газдински син, и Дане Десница, познат бојџија и аваница, кога у главу знају сви жандарми, лугари и остали чувари реда.

Кад мину и други свјетски рат и Мулић некако изнесе читаву главу, он се одједном нађе у некаквом туђем и непознатом свијету.

Нек је и тебе нешто кренуло из те твоје јазавчије јаме, баш си ми се био на главу попео. — Рђо калајџијска, није ти доста твоје потребе него још имаш кад и мојој незгоди да се ругаш — чуди се

— Ето ти, мамлазе сељачки, ја се извукох и без твоје помоћи. Јоваш с напором превали главу на његову страну и простења: — Неће гром у коприве ...А ја, видиш, и без твоје помоћи погибох.

набада ријечима као да нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој кумићу, мој кумићу, знам ја сваког од њих у главу, као своје рођено дијете ...Чуо си како се јутрос поштено туку, а?

“ Ниже Милорад писмо, пјесму Жалобитног Ђуре, ђедо ћутке плаче, а Цар Душан закренуо главу у ћошак, па му сузе капљу у лонац с охладњелим, стинутим грахом.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш! СУЉО: Знам ја шта говорим! МУСА: Гурни главу под воду, па говори! Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен!

ХАСАНАГА: Мени? Воло би баш да видим ко би стиснуо, КО би имо три чисте, да мене тури у скаредну песму! Главу би му откино! АХМЕД: Частио би га сувим златом!

Е, мој ефендијо! Ко са агама тикве сади, аге му се о главу лупају! ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек!

ХАСАНАГИНИЦА: Не треба мени утеха; мени треба да разумем! Зашто? — то ми грми у глави, ефендијо! Ко да ми главу разноси! Зашто? Зашто? ЈУСУФ: И ја се питам. Хасанагу су исцрпли последњи бојеви.

И сад, када је дочекао радост, види шта чини! Значи да је пометен, да не расуђује, да му је у главу ударила крв, и да му треба помоћи. То је лудило, беже, а у лудилу нема намере!

Немаш појма шта се дешава, Ти ниси у том колу; а то је твоја глава међу њима на столу. Не знаш да л ће ти главу на пањ, ил ће те с лађе, у џаку. Ти знаш само толико, да се то ради у мраку.

ХАСАНАГА: Значи, кажеш да пристанем? ЈУСУФ: Ти види. Ја бих пристао. ХАСАНАГА: Али пази, у ово своју главу улажеш! ЈУСУФ: Да улог није мало превелики? ХАСАНАГА: Не уображавај. Ниси толико глават.

Оће да се обезбеди с моје стране! Зна лисац одакле може ладан ветар да подуне, па да му однесе и чалму и главу! А и ти испаде слаб пророк! Паде у воду и твоје прогнозирање! А чу ли шта рече: кадија присто од прве!

ХАСАНАГИНИЦА: Осећам само гађење и страх. Плашим се јоргана којим се покривам, плашим се јастука на који спуштам главу; плашим се виљушке, тањира, кашике, плашим се цвећа! Дотакнем хлеб, па устукнем, ко да сам гују дотакла!

Овоје преко јего! И да знаш! Видиш ли ову зобницу? Добро је погледај! Ако у њу не стрпам твоју главу, тако ја из ње зобао! (Улазе мајка Хасанагина и Суљо, носећи колевку. Разговор се прекине, тишина, сви су збуњени.

Срце од камена! Видиш ли каквим ти каменом мајку именују? Велики камен... склоните га... Кадија! (Наслони главу на колевку. Прилази јој мајка Хасанагина.) ХАСАНАГА: Труди се да заплаче, ал не иде! Не може камен...

(Тишина. Хасанага наслања чело на мртву Хасанагиницу. Пољуби је у чело.) Први пут да је пољубим, а да не склони главу... (Узима Хасанагиницу на руке и уноси је у кућу.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен. Имао је велику, дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза очима, јак врат са кратким, напрегнутим

— Зар истина, да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио главу и побег’о. А и сам попа томе се слатко смејао.

гологлав, онако накарађен, скачући с једне на другу ногу, враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу. И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове.

чу Тодино силно јецање, плач свију жена па чак кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба...

Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га нешто око слепих очију. Отпоче се чешати.

и... и... — кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. — Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава.

Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи. Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих

Прелазиш ти, гледаш где ћеш да ступиш, прво опробаш камен да ли је он доста сталан, па онда занихав се, и уздигнувши главу, лако као срна, скочиш на нашу страну. — Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове!

Целим телом беше ти наслоњена на мене. Стиснух те јаче, хтедох да окренем главу, образи нам се протрше, ти осети мој врео дах и уздрхта, клону, али се брзо трже и скочи. — Ух! — Чекај!

Наслонила си се леђима на дирек, метла ти испала из руку, а ти оборивши главу тареш чело и намешташ косе и то полако, мучно. Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех. — Шта ти је?

осећао, знао и са неком сигурношћу могао бих те наћи где у твојој башти, под дудом, у трави, поклопљена ничке и увивши главу у твоју „бошчу“ јецаш и плачеш за мном! ИИИ Ах! — Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима.

Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем. — Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети

На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак. Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом.

КОЛО Мрак се црни небом шеће, хоће да га покрије, под пазухо главу меће тамбурице божије. Бледа глава, месец бледи, месец бледи пуначак, свуд около сетно гледи, свуд у колу пушта зрак.

Ал' није Шваба: — од једа мрска светска се гуја у коло сави, рођеним телом својој ће страви главу да смрска. Несрећна главо!

Свет му се руга! — Громове беса суседу првом о главу врља, у пламен и сам очајно срља, — плам до небеса! — Нестаде плама.

допусти ми да те косим, да те косим, да те носим, да покажем твоме лаву што му царску дичиш главу, иако те са ње скосим, да је диван баш и осим!

немој тако, не скрнави света реда! Израиљски свећеници ево т' седе до колена, а ти скидаш главу глави израиљска рода цела. Не, синовче! немој тако, не скрнави света реда! Замоли га и ти малко, израиљска брадо седа!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.

учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. У том сване: али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио.

Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим.

оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе! — па извади уши и на сто их баци.

Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.

Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи. Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу.

Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало.

Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало.

А кад подне пригрије, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Не питај, молим те. КУМ: Да ниси штетовао на свињама? МАКСИМ: Боље и то, него што ми дође ђаво на главу. КУМ: Биће моја кума. МАКСИМ: Ниси венчао жену, него ђавола, вампира, вукодлака.

Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је. Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг!

Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако? СВЕТОЗАР: Јесте. МАКСИМ: И ја на то морам приклонити главу и ћутати? СВЕТОЗАР: Као муж, који је уверен о доброти своје супруге. МАКСИМ: И јошт да се не смем никоме ни потужити?

ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.

ДОКТОР: Јесмо. ПУТНИК: Па откуд да је митрополит глава цркве? ДОКТОР: Јер му цариградски патријарх митру на главу положи. У земљи има нешто мало Власа. МАНОЈЛО: Бога ми, није нешто мало, него доста.

Па кад год вам треба штогод важно писати, да само вашу главу на његово чело метнете. ПОЗОРИЈЕ З. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор. Ово су ми дали, да вама предам.

МАНОЈЛО: Држи само! ДОКТОР: Тиранство, тиранство! МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте! (Чува главу.) ДОКТОР: Шта сте наумили са мном? ИСАЈЛО: Господине, не бојте се ништа, оће да вам секу мало испод језика.

) Оди, бриго моја! (Копајући.) Сад нек ми каже ко да је задовољнији човек кад има новаца, од оног који тиме не разбија главу. — Шта? Шта наопако? Шта? (Устане.) Је ли могуће? Моји новци? Тако брзо? Но, то нико није, него мој лепи комша.

ЉУБА: Шешир. СТАНИЈА: Ја се препадо, кад те виде. ЉУБА: А што? Зар није лепо? (Метне шешир на главу.) Гле, мајка. СТАНИЈА: Да плашиш чворце сас те репове. Кам ти красан фес, него то немачки.

СТАНИЈА (обазре се, па је мери): То велиш, а оно је зло, кад девојка сагне главу и кад дође мушко, а она га пољуби у руку. ЉУБА: Сад мушки љубе у руку девојке и жене. СТАНИЈА: Истину ли говориш?

ЉУБА: А куд иташ? ПИЈАДА: Та скоро це подне; да ме на ћекају код куце. (Меће шешир на главу.) ЉУБА: Баш ти је лепо оправила. ПИЈАДА: Сто ради ова масанмода, то је ћудо. Била је сест година у Бецу.

СТАНИЈА: Девојка добро и не види момка, него кад је просе, она сагне главу, ка девојка, а не гледа у мушко, да га поједе. ЉУБА: Е, моја мајка, то су времена луда.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

Да сам нека друга жена, да му с оним стаклетом расцопам главу. СТЕВАН: Мени јошт није нико главу расцопао. СУЛТАНА: Одговараш?

Да сам нека друга жена, да му с оним стаклетом расцопам главу. СТЕВАН: Мени јошт није нико главу расцопао. СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти!

СУЛТАНА: Оди да видим. (Повуче је к огледалу.) Заиста,... хм! (Љути се.) Сваки ђаво на моју главу. ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати.

ТРИФИЋ: Је л’ то твоја жена, мајстор Срето? СРЕТА: Требало би да је моја, али ево ушло јој у главу да је она милостива госпођа, гди млого на милостиву госпођу наличи. Неће да преде, неће да кува ћириш.

СУЛТАНА: Ја сам хотела шалу проводити, али ми је шала зло испала. ТРИФИЋ: Немојте ми главу забуњивати. СТЕВАН: Ово је договор, господине, не дајте се варати, милостива госпођа оће шалу да проводи.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мислим, виђате га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња.

прамцу, мој матори потпуно изненада, мислим потпуно онако, без везе, извали фундаменталну ствар: — Треба да утувиш у главу једну ствар, Анчи: лова ништа не значи! Ма колико је имала — опет ће ти фалити!

—Ваше пиће? —Парадајз-џус с малим белим мишевима. —Какви сте ви, у ствари? —Ја сам као мачка: баце ме на главу ја паднем на главу! — Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно!

—Парадајз-џус с малим белим мишевима. —Какви сте ви, у ствари? —Ја сам као мачка: баце ме на главу ја паднем на главу! — Шта мислите о најбољим годинама за једну жену? — извали она будала из огледала; недоношче једно!

Мој матори се још увек зеза, јури лево-десно, шверцује бугарске цигарете „Арда“, док мојој маман пуне главу тиме да је још рано да одсече кике. За то време старци деле свет.

часа да им човек да да понесу пушкомитраљез или нешто слично, а можда би љоснули чак и само кад би ставили шлем на главу! Они против рата?

Па, човече, они не би ни за живу главу могли да седе, на примјер, на патосу нечије кухиње или у шпајзу, или бакалници, на примјер, али на фестивалима — е, ту

Чекајући да се врати, размишљала сам о томе јесам ли фригос или нисам? Ту бубу ми је посадио у главу неки шмекер, неки Тика Фијока.

са звечећом аутоматском касом на улазу у неку велику самопослугу, или да ми је неко уградио таксиметар директно у главу; мислим, све ствари које би споменуо коштале су, па се стицао утисак да је живот нешто као аутомат у кога треба

И тако свет стоји и продаје зјала не иде му никако у главу да постаје и срећни саобраћајци. Али, пре него што се вратимо у стару Голфијану, позабавимо се још мало оним

Има и он својих мана! На пример, када га возим, не смем ни за живу главу да укључим радио, јер чим случајно чује да свира неко коло, одмах виче: „Застављај ауто!“ и избацује ме напоље.

чистог сујеверја, због којега чак и хотели много отменији од ове књиге немају апартман број 13, писац прескаче ову главу да га не би терао баксуз и одмах прелази на следеће поглавље.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

) Бол у болу. Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња! Ноћ на брегу, бије тоња.

Олистала буником крене кућа ỳ шуму. А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб. Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб. Шумско сунце ублажује коб.

пукну гробна врата, а помрчини проломи се дувар: да Први Ђорђе, подижући славу, на Другог Ђорђа стави живу главу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца поток спира, а обноћ нешто стравично грми: би се заклео, главу да даш, вози се ђаво кочијаш.

За њим је широк, распухан реп, признати ваља, прилично лијеп. Незнанко тајни, лоповска душа, подиже главу и прозор мјери, Мачкове приче пажљиво слуша и њушку своју лукаво цери.

“ Прозору Пијетлић допаде скоком, нахери главу, зажмири оком. „Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим?

По души кажи да ли ме вараш?“ „Ако ти лажем — Лисац му вели — печен ми батак на главу пао, ваздан ми зуби јестиво мљели, читав ми ћуран у трбух стао.

Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу — бакица спава, спустила главу, сребри се коса, на пруту трепти јутарња роса.

Вечери једне подигох главу мјесецу пуном на небу плаву, кад горе мишић, главом и брадом, сјео на мјесец, глође га крадом.

О ждралу бајку причаху плаву, и мени чежњом смутише главу. Од тога дана немир ме снађе, вечити путник постах, ждраловим путем по свету тражим, лето, неверна госта.

Зар не знаш, Тошо, изреку стару: Најдебљи миш се код млина крије.“ То чича рече, обори главу, води га Санак на далек пут, над њим, у тами, под самим кровом, ћути, савијен, од врбе прут.

Смирен је жрвањ још топал био и мирисао на брашно меко. Прену се деда, подиже главу: „Млин је заспао!“ — тихо је реко.

— Пребише зато, од гнева злог, крчмару леђа, а крави рог. Тражећи гнездо, весела чавка на главу слети чупавог Славка. „Гле мога гнезда, ала је меко и још је топло, грејȏ га неко!

За првог снега одједном живну, поспану збаци мрену, подиже главу, залаја гласно, у пустош белу крену. —На далек пут вам одлазим, каже, испод небеског лука, где вечно Псето, пољем

Рибе су јутрос, дао бих главу, изишле рано да пасу траву.“ Делија мачак на ноге скочи, заврти репом, заигра брком, на врата ђипи, а за њим Жућа

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Њен лик сасвим бео на месечини изгледао је непомичан, ћутао. Затим се насмешила недовршеним осмехом, осврнула главу на другу страну: — Не чудите се што сам дошла? — Не! — Дошла сам да вам ово испричам. Хтела сам баш вама, пошто...

Пустила је, једва усплахирена, да је милујем по коси и раменима. Желео сам ипак да јој метнем главу у крило и да тако останем до зоре.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

МУРАТОВО ТУЛБЕ У дољи Косова равног, у жару пламене битке, Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке, Сад мир мртвачки влада.

виле Чудновате бајке и песмице миле, Залуду га двори сав чаробни свет — Мутно му је око, срце пуно студи, А бледу је главу спустио на груди, Баш к'о бритком косом оборени цвет...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

БОГУМИЛСКА ПЕСМА Траже моју главу. Све што на главу личи бацају по ливадама на хрпе и ноћу газе коњима. Земљи отварају окна те ваде сребрну руду

БОГУМИЛСКА ПЕСМА Траже моју главу. Све што на главу личи бацају по ливадама на хрпе и ноћу газе коњима. Земљи отварају окна те ваде сребрну руду што глави пророчкој

И облаке кад људски покажу лик чакљама свлаче и копљима боду. Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.

Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече. СЛЕПИ КРАЉ У ИЗГНАНСТВУ Из васељенске ти престонице пишем. Стојим на прозору, ја царев гост и слушам жамор

Посечен бих, и голуб ми застаде у грлу, цркви се с рамена сливала крв. Звона су звонила с атлантских мора, а главу су моју носили на југ и север, с врха копаља на врхове кубета.

Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.

Што даље од створа плотског и од меса кланог Испосник главу окреће кад види дивљач како виси између стрмина он чека мирис ловоровог листа и не клања се ничем од крви ни од

Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве на вест бодру велика је традиција

утроба остаје пуна оних што се боје успомена и затворених соба и не смеју да гледају у сунце од стида окрећу главу кад виде виме и сунце које пролива нешто рујно да угаси жеђ мртвацима сунце је урна пуна жутог вина глава пуна

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Па јест', ал' ето, кад ће већ Агатон... ВИДА: Па оно по теби, какав си, може ти Агатон и главу појести. Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па ево мене, а ти, ако хоћеш,

– Прока, очајна лица, нервозно шета са забаченим рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке; Вида окренула свима леђа и сама са собом разговара као да неком

Прока, очајна лица, нервозно шета са забаченим рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке; Вида окренула свима леђа и сама са собом разговара као да неком чита лекцију; Мића се увалио у фотељу,

МИЋА: Збиља, и мени то не иде у главу да та девојчица, која је ипак врло лепа, уједанпут сад постаје богата наследница, а ја да примим легат од две хиљаде

ПРОКА: Право да ти кажем, Агатоне, и мени то некако не иде у главу. Како то фамилија па да немамо право да оборимо тестамент? То не могу да разумем.

ГИНА: Требало би сви да је презиремо. ВИДА: Што се мене тиче, ја ћу окренути главу кад је сретнем. АГАТОН: А што се мене тиче, ја ћу пљунути кад је сретнем и, ево, дајем вам реч да ћу је у име целе

СВИ: Тако је! Пристајемо! АГАТОН: И још да дамо овде поштену реч да ће свако од нас окренути главу кад је сретне. СВИ: Тако је, пристајемо!

АГАТОН: Па род смо; истина, ванбрачни род, али шта се то мене тиче. Зашто да ја окрећем главу од девојке кад је наследила толико имање? Боље ми је да сам род с њом него са Проком и Гином. СИМКА: Па боље, дабоме!

ТАНАСИЈЕ: Који он? АГАТОН: Па зет, адвокат! ПРОКА (осталима): Не можеш га ухватити ни за реп ни за главу. Ја вам, браћо и сестре, предлажем да се ми вратимо сваки у своју собу, па кад нам дође адвокат са полицијом, а ми да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Придигох се. Стражар као да се прену, и погледа ме зачуђено. — Не спава ти се?... — Чујеш ли звоно? Он накрену главу на једну страну. Отворених уста бленуо је у тамну ноћ.

Онда се окрете мени и проговори равнодушним гласом: — А, ко му га зна! — и слегну раменима. Завалио сам главу на леђну торбу, ослушкујући непрестано. Помислих да је то можда обичај у овом крају.

А шта и он зна?... Као да живи на неком другом свету. Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу људима.

Ван тога света, он и не познаје други. Наби кабаницу на главу и уђе у колибу, а за њим и ја. Ћутали смо... Чобани мало говоре.

— Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу. Онда се обрати осталима: — Седите на улаз, и опустите ноге... тако, да се бар и ми мало опружимо.

И његова љутња, да ли случајно или намерно, тек сразмерно је расла, да се на крају све сручи на Тасину главу — што није обрисао жвале на устима. Онда је наишао потпоручник Александар. Звали су га „Бас“.

— Као да је хтео рећи: па би се све сручило на нашу главу. Нареднику су поигравали мускули на вилицама. Затим је потпоручник наредио да се изврши запрезање батерије.

Само се зеленац „Ескило“, рудни коњ, узјогунио, па издигао главу и маше около камута. А поднаредник Живојин, као за инат, командује да се људи пожуре и Крста возар, сав црвен у лицу,

Замерка мора да се стави и кад је све исправно. Али ако командант однекуда изненади, онда би се све сручило на главу водника. — Окрените се, окрените. Зар не видите да рудни каска...

Не био ти ја каплар... — А-ух, да су ми она два рудна, па да прескачем препоне са све топ. Јанкуљ прилепио главу уз отвор цеви, и гледа не би ли шта унутра нашао. А Крста, возар, са коња даје налог Танасију да опипа једне бисаге...

У оближњем јарку угледасмо још три леша. У једнога раширене руке, други забио главу у земљу, а трећем глава преполовљена. Тешко је посматрати. Призор је упечатљив и мучан.

Овакве сусрете доживљавао је Таса често, зато устукну један корак и забаци главу уназад, да би повећао одстојање од руке потпоручника Александра. — Стани! — грмну потпоручник.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тек тада опази чобане, који га пажљиво посматраху. Он подиже главу и махну руком на њих: — Еј, море... одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за

одите овамо! Деца се згледаше; понеко се засмеја гласно, заклонивши главу за леђа другарева. — Има ли који ђак међу вама? — Еве... овај, пружише деца прст на једнога.

Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу...

знате — ћата. Учитељ још више обори главу, намршти се и пружи руку. Ћата опет хтеде нешто рећи, али се некако при руковању запетља, па се ћутећи врати на своје

Ваш нови учитељ... — Не могу сви људи бити фини и углађени: неком је Бог дао памет, а неком, место памети, зализану главу... рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати.

»Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке. Ту ми нико не поможе: одмах ће појурити у министарство тужбе, доставе... Хај-хај да горка хлеба!...

сунцу преливаше у неко црвенило, стаде их штипати за очи, стаде се увлачити у нос, у уши, стаде падати за врат, на главу, по лицу, свуда... Једва изиђоше и дахнуше слободно.

Љубица се разговараше, али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили. Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове

Имамо и Ми по нешто, и ако смо сиротиња. Тако је то. Гојко развукао уста у широк сладак смех, а главу окренуо у страну.

— А, ево мог стана, узвикну Љубица, дигнувши главу. Да је раније па да свратите, али је већ мрак... Гојко се трже и готово одскочи корак натраг. — Како...

ћата се задовољно и пакосно осмејкиваше, гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв

Љубица подиже главу и погледа писара право у очи, али се овај ни мало не збуни од тог погледа, већ јој приђе слободно и оним полицијско

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

26. Иде мома од овце, Ведро носи на главу. Ведро гу се прелива, Моми косе прелива. Турци косе секоше, С косе коњи шибаше. Ој убава, убава! 27.

бандунати А за љубав, што имасте, Ни ђечицу луду твоју, Који су те татом звали; Али има узданицу У ту твоју мудру главу, Да је не ћеш бандунати, Ни осталу муку твоју, Којуно си ти мучио Од ђетета маленога; Ни сиротну ђецу твоју Без

Веља боља обалила, Главу брату изгубила, Мој Ђорђије! Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје! Мајци срце обрањено, А

Ложи ватру, да дима нејмаде, Носи воду, да труња нејмаде, Јер ја нејмам сина нег’ једнога, Немој лудо изгубити главу.“ Врло мудра Латинка дјевојка Поручује загоркињи вили: “Свекрвице, загоркињо вило!

“ 190. Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила. 191.

да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.

“ “Не могу ти, сестро, на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!

Радована, мајке у радости, Симијанче, што ми књиге знаје, Оће сестра једно да ти даје, Да замени твоју русу главу!“ “Не да ујка, сестро, ни једнога, Него ће се клати са Турцима!“ 226. Ој ђевојко, имаш ли драгога?

мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У горици, ниже Темишвара!

секи, Нек купује свилу и кадифу, Нек с’ удаје куда јој је драго, Јер је братац удавати неће, Јер је братац погубио главу! 230. Сунце ми се крајем вије, ладо ле, миле! То не било јарко сунце, ој ладо, ој!

почетку је то била чворната тољага, токмак, а касније гвоздена кугла са дрвеном или металном дршком; ако буздован има главу са уздужним испупчењем, тзв.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање!

БЛАГОЈЕ: Пливам све стилове, прсно, леђно, краул, бетерфлај, 4х100 метара мешовито, роњење, скокови на главу и ноге са разних висина! ГИНА: Заборавио си да поменеш кучећи стил! СОФИЈА: Хвала, сад могу и сама!

му је пиљар с кантара изручио кило трешања; и, кад је појео трешње, сељак је шајкачу истресао и поново је ставио на главу. Разумеш? СОФИЈА: По томе, како ти говориш, човек би и у оном кориту могао да отплови и да открије Америку!

Имају велики пртљаг: сандуке, картонске, платнене и плетене кофере. Софија, која је на ошишану главу ставила перику, истреса песак из ципеле. Василије брише зној, пали цигарету.

ВАСИЛИЈЕ: Престани да причаш само о томе! ЈЕЛИСАВЕТА: Ништа ми од свега тога не иде у главу! Да Филип, онако занет, онако сметен, дође! И да онако хладнокрвно убије човека! Па да се попне у кућу и убије жену!

Још не могу да верујем... ко да сам сањала! СОФИЈА: Да се ја ноћас нисам сетила Филипа, можда бих изгубила и главу, а не косу! ВАСИЛИЈЕ: Зашто Филипа? СОФИЈА: Није Филипа, него тог његовог глумљења!

да сам вас синоћ пустила да отпутујете... СОФИЈА: Нити би Филип изгубио главу, ни ја косу! ЈЕЛИСАВЕТА: Све, што је икад било, па макар како да је било, Могло је бити и много боље, али и много

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе. Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема. Тада заплака у води звоно Светог Марка.

Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост. Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу? Хоћемо да вас дочекамо сјајно са песмом у вашу славу. Лепше се вама по небу шета, по земљи има блата.

Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто. И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља.

И, тако, без пута, моје миловање, по умирању лута. А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.

Ја сам то перо, затим, годинама носио забодено у моју луду главу. Приликом тог мог излета у Србију, док сам по Београду шетао, није ми ни наум падало да идем и посетим редакцију

Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати заувек.

Много су лакше ратовали официри. На пример, аустријски пешак имао је, тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак (ако ме сећање не вара) 47 кг.

Видим и себе у лејама расцветаног кромпира, код Поткамијена, како лежим са носем забоденим у земљу, а кад дигнем главу, оне, којима су потиљци одваљени и крвави. Ми смо дотле били навикли на шрапнеле, и гранате, засебно.

Висе, као гроздови, са кровова и степеница железница. Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине.

Ушао је у купе браће Поповића. Погледао их је, причао је Богдан Поповић, својим крупним очима лудака, окренуо главу, све до Београда, и није их удостојио ни поздрава.

Јахао је до Београда, и био на служби, у пуку, у Нишу. Међутим, коњ га је био ударио, копитом, у главу, у штали, па је дуго боловао и сад је оглашен, од лекара, за неспособног за службу.

Ни близу. Не изгледа добро. Сад је у цивилном оделу, а има мали шешир и велику главу. Ја онда у лађи, којом се враћам у Београд, чујем како време иде Дунавом, а корача гвоздено, и како нас је прегазило.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

А Ева би их брала, брала, задевала их у косу, плела од њих венце и њима обвијала главу и врат и бедра своја па их давала и мужу. И они би се заједно радовали цвећу и радовали се животу, хвалећи Бога.

Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било.

Она виде само бео покров, у који беше умотано тело његово, и венац од црвених ружа, што му обвијаше главу. Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже однесе

Кад он засвира, а крава, што је ту пасла, подиже главу и ослушну. Чуше га и неке роде и чапље што су се ту десиле крај рита, чуше га и жабе и гуштери у трави, па стадоше и

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега. Али пекарева жена, милостива душа, сажали се па му пружи један хлеб. Пекар се срдио и псовао жену.

Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се. — Иде свет за њим као луд... — мишљаше пекар. — Кажу да и чудеса чини, али ја у то не верујем...

И све је то горело и пламтело, сијало и трептало разнобојним сјајем тако да је старац заклонио рукама очи и обрнуо главу. Цар се смешио од задовољства.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на

Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! — рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.

” Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет: „Господо посланици, после поштованог друга у коме су...

Њен се корен у народу употребљава и као лек...” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко!

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше; оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и мисли.

Остаде до краја у истом положају како га и затекоше; оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по земљи и мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и 'ладно процеди

се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломије по неколико њих ногу, или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.

Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе

— Па зар нисте сви на броју? — процеди вођа не дижући главе. — Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо.

— Хууу!... Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! — прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.

Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или

Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу. У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се

Окрећеш главу на другу страну. На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача.

Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да сакрије главу у остругу.

Једни се гађају, други вичу, трећи засмејавају, а она, јадница, мора да ћушка главу или за рпу или у комишину... Отпочну, тако, по неколико њих да пробају, па кад виде да не могу ништа, морају да оставе

и приљуби се уз њу... Бејах се привукао до њих, те сам чуо ово шапутање. За минут ми прође кроз главу стотина мисли: он добар радник, богат и ваљан, она поштена и вредна, из добре куће, па, нек' им је срећно!...

Осветлио је собу, запалио цигару, отворио прозор и сео уз њега. Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли... »Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!...

Али ето, осим плашње, ништа му не иде у главу, не може ни једна мисао сад да му дође. Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме.

А може бити да би дали: кмет је прочит'о да је његова глава уцењена, па кад донесем главу, мора ми се платити, јакако!...

Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври... Све то би само за тренут ока. Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране.

Онде, где се два чатала везују, вире крајеви од врљика и пружају подесан заклон. Ту је зликовац завукао главу и кроз врљике пружио пушку на Љубишу, који се привлачи од чатала до чатала.

Капетан се веома изненади. — А камо онај... како'но... што му дадох магацинку? Људи ћуте, а Ђокић сагиње главу и ћушка се међу свет, само да га не опазе. — Како га уби, море? — пита капетан Љубишу. — Тсе... тек онако...

— Како га уби, море? — пита капетан Љубишу. — Тсе... тек онако... муца овај и сагиње главу, али по севању очију му види се да је веома узбуђен.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу! ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други.

Напиши... напиши... Чекај, немој ништа да напишеш. (Ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу.) ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим

И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи (Сине му мисао у главу.) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.) Канда се чује ларма?

У Тенкиној кафани потукли су се и разбили једном главу, али тај није ни наш ни њихов, није чак ни овдашњи. Аксентију Матићу полупали прозоре.

ЈЕВРЕМ: Свршено! ПАВКА (усхићено): Јевреме! ЈЕВРЕМ: А, Јевреме, сад, а јуче мал' ми ниси разбила главу кључем од дућана. ПАВКА: Јевреме, опрости! ЈЕВРЕМ: Погледај ми у Очи, хоћу да видим јесу л' ти наишле сузе на очи?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Имао је све педагоге у маломе прсту, па те тек залепи каквим цитатом из некога. Не смеш ни за живу главу ступити у полемику с њим ни око чега, јер ће те засути и затрпати масом цитата, да ћеш се покајати одмах.

првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари.

Јер као што се за Александра Великог прича у историји да је вазда са собом Омира носио и под главу (јастук) га метао и једнако читао, тако је и Срета с Пелагићем и легао и устајао. (Силно му је тај аутор импоновао!).

На главу тада метне фес без кићанке, или црни мек шешир са једним грдним ободом (метар, веле, да има у пречнику), као што малају

Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе

Столице су све читаве, јер се овде свет још не служи тим оружјем, не зна још шта је то »набити неком столицу на главу«. По дуварима кафане пуно свакојаких слика.

Е, то мало није ишло у главу ћир-Ђорђу, али јој је морао гледати кроз прсте ради других многих добрих страна њезиних. Била је добра кућеница.

Слобода илузорна, правда параграфска; власници силни и сложни, а народ инертан. Све црње од црњега, и то све на моју главу!

Стаде се претурати по кревету и уздуж и попреко; окрете главу где су биле ноге, а ноге где је била глава. — О, Максо — викну Сретен фамулуса, који је у другој одаји спавао, па

! Е, што ће чини онај други свет, сељаци на прилику, кад ми тако правимо!« — Е, па не може ова несретна земља да дигне главу с таквија синови! — вели Ђорђе.

је поиспрешивао свуда по каишу и по пантлици од шешира који је понекад, кад му се досади фес или шајкача, метао на главу. Служио је у војсци и дотерао до поднаредника. Одслужио је три рока, па се вратио натраг у село.

— вели ћир Ђорђе, који се расположи тек кад онога изведоше. — Добро и много фала што га изведосте! Ћа’ да изгубим главу, бре, за једну лолу и пангалоза! Не знаје он море јоште кој сам ја! Ја сам Сулиот, бре!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ено жене, насред Саве, ено мараме! Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси: Кад је врело, свак би главу да у води покваси! Па се баца у загрљај Сави, Морави И на глави покривало тад заборави ...

ПРИКРИВАЊЕ Да сачува главу глупу Свак је нашо неку рупу: Једни беже у Дрлупу, Ћопић у Босанску Крупу, А трећи се обезбеде Од несреће и од

Ко ђак кад забије нос у свеску, Ној тражи свој спас у песку, Самозаборав воли ној! Кад сакрије главу у мрак, Осети се срећан, јак, Заокружен као број И на своме господар свој!

ЧУДНОВАТ ДАН И Да ми је знати одреда Казати Оно што се ни за живу главу не да Исказати! Покушаћу, (Нек буде па шта буде): — Чудноват дан За биљке, птице и људе...

У невеселим годинама ћутања и неслободе, Чим примети погрешку спреман да је на мач набоде, Заложивши главу за знаност и за истину, Терао је мак на конац и збрку на чистину!

Около, на сат хода, ниједне нема мачке: На миру, он гута упитнике, ускличнике и тачке. Заривши главу у папир (баш ко у песак ној) Већ седам дана тамани дебели празнични број.

Гроздови сложени у гомиле: свакоме ко да на души лакне од гомиле кад се одмакне! Ал и у хрпи за живу главу грозд не да боју лудо плаву.

КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ Пре педесет година, после једног атентата У коме је чувени престолонаследник изгубио главу, У Србију је стигла писмена објава рата И туђа војска похрлила је на Саву.

Ваљда му Карађорђе не би пред гостима главу смакао И послао га директно у пакао? Зар није чудно да у истом тренутку живе личности Које између себе немају баш

Ах, да само није изнутра сапет, Показао би им, бар донекле! Тучом се у главу угони памет, Батине јесу из раја потекле!

Драле су се — цела их је пијаца чула! А старац је ћутао као мула, Полажући право на три удове Као на сопствену главу и удове!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

разних природњака утврдила су и дотле непознате разлике између јегуљиног мужјака и женке: мужјак има шиљасту главу, мањи је од женке, има веће отолите (врста израштаја по којима природњаци одређују старост јегуље) и веће леђно пераје.

Једна врста, на пример, има огромну главу испод које се налази пространа кеса као у пеликана, за смештање уловљеног плена, док јој је тело јако издужено и врло

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

Подигнућу главу своју поносито, И као мујезин с танког минарета, док пода мном шушти непрегледно жито, И на месечини плави кукољ

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ,

О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим! Да, кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови... Куго људска, да те Бог убије!

СЕРДАР ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ Чудне пушке, ваља мушку главу! Свака наша шест путах одјекне, а џефердар Томановић-Вука девет путах једнако се чује.

Како би им запâ, да те могу, главу би ти онај час посјекли ал' ти живу руке савезали, да те муче, да срце насладе. Врана врани очи не извади; брат је

а очи издају, узблути се мозак у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре. Што спомињеш Косово, Милоша?

СЕРДАР ИВАН ПЕТРОВИЋ С Мухамедом и глупост у главу! Тȅшко, Турци, вашијем душама, што облисте земљу њеном крвљу! Малене су јасли за два хата.

Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом?

Спуштавах се ја на ваше уже, умало се уже не претрже; отада смо виши пријатељи, у главу ми памет ућерасте“. СВРШИ ПИСМО И ЧИТА ГА НАГЛАС ПРЕД СВИЈЕМА (ЦРНОГОРЦИМА И ТУРЦИМА) КНЕЗ РОГАН Ето писмо, па сад

Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин в'јенац било него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца, — и ја плачем

се мени кунијаше да су једном жбири и шпијуни облагали једнога принципа пред сенатом и свијем народом, и да су му главу откинули баш на стубе његова палаца. Како их се други бојат неће кад могаше облагати дужда!

и три младе сестре твоје, кукавице? Седам снахах што ошиша? њима празно! Што не чува младу главу, људска вило; што крвника њом наслади, братска дико? На вјеру те посјекоше, невјерници!

да ти црне очи виђу, очи моје, да пољубим мртву главу, мјесто брата, да очешљам дуги перчин, јаох мени! и јуначку чалму свежем, сестра грдна!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Зар ја не знам и не чујем шта он ради, где се луња и колико троши. Главу ћу му као врапцу откинути. Ни ти ни он нити ико од вас на очи да ми не изађете“.

А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом.

чак и од шума и бата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она

Свакога, који би јој се приближавао, издржљиво би гледала и пратила, тако да би овај губио, као сагибао свој поглед, главу и са поштовањем пролазио поред ње јављајући јој се.

Тако исто, да јој не би прашина падала по коси, била је овлаш завила главу великом зејтинлијом шамијом, те јој је лице одударало јасније и свежије. Ветрила је и пајала собе.

Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир, пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу, и ваљда загрејана од оне вреве,

Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир, пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу, и ваљда загрејана од оне вреве, граје из чаршије, сваки час навирује овамо и виче: — Хајде, снашке, већ сав свет оде

Софком као крива, за те своје наде и мисли о њему, своме мужу, стидећи се те своје слабости, једнако крила од Софке главу и поглед и отимала се од ње да је тако дуго не намешта и дотерује. — Доста, доста, Софкице!

Тако седећи не помаче се и не диже главу, ни кад уђе његова жена са послужењем. На старом, малом и доста изабаном послужавнику велика чаша воде и у таслици

— Нано! Али мати, као бежећи, окренувши се од ње, све више је наслањала главу на прозор, и све више | плакала. Кроз плач, поче Софку да моли да јој не прилази, не пита је, и распитује се: — Иди,

не дочека да се шалом, који јој тетка пренеражена пружи, сасвим заогрне, увије, него само набацивши га, увијајући више главу, да је ко не види, изиђе. Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је.

И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи: — Ох! Ох! И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Сунце зраке баца Дугачке, жуте врх сàране моје, На прости ковчег и главу мртваца. Тутњи и бруји промукло и тмуло Музика смрти.

Кад ме није било, Његов се страшни разлегао рик Огромним цирком; а када се јавим, Главу у моје спуштао би крило, Без страха, али с пријатељством прâвим.

Али не подло, али не из страха, Он ме је, на знак мога прста, пушт’о. Обуздав’о буру своје дивље крви И покорно главу крај ногу ми спушт’о.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме. Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је

“ Затијем, диже струку на главу и момачкијем кораком стаде се пети. Није крочио сто пута а мећава завија. Како напријед она све то јача.

Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца.

Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те је она морала одићи своју главу гледајући у оца. А какво бјеше то гр’оце и та женска глава!

Сердар пошто цијелива дијете и утјеши, подиже главу те набра густе обрве, и таман отворио уста да брекне женскима нека прекину, кад неко закуца на вратима.

Није ли ти накнадио овијем дјететом?“ то рекавши, Радоје узе дијете са Станина крила па га сједе на своје и пољуби у главу. „Ево нам Милуна, ако Бог да! Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!

Старачка глава, обрубљена дугом, бијелом брадом, помоли се на прозору. Старац наслони главу на длан и остаде тако. Мјесец окупљајући своје зраке млазну с њима по зиду, а кад допријеше до старца, мјесец их

“ „Одмах, Господару!“ Калуђер сједе на широку столицу према слабоме огњу, обори главу, па извадив из џепа бројанице стаде пуштати кроз прсте зрно по зрно.

Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи! Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи. Сваки турио под главу камен, струку врх себе, под струком загрлио вјерну другу, дугачку пушку, па — као мртав.

Рука клону Турчину, а онај пробурази га, па кад паде, једним махом одсјече му главу, пак се упути за дрво. „Понеси главу!“ викну неки.

Рука клону Турчину, а онај пробурази га, па кад паде, једним махом одсјече му главу, пак се упути за дрво. „Понеси главу!“ викну неки.

Бјеху двојица другова Имбровијех, што доскочише гором, испод мергина. Оба сад дотрчаше да прихвате главу свога друга да се власи не пофале, и да узму Јанкову.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

антитеза, алузија или алегорија и највише се односе на човека у вези са његовим телом и деловима његова тела (Изгубити главу, Чувати као очи у глави, Има више дугова него косе на глави, Вући кога за нос, Скрхати коме врат итд.).

/ Младом момку пољубит’ дјевојку; Тешко вуку с псима другујући / и јунаку с рђом путујући; Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу; Састало се зло и горе, да се мало договоре).

Сутрашњи дан не дочекао! Тако згрчен на твоја врата не долазио! Тако магарећу главу не носио! Тако махнит по гори не скакао! Тако ме браћа не издала! Тако ме гром не убио, а ви сви здраво и весело!

Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи. Ударен мокром чарапом Ударила га шљивова грана у главу. Узјахао на вељега ата. Ујела га пчела за језик (тј. опио се). Уточио би ти крви испод грла.

— Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради. — Ко са врагом тикве сади, о главу му се лупају. — Врана врани очију не вади. — Вук на вука ни у гори неће. — Зла шиваља дуг конац удева.

— Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије. — Учећи другога и сами себе учимо.

— Чиј је почетак, тога и кривица. — Добар почетак, — лаки свршетак. — Рђав почетак (иште) камиш у главу. — Гори су повраци, нег’ ли почеци. — Боље је не почети, него не дочети. О РАДУ — У радина — комадина.

— Боље је чисто чело, него пуна кућа. — Боље да си мртав но срамотан. — Глава за главу, образ ни за главу. — Образ иде с главом О СРЕЋИ — Не бјежи од прве среће. — Није вук никоме срећу појео.

— Боље је чисто чело, него пуна кућа. — Боље да си мртав но срамотан. — Глава за главу, образ ни за главу. — Образ иде с главом О СРЕЋИ — Не бјежи од прве среће. — Није вук никоме срећу појео. — Сваком своја срећа.

— Добар је Бог, али су и ђаволи јаки. — Бога не гневи, врага не дражи. — Враг би и главу скинуо, али бог ни длаке не да. — Богу се моли, али ни ђавола не срди.

Боље ти је једном погинути, Него увјек туђина дворити. Боље ти је изгубити главу, Него своју огр’јешити душу. Боље ти је мушки погинути, Него женски сто годин’ живјети.

Када је једанпут човек легао да спава, медвед је остао да га брани од мува. Једна мува пала је човеку на главу, а медвед, да би је отклонио од свог пријатеља, дохвати стену и убије и муву и човека. Отуда ова изрека.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава?

на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо!

Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с

Свиња подигне главу, да види, шта је, | а мачка помисли од њезине сурле да је миш, па скочи, те свињу шапама за нос. Свиња се уплаши, па

Ђевојка га стане бискати, а Међедовић уставши полагано, распали својијем буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: „Ето овђе ме нешто уједе”; а Међедовић опет буздованом на друго мјесто,

Док се ми томе још чуђасмо и коње товарасмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколика пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и

горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште.

тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио па рече ђевојци: „Баш овђе ме нешто уједе.

” Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: „Опет ме нешто овђе уједе.” Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком

ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па се

И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.

” Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу. После тога почне сам путовати по свету, и тако путујући за дуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Потом треба изговорити у себи раширених руку: „Боже, очисти ме грешног и помилуј ме!“, а приклањајући главу и колена до земље говорити: „Сагреших ти, Господе, опрости ми!“ — три пута.

А потом да се поклопи игуману до земље. Онда нека приклања игуману главу своју откривену, а игуман часним крстом знаменујући га, нека овако побожно говори: „Молитвама Пресвете Богородице и

“ И подигавши пречисте руке своје и положивши их на главу моју, говораше: „Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен поспешиће спасење твоје, и нека пода ти уместо

И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док ме не посети Господ узети ме одавде.“ А ја, све испунивши, учиних што ми је он заповедио.

знање, реч и разум да ти од твога твоје принесем, од богатства добра доброту твоју, јер све то нађе и венчав пречасну главу своју доби жељено, светилник божаствени јави се, просветљујући васељену отачаства ти.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ИКОНИЈА: Сигурно она банда зградилишта! Свако вече туче и премлаћивања! Придигниде му главу! ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли! Ајде, не бој се, ја сам!

А и ти, не морам дидем далеко! Оседела, а носиш перику плаву! Мишју рупу набила на главу! ИКОНИЈА: Лепо, Бога ми, то ми је фала! А умела си од мене шољу зитина, кафену кашику масти, шољицу брашна...

А сад кажеш: вашка! Чудна ствар! Јесте се нешто можда покарабасили? АНЂЕЛКО: Покарабасили? Лопужа! Главу би мого да му расцопам барапску! ИСЛЕДНИК: Па и нађен је јутрос у својој соби. А и глава му расцопана.

Треће, по изласку из капезеа, за њега си се распитивао, и претио. Имам нотирано: а) да ћеш да му заковрнеш главу, б) да ће му присести фарбани бркови, ц) да ћеш га оставити модрог у целости!

ИСЛЕДНИК: А четврто, и као круна свега, и мени си малочас реко да би му лично расцопо главу, и то барапску! Сада ти сам извуци закључак! ЦМИЉА: А можда може преко Црвеног крста?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Љуби му руку, клекне, клоне, загњурује му главу на груди.) ЈОВЧА (тргне се): Ту сам, ћери, ту. (Под теретом сумње коју је разумео из владичиних речи, са страхом од

Намести ми те јастуке. МЛАДЕН (пометен, помаже јој, намешта јастуке иза ње, окренувши главу, јер не сме да је гледа: брзо се опет измиче). ВАСКА (све раздраженије): Ха, ха!

НЕКО С ФЕЊЕРОМ (изгуби се опет лево иза куће). МАРИЈА (из кујне, забуљена, држећи се рукама за главу тетурајући, сметено се пење): Ох, ево, ево!

МАРИЈА (прибрала се већ. Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко). ЈОВЧА (устукне пренеражен): Ама, шта је?

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи

У ноћи издвоји се у хуци ветрова дуг отегнут урлик пса. НАЗА (не диже главу, него још јаче, тајанственије, дубље се уноси у »кост«, гледа у њу, обрће је).

НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја, напунивши моју главу детињску с казанијами и с пролози, а не будући нимало кадар сврх чеса либо како ваља мислити ни расуждавати, нау|мио

ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве ствари с којима сам ја био моју будаласту детињску главу напунио? Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега.

видећи се изненада у такој фортуни, правдао се како је год могао, заклињући се и преклињући да он тога не би за главу учинио, и даје он мене хотео у Сенђурђу оставити.

Држећи ме тако протегнута као воловску кожу, једни за руке и за главу, а други за ноге, стаде лупња двоструке камџије по голој кожи.

брдом и холм над холмом као да се један на другога другољубно наслонио, и као да је један сврх другога своју по|носиту главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који

и како ће у исто време свак своју великолепну, са сви пролетњи, летњи и богати јесењи дарови надичену и преукрашену главу показивати и очима свију пре[д]стављати. Холм од холма лепши и дичнији, а сви заједно неисказане красоте и дивоте.

свак стоји на опазу и да добро гледа што ће пословати; да се он боји јести и пити преда мном, а смејати се и шалити за главу не сме. Силом би ме натеривао да ручам, називљући ме дивијим свецем, и често би ми овако говорио: „Упамти ти моје речи.

Да нисам страшив био, те да сам куд у планину отишао, ко зна шта би било; али сâм у планину, — за главу; а други се нико не нађе да са мном пође, и тако ти остадо[х] лепо до данас.

као свима онима који најмањега разуменија логике не имајући, како би кадри били расуждавати оно што читају, напуне главу свакојаких поњатија, мненија и противречија, пак ходе пуни ветра, чинећи им се бог зна шта знаду.

Но, знајући да његов стриц Дионисије, који га је ту довео био да га покалуђери, не би га за главу пустио, зато он науми и без „остај, збогом!” дома поћи. И будући да је са мном лепо живио, каже ми што је намислио.

Два или три коракљаја измакнем се и тада познам да оно на врху накривљено, то је зла змија окренула била главу к мени, чекајући ме да ближе дођем. А како види да се ја измичем, окрене од мене главу и с устремљенијем отиде.

А како види да се ја измичем, окрене од мене главу и с устремљенијем отиде. Благодарећи благој промисла десници на избављенију, с ужасом побегнем напоље.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што

А кад то не поможе, он зовну: — О, вра-Брне! Фратар диже главу. Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик

Да им то није Стипан казâ? Зар је Стипан галијот? С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи. Након пола часа пробуди га врдање у фратарској трпезарији.

, па онда би се опет вратио ка стрицу. Сад, ако вра надме образе и прегне главу, Бакоња дохвати са полице један танки, одјељени прутић, па га лагано удјене стрицу под кошуљу и чешка га по плећима.

А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром.

Ако је коме то на души било, било је фра-Брни. Али, опет, и фра-Брне се могаше оправдати, јер човјек који ломи главу са дјелима Јеронимовим, Томе Аквинскога и педесет других отаца, тај се не може бавити почетником.

се прекрсти три пута са три прста „по ришћанску“, метаниса три пута шапућући њешто, па прекрсти руке на грудима, диже главу па поче попијевајући: — Зелембаћа козе враћа, по дубоку, по широку, да напасе, да намузе, да накупи, угњу масла, да

Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека. А мени, брате мој, привише се ноге кâ два конца.

чаврљаху молитве као обично, зијехајући; али кад би се Срдар окренуо пут њих да их благосиља, онда би Бакоња оборио главу, јер се бојаше Срдарева оштрог погледа, који би могао продријети до дна душе Бакоњине, те видјети велику тајну — ако

— Дакленка: оп! — викну Дундак. Букар промоли главу. — Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! — Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви. — Па реци! Шта је?

— А шта би било да је који од нас изашâ — пита Брне. — Е, шта би било! Штедили би твоју липу главу! — рече Вртиреп... — Ма збиља, ми се не питамо: куда су антикристи ушли, кад су обоја врата била затворена!

— Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ова песма нису тешке речи Мада мало опор звучи густи звук. У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.

Памтим и једну раван пуну хлада Као одмакнуту од света и вике Рођену за главу збуњену од града. Мамим још нешто у мозгу са те слике: У дну је црвен кров, па облак, део плота — Час боје смрти, час

Дан се сломи, не ја: слази плава вечер. Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер.

НА РАСТАНКУ Из корова главу помаљам: о траве Хвала вам на ведром леку и склоништу. Ја се опет враћам у свет где ме ишту: Бледа замка наде, љубав,

Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно?

Посматрам ствари бачене испод трема: Зурим у ормар (у коме жижак ради). Или ушетам дубље: у таван с тмином Промолим главу и пратим игру сена По гредама и низу прашних гоблена Већ пробушених, крпљених паучином.

Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји). НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна

баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати главу пуну питања Немети или опет певати. ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари. Све више тамни моја соба.

За стаклом — ко за решеткама — Док бдим у некој бившој вери Окренем главу према вама: Завидим чак и мачки скотној Што се за окном, ено, цери Робијашу на доживотној.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ледене мотике пргаво ми налећу на главу и руке, а она ме за ноге вуче у свој оковани трбух. Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у

Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу. Зашто ја двадесет година страхујем да ми не располуте главу? дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан.

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали.

Из механе належе на врата све гласнији, разузданији ракијски жагор рабаџија, и крупан смех засипа му главу, туче по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало,

његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија, па су весели, а радовали би се да му разбојници смрскају главу.

Док је био млад, неколико пута је сањао ту шарену, искежену главу. После, младић се на путу, уз тешко роктање свиња и шкрипу кола, претворио у ћутљивог и строгог газду, који је младића

А она, одједном уморна, свила би руке под главу и мрак собе испунила дубоким уздасима. У зору, кад би се Ђорђе преокренуо на последњи сан, она би се из ината и љутње,

Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна изговори: — Не требају ми. Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду: — Они се смеју, седе на коленима и краду крушке.

Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата собице за слуге. На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може преселити у мој кревет! И његов деда, Лука, био је слуга.

Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући. — Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне!

Могао је бар паре да затражи. — Коњи ће покидати амове! — каже Никола, поново промоливши главу кроз одшкринута врата. — Може депеша сад да стигне — рече не гледајући га. — Сада ни курјаци не излазе из јазбине.

— Нека прошета коње до Мораве. Коњи и санке изјурише на пут и нестадоше у Диму вејавице. Аћим склони главу са прозора. Да лије Вукашина више волео што је последње дете? Или што личи на њега? Не зна. Све сам уложио у њега.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече: — Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река.

— Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук. Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала.

— Где да је тражим? — Код Рибље Главе! — Звезда утону у траве као кап росе, а мали чистач пође да тражи Рибљу Главу. »То је бар лако!« — помисли обрадован. »Чим дођем до прве реке, рибе ће знати!« Кад гле чуда! — Не знамо ми ништа!

— Не постоји такво створење међу нама. Питај птице! Али ни птице нису чуле за Рибљу Главу, а људи су се смејали: — Рибља Глава? Баш смешно! Тражи је у рибљој чорби! »Можда ме је звезда преварила?

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш!

« — Умиј се водом из потока! — шапну јој. — Прогледаћеш! Сребрна плесачица замочи главу у воду и кликну: — Па, ја видим! Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га.

— невидљиву за друге, опази Златоусти у куту собе Рибљу Главу. Затим, уместо ње виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик

Затим, уместо ње виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну: — Зар баш не може другачије? — Не може!

— Не може! — Нека ти буде! — Златоусти саже главу и осети како му се тел о смањује, како постаје прозрачан и лаган. — Како ћу познати Звездана када дође?

Али, гле! Љуштурица тесна, претесна — ни главу у њу да завучеш. Пужић од муке заплака и виде како на стази поред њега скакуће врабац, и смеје се: — Не прави од себе

Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу. Високо горе, на већ оголелој грани, један једини лист зеленио се и певао: — Најзеленији сам, најлепши, нико ми није

Сав у леденом зноју се пробуди. »Дошла вештица да се свети!« —промаче му кроз главу, али отишавши у школу, заборави и крабу и свој сан.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће.

Кнез је тргао руку, окренуо главу и намрштио се а Јеврем се повукао, блед као крпа. То је било пре три године. Сада, у Жабарима, опет је побеђивао

Око чесме гомила, што већа то и тиша: нем обруч склопљен око низама1, обруч који се сужава. Дечак, рањен у главу, лежи, можда још жив. Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац.

Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се

претпролеће, још су, под земљом, трајале зимске тишине, кошава је промицала без светлости, Васа је носио одсечену главу Марка Чарапића да је сахрани и, први пут, приметио како му је корак отежао.

ћурак био на Аганлији кад га је, са осталим дахијама, на препад ухватио Миленко Стојковић на Ада Кале, и одсекао му главу. Аганлијину главу однео је Дунав, али је ћурак остао, покривен мисирским златницима.

Аганлијину главу однео је Дунав, али је ћурак остао, покривен мисирским златницима.) Умало да Узун Мирко од тог посла не изгуби вид:

У Београду, љубимац Алипаше Скопљака али и његов талац, кнез Милош Обреновић сасвим је био ставио главу у торбу. Али, опасност није сметала Добрачи.

У тај мах, Рига је подигао главу, имао је мали осмех око усана и у очима и кнез је, згранут, схватио да његов секретар следи не само текст који му он

(Сасвим жуте и нарочито лепе биле су, на пример, Милошеве очи уперене на одсечену Карађорђеву главу, стављену на сто пред њим, 1817. године.

Милош је гледао Љубицу, а она је осећала да је не види: или јој се то само причињавало? Јер, изненада је подигла главу и ухватила његов поглед. (Или је тај поглед ухватио њу.) Два ока су зурила у Љубицу, жута и помало разрогачена.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

В. Илић XЦВИИ АНЂЕО ТУГЕ Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну сребрну лиру, Ја видим небеску слику. Са покиданих жица, Последњи акорд звони.

Ал' кад жарко лето дође, И младост ружу прође, Повије главу цвет; Љубави лептир се мане, И малакше му лет, Поћи ћемо на разне стране - Куд? сам Бог свети зна! Пролеће, ти, и ја.

В. Рајић ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти.

Немадох снаге да ускинем цвета, И сагох главу над његовим струком, А као вапај подземнога света Зајеца ветар помамним фијуком... Ту где ја клечах није било гроба.

Попа, Васко - КОРА

се Отворена рака на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Тада ми је севнуло кроз главу: не само код ових троуглова које сам сложио, већ и код свих правоуглих троуглова, квадрат хипотенузе једнак је збиру

„Јеси ли сигуран да је тако?“ „Могао бих заложити своју главу!“ „Да видимо! - Узмимо сада у разматрање још један, трећи, број који нека буде тачно половина нашег већег броја.

„Је ли тако или није?“, упита га Питагора. „Тако је“, рече Сатирос тихим гласом. „А ти си малочас заложио своју главу да је наш мањи број непаран!“ Сатирос обори ћутећи главу, а ученици ударише у гласан смех.

„А ти си малочас заложио своју главу да је наш мањи број непаран!“ Сатирос обори ћутећи главу, а ученици ударише у гласан смех.

Кад напослетку одабра једно кратконого четворомесечно дебело јагње, он поносито уздиже главу као да је решио Делијски проблем удвостручења коцке, познат и у Абдери по једној Еврипидовој драми.

Моји рибари су јутрос, кад су се истрезнили, отпловили на море, па ће се, дајем за то своју главу, вратити са чамцима пуним најлепших риба“. Номофилакс не знаде у први мах шта да му одговори.

Тако се магарац осети слободним, па раскречи што је више могао предње ноге, сави главу до земље, па стражњим ногама даде телу своме толики замах у вис, да од њега не беху поштеђени ни његови товари.

Натоварих њима своју главу и своју лађу, и вратих се кући. „Кад истоварих овде тај товар, средих га и прорешетах. Беше ту много пљеве, а тек по

Цео тај товар разделите бесплатно свима грађанима вароши, седам фунти на главу, а вама, господо сенатори, дупло толико. Демокритос је једини грађанин ове вароши коме такво лечење није потребно.

„Изгубио си, синовче, недавно оца“, рече Никија после малог одмора Аристотелу. Овај жалосно обори главу. „Беше то добар и ваљан човек“, настави Никија, „побратисмо се на двору у Пели.

Они ућуташе и дадоше се на посао. Никија одруби рибама главу, расколи их својим дебелим прстима вешто по дужини, избаци из њих кости и поче да их прождире, половину по половину.

Догод смо на њих упућени, личимо на људе, збијене у једној тамној пећини да онде не могу да мрдну, ни своју главу окрену.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки

и као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па понова спусти главу. Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво

Чичица је говорио јетко, ватрено и оно дрхтање видљиво се преносило са браде на главу, па на руке и цело тело. Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну: — Тачка, клеветниче!

Никола је изгледао страшан. — На колена! — грмео је он млатарајући се — нек ог-луви и чо-век и Бог! Мршавко подиже главу и свечано испружајући кажипрст у таван, упаде: — И Југославија... Ду реѕте, је м' ен фоуѕ!

А бркови су му били масни, умазани и ушиљени као иглице. Почешће нагињао је своју ћелаву главу и масне бркове па ми се жалио како је костобољан, нудио ми да једем „пробајте само фино прасенце“ и нешто ми поверљиво

Части ми моје. Зна цела варош, и ађутант је причао јавно...“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла.

“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу. Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече.

— Па... па, па на брзину. Кад се хитро промеша. И Секула отвара очи, намигује и загледа у десетицу. После диже главу: — Муф јесте ли видели? Три године а... а... а сви од њега да живимо.

— Иначе је под судом, гос' ђенерале, није штета. — Молим... — Говори! — Жандаре да не гађају у у... у... у главу. И он подиже очи к небу. — Треба се и тамо а... а... а... довијати. Арнаути седе скрстили ноге, пуше и смеју се.

— И шампања... — И шампања... И... и... цуцика... је л' и цуцика? А? И ђенерал се тресе од смеја, а мајор обара главу. А колона оживљена благим приморским сунцем и питомином одмиче сад сувом узбрдном путањом.

ти си једна ствар, једна клада, један буздован, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот.

— Пљаскам ја по барицама, корачам и размишљам о бесмртности душе, кад се изненада сукобих, главом у главу, са неком приликом такође под капуљачом. То је био карамбол, господо!

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Стајао је ту, пред нашим очима, жив и уобличен. Видио сам му широку, неправилну главу, коју су правили још широм његови просиједи солупи, смијешни и недоликујући једном дјечаку; видио сам његове округле,

И можда га је од скока уздржавала помисао да би некоме од њих могао пасти на главу. И то не толико, или бар не искључиво стога што није хтио да нанесе изненадну смрт невином случајном пролазнику,

И, једнога дана – скочио је. У пријеподневне сате, око десет и по. И то баш на улицу а не у двориште. Никоме на главу, али опет међу пролазнике.

И на тим опуштеним лицима с мутним подочњацима и с изнуреним угловима уста, они шиширићи изгледали су им натучени на главу као за поругу или казну. Већ се и мрак стао хватати, а они су још били ту.

У послу је повезивао главу црвеном марамом и кадикад би запјевао. Подсећао је и на Фигара, и на тореадора, и још на много шта друго са

напету пажњу с којом сам пратио збивања на позорници, на издају ме заскочио с леђа — и ја сам само приклонио главу мајци у крило.

Покоји би пао на главу Слинку, као да га неко скривен у крошњама гађа. Но он се, на све огуглао, није ни освртао. И опет су ницали млади

Ферије послије прве године академије. Након неколико јачих сукоба, дјед је био погнуо главу и приволио да пођем на музичке студије у Италију. За собом сам имао неколико мјесеци одлежаних у плућном санаторију.

) А живот јој одбројано тече од часа кад увртимо у главу да нешто постигнемо па до часа кад наступи успјех. Или само до часа кад се помоли први наговештај успјеха.

Један ће јефтинији, истурајући пред собом визиткарту своје провјерене неодољивости, узбацити главу и зналачким оком омјерати женске ноге.

Ја бих јој тад приклонио главу у крило, а она ме драгала и миловала. Скотрљала би јој се суза и зашкакљала ме по јежуљиво осјетљивој кожи на врату

Погледао ме са зачуђењем и, рекао бих, с мрвицом разочарања, те одврнуо главу уз мали неувјерени осмијех.. — Е, Иве, Иве! Тужни сретниче, увијек си остао исти!... — То ми често кажу, оче.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику. Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо!

Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази. Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између

Ваљад' познајете господина Миту? Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. — Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење

Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка

— Ја ти каза' да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. Кмет опет уђе у кућу. Прође пола часа.

— Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише. Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.

— Знам, али ће и тамо да убију. — Тхе... ја мислим једном се мре. А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив. После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш.

— А како да изиђем одавде? — То је моја брига, само ти кажи. Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?...

— викну Марко и пружи руку. Пошто се руковаше, Марко леже пред рупу, пружи једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се. Макну ногама једаред, дваред... И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.

Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: — Камо Вуја? — Сад ће он доћи, не брини ти. Склони се у собу, док он не дође.

— Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу! Не смеш га дарнути, кâ у око. — Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Капу кад метнеш на главу, онда те нико не може видети; кад штаком прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети;

Кад је већ прешао, осете га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг, не видећи пред собом никога.

Иди збогом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети. Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све

Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу. После тога почне сам путовати по свету, и, тако путујући задуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу. Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже све шта је чула од змаја.

За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу. Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на

коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао: — Дај, баба, главу. Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.

горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо главу на крило па спава а она га биште.

тихо молити да бјежи док се није змај пробудио, али он не шћедне, већ узме буздован, па размахне њиме и удари змаја у главу, а змај иза сна маши се руком на оно мјесто ђе га је он ударио, па рече ђевојци: — Баш овђе ме нешто уједе.

Кад он то рекне, а царев га син још једном удари у главу, а змај опет рече ђевојци: — Опет ме нешто овђе уједе. Кад он и трећи пут замахне да га удари, онда му сестра руком

ђевојком жени, узјаше на кулаша, и одлети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу, да је на мјесто мртав пао, а сватови онда ђипе да га ухвате, али он не шћедне ни бјежати, него остане међу њима, па

А кад подне пригреје, онда рече аждаја: — Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у

И тек беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина,

Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри она.

црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.

Ја видим себе са душе нимало, И сумњам да је ње икад имало; Не чујем ништа осим својих страсти. Кад спусте главу у гроб, да се смири И срце моје, живећу у бањи Тишине мирно: по мојој лубањи Празнина ће се к'о вечност да шири.

Још остала жеља ми, на прошле олује, Да уморну главу спустим к'о оборен цвет, И да слушам тишину и мртве славује. И нечујно да све прође к'о тичији лет Без трзања и

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми

што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет.

И осетих и то да спуштену главу Занавек подижем, да сам данас већи; Да дело из крви пружа светлост праву, И пут који води и миру и срећи.

Ја окренух главу. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без

1904. ПОСЕТА Дремеж пао на бол, мисли — жеља нема; Душа као сва у телу; умор стеже Ноге, руке, очи, главу и све дрема; Апатија и клонулост миру теже.

Цела младост и година моја свака, Мада оде сва сирота, као беда, Мада небо не донесе дана лака, Ипак моју главу кити коса седа, И велики одмор спрема црна рака.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу. Коначно су се учесталост и снага блескова смањиле али је требало дуже од три недеље да се потпуно смире.

Притисак на моје груди је био веома велики и једва сам успевао да одржим главу изнад воде. Живе душе није било на видику и мој глас се губио у хучању водопада.

за размишљање али ја сам морао да одлучим док сам трчао поред воза са опречним осећањима која су пролазила кроз главу као осцилације у колу кондензатора.

Замислите бол и јад који сам осетио када ми је прошло кроз главу да ми је управо тог тренутка уручен телеграм са тужном вешћу да ми је мајка на самрти.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св. Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: “Кћери Дијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина.

И зашто да човек лупа главу око топле одеће када иде у Њујорк? Зар није Њујорк много јужније од Панчева, и зар се може помислити да Америка није

Али је газда, назовимо га г. Браун, увртео себи у главу да је младићу, који је целу зиму провео у улици Норфолк Стрит у Њујорку, близу безбожничког Бауериа, потребно душевно

Та проза је интересовала ложача Џима као и учитеље у школи Купер уније. Они нису лупали главу о томе шта је пара, него шта је пара у стању да учини.

Покаткад би полетео неки двопек тачно одмерен и ударио би ме у главу. Тада би ми српска крв ударила у образе и љутито би погледао насртљивца.

и ослања на осунчане лаке таласиће мора, али га ипак подмукли вихор изненада баци у воду, а он, пошто извуче живу главу, ставља на жртву Нептуну, богу мора, своје мокро одело.

Комбинација је била мало необична и појавиле су се читаве легенде о мени, али ми то није завртело главу, нити ме је успавало.

Чак и најтежи математички проблеми изгледали су за њега као разонода. Проблеми над којима сам сатима лупао главу, он је решавао за неколико секунди.

само да Тиндалов стипендиста не сме никад себи дозволити да лута као ”гуска по магли”, већ мора држати усправно своју главу као лабуд, његово тело мора пливати по бистрим водама људског сазнања, а његов поглед, високо уздигнут, мора трагати

га је он подсећао на свога сина Роберта, који је имао деформисане руке и ноге и био погурен, али је зато имао дивну главу као његов славни отац.

Да је сада жив и да изда ново издање своје књиге, сигуран сам да би додао једну главу која би говорила о идеализму, а не о материјализму америчке науке. Шта је то што ја називам ”идеализам у науци?

Ћипико, Иво - Приповетке

Мањка шеснаест новчића. —Није могуће! — нестрпљиво ће господар, мрштећи се, и наново стаде рачунати... Диже главу: — Шта брбљаш? Све је у реду. За шеснаест новчића узела си литру вина за болесног сина. Зар се не сећаш?

—Ја ти рекох, а ти ради како знаш! заврши мирно Загорац и оде од ње. — Куку мени! — ухвати се жена за главу. Напослетку с мора звижну. Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде.

Али ипак, у први мах, у њој је нешто чисто задрхтало и потерало јој живље крв у главу. Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући.

Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце.

Сви замукоше, нико не мрдну. Она претрну, наслути нешто тешко. Застрављена, дршћући прихвати старијег синчића за главу и упита га нагло: —Што би с оцем? — и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру.

распознају голе кршеве гдје се орлови тиће, али они не иду тамо да ходочасте ни на какву славу, већ да заклоне главу међу оне голети. Кад одмакоше од границе, породица, уморна од пута и узбуђења, сустаде; устави се да отпочине.

Они тек што су границу прешли, осјетише се лакши: младост их носи. Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје

Настајних дана упријеше живо да прије зиме и снијега саграде комад потлеушице, да заклоне главу они и благо им. Помаже им и кум; и породица се чисто весело усели у нову кућу.

Затим се оба дигоше, стресају са себе мрвице, и растежу се у сунцу. Гледају у море, а кад подигну главу, очи им бјеже на њихове висове, већ покрите снијегом, и пламте им снагом и здрављем.

Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио? —Јесам! — одговори он. — Виђу га мртва!

Послије дуга писања, судац подиже главу и стаде у себи да чита што је написао. Браћа га посматрају, као чини им се да од њега зависе њихови животи.

—Видјећеш како је код мене, — рече он смијући се. — Толико да заклоним главу... Нека, нека! — одговара она. — Бога ми, биће ти љепше но у граду, гдје је увијек мрачно као у шпиљи...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Тада започиње и велико, опасно сужавање њене комуникативности. Изгледа парадоксално, односно на главу изврнуто, али ми се чини да је тачно ако кажем да је поезија поново почела да стиче моћ говора о битним, што значи

Тада девојке певају ову тужну, помало и језовиту песму: Не дај ме, мале, не дај ме! Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме! Паде ми соко на руку.

Паде ми магла на главу. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је магла на главу. Не дај ме, мајко, не дај ме! Паде ми соко на руку. – Не бој се, ћерко, не бој се! Не ти је соко на руку.

лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу. И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде.

друга девојка, Анђа] је успела да главу повеже сунцем, да се опаше месецом и да се накити звездама.“17 Наиме, наша песма има шест стихова и шест симетрично

и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.

време самог путовања, он је уграбио да запише песму митолошког порекла о девојци која чува небеске вратнице: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, Звездама се накитила.

21 Право изненађење долази тек на крају Ђурићеве антологије, где се у објашњењу другог дела песме каже „Сунцем главу повезала, месецом се опасала, а звездама накитила (ваљда се мисли да су на марами, појасу и оделу шаре у облику сунца,

Ситније разлике као што су да је бановица у сунце обучена, а не да је њиме главу повезала, или да звездама није накићена, него је запучена, као да се под звездама мисли на дугмад или копче, на први

појачава то што се у проширеном опису после небеских тела додају стварни (украсни) одевни детаљи круна и прстен: На главу јој златна круна, На руку јој прстен звекће.

а то значи високо на небу појављује, и обучена је у небеска тела: Полетио сив соколе, За њим Мара капиџија, Сунцем главу превезала, Мјесецом се опасала, Звјездама се заклонила.

]. („Зимски репертоар“) Видик што обвија главу као сарук преиначен је у наредној, последњој песми Откровења, у застрашујућу плаву ивицу хоризонта која ће песника –

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим.

ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана. АНКА (долази с лавором и бокалом): 'Ајде овамо у кујну да те умијем.

ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене! Убио га бог, да га убије, и кад га родих овако проклета!

Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо? Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро, што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели.

ЖИВКА: Право да вам кажем, то ми никако не иде у главу. НИНКОВИЋ: Међутим, ништа лакше од тога. Од свега што сам вам казао, бриџ је најтежи.

Не иде то мени у главу што ви кажете, па ето ти! НИНКОВИЋ: Видите, госпођо, ту није главно имати љубавника ради себе, већ ради света.

Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач. Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас.

ЖИВКА (презирући га и не окрећући главу): Да. Изволите сести! ЧЕДА: Благодарим. Ја вас молим да ме извините што сам узео слободу узнемиравати вас...

) (Пауза) (Задња се врата полако и пажљиво отварају и кроз њих протура Чеда главу. Он посматра и ослушкује, и кад чује ларму, брзо се повлачи и затвара врата.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Парапута је једно распамећено створење из богате Станковићеве галерије: болесно пирофобичан, он губи главу већ при помену ватре, а увија се и натрпава различним крпама, преко потребе и сваке мере.

што је и почела једним наглим потезом): „Разгрну јорган, паде, узе ме у наручја, пригрли, привуче у скут и метну моју главу у недра [. . . ] а сва се тресла, ваљда од свега овога што је око нас све силније и силније бивало.

све изиђе”, па је „чисто очи заболе од тога” и „брзо, заносећи се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и чело, целу главу стеже јако, свом снагом, учкурима и то унакрст, да би јој мозак испао”.

Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир, пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу [. . . ]”. 112 Пешкир, наравно, није

Метнула корпу на главу, те јој свилен пешкир, пребачен преко корпе, својим крајевима заклонио целу главу [. . . ]”. 112 Пешкир, наравно, није могао заклонити целу главу; то Магда не би смела дозволити.

]”. 112 Пешкир, наравно, није могао заклонити целу главу; то Магда не би смела дозволити. Али тако мора изгледати Софки зато што гледа одозго, са прозора горњег спрата: од

; „Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и истински видела како се оцртава и издиже он.

чак и од шума и бȃата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале [. . .

198 Насупрот овоме Златином исправљању тела, у Покојниковој жени видимо Аницу како, као удовица, сагиба тело, погиње главу, а „све уза зид брзо иде”.

Рецимо у случају када је Аранђел први пут изгубио главу пред лепотом своје снахе: „Сав задовољан, посећиваше жито, што поче у долини, у блату, да ниче, и мислећи на њу, сву,

Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнили издалека, крај ватре. Кад подиже главу, виде потпуну тишину у сивом небу и вране, у даљини, које се ниси чуле.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето.

руком се играше са голим јатаганом, по изгледу само да нареди да му повију Спасу Чемерикића, те да му одруби самовољну главу. — Али ме познаваш, бре каурине? — настави у неко доба чисто — горански. Не. — Не се плаши, казуј истину!

Буљугбаша се тргнуо од ових речи и заустио нешто да одговори, али ончас мало сагао главу као застиђен и пошао кроз сабор са десет сејмена, Арнаута и Колашинаца.

За Србе је имао само презрење. Нечувено и невиђено, грубо и погано. Презирао је попа н учитеља, гадљиво окретао главу од цркве.

Прса исправи а главу пови нешто у страну ка гуслима и поче колашинску песму о несрећном боју на Косову. За све време трајања дугога увода

увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно слушаше. Онда плахо размахну гудалом и закликта страшни сукоб и лом.

На ноге му назули нове црвене јеменије, а на главу натукли фес са бедном чалмицом и још смешнијом кићанком од зелене непредене свиле.

Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав. Метнуће га на главу, па испред побратима, као да га на веру води, све кроз арнаутска села. Право његовој кули. Чуваће га као брата.

Ти да си здра– во! Буди јунак!.. Ех, није то ништа што је мој син погинуо на твојем прагу. Подигни главу и не жалости се, јер ја имам још синова а ти побратима, а ваљда ће и какав Србин доћи отуда... из Солуна...

А кад приведоше кола са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би

Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену главу к северу, очи му добише неки нарочити и поносни огањ. И ја се сетих и задивих.

Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече буде враћао поред Грачанице у своју Горњу Мораву?...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Помолила риба главу и пре позива: „Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: Мојој баби

„Још једаред мораш ићи златној рибици (Ако нећеш, одмах ћу ти главу посећи). Ја сад хоћу, заповедам, тако мора бит’: Златна риба нека дође амо у мој двор, Нека дође да ми служи, да ми

Демостен, највећи говорник грчки, неуморни борац за слободу и независност грчке земље. Кад Антипатер затражи главу његову, он попи отров (384).

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(На прси показујући.) ФЕМА: Рифтик, рифтик, Анчице, овај проклети француски језик забунио ми је главу. Све о њему мислим, пак у другом морам да фалим. (Придене сат.

АНЧА: Један штехер. ФЕМА: Проклети француски језик, тако ми је забунио главу да сад управо не знам шта је то штекер. АНЧА: Од бели костију, што се гледи кроз њега.

Играју виста, тарока, шаха, бостона. ФЕМА: Морам овај врашки француски језик сасвим оставити. Тако ми је главу забунио да не могу ништа да погодим. (Таре чело.) Шта је то, бестрага? АНЧА: То су карте.

Мораш имати од паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата куље и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златни ланци, а то све откуда ћеш? ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче у бога.

РУЖИЧИЋ: Что уже сотворју с отменијем сим рода человјеческаго! ЈОВАН: Ово је белај на моју главу. РУЖИЧИЋ: Довљејет. (Покаже му сат.) Вјеси ли что јест сије? ЈОВАН: Лен су то ходински, богу присам, су пекни.

(На ову реч Василије избуљи главу.) ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити. РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт!

твој корен Али из којег зрна сенка твоја ниче Биљна лепото дуго невидљива у семенци удаљена Нашла си под земљом моју главу без тела што сања истински сан Звезде поређане у махуну Све што је створено песмом и сунцем Између моје одсутности и

Краков, Станислав - КРИЛА

Гунђајући Мија принесе устима грлић. — Потпоручник. Какав је то безобразлук? У — у, — командант се ухвати за главу, — ја говорим а ви пијете. У — у... На своја места... на своја места.

Свирај. Ћемане ћу ти о главу олупати. Преко пута њега дуга прилика Мијина бацила је продужену сенку преко стола. Пружио је чашу да се куцне са

Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане. Официру је греда смрскала главу. Неко је доцније говорио како је кундаком дотучен. Ко би још сазнао истину у рату?

— Волим те јер си бомбаш... фарман... 120 ПХР... не волим Њепоре... пих, митраљези. Загњурила је његову чупаву главу међу откривене груди. — Цхері, носићеш ме на своме апарату, је ли? Ја хоћу да летим. Све је обећао.

Хтео би да се дигне и погледа дуж поспалих војника, али се нешто тешко спушта на очне капке и главу. Он клону, заспа. Само један будни војник замота поспале официре у крила шаторска.

Пригушено дрекну згажени официр и скочи. Крило од шатора замотало му је главу. Очупа га од себе. Зацвокота од ужаса. Полудела мрачна гомила се ваља, мрви, риче.

Пламен му је лизнуо кроз главу, и он је застењао болно. Бароница се тада уставила пред мршавим Русом, који је лежао стално наг и откривен на постељи.

Било је потребно да буде ту, крај такве жене, да би могао оздравити. То је све прошло кроз главу. Потом као да се хтео потужити неком ко је лежао уз њега, отворио је очи, али у соби није било више ни Боре, ни

Прљави војници су ћутали, и чепркали по прашини. Правили су заклоне на падини. Покорни капетан Буда подигао је главу и рекао: — Ми сви желимо да пођемо напред... — Хм! Хм! Хм!... Очи начелника штаба среле су поглед болесног писара.

Разуме се да је после пао. То је било веома занимљиво. Већ је и по неки од пешака из резерве подигао главу и гледао шта они код топова раде. Изгледа да су свега још два пуцала, јер су четири имала смешне и необичне положаје.

Имао је румено лице, и меко се осмехивао. Куглица га је погодила у главу, док је пекао на ражњу јагње, и он је само викнуо: — Санитет... носила...

Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу. После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи.

Петровић, Растко - АФРИКА

Уосталом, ружна је. Журио сам се да завршим једну главу из књиге, кад ми Вуије дође синоћ у посету. Изиђосмо на кров: лимунаде и лед.

За сваку сигурност он одмах удваја дозу кинина, ставља влажне облоге на главу и око груди, и остаје непомично лежећи да се не би даље умарао.

На питање да ли ће бити там–тама, један прислања главу на земљу, слуша и затим показује: „Тамо!“ Мало дале уистину почињемо разазнавати потмуо удар у бубањ, неколико

Тако је близу и тако нерешено скреће с нашег пута да је Сен Калбр обара једним метком из револвера. Ја сам одвратио главу да то не видим, и више нисам хтео бацити ниједан поглед на њено мртво тело.

Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.

кошуљу одраслог Европејца, испод које су вириле његове танке ноге, један диван нови жирарди, сувише велики за његову главу, и диван мали штап, од ружинога дрвета.

Ми се налазимо између два грдна канариса пуна воде, којом се користим да сваки час загњурим главу. Наши црнци леже крај ствари које су носили, и по њима се види да немају никако воле да иду дале; не што би били

Нисам спавао ни неколико минута кад се са ужасом пробудих. У сну сам се сетио да сам главу приклонио на груди и да су ми доњи део потиљка и врат тако изложени сунцу.

Следујући пример Либанца, који тврди да вода, само ако тече, не може носити болест, ја замачем главу у сваки поток преко кога прелазимо, и пијем много и слободно.

За то време говори пословно, гласно као наши свештеници. Одсеца главу и точи крв на камен. Безглава кокош одлета онда далеко између нас, трза се, баца по земљи.

Њену огромну главу увеличава још грдна пунђа од лажне црначке косе. Сасвим наврх главе је атласна повезача; ивицом целих ушних шкољки,

Онај који тресе звечком приклања јој непрестано главу, полусклопљених очију слуша зајапурено њене звуке, као да из ње излази ишта друго сем заглушне ларме.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А мени, своме робу, поклања Два века бола, јада, чемера: На оштар колац поред Пајсија Братову главу бесно удара; Па да је гавран не би кљувао, Онде на стражу мене поставља! Рођеног брата!...

СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само...

А да из санка заношљивога Ко ме је својом писком будно? Ко је у тамној ноћи устајô С несанка да јој главу обаје, Да је умири, стиша, умије, У пеленице чисте увије? Ко је то други чинит могао, Него ја, мајка, њезина?...

спрема постељу И по њој чудан раскош простире: Росице сјајне, ситну ђинђуву, А мека свила цвећа мирисног Шарену главу спушта пажљиво Да ти, уморној, миром пријатним Успава душу озлојеђену. (Одлазе.) ПЕТА СЦЕНА Исто место.

Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана! Ако и један овуд пребегне, Са својом плаћаш главу његову!

“ ЈАЊА: О, тешко мени! О, смилуј ми се, Раде, несрећном! РАДАК: Ја чамац хоћу: Главу ил’ чамац!... Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан.

ПОРФИРИЈЕ (обзире се плашљиво): А ну!... Него учиних неку штету бегу из Вучковице, те једва главу изнесох!... Само ћут’, да не опази овај погани Цинцарин, што ли је... Те се сад врзем око Дунава, кад узморам... знаш!.

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Бе, аферим, бабо! СТАНА: Зато им треба зубе вадити. А ако досад нису вађени, Треба им сместа главу одсећи, Да више не лају!... ПРВИ ТУРЧИН: Машалах, бабо!

СТАНА: Ха, ха, ха!... И то ће бити сила врапчија! Разорит само!... Али створити?... Дивну си главу вешто срубио, Ено се бледи са врх бедема, Као колутак танке светлости Што је пред поноћ стере Даница... ...

А још да више њему наличи, На рамену му главу постави, Ако ћеш робље да се заклиње Големом снагом свога тирана, А не да виче страшном поругом: „Голуждравче је

“ СУЛЕЈМАН (у себи): Жалост јој мути очи немоћне, Те туђу главу тамо с бедема Замишља да је сина њезина, А не зна јоште да је умакô. Сад само вешто!...

Тамо на крају Стамбол-капије, Баш где се види онај одронак Гробнице давне неког Римљана, Данас ћеш једну главу видети. Дивна је глава оног ђаура Што је на коцу волô погинут Него променит веру Христову.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

командант суповачке војске, јавља да су га зором напали Турци јаком силом; да нападају на Суповац, Голешницу и Змијину Главу (погранична места на левој обали Мораве 10— 15 километара више Алексинца). То се дакле АлиСајиб креће. Али шта xоће он?

Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети.

мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу! Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација!

Стражар рече: »На твоју се главу свршило, рђо главата!« Ја затворим прозор и прућим се на диван; спопадоше ме сетне мисли.

Е, е, е, — старац климну главом очајно — ја си ето изнес'о стару главу, да се тепам, љути несретник, по туђ вијалет. Кукавни деда Стојан изгледао је преко сваке мере скрушен и очајан.

Кад се вратим натраг у шљивар затекнем ђенерала Черњајева где седи поред велике ватре: наслонио главу на обадве руке а лактове подупро на колена, па се тако греје и овда онда почарне ватру.

Он се обада, кочопери и срља, док сам не налети на какав куршум. Место храброст у срце, ракија улива помућеност у главу и мрак у очи. Не знам како је стајало са г. Караџићевим срцем, али ноге су се поводиле.

Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав поливен, а остадох жедан. Шта се десило?

Прво силан уздах и бледило, а после ми крв тако појури у главу да сам је чисто чуо како са шумом струји по жилама. Пред очима ми се замагли и ја сам видео само како на сто корака

Ђенерал рече: — А, а, чини ми се Турци цy јуче разбили главу о Шуматовац. Затим... Шта мислите ви читаоци да је дошло затим?

(Руси из учтивости увек титулирају за један, два чина више) изволели су пасти, упрљати мундир, сломити ногу, разбити главу — нашто је страдалник одговарао куражећи се: ништа, ништа, ја сам само мало, знате, тражећи уз то по прашини ордене на

Обиђеш један труп, прескочиш други, стресеш се кад нехотице у трави нагазиш на одсечену главу и идеш све даље и даље, све брже и брже...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ко би рекô Да сам уздисај!“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије. Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Како се беше нагнуо, ја га распалим шаком одозго, те му забијем главу у блато. Он скочи са мокром и каљавом главом. Хтеде да налети на мене, али као да се трже.

По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе. Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине... Јест...

“ Били смо на граници стрпљења. Узео сам дах да командујем. Али неки унутрашњи напон издиже ме. Промолио сам главу изнад бедема од камења. Мртва ноћ... Живог створа нисам видео. Спустио сам се.

О мајку му, још и то да ми се деси. Чисто сам се најежио... Подметнуо сам сада ранац под главу и наново легао. У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом.

Саплетох се о нечије тело. Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник?

Неко опали из пушке, чини ми се баш уз моју главу, те сам се окренуо у ковитлац. „Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник? — пита ме неко задихано. — Где су наши? — Ту су. — Напред, напред!

Имао сам утисак као да ме руке оне лешине вуку себи па, већ избезумљен, окренуо сам се и ударих га ногом у главу. Али, лево, у правцу Кајмакчаланског потока митраљез нечији је вриштао. Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали.

— Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала.

Пренебрегао сам живот и померих се. Рањена нога вукла се преко оштрог камења и ја завукох главу у онај ограђени простор. Био је пун мртвих војника. Ваљда су се ту склонили па су их Бугари са висине све побили.

Био је пун мртвих војника. Ваљда су се ту склонили па су их Бугари са висине све побили. Прислонио сам главу на једнога мртвог и мислим, где ли може бити та моја рана. Цела ми је нога одузета.

Седми пук, уз припомоћ четника, освојио је врх Кајмакчалана, и тиме дотукао једну главу. Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломили су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу...

Четници, уз помоћ трупа са Старковог Гроба, сломили су Бугаре на Сивој Стени и претукли аждаји и другу главу... — Соломонска пресуда! — узвикнуо је поручник Мишић. — Слажемо се.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О Златоје пролеће! Паун славној себе движет поносећи с' с красотом, златној реп свој с крили сришчет, осматра се с

Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди и Сербље возбуди! Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице.

— Ово сут пустахије, — мишљах ја у страху, Заборавих у невољи чернооку снаху, И помилих у буџак, да дохватим сабљу, Главу, кто се помоли кроз пенџер, да зграбљу.

— Сад ће кто кроз пенџер промолити главу, Или с мојих врата обити ми браву, — Мислим ја у себи и на сабљу гледим, А от страха и трепета као рита бледим.

Ви питате мене: — Что јест убо било? Что јест мени тако знојем главу мило? Ничто друго него мраз љуте руске зиме, От које се ујутру сви домови диме.

до ње чује, а откуд, не зна се; Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на траву, Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; А кад видим — бићу близу — да у воду ступа, Даћу мојој ја свирјели ударења тупа, Да се слажу, нек' осјети, с

Ђе ли вјечност? Сва ишчезну с нашим тјелом: Смрт и рака — опште мјесто. Труд' се, књижни, колик' хоћеш, Пуни главу (а празноћом!): Људска знања сва су незнан.

све стране свет запева За милима у земљици, А најближе Цвет-девојки Седи Момче голобрадо, Крст рукама загрлило, Главу на те наслонило, Нити јеца нит’ запева, Већ уздише из свег срца, Крадом сузе с ока таре.

Кад спазило Цвет-девојче, Момче главу подигнуло И на њу се осмехнуло. Није лако погодити Чега више у осмејку, Ил’ жалости ил’ весеља.

Бежи под кров куд које, свилене скидај шешире, Нове штифлетне изуј, сукњу на главу савиј, Па хајд’ госпа боса, а газда упрти децу, Мопслу наметни амрел: цеди с’, пресвлачи, и псуј!

Стегло с’ грло, па не мо’ш за живу главу говорит, А у тишини жеља само све већма бубри. Гору усне набрекле, и чисто дахћу за уст’ма, К’о усијана земља штоно

Нема ту мира за крв, ни благе за главу ведрине Кад те од куће тера бљутка самоћа у луг. Ил’ не носи очи, ил’ води са собом чедо, Сам, са очима, млад, не

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОГДАН: П’ онда, Бошко, шта му посла таст? БОШКО: Штампару — А за свако словце то По мушку главу тражи награде. Е бруке, људи, бруке, грдила! Да за ништавост веште маштине Васцели народ листом изгине!...

Опрости мужу, прости човеку! Лепоте твоје сјајем занесен, Што подлу главу дрско подиже, Да те измами, да те превари, Ласкавим реч’ма жарке љубави — Из Венеције ти — раја вечитог.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— пита га пријекорно. — Сад ћу ја плакати. Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу. — Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити!

прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу. И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена

Кад нешто једном пође, не заустави се! И малог је Вују, синовца и једину мушку главу, кад му је мати умрла, повратио на старевину.

— 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

— Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати... Види ти њега! Он да мени заповиједа!

дуго сам премишљô, Док Ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније' љутије', црљеније' паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на

Казаћу им, да си се одметнô, поробио и намастир и мене, па 'оћеш и главу да ми узмеш... Ја не знам како би друкчије разбили овај несрећни мамурлук?

— 'укну Партенија и једва сјâ с коња. — Одметнô се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па 'оће и главу да ми узме... — Стој, калуђере, губу ти твоју! — подврискује Симеун и једнако пуца уз луке. — Ето га, Гавро!

— Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи — сину мени нешто кроз главу. — Па, браћо, и јесмо ваши ако сте Србови — одговара један, а цепти на њему ођећа кô да га је грозница у'ватила —

У јазавца вири само њушка из вреће): Добар дан, главати господини! Судац (на десној страни крај прозора, загњурио главу у књигу, па нешто мрмља). Писарчић (на лијевој страни, погнуо се по столу, па брзо и оштро пише).

Јазавца тужити! Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш? Давид: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим?

Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш? Давид: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, и Белом Краљу у дан смртне језе Пљунула си главу. И тад, с пуно крви, Твој смех је у сваком стиху марсељезе Пратио сву хучну гомилу што мрви.

И кад једног дана твоју главу малу Осетиш да јесен пепелом покрива, Заплакаћеш горко болом срца жива Што си чар лепоте сточила у шалу.

И док моју главу свеже руже ките, За те, одевену у подсмех и рите, То болно сазнање осмех неба биће. (1917) XXXВИИИ Опроштај ће

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ (меће качкет на главу, а пиштољ у задњи џеп капута): Пст! Ја сам данас центар. АНЂА: Шта си ти? ЈЕРОТИЈЕ: Центар!

ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико! Ето, пре, кад си ми регистром разбио главу, ја сам се искидо од смеја. Ал не трпим оне, млађи су од мене.

МИЛОСАВ: Није! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме да није, кад увртио себи у главу да нађе саучеснике. Шта ће му саучесници да га пита човек? Тражи се лице и траже списи, а не... (Спази Миладина.

Ја предлажем да понесемо један џак па да уједанпут упаднемо у собу и да му набијемо џак на главу. Господин Вића предлаже да напунимо шаке алевом паприком, да упаднемо у собу па да му саспемо алеву паприку у очи.

ЖИКА (шчепа дивит): Чујеш, ако ми још једанпут поменеш тога Јосифа из Трбушнице, ја ћу те дивитом у главу! МИЛАДИН: Па ја као мислим... ЖИКА: Ама, шта имаш да мислиш?

Је л'... 'ајде реци! XXИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (промоли главу кроз врата, не смејући да уђе): Депеша. КАПЕТАН (скочи као опарен): Депеша? Дај овамо! (Шчепа му. Јоса се повлачи.

ону крпу коју је раније држао око главе, пипа је, па кад види да је још влажна, метне је на чело; затим наслони главу на обе руке).

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!") Макро у народној традицији другује са свим важнијим епским јунацима разних времена или

и девојка,/ момак нажње двадесет и три снопа,/ а девојка двадест и четири/ Кад ујутру бео дан освану,/ момак лежи, ни главу не диже,/ а девојка ситан везак везе!).

се оквиру осећања објективизују ("Волим с драгим по гори одити,/ глог зобати, с листа воду пити/ студен камен под главу метати,/ нег' с недрагим по двору шетати,/ шећер јести, у свили спавати").

бећарци, које се састоје од само два десетерачка стиха ведрог, обесног и подсмешљивог тона ("Иде лола и подиг'о главу/ зап'о носом о дудову грану").

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ВЕЧЕРЊА Клоне дан горама у руј. Самотна уздрхти бреза и твоје тело. Приклони главу рамену мом, горама у руј. Страх, осама ме, уза ме ти. Заспала травка, сен из незнани, самотну ме о чуј.

Клоне о клоне, све самља она домаку океана песма ова лагана. Бона, кад клоне дан, приклони главу рамену мом, горама у руј. ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА Ронила ронила ми дробну кап у сретање.

Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је. Откини зумбул с груди, погни главу; војника хоће да закопају, а њему тако се живело.

Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба. СЕСТРИ У ПОКОЈУ Субота, мори ме туга, прислужи, мамо. Руже што у муци, да умине, везла,

У гробу само зар ћу наћи мира? Ту да исцелим мог живота бол. За своју главу где закон да нађем? Вазда ме мори плач и јецај љут. Дах јада мога дуне кô олуја И носи Богу мој вапај и крик.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Прво, што му је тако било лакше, навикао се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и

Младен, чим би то видео, престрашен, кријући се да га она не спази, враћао би се. Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако

или мати што не помисле, погуреније би ишао, јаче би му штрчао танак врат са шупљином мождане кичме, јаче би сагињао главу, да само изгледа озбиљнији, темељитији.

Са прекрштеним рукама она га отпраћа, гледа како ће јој он, полако, погурено, сигурна корака отићи. Главу не диже, не осврће се, већ право иде јер зна да за њим мотри она, да ће га одгледати док год не изађе и не савије низ

Мати му већ се крила, постављајући софру за ручак, доносећи и сипајући јела једнако је крила главу, не смејући у њега да погледа, као да је за оно све она крива. Чак није ни ручала.

Долази кући, прилази чесми, хтео би да се сагне, охлади главу, чело, али зна да баба му и мајка, мада се чује како рчу, спавају, ипак не спавају, већ видећи га како се сагиње

Како би, јекнув из свег срца, пао, скљокао се испод чесме, пружио врат, главу, руке, колена под воду да га она запљускује, полива, хлади, камени!

Али он то није хтео. Стајао и чекао. Она диже главу. — Зашто? — упита га, а очи јој, њене црне очи, поцрвенеле од плача, трепавице дошле још црње, влажне, мокре, а уста

Он, још уплашеније, поче: — Ништа, синко. Него дошла... Младен застаде и диже главу. Ч̓а Марко још уплашеније настави: — Дошла, синко! И ено: седи. Побегла и дошла, па само ћути и седи. — Која побегла?

послом, као да је заборавила да штогод затвори или чула какву лупу, па зато се дигла да види, са набаченом колијом на главу, на брзу руку опасана бошчом да би сакрила кошуљу, која би јој се ипак доле, око чланака, видела и због црнине колије

Ова моја ништа не може. Види га па одмах главу изгуби. Иде, ради, а ништа не види. Толики дарови, везови, стоје, а она само се смеје, трчи и пева као луда.

Чисто се тресао над њом: — Шта плачеш? Она, купајући се у сузама, окрену главу од њега: — Ох, бре, синко! — Што ме живога оплакујеш? — И настави с горчином: — Чуј!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Нарочито је б. л. потребан апотропајон за новорођено дете и за породиљу: новорођенчету се б. л. меће под главу или поред главе, »да га не би нагазиле ноћнице« или од бабица, или »да боље спава«, и ту стоји 40 дана (СЕЗ, 13, 1909,

море или ноћница, ГЗМ, б, 1894, 688; СЕЗ, 13, 287), или се меће на прса или под мишку (Караџић, 4, 1903, 196), или под главу (Хангі ‹Живот и обічајі Муѕлімана у Боѕні и Херцеговіні, Сарајево, 1906› 121); нарочито се меће у амајлију б. л.

л. који је проникао кроз главу убијене змије (ЖСС, 196; Караџић, 4, 1903, 195). О Ђурђевдану меће се б. л. у торбу са семењем које се, у

онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41), или који је о Бадњем вечеру био на столу (ЗНЖОЈС, 19, 118). Б. л.

лишће: оно се облаже на прси и врат детету које пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга (СЕЗ, 13, 377); на леђа коњу коме су она израњављена (СЕЗ, 40, 383). Истуцаним б.

дај да у сну видим свога суђеника«. Потом метну венац на главу и кажу: »Зелени венче, ти ћеш се осушити ако не доведеш мог суђеника да те скине« и с тим венцем легну спавати, па ће

виле воде коло (Софрић, 69). Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В.

Ако на Спасовдан пада киша, то шкоди црном г. (ЗНЖОЈС, 19, 198). На Нову годину ваља појести у винограду главу од веселице, па ће грожђе добро родити (БВ, 16, 1901, 97). Да не би тице чиниле г.

ДИВЉА ЛОЗА Wілдребе (цлематіѕ віталба ‹= вітіѕ ѕілвеѕтріѕ›). Дивља лоза, диволоза. Диволозом омотава главу, и омотава се сав, прпац међу прпорушама (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 256). ДИВЉА РУЖА Хундѕроѕе (роѕа цаніна).

Гора) постојао обичај да се новоизабраном војводи скине капа, окити дреном, и метне му се на главу (СЕЗ, 8, 212). Д.

Уочи младе петке, или младе недеље, метну девојке зановет себи под главу и реку јој: »Зановети, ти не зановетај, Него реци суђенику моме Нека ми се ноћас у сну јави« (ЖСС, 207).

те венце, певају овако: »Ивањско цвеће, петровско, Иван га бере те бере, Мајци га меће у крило, А мајка Петру на главу« (ЖСС, 133; Беговић, 123; ЗНЖОЈС, 5, 278).

Ћипико, Иво - Пауци

—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што

Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе. Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и

Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао

и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило.

— одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати ... — Раде, опрости! Али не могу без тебе...

и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи! — вели отац.

—Ево, — говори поп Вране и пише у књигу, биљежим дан раставе од сутра до треће наповједи. — Па диже главу и озбиљно настави: — Божица нека пође својој кући, нека собом понесе и дијете у гријеху зачето, незаконито.

Цвијета треба да превјери, друкчије не може да буде, треба да је од мужевље вјере! ... Тако је од памтивјека .... —Главу треба дати за своју липу виру. —Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи...

Тако је од памтивјека .... —Главу треба дати за своју липу виру. —Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — Али Цвијета, разумије се, одабра сама Радивоја...

—А чији је во? —Петров, дао ми га на изор... и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а за ништа! Рубач нареди рондару да поведе краву. —Илијина је, вељу ти. —Не мари...

коса се диже... а ви као да их извињавате? —Ја? — чуди се доктор. — Опростите, ја их само разумијем — и, накренувши главу и преклијештивши језик између зуба, насмија се на друштво, погледавши кришом на газда—Јову.

гола, који по други пут зарза кад угледа Раду, замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајући несрећу, затвори за собом врата да коња макне с мајчиних и жениних очију.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала. Знала сам да сузе иду по истом трагу, али ми се чинило да ми је цело лице влажно.

Изгледало је као да је наглув. Сужених очију, примакавши главу сасвим близу голом Лаушевом бедру, брижљиво је претраживао љубичасту красту као да тражи неки мајушни трн који се

Је ли богат? Јесте. Је ли чувен? Чувен је. Па шта онда? Зар га се не плаше и не сагињу главу кад пројезди на свом белом коњу, угоропађен, уштогљен, гиздав и бесан?

Хтео сам још понешто да га приупитам, па сам га пратио у стопу. Било га је тешко стићи. Кракат и виши за главу од мене, иако се пробијао кроз гомилу.

Затим га свукоше и огрнуше скрлетном кабаницом. Потом сплетоше круну од трња, ставише му је на главу а у десницу му ставише трску. Поклецали су пред њим и изругивали му се говорећи: 'Здраво, краљу јеврејски.

Затим војници оплетоше круну од трња, ставише му је на главу и огрнуше га скрлетном кабаницом. Потом су долазили к њему и говорили: 'Здраво, краљу јеврејски.

Натронтала се у некакве незграпне хаљине, умотавале главу у мараме. Само су јој дивне очи боје лешника извиривале кроз прорез.

да управљаш мојом судбином, да стварно знаш све, без изузетка све шта ће се догодити, па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно

Направим округлу главу, како сам видео Ћирјак да ради, али кад почнем да уписујем црте лица, толико се занесем да редовно направим гадну

Страх ме одједном обузима, гушим се, недостаје ми ваздуха, устајем из кревета и одлазим ка прозору. Промаљам главу кроз отвор и жудно дишем. Испод, доле, дубоко као у провалији, вратимљска долина обасјана месечином, мирна, непокретна.

Какав је то луди, разуларени монах који се лаћа мача уместо да сагне главу пред распећем? Добро, али зар немам право да кажем ако ми се нешто не допада?

ми је дојадило да их гледам како се ту по цели боговетни дан лињају, дремају и клопају док неки други за њих потура главу под разбојничке секире. Бесан и огорчен отишао сам Макарију и испричао му како ми је његов монах одбио молбу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу Не положи у гроб тако бурно време! Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880.

Коров густ Покрива стазе и гробове неме И сав предео, суморан и пуст. На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас... Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку...

“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како

Тамо на суром вису кроз маглу, танку и плаву, Јелен је, у скоку своме, над понор спустио главу, И рујни вечерњи зрачак, што земљи сунашце прати, Са лаким трепетом и љупким његове рогове злати.

А шум се зачу. Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. Па изви главу и слушати стаде, Ал' опет брзо у санак се даде. А ветрић пирка и трска се нија, И бледи месец над језером сија. 1887.

Дирнуо пехар нисам. 1888. АНЂЕО ТУГЕ Са распуштеном косом, под венцем од љубичица, Спустивши блеђану главу на звучну, сребрну лиру, Ја видим небеску слику. Са покиданих жица Последњи акорд звони.

Јуначки каприс ме мучи гледајућ одважност мушку Са којом походиш кланце, где орли с кликтањем лете; Крв ми у главу нагне, - ал' кад ти угледам пушку Душа ми задршће само, А срце нагне у пете. 1889.

Чуј! У долини тамној затутњи недељно звона... Јелен се у гори прену и журно подиже главу, И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву. 1890.

Спустивши клонулу главу на своје уморне руке, На развалинама духа ја нађох изворе туге: Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке Ни

Акропола тврдог узвици се хоре, И јутарња стража кличе у даљини; Даљни исток пламти као рујно море, Да позлати главу царици, Атини. Све радошћу дише.

1893. МУРАТОВО ТУЛБЕ У дољи Косова равног, у жару пламене битке, Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке, Сад мир мртвачки влада.

Касиме, отиди у град и продај магаре своје. Господ ће младошћу вечно да твоју украси главу, Јер те је изабрô ноћас, да видиш његову славу.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Једна мисао, изненадна као муња, сину му кроз главу, и подиже га са клупе: „Те две праве су паралелне!“ Он седе поново на клупу, осећајући да су му ноге утрнуле од

О чему све људи нису лупали главу! Па ипак, суштина календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних астрономских чињеница, и од ових

Добило је име Цезарион, да нико не би морао лупати главу ко му је отац. Клеопатрино путовање у Рим изведено је са највећим сјајем.

Можда је то била само вртоглавица, изазвана толиким почастима које се сручише на моју главу. Десетог маја. Стигли су сви делегати. Конгрес отпочео свој рад. Но о овоме у идућем писму.

И горе од тога! Он има обичај да својим „противницима баца камење на главу.“ - „Како, како?“ заџакаше многи и скупише се око ове двојице. — „Ето тако.

Око врата виси му дебели златан ланац, који почива, својим доњим крајем, на његовом дебелом трбуху. Наслонио је главу, својом десницом, на ослонац фотеље и заузео при том такав положај да му лице не видимо.

Зар ти није познато да Свето Писмо, Јозуа 10, јасно противуречи сваком кретању наше Земље?“ Кеплер обори главу и не одговори ништа, прихвати ћутећи хороскоп који му је Тихо пружио и смести га пажљиво у мапу.

Поред тањира племените господе дубровачке ставићеш наше највеће чаше за воду. Али воде - ни за живу главу.“ Са галерије одјекну музика оркестра. Домаћин замоли госте да пођу у велику дворану и седну за трпезу.

Кажу: свако је своје среће ковач. Свако има своју властиту главу и своју слободну вољу. Али да скујемо своју срећу, корисно је да знамо какве нам опасности прете па да их избегнемо.

Тихо се опет замислио и подупро обема рукама своју отежалу главу. „Кажи ми,“ говори он као испред себе, „тренутак свог рођења, па ћу ти рећи када ће ти куцнути твој последњи час.

Тада ми паде поглед на мој ручни кофер који је лежао, претурен, поред врата. Једна мисао кресну ми кроз главу. Скочих на ноге, отворих кофер и извукох са његова дна један жути портфеј.

СТАБЛО ЖИВОТА Беч Ваш позив, драга пријатељице, на један кратак састанак у Берлину, завртео ми је толико главу да сам из те вртоглавице једва дошао себи.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О златоје пролеће! Паун славној себе движет поносећи с' с красотом, златној реп свој с крили сришчет, осматра се с

Ох ала ми расте кика Кад пушака стане цика, Кад загледам Турска скота, Па кад ми се с коња смота, Кад му главу псећу збријем Па на колац кад набијем. Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће!

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Па да т' онда дочнем срећу: Да ти главу срубим псећу, Да ти кулу њом окитим, Испод куле месо итим, Нек ти вране главу кљују, Пси се псине наблагују.

Слободи те српској дајем, Њен је данас пир, Да са њеним задисајем Сипаш миомир…“ Љубичица главу диже Из дубоког сна, Па сад више не уздише, Заборавља зла. Април, 1876. ПОЗДРАВ ЂУРА ЈАКШИЋ Ој Козаче, ратни сине!...

Станковић, Борисав - ТАШАНА

»Много је лепа!« сам себи одговара. И тако с тобом, с твојим именом на устима успављује се, брзо навуче јоргане на главу и заспи. (Одмичући се од Ташане, гледајући је): И сада ево, заиста лепа, лепа си ми, снашке! ТАШАНА Остави то, Стано!

(Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних? ТАШАНА (обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја! КАТА (милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој! ТАШАНА Не знам.

ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо! МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело. (Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово.

МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело. (Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак!

пушта јој руку, и, да је не пробуди, полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.

(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола рука.) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је.

) САРОШ (држећи се за главу). Имаш право, имаш право. Да, истина је. Ја сам крив! (Спази њену голу руку): Покри то! Може ко ући и видети те такву.

Ти знаш да ми је свака кућа, особито наше, турске, отворена. И, да тебе заборавим, изабрао сам најлепшу, најбешњу. Главу сам у торбу метао, да дођем до ње. Али, кад је пољубих, ох!

(Одлази.) ТАШАНА (усплахирена, унезверена. Хвата се за главу. Одједном одбацује руке, сва престрашена): Луда! Луда! Ја сам луда! (Виче): Стано! Стано! Улази Стана.

Бојим се, ће се соплетем, па некем на главу а некем у недра да изручим пиће. Па ме страф да изручам ћутеци и тој оној право турцко тепање!

њене кошуље дотакне моју руку, прамен њене косе, курјук, додирне ме по лицу; седа слободно код мене, чак ме и за чело, главу ухвати и прекори: »Опет си ноћас. Докле ћеш? Што не пазиш на себе?« Сада све то изгубих, Назо.

Код Стане. Знам да рано устаје. САРОШ Код ње. Сад и она зна. Сад ме сасвим... НАЗА (ужурбано): Стана за мене главу даје. Једном ја сам њој главу сачувала, када је неке буле још хаџи-Стевану довела.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

пробада, истрзава конац; и како се тај конац све више и више крати, рука све чешће цима угнуте груди и климатаву главу; напослетку, при кидању конца, задрма главом тако да вилице звекну и језик дође у опасност.

Сасвим издалека га тек питају да ли му што треба. „Зарадим, доста.” Мајка и отац спусте главу: мучи их „зарађивање” Срећково. А Срећко је ведар.

Смањио се, осушио, оседео, око очију му се ископале дубоке боре, добио и на леђима старачку грбу која премаша погнуту главу. Кад ходају по башти, и човек их гледа с леђа, изгледају као две утваре без глава. Утварасто су и живели.

Попијен од оне скривене туберкулозе коју, типично, добијају лепи, витки брђани, још је држао своју дивну главу, и очарао њом адвоката.

Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана. Јулица се забављала с двема младим мачкама и са својом дугом златноцрвеном витицом.

Тих дана пред госпа Нолу испаде на улици и Хермина, некако свечана. Јасно је било да јој је неко напунио главу великим надама за малог Ханса, и показао јој правац који води у остварење тих нада.

— Горуштина, залепио ми се језик за непце; а на руке, ноге и главу ми се наставио бол, да већ у кревет овај не могу да станем.

Уто се опет чу тамбурица, и ванредно тихо певушење. — О, Боже! — уздахну госпа Нола, и спусти опет главу на јастук. И као да све што јесте, није, она осети неко задовољство, и наду, и пусто неко миље у грудима од певања.

— То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао, за вас, читко и лепо...

— Глупости говориш, Швапче, али нека. Метни ми, богати, тај мелем за главу; место златног перја. А ти још мало поседи код мене, код твоје Нене, која никада није ишла на бал, нити носила шлеп и

Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце... наше српско срце... ако Бог да. — Госпа Нола се ухвати за главу и јекну. — Крсно име се у овом свету не зна! Господе, не дај ми с памети сићи...

Младић је ћутао као заливен, али се видело да му је необично тешко. Згрчио се, крха прсте, оборио главу, мишићи на образима тресу се под црвенилом правог стида.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Како то може бити и оће ли ово положеније револуцију у каквој системи причинити, ја о том ни најмање не разбијам главу.

Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши, великољепни своји зраци све поверхности земне предмете озари, и животворну силу на цвеће и

непријатеља у бекство; правог је витеза по његовом, премда не баш логичном мненију, дужност непријатеља на главу побити, и зато с пуном храброшћу своје сопернике окупи.

омиловати, који је сигурно младожења, као што је и она девојка у најстрожијем смислу; желити да средством њега капу на главу метне, нити ви, нити ја, нити ико на свету замерити јој може; с тим више што јој се прилика показала њега од велике

Случајно падну јој на главу неке жуте капље (какве су то капље биле, остављам механицама на расужденије), и будући да је, као што смо опоменули,

« викне. »Зар и ова да ми разбија главу, као што је с Дидом било? Цорблеу! Ја више не трпим да се девојке вешају; доста се вешају момцима о раме.

Ја вам је чистосрдечно (ако не сердечно чисто) дајем, и желим не само капу на главу метнути, него и покорност, коју ми жене мужевма радо одајемо, или коју би требало да радо одајемо, у пуној мери

отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу.

« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу. Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети,

отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу.

« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу. Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети,

Мати трчи да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не падне, подупирући. Мати му се тешка да му, није што зло.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

сам с пута Прашњав и гладан И жељан другачијег света Пружи ми три мале нежности Док ми не падне хиљаду магли на очи И главу не изгубим И док теби све три руке не одсеку Црна мајко Тројеручице КАЛЕНИЋ Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле

камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани ћивот Препун зрелих сисатих крушака Види своју вучју главу И на челу исписан знак Новог обећаног сазвежђа Види свој процветали штап И своју срећно оплођену земљу У зајапуреним

заједно кроз плавет Одоздо нас прати Опроштајна песма коса ВЕНЦОНОСАЦ СА КОСОВА ПОЉА Држи на длану своју одсечену главу Светлозарну своју задужбину И сунчеву намесницу У свеопштем мраку Стоји пресрећан на облаку Бос у подераној

траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И бацили је пашчади Када се пробуди поћи ће по њу Са црном марамом у левој И црном ружом у

у левој И црном ружом у десној руци У сусрет ће му изићи Курјаци његови на црним коњима Са црним заставама Носиће му главу На укрштеним црним фрулама Везаним црном косом удовица Глава ће му сијати Крунисана црним зрацима Црнога сунца Када

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене.

и ките цвећа, што је сопранисткињу очекивало на концерту, композиторова је жена, на главној проби, разбила о њену главу нов новцат кишобран.

— А јеси ли бар познао живот кроз који си прошао? — Не, јер од брига нисам могао дићи главу. Узе реч затим онај што је плакао: — Исцедио сам зенице плачући, источио сам душу јадујући над људским боловима!

Зар не, зар не би то главу чинило интересантнијом? Ако ви ни при тим речима не приметите бутоне у њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео

мишљењем, а нису биле истог мишљења са њима ни моје тетке, које су ме браниле — нарочито она што је увртила у главу да ја личим на њу — и тврдиле да сам ја врло напредно и бистро дете.

Сањао сам као да сам министар, па дохватио нашега окружног начелника, углавио му главу међу колена и бријем га. Он вречи као јаре, прште му варнице из образа, али ја, свестан своје министарске

Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем и дукат! И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух:

— Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад? — Јесте. — Ето овако!

Сви остали падежи ишли су којекако, али пети падеж једнине (покојни звателни) никако ми није ушао у главу, нити сам умео да га погодим. И не само мени, већ и свима у мојој околини, задао је тај падеж главобољу.

Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу како може бити незавршених мисли; кад си је већ почео, заврши је.

можемо најбоље посведочити, и направио је такав историјски дармар да се свет почео плашити да му однекуд не суне у главу да измени облик глобуса.

својом краљевском владом, појео да би му могао наследити престо, или како је Њено Величанство Краљица Папарука одсекла главу своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом Сисогора И.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— окрете се потпуковнику: — Јављвају из шесте да је изгинула послуга трећег топа, а потпоручник Војин рањен тешко у главу. — Ух, богаму! — проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде!

Ваљда смо зато овде и постављени. А тешко је, несхватљиво мучно. Главу заноси неизмерни терет, и у ушима непрекидно бруји од силнога треска и потреса ваздуха.

— Седи Краљ је заћутао и оборио главу. Затим је лагано диже и, прикупљајући снагу, настави: Јунаци!... Упните све снаге, да се одупремо непријатељу још мало.

Краљ спусти главу и неколико тренутака гледаше туробно преда се. Затим ободе коња. Командант пука се окрете војницима и поздрави: —

Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм! — он махну одречно

— Бацај сандуке у реку! — Шта је то?... Ко то виче? — промоли буновну главу изван арњева један официр. При светлости лампе видесмо да је потпуковник. — Ко сте ви, господине?

Јавим осталим командирима да се не муче, и одем у дивизион. Бре... Бре!... Шта се тада сручи на моју главу!... И како ја не водим рачуна, и како се он чуди што нисам досад све коње погубио, и како ово... како оно...

Али тада сам сву љутњу и бес, који се скупљао у мени, чини ми се, од мога рођења, сручио на његову главу. А он да живи још сто година, па неће добити такве и толике батине... Даљи поступак је ишао по надлежности.

Али под смртном одговорношћу је наређено да нико не сме да опали ни пиштољ, а камоли метак... Као да смо изгубили главу! Чујеш, доцније, да су наши хтели да пресеку ово мучно и лажно стане, али савезници нису дали...

И то у времену када сентименталност и сви писани међународни прописи приклањају главу пред грубом силом... Сироти пешаци. Трпели су паклене муке.

се пространа соба, полумрачна, јер је ову собу осветљавао мали прозор четвртастог облика, колико да човек промоли главу и да га заклони својим раменима. — Тунгатјета! — ослови неког Ђуро.

Потом застре једно ћилимче, клече, па састави шаке и принесе челу шапућући нешто. Затим се одупре шакама и главу прислони поду, мало се одмаче, и опет поче да темена. Онда диже главу и управи очи навише.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са гора.

Ко на груди љубљене Зажудим да спустим главу. Моја је глава трачка; Велика су кола зашкрипала сељачка. На точак. Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом

страшна, Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао Лепињу од земље и брашна, Котао супе да сам испио, Загњурио главу у крило драгане, Свој гнусни жиг на њу прибио Па пљувао пред праг и дане. Изгреј, месече, и њима!

Немилосрдно онда уједао бих је за дојку Она отклонила би ми главу и не би разумевала тај бес Миловала ме по челу и ужагреном увојку А ја сам сумњао већ грозно и обузимао ме

ВУК ИИ Око поноћи се дигох малаксао сном, Замочих главу у воду, дуго остадох нем, Замочих руке надуте, и не погледах у дом: Свежина једина тада постаде брижни шлем, Противу

разиђе, Последња снага на живот упне се да ме пробуди; И дуго чезнем да светлост у мене наиђе, Разједињења збрише кроз главу и кроз груди: Страшна главобоља и умор над отворен гроб ме занесу, И сенке збрканих ствари на руке ми нанесу.

То тада дуго, дуго, одмарам главу у води, И руке гледам како, ко дављеници, тону: Сва јучерашња патња овде се ослободи, И све надање које поверавах

па, и ово, малочас сних: Толико ме је сад грозно срам, Одвратим главу, затворим очи, и плачем сам. Бацих се на колена, испружених руку, у очајању, Од страсти, муке, обневидео; Без речи,

се никада неће вратити већ у славу; Тада ће онај што надживи упети се да крочи, Па рукама хладним да застре побеђеноме главу.

”Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио; У којој постељи да ме чека, И пошље чије, моју главу да загрли? Једном је пришла једна ђе сам спаво, И била тиха и слатка ко мехлем, И суза за њом ми останула, А ипак сам

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Читаву вечност шуме таласи, па шта? Седефна ружа саже главу и загледа се у песак преко којег су клизиле сенке рибљих јата, а на стени, не већој од педља, певушила корална грана.

— Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син.

— Ти, који свуда завирујеш морао би знати како да порастем! — шапну малишан покорно сагибајући главу, а ветар се насмеја: — Па, порастао си! — рече. — Ниједан маслачак није већи од тебе! — Маслачак?

Осети како од ње бива све прозирнији, све тањи, као ветар лак и хитар. А онда на главу маслачка, као слатка киша, паде ноћ. Како је продорно мирисала ливада у ноћи! Снено трептале звезде!

Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи!

— Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета?

Не чује и неће да чује како га купина моли за милост. — Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи!

А кад су погинули напунили ровове, сети се Дрвосеча вреће. »Баш сам будала!« — помисли. »Из глупости ћу оставити главу у смрдљивом рову!« — и, док су војници спавали, Дрвосеча извуче и стави на лице нову маску.

— Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча. Али, кад га војник упита шта је, он саже главу. Заиста, шта је? Чије је лице у мраку, у брзини навукао?

Дрвосеча обори главу, а из ока му склизне суза. Али, присутни су се, ипак, смејали, терали га да се кловновски преврће преко главе, вукли

Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни другог Цвета. Је ли чудо што им кроз главу прође да су јединствени, да су сами самцијати на свету?

Можда суза? — Не оклевај! — рече Цвет кратко. — Ако већ мораш ићи — иди! Цвет саже главу, а Капљица скочи на Зрачак сунца, или је то, можда, био невидљиви небески коњић, ко зна?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено. Таван, прозори, све куршумима изрешетано. И вели: »Још су тамо!

(Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв! Молим ти се, Господе! Ништа њему да не буде, а све на моју главу! Син ми је, чедо! Што рекох да не буде! Уста ми отпала, уста што изрекоше... ДРУГИ ЧИН Собина, предграђе врањско.

Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме!

* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...

А с њиме — црни је мој живот! Од њега никад Божја, блага реч, само вика. (Стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе. Издалека граја, свирка и песма се разбира.

А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу! Убиј ме! Нећу! Ево, убиј! СТОЈАН (одбија је руком): А не!

Тамо! МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле — тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!... МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано! Суђенице ти досудиле. (Показује на кола, сватове.

КОШТАНА (плаче). МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија.

) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје. Батка је млого видеја, млого преко своју главу префрљија. (Показује на земљу.) Одавде, Коштан, по тамо — нема! И цел век тој је! Зар се ја не подавах, ја не држах?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сања... Но ђаурска труба писну неђе. Он се прену, трже, густе скупи веђе, И обори главу међу сухе руке. 1911. ПРЕПЕВИ XАЈХПИX ХАЈНЕ И ЛИРСКИ ИНТЕРМЕЦО ПРОЛОГ Моја патња, моја туга И бол у тој

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Под златним барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке.

Да, видех: његови отац и мајка држе му главу и његова жена (клечи) поред њега. У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у ИВ веку нове ере,

испитала их ко су и откуда, а онда бацила на земљу свој калпак и наредила да га дигну, па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена а остале ће побити.

више колена, дете Грујица до појаса, Реља Шестокрили до „белог грла“, а Марко га најбоље подигао, али га није на главу метнуо. Девојка се наљутила, бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене воде“.

по зградама и по шумама крили, опет се кадшто догађало да су их хватали и убијали: кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац.

Иронија судбине је хтела да за неколико десетина мерица жита изгуби главу човек који је, као мало ко у његово време, задао јада Турцима“. И године 1612.

Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица; Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше, а Халил пао је под Бањалуком у чети крајишника што су се,

„Проли сузе низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни земља га жива не дочека“ итд. итд.

токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире, жуте му се ноге до кољена, побратиме, као у сокола, а на главу калпак н челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три пера златна, што куцају Груја

Он ће казат на мене је царство. Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Мало л' ти је, — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство?

Старац добија позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати, а тешко му је да под седу главу служи Турчину. Његово осећање немоћи је потпуно; оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој.

јуначке речи: Аманет ти, Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву, Видосаву, моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ Људи више не живе у бризи Ко нема у глави има у књизи Сви људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа Без најбољег друга Друг ће другу Да

На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се жути Час се плави Па ми најлепше слике ређа Овде у глави испод веђа

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Е, јесам нека шепртља. Оно звијере, као да је слутило да се ради о његовој кожи, одједном подиже главу и загледа се право у Мачка. Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле . ..

— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу! Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а тако куса крова

— доскочи му Стриц и оба ударише у тако грохотан смијех, да чак и Сивац диже главу и пријекорно их погледа као да вели: — Будале ил се смију ил по глави чешу!

испод небеског океана, он је био запажен само од стране излизаног тањушног јутарњег мјесеца, који с чуљењем нахери главу и поче да сриче чудноват натпис: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине!

Моле је, наговарају, гурају, вуку — аја! Она само подавија реп, закреће главу од мрачна улаза и плашљиво скамуче. Убацише унутра комад кукурузе, али Жуја ни да погледа. — Шта да радимо?

— Хоћу да добијем батине. Учитељ се трже, затрепта и не вјерујући да је добро чуо, нахери главу и заклони уво дланом. — Шта кажеш, понови! Шта си то рекла? — Хоћу да ме истучете, батине да добијем!

— Пази га, вода, језерце. Мачак провуче главу испод његова пазуха и остаде забленут, упола отворених уста. Пред њим, попут неког бунара, зијала је широка рупа, а у

Два мала истраживача скаменише се у мјесту. Јованче само што окрену главу и укочено се загледа у Мачка као да нијемо пита: — Шта је сад оно? — Гаси! — прошишта му Мачак у само уво.

Малишан викну: — Мир, Жуја, да ћутиш! Сад ћу ја доћи. Вјерна куја весело замаха репом, леже и спусти главу на шапе, али јој очи и даље остадоше приковане за дрво на коме се крио њезин вољени Николица.

да трчи гола пољана, налетјеше затим шуштави кукурузи, а онда се неки пласт сијена залети право на њ и наби му се на главу. — Хвала ти, брате, што ме сакри! — дахну пољар гњурајући се све дубље у меко сијено. — Стигао си баш у прави час.

— Охо, и ти се следила од страха, сиротице моја! — прогунђа он с пуно њежности, па диже главу и таман да ће натегнути из боце, кад се иза пласта указа некаква огромна чупава и рогата главурда с избеченим очурдама

— А мој се брани камењем — рече једна стрина. — Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

свој имаду и птице гњезда им своја; а ја, одкако бих син човечији, нејмам ни толико свога места где бих исто своју главу од зла времена заслонио. Сажали се на њега о, човече, доброкућанине дворски! те му подај стан у твоме ти срдцу!

Како ли са живим људма да и боравим. и међу живе стаљам се, а мој живот гробу сам издала! Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли се за тамњан и

дево, да буде та луна, њино знамење, под твојим ногами, и сатри рогове Тој варварској луни, каконо си сатрла главу прегрдому кагану, што је био велико дигао своје рогове на крстне рогове, и повиси рог христјански, повиси твоју силу и

Праведни се гњев божји на нас просу и зло нам дође на нашу главу, те попусти људе, наше злобнике на нас, да нас газе и сатиру, и језичаска Луна са своји рогови избоде нас кроз

Знамо те хубаву како луну и добру; у наших бедних ноћи светли нам. Видимо твоју главу окићену красно са дванаест звездама.

Избра себи местанце за ноћиште, сабра камења под главу и леже спавати. О, ал' те ноћи виде у сну чудно високе мердивени.

стојећи му под беденом, једна млада, скоро удата жена, спусти на њега озгор с бедена парче воденична камена и сву му главу расцупа, те му се просу мозак.

Те у једно доби пред бојним харцем с непријатељи, о главу заповеди да има сва војска му чисто постити ваздан; до ноћи нико ништа да не окуси.

ЛИТОСТРОТОН, ИЛИ ГЛАВА АДАМОВА Казује се за Адамову главу да је онде, на оном месту, гдено и Христос — свију нас глава — распео се је.

Кћи Иродијадина са својим пљескањем угоди Ироду... Дшти Иродијадина је сулудо просила дар за своју играчину, — главу Јоана Предтече.

Од зла му пробеже његова жена, краљица, к своме оцу. И он, што да јој напркоси, уби свога сина, одсече му главу, руке, ноге, — стовари га у сандук, — тако посла га к матери му на пешкеш!

Нађе ону пештерину где му је скривена гуља. Улезе унутра, затече онде Какуса. Таки га крхну топузом у главу и уцопа га на месту. А своју чорду изведе напоље и дома их отера.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво појење у дућан?! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила. — Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...

— Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би избегао други шамар који очекиваше.

Коте само обрте главу па се кришом насмеја; ваљда и њему смешно дође при помисли какав би смешан изгледао шегрт Поте кад би заиста вирио

Кад Поте не доби очекивани други шамар, он полако испружи шију и главу, погледа плашљиво око себе, узе ону зечју ногу и минђуше, шмркну и продужи посао и не размишљајући баш много зашто је

Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало напред, као водена змија кад издигне главу и броди водом.

иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно мало напред, као водена змија кад издигне главу и броди водом.

— па се притегне траболос-појасом, за којим му је сахат о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег

Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани.

— Што ће начиним?! ’Ајде и ти па, нане, како си тој па збориш!? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито. — Није без ништо! — рече Јевда после дужег размишљања.

И нико после за живу главу не би смео продужити с њим разговор о тој теми... — Што, што? Што, бре? — запитао би тада чорбаџи-Замфир дигавши

И тако се и овде збило. Силни савети и опомене учинише напослетку своје. И Зона као да подлеже. Силно јој се уврте у главу и силно је усправи и подиже помисао да је она чорбаџијска кћи и прва лепотица.

Тако, ето, почесто ради Мане. Али да призна да све то ради Зоне Замфирове ради, — то ни за живу главу неће, јер онда не би он био „чапкун-Мане“!