Употреба речи глас у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

преобразио је све што обично беше у створу његову; задркташе му усне, у сувој руци затрепта светлост златног крста. Глас му је стрепио: — Синови православне цркве! Синови народа! Синови слободе!...

Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом да дрмне, да грмне:

Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!...

Ил’, можда, брата старијега? — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. — А пријатеља имаш ли? — Немам!...

„Не могу, Алекса, ја не могу!“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...

а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. „Шта је то?“ питах се сама... И једва сам чекала да га опет видим...

Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло. Он ми, ћутећи, притиште руку и оде...

Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби. Глас му дрхташе од раздражености: „Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговорити.

А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се догодила: „Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио.

Ниједно псето није залајало на њега... Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. Сиромах Алекса! Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... .

Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком... Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: „Зар још ниси отишла?... Хеј, Палчика, терај ову просјакињу одавде!

Кад ме погледи, ја оборим очи доле, а кад ми говори, мене чисто уши заболе. Глас јој танак, веле да пева као вила у гори, ал’ мени, рекао бих, кроз мозак дере.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Претвори се болестан, уђе у своју пештеру и колико је год дуг простре се и пружи. Пукне глас и свуда се пронесе па се они страшни и на гласу лав с душом мучи и да је при концу.

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи,

Скоче људи на оружје, пак изиђу да виде која је то беда. Кожа лавова, али глас магарећи! А кад упазе и уши, онда се досете лукавству, оставе оружје, а попадну коце и лесковце, опколе магарца, скину

Зато, о пречесно општество человеческогарода, а навластито сербскога, за кога ја ово пишем, послушај ти глас человечества, свети глас јестества, а то ће рећи глас божји!

општество человеческогарода, а навластито сербскога, за кога ја ово пишем, послушај ти глас человечества, свети глас јестества, а то ће рећи глас божји! Не раздељујте се и не мрзите се између себе за цркве грчку и латинску.

а навластито сербскога, за кога ја ово пишем, послушај ти глас человечества, свети глас јестества, а то ће рећи глас божји! Не раздељујте се и не мрзите се између себе за цркве грчку и латинску.

и ф а Ф т о р а г о, римскаго императора, истина је смела с умереностију, но у исто време с благородном свободом свој глас воздвигнути.

120 Лисица и курјак Лисица упадне у један бунар. У то исто време, по случају пролазећи туда, курјак чује глас и вику из бунара, погледа унутра и види бедну лисицу готову утопити се, која га почне молити и заклињати да похити

Зар се ви плашите од мене? Међер ја видим да вами јошт глас није дошао што се је јуче закључило на вселенском сабору свију животиња!” „Шта?” — рече петао.

Седећи ми при трапези, зачу се у авлији топотање коња и глас Светогорца, који како сјаше, почне ка' у својеј кући заповедати да се коњма зоб даде.

— „Међер се људи нимало у појању не разумевају”, — рече вран — „који су толико у ваш глас заљубљени и падо вас слушају. А је ли икада могуће да ви лепше појете од нас, који по сто година живимо?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да избаци тезге и трговце! Да одвоји олтар - од самара, вагу Суда - ваге пиљара, глас са бачве - од гласа са Сиона, и овнујска - од црквених звона! 2.

СВЕТИ СИМЕОН Док све српске земље ћуте, занемеле, чекајући да чују Немањин глас, он скида круну, отпасује мач, и са злата у пепео силази, бос.

Ми, који смо га гледали у висинама, и глас му слушали и с коња, и из грома, сада га видимо како нем, клечећи, у пепелу, с челом при темељу, шапуће у уво

2. У овом мраку, из овог сурдука, не види се даље од хлеба и лука! Из овог мрака глас нам не допире ни до праоца, ни до праунука! 3.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одма мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњи̓ неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима

Међутим пукне глас за Црнога Ђорђа, да је баш у нашу Себичну Недељу са дружином дошао и запалио турски хан у Орашцу и почео кавгу с

У априлу месецу дође глас да су зворнички паша Видајић и Мула Ножина покупили војску и дошли у Лешницу и хоће Шапцу и Мус-аги у индат.

И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем у Остружницу 8. маја на конак дођемо.

” — „Чујем нешто хучи, а не знам шта је.” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?

” — „Оно је — вели — глас твога тихога Дунава.” ,,Шта, побратиме јадан, зар Дунав и онаки глас има?” — „Није, није — вели — већ се оно гуске лепршају по Дунаву, и сад ћеш видити где се беле.

кога народ његов страда и да вас себи у какву нибуд помоћ зове, би ли ви који одбацио народни позив или би послушали глас народа свога?

), пак и на Суводолу, где је варошица, и има кула, и да је преко 600 Турака погинуло, али је и наши̓ доста, и дође глас за пропаст на Каменици, те се вратисмо, а били смо пошли да се са Црном Гором састанемо. Пожаревачка нахија.

Чујем гди много пушака и плотуна пуца. Док једанпут окрете се глас од пушака уз Уб. Познам да једна војска бега, али је наша, али турска.

Пишемо ми господару Ђорђу: да ̓оће на нас много бити Турака; и да ови Турци таки глас пушћају у народ да они не иду да Србе поробе, но само иду да Србе цару у рајалук натерају, и да цареве тескере које

А могли смо (тим начином) и целу годину мирни бити од нападања турскога, растежући у купљењу и проче. Веће пуче глас по ордији: мир, мир — и сви капетани све своје сиромашније отпустише војнике, и послаше кућама, и свој Босни је мило.

око тебе скупити; ако ли ти идеш, пак, Боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пук̓о глас, да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наше војске и народ где је годе који, сви би надежду изгубили, а Турци се

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!...

— Каки си ти то момак? Уплашио се од газда-Раке и роге! — под смеваху се други ономе... Еле, за часак ти пуче тај глас по селу. Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда-Раки и смејали се.

— А не играм ти ја момче! — рече Милун смешећи се. — Иди тамо оној момчадији. — Ево на! — се крупан глас општинског писара и бади момчету у капу десет пара. — Немој да се претргнеш, ћато! — рече момче заједљиво.

— Дај ти нама паре па спавај! — одговори Тиосав. Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно. — Хм! — учини Тиосав полугласно — има неки ђаво. — Не виче се 'нако узалуд! — додаде Витомир.

Утом се ужурбаше нешто у сали за играње. Споља се чује потанак развучен глас: — Ама, ево улазнице! — Пустите мс! — Шта је тамо? — упита Никола адвоката, који у тај мах уђе код њега у собу.

— То није због плаћања, пего како се то трефило увек двадесет пет!? — поче Мојсило, док га изнебуха прекиде један глас иза стола једног према њему: — Ама јуче био прстен и испит Савци! Мојсило се трже као да га нешто секну.

Али шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето најпосле — дивљих људи! Брзо пуче глас по селу: како је Радош набасао у Великом Космају на дивљака; како умало није погинуо; како су људи прискочили —

Не бери бригу!... У здрављу! — гракнуше гости за њим. — Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. Еле, кмет одиста оде с дружином. Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.

Ништа се не чује. Он поћута мало, па опет зовну: — Радојка! Радојка! — Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. — Ја!... Страхиња! Изиђиде часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата.

— Вала, ни ја! — прихвати Ћебо. — А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. — Ено их, Живане! Удри! — чу се други неко и груну пушка. — Страхиња, склониде то чељаде амо за букву!

— продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи! — А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас. — Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. — У ветар удрите, људи!

— виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? — Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. — Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Крушка назва бога. — Бог ти помогао, честити ефендија! Маринков му глас зазвони пријатно. Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке на прсима, поже

Крушка га је познавао. Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се. И Крушка њега није волео. Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он стаде. — Куд си пошао? — упита га.

Дуго је тако лежао... Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова...

И опет нема тишина... И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас... Али то није глас ни човечји ни животињски...

И листак стоји, и птица ћути, и све је занемело, само из дубоке дубраве јекне понеки глас... Али то није глас ни човечји ни животињски...

Али то није глас ни човечји ни животињски... то је глас тавне ноћи: дубок и таван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и

Али то није глас ни човечји ни животињски... то је глас тавне ноћи: дубок и таван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу

дубок и таван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје... И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!

— Јест!... Убићеш га, али куда ћеш онда??... Знаш ли: ко убије, и њега убију? — шапуташе му један глас. Он це трже. Заиста, тако је. Ако он убије Лазара, убиће и њега. И онда, Јелица опет неће бити његова.

Маринко је непрестано викао... Једва се Лазар освести и познаде глас. Тада отвори очи: – Шта је?... Ко је то?... – Ја сам, Лако брате, ја. – А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја.

Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: — Дође ли Маринко? — Дошао је... И довео некога. — Нека дође овамо. Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају.

да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догодило, нешто што нац је обрукано и осрамотило пред целим светом... Глас му је дрхтао... Све живо зинуло од чуда да гледа у њега... Ницy људи научили да га таквог виде. — Браћо!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина. Глас њезин беше кô музика туге: И зато мишљах, у слушању многом, Само на прошлост, на јесени дуге, На хладна неба, и на

Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа.

Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом. Али с црне куле кобан и потмуо Глас поноћног звона одјекну у тмини — Негде из дворане дуг се уздах чуо У мраку, у немој студеној тишини.

Очи Цецилије мокрих трепавица, Од свег окренуте сад гледају другде; Нит их прену трубе ни глас ноћних птица. Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница...

А кад проговори, у тој ноћи, где се Буде само слутње, тај глас њезин има Невесели мирис вечерње ципресе. ВЕЧЕРЊЕ Из Цавтата Зарасло острво у шуми олива, Кô црн галеб лежи

Али те стигне дух који те слути; Небо и земља не могу те чути, А у нама је твој глас од постања. Једино ти си што је протуречно — Кад си у срцу да ниси у свести...

У простор бачен глас што стреми, Да га небеса буду пуна! И реч што никад не занеми, И вечно будна божја струна. А као песник, ти ћеш

Из свију ствари ти си у мене гледао, Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању.

Господ ме сеја целом шаком У часу светлу и голему, Да будем јутро дану сваком, И његов глас и кључ у свему. На пустом путу атом праха, У небу сунчев круг и слика, Жижак у дому сиромаха, Суза у оку мученика.

ЗВЕЗДЕ Кад небо засја прво вече, Чу се глас звезде с видокруга: — Ја сјам за срећне, једна рече. — А ја за бедне, каже друга. — Ја краљевима, збори трећа.

Све надвиси неми глас који се чека!... НАПОР Када ме замори равнодушно, бедно Време, у часима безбојним и сивим, Рађа ми се жеља: ја

Али заман муке: На раскршћу сваком увек сам се срео С кажипрстом кобним невидљиве руке. Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да! И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи!

Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја. Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао: — Одведоше вранца! — Одведоше — каже он.

Мати му пружи. — Дај све! — рече он. — Последњих десет дуката! — рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, већ нешто налик на ропац. Он скопа оне новце и управо истрча из собе.

— 'Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.

Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно: — Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао! — Како си пропао, господару, бог с тобом!

Они немилице даваше. Војник се захваљиваше непрестано са: „хвала, браћо!”, „хвала, браћо!”, али му глас постајаше све више и више загушљив.

Она за софром седи десно од ђеде, и у кући се ништа важније не дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита. Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр.

Малко ућута. — Оном... једном.. Зар ти да ми растуриш кућу? Арсен, туњез, скамени се кад чу да ђеда све зна. Глас га издаде: — Молим ти се, ђедо, ја не знам шта ћу! Опрости ми! Он пође руци.

Све се обукло у неку тајну свечаност и сваком зуји у ушима нешто налик на: „Глас господењ на водах”. И само да негде затрешти прангија, све би се узело крстити.

”, „Изгорје црква!” Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља: а кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона. Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике.

Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана. Уједанпут загрмје попов глас: — Икона! Икона! Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.

пламен обасјао, бијела брада прекрила сва прса, дигао икону више главе, и кроз онај тутањ и праску, чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: „... первје бо пришел јеси, светитељу Саво”...

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно »Глас господен на водах«, а затим само захтева и изволева. Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише најревносније;

Поп Спира је ударао лепо у тамбуру, а има још сад, после толико година, диван глас. — Ето, то је певао — вели поп-Ћириница.

— О, молим... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу. Дође ред на новог учитеља да прихвати. Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева.

Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега. Био је очаран певањем. »Сушти херувимски глас!« изразио се кад је изашао из цркве.

Па и сам поп Спира у олтару (јер је његова чреда била) зачуди се кад чу неки нов непознат му глас, па приђе северним вратима на олтару и провири кроз њих да види ко је то.

Како је у ово село, као и у свако село, мало ко свраћао, није чудо што је одмах по селу пукао глас да је дошао давно очекивани нови учитељ, а и Ержа, поп-Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и

Али тако је то у свету! Право је речено да добар глас далеко иде, а зао још даље; па зато се о поп-Ћирином мачку више говорило него о поп-Спирином, о коме последњем ћемо

— Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку. Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас. — Видиш, молим те, а ништа ми не јавља лукава паорска бештија — вели гђа Перса љутито.

Као и на вечерњу јуче, тако и данас, многи су му похвалили глас. А кад је поп Спира говорио предику о Спокојној жизни, некима се оте: »Та гле поп-Спире!

јављају јој се добре прилике, ето... — А-а-а, тако зар ви знате?! — зачу се још из кујне глас гђе Персе. — Видиш ти то њи’ само! Добили госте, па се ником и не фале! А, а, даћу ја вама! Гледај ти само њи’!

убацио споља кроз прозор читаву цигљу и полупао јој сав порцулан, не би се тако скаменила гђа Сида као кад је чула глас гђе Персе. »Кад ме није јуче шлог ударио«, говорила је гђа Сида, »живићу бар петнаест година дуже од покојне маме.

— Та знам, знам, слатка госпоја-Сидо — вели гђа Перса, а усне јој све побелеле и суве, а глас дрхће — ал’ тек баш нисте морали ви то да радите, драга госпоја-Сидо!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина ћерка — умреће! Клисарица излетела на њ са секиром.

грди просјаке, вади скривену у недрима своју торбу, меће је пред себе, нагиње се над њу, шири је, и почне онда на сав глас да призива пролазеће жене: да му уделе... Све их по имену зове. Сваку познаје и од сваке проси.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Сад почну певати. Госпођа Перса имала је леп глас. Љуба је њу својим јаким гласом потпомагао. Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а

Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне. Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајлаАнку.

јача од четрдесет година; велика, крупна жена, лице и све мало позамашније; није била ружна ни сад, али имала је мушки глас — сва је као нека мушкара изгледала. Поред свог покојног јако се испрактицирала, па није дала да се с њом титрају.

— Чекмеџијић ради свој посао по обичају. После месед дана пуче глас да ће на пролеће бити прстен фрајле Јулке са нотарошем Ружичићем. Љуба се том јако зачуди.

— Шта ћемо сад, чика-Гавро? — Тражимо опет ’дегод. — Ал’ сам већ свуд на глас изишао. Не би л’ боље било да идемо куд даље, где ме не познају? — Па куда? — Да идемо у Србију, у Београд.

— Фајн; могао би врајли син бити. Знам да се она неће кајати, а ни он, јер блага имате доста. — А откуд ти тај глас? — Послали ме да вас питам могу ли доћи да виде врајлу.

Чика-Гавра се препоручи, обрече се да ће у још важнијем послу доћи, па оде и однесе Чекмеџијићу глас. Чекмеџијић неће да чека, него хита у Ш. — Дакле, и овде није ништа! — Та ко би се тако везао?

И ту је неки понос кад свет рекне како се за фрајла-Мицу ломе ноге и вратови. Још оно вече пуче глас како је јурат Марко Рогозић бацио у кацу Перу берберина. Сирома’, скрхао ногу, глава му разбијена. Марку ни бриге.

Велики удар за Марка. Избрисан јурат, дични тај наслов изгубљен, тако исто као официр касиран. Пуче глас по целој вароши да је Марко Рогозић касиран јурат. Са такве висине пасти није шала!

— Видиш ,Марко, да је моја мати паметна. Само гледај што пре да постанеш виценотарош. Мица је испрошена, бруји глас да је Марко Рогозић испросио фрајлу Мицу Кицошићеву. У вароши Х. велика рестаурација. Цео магистрат се мења.

Ту већ не помаже протестирати, кад је већ баклава исечена, у тепсијама нема разлике, нема — штете. Сутрадан пуче глас по вароши како Алка Ћирковићка свуд приповеда да јој је баклава промењена, да пита ништа не ваља, премашћена је и

Баш други дан, кад се глас тај пронео, по завршетку ручка заподене ствар Марко. Само су њих троје ту. — Аміце Миливоје, ја морам процес подићи

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Па већ можете замислити шта сам све препатила. Увек сам уживала добар глас, и сад ево она несретница да ме укаља. Сутра дан, седим ја и плачем, кад погледам: неко убацио њено писмо; погледам ја

А године пролазе као глас и не може човек целога века, као сви мрави овде, полазити и враћати се. Дакле има једна ствар пре свега.

И мрви се нешто у мени и плаче и рида и глас неки чујем како ми шапуће, а ништа не разумем. Јао мени, какав је скандал тај мој разум кад он не зна, да ме научи

тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље.

што сте после нас издржали све сломове од којих су нам се кости превртале, уђите ви, али без оних који нас мрзе“ И тај глас из гроба, пун опомене и пун претње, гура је ипак и обазриво води и мами оним светлим и величанственим врховима на

А пуно дима дуванског у оној соби где ми конферишемо па се давимо у оном диму, и сви говоримо у глас и кашљемо; прави обор божији!

Африка

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је.

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили места за

Креште и лапарају на сав глас. Покрети су им научени од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама,

Један од мојих пагајера реши се да запева такође; нађе у дну себе један тихи једва чујни глас; подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму

Само метар-два од стазе, не видим ништа али ми долази познати глас Самбин, који ми изгледа сасвим нов и смешан. Ми нисмо прешли ни километар кад испред нас, обавијена вечером које се

Овај се опет сакри иза претходне своје уљудне изјаве: он налази да је прилика врло погодна. Његов глас, поглед, цело држање говорили су сасвим обратно: да нисам могао уопште пасти на непогоднију, несигурнију личност од

Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н. му говори бамбара: „Доњи, дони–сиса–тара!“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи.

Све што има тог тренутка то је његов беспримерни „тупе“ и тај глас шаржиран као какав револвер. Послушао, без речи, чак насмешено, да би се извинили, они су одмах на ногама.

Ова подвала упропашћује потпуно Н–ову добру вољу. Он сад виче бесан и на сав глас онима што су са нама: „Ко заповеда овде, ко заповеда овде! Ово је земља за беле, ово је земља за беле, разумете ли!

„Ово је земља за беле!“ трешти Н–ов глас, и више се не виде очи животиња, које, уплашене свакако, беже даље од нас. За пет минута, црнци, измакли напред са

Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас. Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште.

Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја

Црњански, Милош - Сеобе 2

Затим се, колико га глас доноси, на немачком, продера: „На моју команду, све, у став мирно!“ За тренут, заиста, све се било умирило и стајало

Одмах затим, склопио је очи и продерао се: „На моју команду, све, вољно.“ Пошто је био дигао глас сувише високо, испаде као кад кукуриче промукао петао.

Тада је у касарни настала таква дрека, да се није чуо глас звона. Више од три стотине људи лежало је, на камену дворишта, један преко другога, жвакало, гутало, још врућ, хлеб, и

Међутим, показа се да она врло лепо говори, тише него што су мислили, а глас јој се показа мек, пријатан. Говорила је монотоно, као да гуче и као да је свој глас пажљиво слушала.

Говорила је монотоно, као да гуче и као да је свој глас пажљиво слушала. Уосталом, она је мало говорила мужу, само га је гледала.

се био спанђао са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у вароши.

Био је још дружељубив, весељак, а волео је и да игра, иако никакав играч није био. Волео је и да пева, иако је глас пустио само онда, кад би се шаком захватио иза увета. Био је омиљен у расцијанском друштву.

Само је за тим пастиром остајао звек мамуза, а не глас звонцади. Јего благородије Павел Исакович – удовац, како би Ђурђе рекао – био је у фамилији ошамутио и ту жену.

“ Тај глас је био изненадио Трифуна. Али је то било пре седам година. Погледав жену испод ока, Трифун помисли да је међу њима

Гроф је, у то време, код сербских официра, уживао глас да им је права мајка. Чим Росија сазна, шта се ради са њима, Сербима, у Темишварском Банату, све ће бити другаче, него

А не на коњу, кришом, лудо, са пиштољима у пасу. Није вероватно да је до војених постова, до Беча, глас из Темишвара већ стигао – да је из локота побегао.

Оне су имале исти, тамни, дим на црним очима, иста узвијена уста, исте чак и груди, па и глас. Исто лепо, сетно лице, али са мало прћастим носем, а исто тако и тај мио поглед.

Теодосије - ЖИТИЈА

И када чуше његов глас, испуни ше се великом радошћу и сви ка кули притрчавши у висину гледаху, као да би се тама могла уклонити, да би се,

И прође глас по целој пустињи, манастирима и пустињацима и свима самотницима, да је син оног самодршца, владара српског, оставио

О теби се, уосталом, прочуо глас међу многима — чији си син; твој долазак нама није непознат онима који сада царују.

Прође глас по целој пустињи о доласку светога у Свету Гору, и сви, задивљени великом смерношћу, прослављаху Бога. Игумани од манас

богоносноме и блаженоме Сави, молећи и говорећи: „О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!

“ И уместо награде за исцељење свети њега обдари, и отпусти да иде својима. А када глас прође о исцељењу раслабљенога, сви који су имали болеснике приношаху и пред ноге светога полагаху.

А овај тешкосрди, глух непослушношћу, као аспида према обајнику зачепи уши своје да не чује глас речи светога, и све што му је преподобни слатко и дивно, страшно и ужасно као пророчким богоречитим устима изговорио,

од слуге Јована, хотећи омити наше грехе, где је виђен и Дух Свети како силази на њега у виду голубијем, а уједно и глас од Бога Оца, који га сведочи: „Ово је син мој вазљубљени о коме благоизволех“.

Христос преобразивши се показа ученицима својим божаства својега славу, малу зраку — колико могаху поднети, одакле и глас Очев из облака светла, како му сведочи да је он његов син вазљубљени.

К њима и ми сада смерношћу и свагда припадајући молимо се, и благоумилно узвисивши глас рецимо оно што им припада, за преподобне и свештене и свечасне главе, веома украшене делима добродетељи: О, двојице

И до ушију многих допре глас о њему, и одмах људи из околине и из многих ближих и даљих крајева почеше долазити и притицати, па се светим његовим

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

победи и узме престо ослепљени Стеван Урош ИИИ поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина,

У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти.

(између Обреновца и Београда) рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8. маја у Остружницу на конак дођемо“.

Ердељановић: „Етничко сродство Бокеља и Црногораца“, Глас Српске краљ. академије XЦВИ). Најјача су црногорска братства.

или поглавица, у здравље царско, у здравље софре; осим напијања уза сваку здравицу имају мали припјеви, које сви у глас пјевају“.

њих, чини ми се, више таштине него код осталих Динараца: многе ситне локалне величине уображавају да уживају велики глас. Овде су врло осетљиви на племићке титуле и на одликовања.

„Мавровац“ ужива добар глас. Људи ове групе су познати због вредноће, предузимљивости и све веће имућности њених печалбара по Србији.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми изгубио добар глас и моли свакога ко о њему нешто зна да му одмах јави.

Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш. — Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић. Добро га знам, то је сиви пољски миш.

Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с другог краја њиве јави један жалостив псећи глас: — Аууу-ваууу! — завијао је непознати — ко ли ће ме ноћас заштитити од мрког меде! Ау-вау, тражим пријатеља!

— Сасвим си бијел, пророк си, а још имаш за пријатеља једног мачка. — У срећки број два стоји опомена: „Глас народа треба послушати.“ Буде ли ме хтио мишји народ, примићу се за војводу — скромно рече Миш пророк.

— Зачуђени сунцокрети — Одлазак у војводство — Страшан глас и тољага Чим се Миш пророк увукао у Бркину кућу, чуо је горе испод крова тихо мијаукање мачка Тоше: — Мила и драга

О, тише, тише, чуће нас мачак! Док су Тошо и Шаров слушали пјесму Миша пророка, од села се заори један страшан глас: — А, ту ли је онај крадљиви мачак сланинар и његов савезник Шаров! Сад ћете ми обојица платити!

Крушкотрес Кукурузовић скочи иза сна и прије него што је стигао да урликне, зачу из мрака Бркин глас: — Начинићу од ваше коже јаку за капут и шарен торбак!

Кад су њих двојица наишли путељком поред крчме, у њој се управо разлијегао громки глас крчмара Винка. Грдио је своју куварицу Провалију што је дала неке пилеће кости псу Жући.

Шаров и мачак Тошо обично сједе удно Чичиних ногу или шетају око воденице и пазе на незнане госте. Глас о њиховој слози и великом пријатељству допро је чак и до медвједа Крушкотреса Кукурузовића, који је важно прогунђао:

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЉУБОМИР: Извесно, нешто интересантно са онога света? СПАСОЈЕ: Не, већ са овога света. Он тврди да си ти свој научни глас и углед украо. ЉУБОМИР: Не разумем како се глас и углед може украсти; то није табакера или кишобран.

СПАСОЈЕ: Не, већ са овога света. Он тврди да си ти свој научни глас и углед украо. ЉУБОМИР: Не разумем како се глас и углед може украсти; то није табакера или кишобран.

СПАСОЈЕ: Па ти си директор... То предузеће је светскога значаја... Ако ти одузму катедру, ако изгубиш глас научника... ЉУБОМИР: То ће бити мање штета по то предузеће но ако ви изгубите имање које важи као кауција код државе.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ко је то, Весна? - чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете!

То би био исувише скуп спорт, говорио је. - Зашто си рекао да немаш књиге? - приближио ми се, а глас му је постао шећерасто мек. - Да нема ко да ти их купи?

Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа. Говорио је о нашој будућности иза смрти, о свему што ћемо имати кад умремо.

ни чула, но она рече да није сасвим сигурна, али да ће, ако буде имала услове да студира, студирати нуклеарну физику. Глас којим је то рекла био је напукао испод спољне чврстине.

Поређано у групице, друштво је о нечему расправљало. Кад сада мислим о томе, чини ми се да су расправљали о фудбалу: глас Томе Снагатора био је најчујнији, а он је најзагриженији „Звездаш”. Мене фудбал није занимао!

Њега нисам желео ни у сну да видим. Кад затворих врата за собом, ухватих себе да се смејем на сав глас. ИВ - Кезиш се као идиот! - рекла је Рашида кад сам се појавио на рампи. - Да ниси извукао бапцу паре?

Мислим да ће те благословити отац кад стигнеш кући. Нећеш стићи пре једанаест! - додала је, а глас јој је звучао брижно. Упитах је мисли ли да је то њен отац нас тражио на насипу. Рече да не зна.

Она је почела да гунђа и то ме је подсетило на све оне године у којима сам од јутра до мрака слушао њен глас. - Исти си на свога проклетог оца!

Грлено мађарско: „Иштенем!” и нека псовка на циганском. „Иштенем!” Иза самих наших леђа чу се неко мигољење и један глас, зрео и дубок, четрдесетогодишњи, спуштен у хоризонталу, како захтева нешто. - Ово није место за те ствари!

- Ово није место за те ствари! - бранила се жена, али онај глас, сада већ сличан неком гласу који сам знао, наређивао је молећи. Уши су почињале да ми расту као печурке после кише.

Био је то одломак разговора који нисам смео да пропустим. Сада се чуло само шуштање жениног рубља и опет онај глас, победнички дигнут за октаву. - Рашида! Мој отац!

Почех да ослушкујем ушију начуљених као хрт. Чуло се само дахтање и опет глас мог оца, који је говорио жени да не брине: ово је последње место на коме би је њен муж могао потражити.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софра је биодобар „певац“, бар он се за таквог држао. Том приликом би се надметали; особито „трећи глас“ је волео господар Софра.

пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења. Како су то били дивни преласци из једног гласа у други!

— Певајте! Чамча и Кречар помажу, али слабо. Кречарев глас једва се чује, а Чамча сваки час кашљуца, а господар Софра надмеће се са лоповима.

Када је молер чуо каквог мужа има малати, обрече да ће одмах сутрадан доћи, само нека му кола пошаљу. Пукао је глас по целој околини како је један три ајдука умљескао.

Љуби се с њим, стари су знанци. Чамча је „шверцер” особито на вину. Већ армицијашу у колима је био познат глас Чамчин, а Чамча му пољски рече да га друштво не разуме да га у своју собу води, све ће му исказати.

Изгледа као бела голубица. Већ пре поноћи разнео се глас по балу да отац даје покрај фрајле Лујзе педест хиљада форинти. Каваљери, све је облећу. Али бадава.

Фрајла Лујза остави га, са дозволом, на једно магновање са госпођом Матилдом, па оде у другу собу. Чује се глас гитара.

ако он корак не учини овог поста, ставићу ја на њега питање шта мисли, јер не могу допустити да се девојка узалуд на глас износи. — Стрпимо се малко. Договору је крај; стрпиће се мало. Шамика једнако долази; лепо га примају.

Док је покојни Софра издисао, Пера пред кућом хода горе доле, гледа на први кат, чека кад ће пући глас да је отац издан’уо. Као год врана кад осећа мирис какве стрвине.

Уредник се смеши, мало мисли се, пак отсуди: „Може се”. Сутрадан дође у „Белу лађу” и донесе Шамики глас да је све у реду, и да ће уреднику мило бити ако га посети. На тај глас Шамика извади још два дуката и да јуристи.

Сутрадан дође у „Белу лађу” и донесе Шамики глас да је све у реду, и да ће уреднику мило бити ако га посети. На тај глас Шамика извади још два дуката и да јуристи. После ручка оде са јуристом у уредништво. Уредник га лепо дочека.

дісцантус) — највиши глас (код деце и жена), сопран дишпенсација, диспензација (лат. діспенсатіо) — разрешавање од неке обавезе или сметње,

Црњански, Милош - Сеобе 1

Загрљен топлим дечјим рукама, он је као настављао да спава. Кас копита, шкрипу точкова, дечји глас, у који се спуштаху и клик шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што

Из ње је допирао мукли рик волова и крава, топот коња и камила, глас јараца и овнова, блејање оваца и јагањаца. Иза плотова те куће, где су кроз дубоко блато товарили лађе, од јутра до

За њега није био онај кикот, ни та ћеретања, ни све то. За њега је она имала и други глас, и други поглед, цело једно друго биће.

Сласт са њим, крај свих непријатности, била је за њу још увек неупоредива и дивна. Његов лик, глас, име, мисао на њега, додир са њим синули би још увек у њој, као ватра.

Тек тада осети да је мрачно у изби и хтеде да викне, али јој глас застаде у гркљану. Отворивши широм очи, она тек сад виде да се није за времена спасла из мрака, који је беше опколио,

Тако су пуцали, јурећи у гомили, у стабла дрвећа и ударали ножевима по грању, урлајући при том, у глас, име Марије Терезије, отегнуто и по такту.

становнике својим блештећим, нарочито очишћеним оружјем, својим страшним, трчећим кораком и својим узвицима, у један глас. Царици је послат улак, при њиховом одласку из Граца.

Издалека, пред собом, чуо је ритам трчећег корака, лупу оружја и гласно понављање слогова, у један глас: Ма‑ри‑ја, Ма‑ри‑ја, Те‑ре‑зи‑ја, Те‑ре‑зи‑ја.

У кнежевини Виртемберг, у којој се знало да лако може постати ратно поприште, ширио се глас о проласку војске Марије Терезије.

Успаљен и избезумљен, дочекао је као глас с неба вест, у почетку јесени, да се припрема напад на Турке и да ће Принцеза путовати у Темишвар.

до пете, док је он приводио и представљао официре, збуњен, са једним ужасним осећањем празнине у себи, слушајући њен глас и тих смех, сав охлађен, леден до колена, а са крупним грашцима зноја на челу.

До дна међутим, у себи, осећао је да је немогуће да све то тако прође, и како га вуче глас неки, у њему, обећавајући му нешто ванредно, при свршетку.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Код нас, у копаоничким селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже: „Како се ово брзо истресло, тако се и ја брзо порађала!

“⁵⁰ Овај необичан глас, који испушта мајка, сматра Тројановић, служи као магијска предохрана од опасног дејства демона и урока.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА БОГОВЕ Тражим помиловање за богове, за глас рђави што их бије. Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад

То су грешници што су хришћане у другу веру продали. Иду царским друмом безухи, не радује душе њине глас птице што шуму сребри. Ко су они, ко су они? То су на зборовима похватани непокорни себри.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Најзад и на њих стиже ред и они могу да чују како пева Империо Аргентина, како њен глас на седамдесет и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она

и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо

поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Империо Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек,

Империо Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму

– Ели, Ели, лама азавтани...— допирао је удаљени, вриштећи глас четврте сестре. – Колико смо дужни? — упита млади човек калуђерицу. – Ништа.

неку травку, неки камен, неку руку, лице, а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити свој пут, »а тада глас из таме рече том човеку: узмеш ли мало тог камења из таме, покајаћеш се — узмеш ли га више, опет ћеш се покајати, па

Ишао је ногу пред ногу преко висоравни, а када га окружише, сви су у глас тражили од њега да им доведе аутомобил, или макар кола, а ако не може кола, онда бар коња, питали га где је прва

распоред: књиге, лампа, зидни сат и избледели кауч на коме ти се први пут догодило оно, а онда си чула његов отегнути глас: — Халооо? — викао је. — Халооо? Ко је то, бога му? Међуградска?

Иза последње речи остаде тишина у којој је још дуго брујао њен златни глас. А онда пет искусних позоришних интелектуалаца који су гледали најпознатије Јулије на свету, пет уважених професора

Празник! — Нико не тврди да ви немате право једанпут месечно на своју кћер... — слуша монотоно глас свог бившег таста, човечуљка изгубљеног у плишаној дубини фотеље — али ми нећемо дозволити да је непрестано кварите

— Надам се да знате када ћете је вратити кући? — испраћа га ледени глас на вратима. — Знам. —Па-па, срце! Сада је његова! Читавих девет сати који представљају неокрњени комад раја.

— Молим вас... — процвиле не препознајући свој глас да ли бих могла да добијем место поред прозора? Тамнопуто лице шефа сале зурило је у њу мирно, са неке огромне

Матавуљ, Симо - УСКОК

У исти мах чуше њима добро познати громки глас пуковника Кнајста, који је њекога грдио. Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје

Пијеро, цептећи сав и дишући као мијех, рече Ивановићу: — Молим те, Марко, проговори им ти, у тебе је јачи глас! Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас.

Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!

И она друга до ње бјеше прикладна, али се губила према њој. Глас оде по пазару да је лијепа дјевојка јединица кнеза Драга и да је од дјетињства вјерена у Цуце.

Њеко викну: — Ха, соколе Крцуне, дед запој, као што ти умијеш! На то јасан, снажан младићки глас запјева: „Све у славу бога великога, А у здравље нашег бана Драга!...“ — Пунте! Урте! Појте!

Кад и владика потврди тај глас, узмутише се наши и Приморци, те их преко половина отиде кућама! — Не разумијем! — рече Јанко.

“ А кад убилац одговори: „Не знам“, како му Господ рече: „Шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени. И зато да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата

Наста испитивање. Сваки и најмлађи имађаше право мијешати се, исправљати, допуњавати, само кад би који сувише дигао глас главари га опомињаху благо: „Нека, полако, све ће се разабрати, имамо кад!

Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори.

Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима. Све троје готово у један глас повикаше: — Наш Јанко! Дође! Добро дошао.

Ово је, знаш, наш обичај, кад први њекоме донесеш какав весео глас да му иштеш муштулук! Онда скинеш с њега ма што, капу или струку, а он ти дâ поклон!..

— Не бих рекао! — одврати други. — А-ну, Радоје, заоколи! — рече први глас. Чим Марко чу име, јави се: — Не бојте се, браћо, наши смо!... Ви сте Србљи? — Јесмо! А ти, ко си?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Код многих се песника могу уочити та два гласа у певању: глас високо захтеван, и онај други, необавезнији, љупкији, чистији.

) Те и нехотице онај други, лакши глас код таквих се песама приближава моделу дечје песме. Јесењин се, на пример, узалуд упињао да своје боемско схватање

Флевус лепус парвулус, Почујте плач зечећи Цламанс алтис воцибус: Глас продоран, дречећи: Qуид фецит хоминибус Шта учиних смртнима, Qуод ме сеqуунтур Да ме гоне с хртима?

Животиња — завитла га неколико пута око себе, и баци га далеко од шуме у којој је, као ждероња, избио на рђав глас. При оном заошијавању и бацању зецу се истегну уши, и какве је онда добио, такве му остадоше.

ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да удесим глас. Нек виде деца плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету!

се зец не очешља, ал се зец не уми, нит исече нокте, нит исправи стас, нит дотера глас. Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо!

срдачна распричаност и везаност за свакодневно и пролазно, већ у оном тренутку били су штетни за бољи песнички глас.

децу, Змај је, први код нас , уобличио једну целовиту, радосну визију, а срећу постојања узнео до врховне философије. Глас елементарне радости пред непорецивом лепотом света, пред годишњим добима која долазе одлазе, због смешних и необичних

и необичних збивања у жиботињском свету, због тајни којима се никад не начудити, склоност ка разјашњавању и поучавању глас дечји и глас о деци, потврдио се као једна од могућности модерне поезије...

збивања у жиботињском свету, због тајни којима се никад не начудити, склоност ка разјашњавању и поучавању глас дечји и глас о деци, потврдио се као једна од могућности модерне поезије...

тачка од које, повремено и неочекивано, долазе сигнали, сећања, слике, ликови, сазвучја: оно што осећамо, и оно знамо. Глас из детињства (наслов једне лирске овог приповедног круга) јавља се као мутно полуслепог старца, који призива неку

Значи, још се живи, ради и путује по свијету. (глас из Детињства) Чим изиђе из тих, омамљујућих успомена, из лирске омаглице која даје благост и сјај предметима, писац

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па

Ко је томе узрок? Говорите, ко је томе узрок? ГАВРИЛОВИЋ: Ми не знамо. ЛЕПРШИЋ: Но дан и за нас свиће. Глас слободе, који се по Европи ори, одзива се и у прсима јуначког Србина. Кад се сви буде, Србин спавати не сме.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

црква у Француској бацила је анатему на књигу, и то је више но ишта учинило да овај иначе осредњи роман стече глас и буде превођен на све важније европске језике. На руски га је дала превести царица Катарина одмах, још 1768.

Срба било увек много смисла и осећања, и у виду љубави за народну поезију, која је у то доба стекла европски глас.

Тек 1812. постао је архимандрит и старешина манастира Шишатовца. Он стиче књижеван глас, у вези је са свим српским и многим страним писцима, али се у манастиру показује као рђав администратор.

Он је имао поштовалаца, али не обожавалаца; имао је подражавалаца, али не ђака; оставио је велики глас, али не песничку школу. После његове смрти умрла је и његова поезија.

« У ствари, његов глас га је мало надживео, у српској књижевности бар. Он је значајан као жива веза између српске и мађарске књижевности, и

Иначе, глас који је уживао код Срба био је изнад његове стварне књижевне вредности. ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ Рођен је у Земуну 12.

Нови историчари књижевности указали су не само на историјски значај његових драма и комедија и утврдили му стари глас »оца српске драме« но истакли у њему најбољег комедиографа српског кога ни данас још нико није претекао, »првог нашег

1833. писао је Вук Караџић Мушицком колико га уважава Његош, који и сам пише »стихове лепе«: »Глас родољупца вашега зна наизуст и обожава вас за ваше родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не

Убрзо је изишла прва његова књига Пустиняк цетински, првобитно названа Глас каменштака, написана 1833, а штампана, »у печатныи свободе црногорске на Цетинѣ«, 1834.

Ја појући идем проз мрачну гробницу У предјеле св̓ јетле вјечите радости Да глас моје лире с гласовима слијем Лика бесмртнога код пр̓јестола Вишњег.

Али ни на једном пољу он није имао успеха. Имао је у један мах велики песнички глас, али од све његове хладне и учене поезије ништа није остало; његови историјски покушаји остали су само покушаји;

Али Јован Хаџић ипак више вреди но глас који су му створили његови огорчени противници. ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ Рођен у Јасенови, у Банату, 1. марта 1816. године.

Милићевић, Вук - Беспуће

Неугодно га је дирао глас живота који долази споља, узбуђује, потреса, уноси немир и буди сјене. Он воли те полумрачне собе са спуштеним

И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас, као да се разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да

Уживајући глас да је један од најстрожијих и најсавјеснијих чиновника, њему је било лако да ради на своју руку и да стече прилично

Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. — Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети.

Он ће опет да живи сам за себе. Извјесно, инжињер није био сам. Гавре Ђаковић разабираше још један глас, и то, чинило му се, женски. Ваљда је ожењен, помислио је; у осталом, шта га се то тиче?

Одозго се чуо озбиљан, пола љутит и одсјечан инжињеров глас који је давао раду једну оштру и заповједничку ноту: јаче и брже лупали батови, чешће се разлијегала експлозија, људи

како је сасвим друкчији чешки радник; и кад дође на своју вјечну омиљену тему, Чешку, његово се лице поново разведри, глас му поста блажи, а очи се добродушно расвијетлише испод ријетких трепавица.

угријане алате, кад се инжињер лијено и неспретно кривудајући узвера к њима, кад у поље поново одјекну његов љутит глас, кад залупаше батови и ужурбаше се људи, Гавре Ђаковић опрости се с њом.

Њој би мало криво што је оставља, али га не задржаваше. И он се упути кући. Зачу иза себе глас инжињера који му весело довикиваше нешто, машући штапом.

Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу. — Не плачите, — рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече поново са непогођеним

на иконостасу, са страховитим и јаким бојама које су блијештиле, и жалобно старкељино појање и громовнички калуђеров глас.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући.

песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас. И сад, или је то била моћ песме или последица дерања, тек се Јова после певања разведри мало помало.

у ватру, мислиш: Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице Пујине, а то је био знак, као што је познато свима школованим и ученим људима, да је већ време да се деца

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже силни.

“ — Овдје ријеч други глас прихвати: (Други, брате, ама какав тужан, Од милине и од туге живе У хајдука срце затрепета.

6. Деве, момци, жене, људи Гледе играјуће нас, Ти м' на твоје стискаш груди, Твој меника шапће глас: „Мила, мила, твој сам, твој.

И дубова на њој једна кита, О, да има само ту пастира, Да по нашки у врулу засвира — Гору, врело, твој, пастиру, глас, — Он имаде тако радо вас! Зашт' вас нема поред себе вође? Зашто амо у туђину дође?

врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас. 16. О лепи ви из уста њени баји, Кад седисмо ми вако обадвоје!

20. И кад би год ја врулу донесао, Од Омера и Мере красан пој Увек би глас њен пети подигао, А њу би пратјо врулни звуче мој; Малени тица лик је онда стао И вир је уставио жубор свој,

лепи предјел пут се мени дао; Планине стрме, дрва лишћан влас И орао што је на облак стао: То мало туге тишало је глас; Ал' што је тавна била ближа ноћ, И њена са тим растила је моћ. 27.

50. Све лепше сад чувени звуча глас И крећати се започеше звезде У двогубо и деља њиов крас; Од свију две ја види како језде, И како стижу, миле

Дркће страшна, дркћу уста, Ал' из њи се глас не пушта, Ал' и нашта, када пуста Већ је сама клетва сушта?! Но већ ето јадна клону Па на земљу ћерци тону.

по њему нека језа мили; Он не зна сам шта ова језа значи, Но кад он оће причину да сазна, Изнутра јечи тужан неки глас: Ко зна и оћеш ли је ти наћи?

“ Рече момак, па до џбуна Скочи млађан густа, Да он види да л' из кљуна Иде глас ил' уста. Ал' и мома из заседе Скочи млада ома — Бежи, момо, ето беде! Бежи мајци дома!

ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА У тебе је, бреже, рђав глас, На теби нема никакви крас, И осим што зелени стром На гробни дигди сени** дом, Ти сасвим стојиш овде наг — И

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види. Самарџија се разњежено загледа уз долину потока Јапре и снизи глас као да је нашао заспала зеца: Иде он у мраку за тобом — куц-куц, чок-чок!

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: — Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад

Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује. — Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати ...

Пред тим скаредним призором дјед је већ губио глас, махао је и шиштао као гусак. — Ћути, ћути, џандарчино, не погани чеснице! Зар се не бојиш да ће те драги бог сажећи?

— продундури Ђуја себи у њедра и оде да намири прасад. По селу брзо пуче глас о необичној крађи, а како су се баш тих дана по селу мотали жандарми пропитујући се за брадоњине „фаличне“ свеце, дође

крађи, а како су се баш тих дана по селу мотали жандарми пропитујући се за брадоњине „фаличне“ свеце, дође тај глас и до њих.

бистра ока и хитра у покрету, не би га, мајци, никад у Лици стекла загледача и просиоца да надалеко није изишла на глас као „сòк“, нека врста хајдучког повјереника, преко кога су опљачкани сељаци с хајдуцима хватали везу и договарали се о

— опет гракну путник ширећи се на улазу у двориште. Тек сад се дједове очи нетремице заковаше за придошлицу. Тај глас, однекуда добро познат, али као да долази с другог свијета, проже дједа чудном, неземаљском језом.

— Име оца и мајке? — неумољиво је испитивао наредник, спреман да запише. — Вид и Соја — зачу се глас моје мајке, истањен и паћенички, једва га препознадох. — Је ли досад кажњаван и осуђиван?

— Па и Нијемац је пропао! — гракће Рожљика. — Него, дедер ти, ово нам је посљедња трговина, учини роду глас, поштено плати.

— Хајде, Василије, хајде, дико моја, учини роду глас, пођи с друговима. Лијепо ће ти тамо бити, обучен, обувен, сссс ...

Јоваш чисто подскочи у мјесту, познаде глас брата Микана, али исто тако брзо сједе поново у заклон и злурадо врекну: — Аха, нека, нека, доста је и твога било!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Мушкарчина! А кад сам теби говорила то, то за косу, руку, глас и покрете, казао си ми да је потуљен! Њему сте се и пред слугама смејали.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Оде? Како то — оде? Опет га нисам чула. Какви су му то коњи, кад се не чују? Ни глас, ни звекир, ни потковице на калдрми... Боже ме прости, ко да ти је магла била у гостима...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао.

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали.

— Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале. И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у

бије за то) закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас држи. У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило.

на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на кркљање.

Хтеде да виче, али га глас издаде. Кола се одмицаху и умало да се изгубе. Димитрија напреже сву своју снагу и крикну: — Аууу!...

— Тодо! — шану он. — Их, та доста! — чу се оштар, пун гнушања глас њена мужа који се, намрштен, чисто зазирући од његова гадна изгледа, окрену косо и не гледећи га, баци му динар. — На!

Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће. Певаш целог дана да се ори башта, поток. А и глас ти дош’о мекши, топлији. И тада сам се заклињао да више нећу с тобом имати посла. Зато сам дању бивао онако поносит.

И онда, крештав, јак, сув глас Циганке Салче запева под твојим прозором кад те другарице почеше облачити. Дахире, ћеманета зајечаше, уздигоше се и

Почесмо вечерати. Вика се утиша. Одједном кроз рупу на собним вратима, чу се твој тих, дрхтав глас: — Тето, ту ли си? Нисам могао да се макнем од силна, неугодна, и тешка, помешана са болом и саучешћем, осећаја.

— Ти си, господине? — шану а неки нов, стран, понизан, учмао и безживотан твој глас препаде ме. У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу.

У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас. — Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу! Мати се врати из кујне где беше затворила врата за тобом. — Где је?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

а дома је већ отпутовô сам. НА ПАРАСТОСУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА Парастос опет: вера, љубав, смрт Од неко доба виле српске глас парастоса се не напараси. Парастос Вуку, умро нам је Вук. Па шта? па ко је самртник нам тај!

да стопи, ноћ и дан, анђелску сласт и пакленички плам, непроникнута бисер-језера уз недогледна виса урнебес, славуја глас, сикута гујског бес, сред летњег жара зимогрозан јез, уз ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, у

Однес' му и ти поздрава нам глас, у поздравима дишућ сваки час, славуја жељна мирис-ђулијо, Ромеа свога верна Јyлио, ти мученицо свете љубави!

Ал' чим да те мамим? чим да те зовем? чим да ти тепам, да ти говем? кад сваки слатке милости глас у очајни се пресеца врисак, од срдашца мека челичан стисак, од љубави чини ужас милог спомена овај жалосни час.

„Добар вече!” авет ме поздрави; познајем глас: кô поноћнога ветра пирук, кад иње стреса с врба надгробних; познајем глас, тако је предисô у часовима својим

„Добар вече!” авет ме поздрави; познајем глас: кô поноћнога ветра пирук, кад иње стреса с врба надгробних; познајем глас, тако је предисô у часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!

дирнут љубавним, тек он се диже, исправи се дуг, у чело упре прстом десничним, а шувачним у голе кукове, заори глас кô подземаљски гром: „Алфа и Омега!

У скупштини кад се граја дигне на глас мудре речи, мора да се ум притаја кад се лудост пред њим печи, у жестини окршаја ветрењача многа звечи, кад је глави

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.

Ох, — да полуди! Самсон је певô, ори му се глас, бојева смртних некад жив ужас надјекује окова тужни звек, с тамница стреса мемлу камена.

„Ој сужњу, робе, робе неробе, ево ти носим гусле кедрове, ако ти глас од песме ослаби да уз њих сутра певаш о слави.

Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Тек глас најзнаменитијих европских књижевника могао је пренути српске класике првих деценија XИX века из њихова заноса за античк

Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: — Отвори врата!

Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити

и дванаести подрум, кад тамо али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиће глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жећи; дај ми чашу воде!

Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде!

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиће глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде!

Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду. Краљ је чуо коњски глас, па је одмах дошао да види шта му је.

Чобанчад кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: — У цара Тројана козје уши!

реду искаже, како се земљи исповедао, па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу.

Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: — У цара Тројана козје уши! Онда се цар Тројак увери да се на земљи ништа не може сакрити, па ономе берберину

Једном идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.

— па појми да се пусти — ал' хоћеш! нити се може пустити нит може стати. Видјеше да су награбусиле, па у глас повикаше: — Ко си, да си, молимо те престани! А он им онда каже: — Казујте гдје су очи мојега господара!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СВЕТОЗАР: Ја мислим да је то излишно, јер се обште говори, да су жене зле; а о мужевима тај се глас не разноси. СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није? МАКСИМ: То смо видили на балу.

(Мисли се.) Не, не, тако лако не могу их прегорети. (Виче.) Ој, комшо комшо! Не мили му се овај глас. Комшо! Комшо! ДАМЈАН (иза сцене): Чујем, комшо. КУЗМАН: Одидер, бога ти, мало. — Долази, али му се као не иде.

ЉУБА: Па и те су о љубови. СТАНИЈА: Јес’ ја, ама нису безобразне. Па и глас је леп, није: ,,уа, уа!“ ка ваше. ЉУБА: Нама су опет ваше ружне. СТАНИЈА: Што? Ружне?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Но ви сте ми радосни глас донели, одите да вас обдарим, пак кад се совршено уверим да је тако као што ми ви казујете, купићу вам и аљине.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у чашки суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко

знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле — Целине што се бесконачно деле Да

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Волим да Шуца довесла с оне стране Саве што касније. Тако могу да се без разлога дерњам и слушам како ми се глас клиза преко воде. Буде ми некако лакше, схватате? — И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде.

некако сва увучем у себе као мачка, а једино се примећује да сам узбуђена по томе што као малчице пребледим и што ми глас пређе потпуно без икакве везе у фалсет, баш као да сам мали пешкир у пубертету.

Имајући свој идеал непрестано пред очима, бик је изводио права чуда, изашавши на глас као чисти сексуални манијак. Чича Мића и готово прича!

Због тога, Чарли, чим отворим транђу раном зором, опали ме преко увета неки свеж, нововарошки глас. И чега све нема у тим хитовима, Чарли; Цигана, крчми, муња и громова разних врста пића, сиротих мајки, родног им

у блебетању, погрешиће свако ко макар и у сну помисли да непрестано водим монологе, ослушкујући како ми звучи глас у купатилу! Постоји у мом младом животу и приличан број разговора, нарочито телефонских! Зашто не опишете неки од њих?

Не можеш ни да замислиш изненадну срећу несрећног самоубице! Најзад, један глас у његовом животу! И то женски! Окрете још једанпут 95 и — гле опет чуда!

Као, ако ниси ти, онда нема везе! — То сам ја! — кажем. — А ко је тамо? — Ајд погоди! — наставља глас. — Ајд погоди ко је! Како да погодим ко је кад пола Југославије телефонира на тај начин! Нормална ствар!

Можете ли уопште да замислите његов глас у седмака? Покојни Лујика Армстронг био је према његовом гласу чист колоратурни сопран, кад вам кажем!

Покојни Лујика Армстронг био је према његовом гласу чист колоратурни сопран, кад вам кажем! Глас мог маторог, то вам је успела комбинација хроничне упале крајника, шмирглпапира, лажног руског баса и

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са зреника сјакти кост. Прелазећи сунчев мост у Зарожје стиже гост. У свануће пукне глас као нада, као спас. Тророг ветар дигне пласт. Звизне бич му црвенкаст. Висибабу, зденац, лес обузео чудан стрес.

Жут коњаник психопата о црквена лупи врата. Болан сутон - а равница. Глас је сваки тужбалица. Тмурним смиљем депресија из низије тупо зија. (Благ предео завичаја плане сенком од очаја.

Звецне метал: Призрен, Звечан. Каменолом који лети, арханђели то су Свети. Ластавицом трепне стреја. Ланен глас је Сентандреја. Реч до речи - дрхтав додир: прстен, рука, златан кондир.

подрив-сликове и мрачна места под снегом душе, што су кошнице потмулог тутња, шпиље порока, над којим цепти глас од пророка, тресући фоном голе ложнице. А оно што је чедно убила, огреје усном ружа Будима.

*** ГРОМ О СВЕТОМ САВИ Сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао. Матеја Ненадовић: Мемоари, ІВ Загрмело је тобож кад не грми: јер увек грми - али не чује се, као

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Увати је за руку.) Чујте, ангелска господична, глас вашег вјечитог роба: Ја вас смертно љубим! ЈЕЛИЦА: Ах, Готт! Wелцхе Ентзüцкунг!

ЈЕЛИЦА (диже га): Молим, господине, устајте! АЛЕКСА: Не, овде допустите ми код ногу ваши умрети или рјешителни глас чути. ЈЕЛИЦА: Ја сам сасвим герüхгт: но, молим, устајте, може ми откуд отац доћи; а он је чудан човек.

МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео. МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете. Овде ни вирцауза нема гди би човек поштено ручати могô.

а док ми ниси изварао новце, донде си ме добро познавао; обећавао си ми златна брда, па кад си ме прстеновао и на глас изнео, сад ме не познајеш. АЛЕКСА: Или сам ја пијан, или је ово њеко чародјејство! Ја не знам шта ова дјевица хоће.

И ти си ми доста помогла. Иди и тражи себи срећу. МАРИЈА: Ах, ја немам другоме него који ме је изнео на глас... Алекса! АЛЕКСА: Да те ђаво носи! (Напрасно изиђе.) МАРИЈА: Ах, ја опет морам за њим! (Одлази.) МИТА: А ја?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Под прозором у том, корака мека, допузи Лисац, нечујна сјен, на њему шешир, и торба нека, а глас му мио и замеђен: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене,

“ Делија Мачак заигра брком: „Нисам се, Лишче, надао вас!“ па јурну равно, олујном трком, откуд је чуо другарев глас. „Станидер, лијо, црвено псето, у доброј руци шкљоцаре ето, биће ти кожа као решето!

једне ноћи, док Жарко лута са својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане, знајте, ко тражи упорно, смјело, наћи ће једном

неки залив се крије, од страшних бура спас; у њему живи рибица лијепа, рибица мудра, злаћаног репа, у ње је људски глас.

на Жући се мачак кочи, а на мачка пијевац скочи, па дрекнуше сви у глас: „Драге газде, ево нас!

А Жућа сврну на Тошу очи: „Чујеш ли шта нам каже?“ Прену се Тоша и снизи глас: „да није путник лагао нас?“ Ипак у души остаде искра, роди се чежња млада: ех, нека зиме, и нека таме, срце нам

“ „Ко ли је ловац незнани био? — питају оба, од чуда неми, а затим у глас рекоше сложно: Да му се ноћас заседа спреми! Платиће рибе скупље од сребра, када му браћа наместе ребра!

Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас. Из ноћне таме, спремно и будно, јавља се мио глас. Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи.

Нарашће дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ? Куда путујеш, месече снени, дечаче тихи, замишљени, куд ли је поглед уперен твој?

“ — прошапта дечак, леден. — „Ово је, Борка, тврђава права, ваља ми бити меден!“ И момчић смерно утањи глас: „Алај сам срећан што чујем вас!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То је мој трећи син. Млађи је син био решен да задиркује оца. Глас му је ипак умео да помеша то са много нежности и поштовања.

С њене стране је све сасвим црно. Не видим је. — Добро вече, господине, — каже дубоки, младићски глас. — Хтео би да вам пружи руку, али се не види, — каже оно исто девојче.

Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам. Као да нису никада ниједан људски глас унеле у себе, моје су уши сад испуњене само тамним ноћним ваздухом и влажним испарењима која се дижу са језера.

Као у музици где се одједном среде у један вапијући глас. Дремљив, мора да давно чујем слабе и неодређене гласове. Из њих се одједном изградио и прелио овај крик.

Мислим: Како не потрче сви онамо! Сви прозори нису затворени, а људи, до којих допире тај глас, не могу да се не пробуде. Видим да су неки прозори уистину осветљени.

Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних.

— Донела си? — Ето. Боље би било лупати на врата. — Не, уђи само, — каже дуболи мушки глас, свечан као да држи беседу; и једна сенка прелази испред пруга што светле између капака, у намери да отвори.

— Опет бих то желео. Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара. — Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује.

— Готово? Тек почиње, — рече онај смејући се, — тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас. Говоре још неколико минута. Свуда около тишина опет савршена. Прозори осветљени замрачили су се.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Чуј! На школи разлеже се Нашег звона мили глас, К'о да вели: Скупљајте се, Мајка школа зове вас! СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била?

ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере; И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом Зелени вити клас.

Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ! К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ!

Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује И тежак, промук'о глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир.

— Ал' спокојство све док љуби Док царује ноћи крас, Јасним гласом труба труби И страшни се хори глас: Тра-та-тра-та! И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ВЕЗЕ 41 ПОСЕЧЕН КНЕЗ СЕ СЕЋА 43 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА 45 ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА 47 БАЛКАНСКИ ПУТОПИС 49 ПОЧЕТАК ПЕСМЕ 51 ГЛАС ПОД КАМЕНОМ 53 ПУТНИК 55 ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ 57 ВЕРЕНИК 58 ЈУТАРЊИ ЗАПИС 60 НОВА СКИТИЈА 62 ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ

мој ћутљиви говор животиња разумевао: вуци су нам о братству говорили, медведи о правди, у вепру се чуо чукундеде глас, у птицама се огласише сестре неке, сиротице неудате ил нерођене, те много дана дуже ловисмо све праву да сретнемо

На тај глас треба у најблажем помирењу подићи завесу друге светлости. Но пре тог суђеног и часног нестанка дај нам да зрелост

И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштујућ бегунце и богове који пређоше реку. ГЛАС ПОД КАМЕНОМ Једном се родих као хајдук опак да век свој у заседи проведем бројећи товаре блага и мртве по грању

и звона бију, зажарене очи вука ко скакавци роје се приземљем, кровови тихо клизе низ немирна плећа ветра, понеки глас одјекне као да се вратима тресне, женски плач по ваздуху копа гробове за двојне јунаке, на облацима лисице се гоје

песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу.

се душу молију и тела да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на

на ломачи Ко је то са мном на Врачару био спаљен једна сен на крсту док сам горео васколик Мноштво је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у облику новорођења Штит је изведен из неба и пламен је сишао мислен Тај

шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа и

знак велики длан из камена шака урезана у стену једва је назреш у пећини прсти збијени у зид удевени светле као глас нечувен и незнан долази из даљине жељан да се са собом сретне као и ти што на свом длану и са својим прстима

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Ево, слушај, Симка. СИМКА (приђе ближе Сарки да чује). САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла! Трај, ла, ла! СИМКА (крсти се): Бог те видео, Сарка, певаш у овој кући!

се лево и десно и најзад у очајању баци пакет на фотељу, па клонуло и малаксало седа на њега не би ли му пригушила глас. Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи?

И замислите, он мени каже: не дам! ТАНАСИЈЕ: А ми још запели јуче да га у сав глас хвалимо. ПРОКА: Па знаш како је: друкче је било јуче, а друкче данас.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: — Е-хе-еј! Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем. — Е-хе-еј!...

— Добро је, војници! — поздрави их наредник. — Стараћемо се! — одговорише они сложно, и онда се изви један глас: Јесам ли ти, јелане, говорио, дивна вита јело... Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох.

— Шта је ово, шта је ово? — зачу се строги глас батеријског наредника. — Ко вам је казао да се завлачите у шаторе. Напоље! Извукох се брзо.

Тада ћете примити нова наређења. Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају вечерас бити у касарни тачно

Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас: — Благословен Бог наш всегда ниње и присно... Једна звезда прелете преко мрачног неба, остављајући за собом траг,

Предњи левак поче да шкљоца зубима о ђем, али возар притеже узде, слушајући глас свештеника који се молио за победу оружја, за здравље и живот војника и оних на дому.

— Живље, живље!... У запрежнице! — чуо се глас потпоручника Александра. Сељаци, већ преморени, застрашено су одмицали и остајали покрај пута...

А неком возару првог вода украли ћебе, па псује на сав глас и прети да ће лопову коске поломити, ако га само ухвати. — Куш!... Ни речи да нисам чуо!

И као тих јецај прострујао је глас: мртав. — Па где ћете са њим? — запита неко болећивим гласом. — А шта га знам... умре сад на путу!

— Потпоручник Александар! — чусмо одсечан глас командантов, који нам је однекуда заишао иза леђа. — Је ли ту ваше место? — Разумем!

НА ПАДИНАМА ЦЕРА Било је то шестога августа, око поноћи, када се кроз бивак пронесе глас: „Дижи се!“ „Устај одмах!

— Овам’ те, ’тицо, овам! — зачух глас потпоручника Александра. Погледао сам у правцу где су и остали војници гледали и смешкали се.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу. Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне... Да пустиш децу кући.

Он се крену према њој поводећи се, а из груди му се разлеже храпав, промукао глас. — Аха... тако ли је! У ово доба... Молићемо за мецко изјасњења. Рибице...

— Стој... Ходи код бате... Љубица познаде ћатин глас, па плану својом одважном, плаховитом срџбом. — Ха, пијанице једна, ти ли си то ? Марш с пута...

Богосав, вели, синоћ дошао из среза, па донео тај глас. Обоје се запрепастише. И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако

И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним...

из кога звони најжуднија молба и покорност, полушаптати, замуцкујући: — Па немој, болан, тако више да се мучите... Глас му веома задрхта и он застаде, па као да прогута нешто што му дође уз груди до грла.

стаде домишљати шта ће сад да ради, на коју ће страну да гледа, шта ће са децом, а иза њега загрме оштар заповеднички глас: — Децо, идите кућама... брзо! Журите се!

ко је ово, а ?... дрекну још јаче у необузданој јарости. — Ја... ја сам писао, промуца Гојко, чудећи се чији је то глас којим он говори — тако се изменио... — А, ти ли си?! Врисну полицајац и замахну камџијом.

Неко груну врата, покушавајући да их отвори, затим се зачу глас: — Није овде, затворено је, видиш... — Куцни, братићу, нек те чује. Гојко познаде Вељин глас одмах.

— Куцни, братићу, нек те чује. Гојко познаде Вељин глас одмах. Скочи и пође к вратима, па одједном застаде у некаквој двоумици. Беше га срамота, тешка га срамота обузе...

Је ли ово доиста од камџије? запита он? пришавши ближе Гојку, разгледајућу дугу, црвену масницу. Глас му задрхта од узбуђења. Гојко махну руком...

Стаде да се прибере. Беше се веома уморила и узбудила. Приђе к вратима и ослушну. Чује се мушки глас, па одмах за њим детињи. »То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

79. Посади се, домаћине, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, првијенче, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

Посади се, првијенче, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, стари свате, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

Посади се, стари свате, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, кум’ вјенчани, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

Посади се, кум’ вјенчани, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

Посад’те се, два ђевера, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80.

Посад’те се, сви сватови, нека вам је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! 80. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра.

“Нај ти прстен, момче, мој те род не љуби, Ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица; Ал’ ме немој, момче, на глас износити, Јер сам ја сирота несретна девојка: Ја босиљак сијем, мени пелен ниче.

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА Абер (хабер) - вест, глас авлија - двориште акшам ђелди (гелди) дође акшам, паде мрак алат - коњ црвенкасте, риђасте длаке ал-дувак; - ал

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Разочаран од твог уморног тела, радознало милујем блудне и меке велике очи биља. ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас.

Са стена, на обали, одјекивао је глас оних који су нам довикивали: „Броде, држ’ десно!“ Да је дошло до најгорег, Сибе би, можда, кажем можда, испливао.

Рањеници који су то вече однети у болницу однели су глас о мојој смрти далеко, тако да је до моје матере, у Иланчу, допро.

јаче земље, нас, земљорадничке земље, крај свег социјализма, и даље да искоришћују, али сам имао свега један глас за ту теорију.

Говори тихо. Они, бечки фијакеристи, изгубили су свој дијалекат. Глас им није више онако дубок и туп, као котрљање празних пивских буради. Па ипак су весели.

Прелазим преко мостова, чија ме је вода довела до ове безбрижности, глас ми је јасан, а дан ведар. Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од

У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти, и понавља, као дан и детињи плач. А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје, Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

Само, то више није она, ни њен глас насмејан, него неки корморан, дивљих и црних крила, што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Сељак позна глас своје краве па брже-боље дотрча да види шта је. Кад виде да му се крава заглибила, рече: — Но, ту мора да је сам ђаво

КУКАВИЦА Једног дана, о неком празнику, дође Исус у Јерусалим и уђе у храм да учи народ. Пронесе се глас по граду да је он ту, и свет нагрне да га види и чује.

Онда му се у сну јави анђео и рече му да више не оклева него нека одмах пође онамо куда га зове глас народа. Старац се покори вољи Божјој, с тугом се растане од своје пустиње и дође у Рим за епископа.

И, гадећи се, глас Петров га трже: „Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“ Ал Он занесен свемирном лепотом. Он се сажали над умрлим

“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!... Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је земља коју толико тражиш!“ Наједаред, трже ме неки шум.

и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас: Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва! — Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!

Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: — Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас: — Мудри државниче!... — Живео! живео! живео!

заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом: „То је твоја отаџбина!... Ха, ха, ха, ха!...

По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас: „Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!...” Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је

Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним лудима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе — опет ће други, а глас му дрхти од љутине.

Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу,

Ја још држим да сањам. — Потписали сте, дакле, уговор? — викнуше сви у један глас, одушевљено. — Ево га! — рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику.

Опет се састану сви, и опет сви говоре. — Браћо! — истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. — Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо и нико никог не слуша.

А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! — разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дотичног вођу, па умуче.

Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чујеш песму и журиш се тамо, на други крај, на глас њен. А тамо се растуриле десетине девојака и момака, шипарица и дечака у дугачак, прав ланац.

А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојеница«.... Сунце се смирило.

?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине.

Одмах до њега становао је неки судија с породицом. И, ето, дете се пробудило и надало врисак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха.

Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха. Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?...

— Натраг, коме је мио живот! викну онај из трња јасним но узбуђеним гласом. Дахнусмо душом, кад чусмо човечји глас. Као да нам је само то требало да проговори, те да нас увери да је он човек, па да одмах ублажимо своју раздраженост.

« После настаде некаква тама, н он чује да иде неко у папучама по соби... — Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке. Он се трже и пробуди се. — Што не легнеш, моје дете, него се тако мучиш.

Није ни чудо! Одједном настадоше некакве промене, и једно јутро пуче глас: »Долази нам за капетана стари Бурмаз!« Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију, и то нас не би тако зачудило као

« Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију, и то нас не би тако зачудило као овај глас, јер смо држали да је господин Бурмаз давно умро.

да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо. Сад сваки на посао, а ја ћу гледати... овај... шта ћу и како ћу, — рече капетан и диже се.

Тако је мислио чича Пера целога пролећа и уз то радио своје послове. Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога нарочито

— Зар ти тако, чича Петре! — грмну глас иза њега. А? Зар ти заборави што ти ја пролетос рекох: да не дам никоме своје њиве? Чича Пера се усправи.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари какав политички збор, дај овамо Срету; ако треба да се фалсификују

навала, да дођем и да гласам као Јова Стојић, рабаџија, пошто је он отишао са еспапом у Београд, па да му не пропадне глас. Па пошто сам имао два гласа, госпођица ме окупила па каже: један дај за оца, а један за зета...

Није он ничији зет, море! МЛАДЕН: Па ако може да се избрише? ЈЕВРЕМ: Шта да се избрише? МЛАДЕН: Па тај глас, што сам одјутрос гласао. ЈЕВРЕМ: Можеш твој нос да избришеш! 'Ајде дођавола!

ЈЕВРЕМ: Можеш твој нос да избришеш! 'Ајде дођавола! Иди па гласај, да бар тај други глас не пропадне! МЛАДЕН (одлазећи): Неће да пропадне, куд би пропао! (Оде.

(Даје му листић.) ЈЕВРЕМ (узима и загледа): Шта је ово? (Спири.) Па је л' ти кажеш 271 глас? СПИРА: Тако сам чуо. Ко ти то јавља? ЈЕВРЕМ (Младену): Ко је ово послао? МЛАДЕН: Цена, кафеџија.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе.

Погледаш на једну страну да видиш, откуда долази глас, а оно видиш где је једна на једној а друга на другој страни, па се свађају.

— Такој ми се допада да је нешто из елинско; знаш, много ми се мен’ допада да је учевно и паметно. — То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега.

— То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега. Историја је неумитна; испод њеног суда неће избећи ни Милисав, као што није ни Нерон,

— То је глас историје и народа. А глас народа, глас сина божјега. Историја је неумитна; испод њеног суда неће избећи ни Милисав, као што није ни Нерон, Калигула, Ђеслер,

Кажи »Драгичка!«, драги брате Србине, петстолетни паћениче од Косова, јер знам да ће те овај неочекивани срећни глас обрадовати као и Сретена што је. Једно јутро крете се Срета, као обично свако јутро што је радио, на кафу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Он живи о јогурту и о буреку, И не боји се да га урекну, А над шкртошћу и похотом Смеје се на сав глас, грохотом.

Самогласник и је спас од какофоније. Где можеш, избегавај а: глас тако аљкав и прост, Да га новорођенче, чим се роди, испљуне као кост.

РАДОСТ ПУТОВАЊА Кад јесен земљом проспе руј И ветар донесе прастари бруј, Однекуд се јави складан глас: „Куцнуо је час! Једини спас Је у путовању! Обуци капут И с ветром у пешевима крени на пут!

Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто! Вечера чека спремљена!

Хранио се од оног што улови: Тешки су, за људе, онда били услови; Опстајали су само они које је био рђав глас: Овакви као што смо ми, и још гори од нас!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

он из певнице опазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно, толико и он у свој глас почео да уноси, не, као што доликује молитви, светој речи песме, побожног, високог и сувог него толико нечега

Аферим, Николчо! Али много, синко, световно, много силан и чудан глас! Али исто онако како је умела да сачува од света те своје везе са њим, ту љубав, готово задоцнелу за њене године, али

А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно, почео би да пева. Па се тек занесе, почне на сав глас. Мати не сме да га прекида. Само га отуд, из обасјане собе, слуша.

су јој, али се види колико их осећа, како од среће, | раздраганости чисто трепери и отворених уста гута одоздо његов глас, који се све више почиње да разлева по башти, реци и тополама тако чудно, страсно и топло.

и извињавајући се што сад мора да их остави и предузме свој дућан, трговину на своје име, једва тад, толико је глас гушио, што му одговорила: — Ако, ако, Тоне! — Па, снашке, како ја више нисам код вас...

Отац и мати били су још сељаци, али, пошто се обогатише, њихна деца, особито те кћери, брзо изишле на глас. Све су једнака одела носиле, већином лака, танка и у отвореним бојама, да, свакако, тиме што више привуку пажњу.

У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком цвркуту тица по који неиспевани, неисказан уздах и глас неке песме. И онда би почела да осећа оно што јој толико пута долазило и што никада себи није могла да објасни...

бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела.

На капији звекну алка. — Домаћини! Чак горе чу Софка јак глас са оштрим и страним нагласком. — Софке, удара неко! — довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити.

Одмах за куцњем чу се уморан материн глас: | — Софке, отвори! Софка зарадовавши се пође. А и време је било да се оне, мајка и Магда, врате, јер су већ зидови

толиких година, на срећу њихову а највише на изненађење, почеше да стижу и други гласници доносећи од њега поздрав и глас да је здрав.

Тамо на капији чу се неки тих, миран глас: — Како сте? Јесте живи? Софка, и сама чекајући га са свећом више главе, испред кујне, укочи се од онога тамо на

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се једва од галаме чуо) „Мој љубавник. Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо.

Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо. „А ја га волим; Ја морам с њиме ићи, видиш ево...

„Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Запов...“ „Шјор конте ’бро јутро!“ прекиде га неки дебели глас оздо. „А хоће ли се отварати та сретна врата јутрос? Помете се овлики народ!

Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три. Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као

Ходи, сједи да пијеш!“ рече Ивана љубазно, повукавши га за кабаницу. „Та то је солдат!“ рекоше у глас она четворица, пошто се Јан примаче и поздрави. „Е па солдат, ускок, наш брат Црногорац посад, ускок Јанко!

„Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе. „Дижи се, разданило се већ, реци Стевану нека звони на јутрењу!“ „Одмах, Господару!

“ „Па што?“ запиташе многи у један глас, смијући се грохотом гдје пресушише стихови из ђаконових уста. „Па што!“ понови и он.

Сви ђипише, јер се на лицу ђаконовом читало заиста велико чуђење. „Игуман! игуман!“ повикаше људи, а глас им је одавао чуђење помјешано са весељем. И Владика се подиже да се увјери.

Што ћете де! он хоће да се сасвим поцрногорчи, и аферим му за то!“ „Аферим, валај!“ рекоше у глас. „Фала вама, браћо, што ме примате за брата!“ одговори Јанко тронут.

Било их пјешака и коњика. Насукоше се један за другијем, па ступаху доста споро. „Турци!“ рекоше оба у глас. Затијем полегнувши сиђоше, па добријем касом отрчаше к својима.

“ рече Мишан. „Ићиндија“, прозбори Оташ, погледавши на сунце. „Да, да, ићиндија!“ рекоше у глас Радоје и Спасо, као да се они сјетише што је. „Ма што оно раде?

“ „Јан, дијете моје!“ викну свештеник, а фењер му испаде из руке. Тај глас потресе сваку жилицу у младића, те клиси као да неко подасу углавље пода њ, и — паде у наручје тобожњег језувите.

“ рече Јанко, слабијем гласом и на предушак. „Хоћемо, дијете — како не!“ рекоше у глас, па га наелак пренијеше украј пријебоја, гдје му Стане већ бјеше прострла.

“ „Амин!“ повтори момче, поузданим гласом. „Амин!“ викнуше сви у један глас, да се громор разлијегао на далеко. „Тако помогао свакоме твоме у свачему!“ „Амин! — „Амин!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Куд гођ одио, дома долазио! Куд се гођ окренуо, свуд те срећа пратила! Куд ходио, срећан био! Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака!

Губа га разгубала! Да бог да и моба божја, волови му не букали, коњи му не хрзали, дјетињи и од гусала глас му се у кући не чуо, ако бог да! — куне се непознат кривац кад се „чине амини“.

— Поштуј ако хоћеш да си поштован. О СВОЈТИ — Свак’ од свога. — Свак’ је себи први брат. — Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе.

— Много зрна гомилу начине. — Свака вода с поточића јака. — Паде Плива у Врбас па изгуби свој глас. — Свака вода к мору тече (иде). — Од мала мало. — У мало може бити доста, а у доста мало.

— Чија штета оног и срамота. — Стари руг нова срамота. — Добар глас далеко иде, а зао још даље. — Бољи је дабар глас, неголи златан пас. — Зао глас сам лети.

— Чија штета оног и срамота. — Стари руг нова срамота. — Добар глас далеко иде, а зао још даље. — Бољи је дабар глас, неголи златан пас. — Зао глас сам лети. — У колико се сам штујеш, у толико те и други цене.

— Стари руг нова срамота. — Добар глас далеко иде, а зао још даље. — Бољи је дабар глас, неголи златан пас. — Зао глас сам лети. — У колико се сам штујеш, у толико те и други цене. — Образ је скупљи од живота.

— Што му долазили кумови и пријатељи, долазили му на подобну част и поштен глас, ка’ и ми данас. Њему дао бог руке пуне, а срце весело, те се стида не застидио, а страшна не препануо, већ свакоме

му овдје и друговдје и на све четири стране да би му се вазда купили на пуну сопру (софру), на добру вољу, на поштен глас, на свијетал образ; досад, добро а у напријед боље, а подржи му их, јаки Боже, и овако.

Ви, како дошли у мој дом ове године, дошли и до друге, па за године дуге; ви у мене а ја у вас вазда на сретни глас и на сретно мјесто, ако бог да!

своје сјеме ту своје племе дочекивао на лијепу просуру и многе добре и изабране кумове и пријатеље — на част и поштени глас! Немуште на удјелак, он пружио једном руком, они прихватили са обје!

И амин, сватови! (— Амин, амин! — одговоре сватови сви у глас). 2 Ево, нама кума дошла, ал’ не празна, него донела пуно свега: три пецива круха, можемо се сви исхранити и преко

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растанусе. — Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу.

Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље!

Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти.

и дванаести подрум, хад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено | па из њега изиђе глас: „За Бога брате! молим те! умрех од жеђи; дај ми чашу воде.

” Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. За тим опет изађе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.

” Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.

После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.

После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве | зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.

Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.

Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље!

под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је трећи пут кљуком удрио у земљу, зачу оздол један глас као ђетињски: „Прођ' се, ко си, те работе данас!” | Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 1З, 23; Лк. 13, 27) Бојећи се овог одговора, а желећи чути онај прекрасни глас: „Дођите, благословени Оца мога, уђите у радост Господа свога“, (Мт.

У њему топлом ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

11, 27) рече божаствени и Духоречити и први међу апостолима Павле. Страшан је то глас, браћо моја, који говори да треба да стрепе од причешћа не само грешници као што сам ја, него и много поузданији у

„Помилуј нас, Господе, помилуј“ до краја; Слава „Господе, Господе, погледај с небеса и види“, и „Сада“, Богородичан глас шести ишти у октоиху; „Јединочедни и јединосушни Оцу својему“, затим „Господе, помилуј“ тридесет пута, и поклонивши му

у миру и у потребној послушности и поштовању покоравајући се, да и међу вама места има како би се Давидов испунио глас: „Колико је добро и колико красно када живи братија заједно“. (Пс.

А они плакаху и ридаху, гледајући растанак од таквог господина и пастира. И тако у плачу и ридању беху, као што „и глас у Рами чувен беше: Рахила оплакује децу своју не могући утешити се!“ (Мт.

Зато и, веселећи се, слатки глас изрекао јеси при изласку душе своје: ,Хвалите Бога међу светим његовим, хвалите га и па утврђивању силе његове,

150, 1-2) јер ћеш блажен бити свуда. Зато и блажени глас изрекао јеси.“ И потом, преподобно тело његово узевши са почашћу, и постависмо га насред цркве, као што је обичај.

Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице? Какав ли ћемо његов глас слушати, праведницима ли које прима у царство небеско, или грешницима које шале у вечну муку?

„Слава, и сада“, богородичан. На стиховном у октоиху, и светом, глас осми, подобан „О, преславно“. Оче преподобни, мимоиђе царство земаљско, изабрав богатство речи свете и њих изволе

„Слава“, глас шести Преподобни оче, глас јеванђеља Господњег чувши, богатство и славу царства ни за што држећи свима повика: Љубите

„Слава“, глас шести Преподобни оче, глас јеванђеља Господњег чувши, богатство и славу царства ни за што држећи свима повика: Љубите Бога и наћи ћете благодат

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође... (Желећи да се додвори Јовчи, рачунајући да он може чути, подиже глас): Ако, ако, дошао, ја! дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује!

Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас. ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим.

Целу да је грлим, љубим, ох, ох!... Да, убићу је! (Хвата се за чело): Ох, Боже, Боже! ВАСКИН ГЛАС Младене, јеси спремио пиће и јело? МЛАДЕН (трза се, прекорно себи): Ех, мало не заборавих. Ево, сад! (Одјури лево.

На капији се чује снажна лупа звекира. ЈОВЧИН ГЛАС (снажно, раздрагано, поносно): Чедо, Васке, отвори! Доле, у кујни, па у соби до ње, на прозорима, појављује се

Споља се чује свирка само ћемана, пригушено, чежњиво. ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо

ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу! ЈОВЧИН ГЛАС И осем ове куће, дедовске, и баште и нешто воћа овде, све ја сâм стекао, прикупио, здружио...

ЈОВЧИН ГЛАС (нестрпљиво): Ама, што се не отвара то?! (Лупа бесно.) Ако она, Васка, тврдо, здраво спава, што други?...

Биће ко залутао и прошао. Чује се тиха лупа оздо. СТОЈНА (се тргне, ослушне, отвори прозор, уплашено): Ко је? ГЛАС ТОМИН Отвори. Ја сам, Тома! (позна глас, зачуђено): Је ли млади газда? (Себи): Што ли ће сад?

СТОЈНА (се тргне, ослушне, отвори прозор, уплашено): Ко је? ГЛАС ТОМИН Отвори. Ја сам, Тома! (позна глас, зачуђено): Је ли млади газда? (Себи): Што ли ће сад? ГЛАС ОЗДО (опоро): Отвори ваздан!

ГЛАС ТОМИН Отвори. Ја сам, Тома! (позна глас, зачуђено): Је ли млади газда? (Себи): Што ли ће сад? ГЛАС ОЗДО (опоро): Отвори ваздан! СТОЈНА (затвори прозор): Сад, сад ћу. (Силази лево.) Пауза.

ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?... НАЗА (пригушујући глас, развлачећи речи, подиже очи које сјаје од ватре с огњишта, гледа га тајанствено): У твојој башти — цвеће — фидани...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сваки минут чинио ми се година; крила сам желио! Дан је био субота, почетак месеца јунија, кад сам ови глас добио. При истом моме мајстору и трговцу био је јошт један момак из Чакова, именем Ника Путин, две или три године

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу божју и тво-рење руку његови[х] возвештава земља.

Ови намераваше по празнику поћи и од епископа патенту на то узети; кад на светли фторник дође нам невесео глас да је други свештеник епископу Грешлики неколико дуката више дао, него лије мој обештао био, и патенту већ узео.

бешчисленократно — много пута бир — порез, намет бискот — двопек битије — биће, живот благовестити — јавити добар глас абер — глас Агресијал (401-361. пре н. е.) — спартански краљ који је победио Персијанце ад, в.

— много пута бир — порез, намет бискот — двопек битије — биће, живот благовестити — јавити добар глас абер — глас Агресијал (401-361. пре н. е.) — спартански краљ који је победио Персијанце ад, в.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута...

тужан што не може да их стигне, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас: — Дижи се, магарчино! Јеси ли се у Зврљеву навикâ да спаваш до ово доба, магаре од магарета!

Такође научи одговарати јутрењу и мису. Бакоња имадијаше умиљат и снажан глас, због чега веома омили фра-Тетки, који, премда бјеше најученији фратар у Б.

У тај мах удари киша. Бакоња гурну у врата и с прага поче тепати: „Кујас! А ди си, мој кујас!“ јер му коњ познаваше глас, те би му се увијек одазвао ржући. Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје...

Ди ли је то његово дите, тај нови дијак? Једва чекам да га видим... Бакоња побјеже, јер чу иза себе глас стрица Чагљине.

Докле су они тако разговарали, допираше на махове из гробља стричев глас, па се зачу њеки жагор, па, домало, затутњаше кораци пред малијем црквенијем вратима. Кувар и Бакоња отидоше на прозор.

— Јер је покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани!

Мало је, арамбашо!“ викнух ја. „Мало је, мало је, мало је...“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је! Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо!

“ Тако се говорило. Тај глас запрепасти Кушмеља, а, због других разлога, и дужнике Брнине. Кушмељ дође до воза, али га Дундак не хтједе превести,

— Ваљен Исус, дуовниче! — рече, управо векну тај Пивалица ушавши. Глас му бјеше као у јарета, те ко би га слушао а не гледао, могао би помислити да њеко дијете подражава јарића.

Нико га не познаде. Бакоња одјаха пред двориштем, гдје је Кушмељ поправљао самар. Кушмељ пушти њеки глас, њешто између „а“ и „е“, што је одавало радост, али што би доликовало и да га је ко ненадно бупнуо у леђа.

Барица истрча пред двориште, па ста дозивати Рока, а да и други чују весели глас додаваше: — Брзо, брзо, амока-а-а! Дошâ ти је брат, дијак, ди-јâ-к!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ОТВОРИ СВУ ТИШИНУ Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас — ту биљку Што из белог меса расте И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га враћају и носе.

Скренух у мрачну шуму с видика што се плави. Викао сам: лупао је глас о стабла и падао по трави. У пристаништу сам лутао по кафанама пуним морнара. Слушао — глас од леда.

Викао сам: лупао је глас о стабла и падао по трави. У пристаништу сам лутао по кафанама пуним морнара. Слушао — глас од леда. Гледао — очи од жара. Будио се у некој соби уз шкрипу старог ормара.

реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим левати Зар сад баш кад и ево свитања Дизати главу пуну питања Немети или опет

На рукама ми лисичине. А на ногама букагије. Из пространога казамата Са авлијама и кулама Не чујем више глас аргата Ни кораке у цокулама. И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

плашио се свих жена, а нарочито оних механских, због чувеног оца од свих крио презиме, хтео да му само дукати проносе глас, да вреди само онолико колико су му кесе тешке, и пред женом и оцем и светом.

Дрхти и нејасно осећа: мора нешто. Сети се Толе: „Мушки“, викнула је. Такав глас има само кад му гризе врат у оном свом лудилу. „Мушки, мушки“, задавила се.

Аћим се окрену и, презриво прелетевши погледом по Мијатовом мршавом врату и опипаној шубари, подиже глас: — Рекао сам: прежи!

Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане

Премештен сам јер сам радикал“, само је то рекао и продужио да главиња низ пут. Вукашин подиже глас: — Идеје су за културне народе, а овде, у овој сељачији, оне су сувишне и фаталне.

— Што богорадиш Ти, стари бескућниче? — прекоран глас из мрака уплаши Николу, разби његов занос, оскрнави његову тајну и светињу, и дуго потраја док се прибра, препозна

из мрака уплаши Николу, разби његов занос, оскрнави његову тајну и светињу, и дуго потраја док се прибра, препозна глас, и цикну: — Како си смела, стара кујо, како си смела да уђеш? — Не дери се, знам те добро — Мирно рече Милунка.

“ Постиђенији је изишао напоље, чврстим кораком ушао у очеву собу и сео на миндерлук, чудећи се откуд му снага и глас да тако љубазно и понизно поздрави оца.

Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“ „Умукни!“ „Сви сте ви лопови и курјаци.“ Није подизао глас. „А Ти си најгори међу њима. Јесте.

је помислила да би оне ноћи, кад је Ђорђе први пут тукао, и после, кад јој је још неколико пута дошло у памет, то је глас нечастивог, који се ове зиме уселио у њихову кућу. Како би она с другим?

Морава је била жила у мраку тополових шума. Неће је видети неколико година. Деду не памти, а види га. Само глас не може никако да му чује. Од зујања, тутњаве и жубора. „И несрећу мајка рађа.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

У рано лето и пред јесен, када су ноћи прозрачне и пуне звезда, тај златни траг постаје нарочито видан. Стишавајући глас, становници 3емље Сребрних Бреза тада шапућу да то Златопрста по небу још и сад везе, путујући да нађе своју љубав.

»Заборавио ме?« помисли и таман хтеде да се завуче под покривач кад чу лепршање крила и нечији јасан глас: — Извлачи се из кревета! Журим. — Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога.

— девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.

преко ледењака и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је, некада давно, превила сломљено крило.

Једва ју је још разликовао од трава и свитаца, кад чу њен глас: — Не брзај! Сребрна ружа те чека. — Где да је тражим? — Код Рибље Главе!

Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну. — И хоће! — трже га нечији глас. — Али само ако се ти преобратиш у Звездана, а болеснику даш свој живот!

»Где ли је ишчезао?« — упита се и истог трена чу другарев плачни глас како запомаже: — Помози ми да се извучем, ово је страшно!

— Звездице лепотице, нове сестрице! — ухвати се око њих коло звезда. Као сребро звонио им је глас, смех жуборио. Смејачко од среће затрепта и сину новим сјајем, али се Плачко повуче у страну и намршти.

— крастача се с негодовањем загледа у тек рођену жабицу. Глас јој је, истина, звонак, очи бистре, реп се још види, није страшно, има времена, отпашће! Али каква јој је то боја?

Загледа се у локву. Са дна, из муља, дизали су се мехурићи заједно с нечијим тихим гласом. Тај глас је молио Сунце да га исуши, претвори у облак, у ништа. — Ружна сам, одбачена. Нема ни риба, ни цвећа. Шта ће ми живот?

« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже да нема? Ево ти воде!

На глас његове песме, као на уговорени знак, из свих кутова собе, из свих зидова, похита ка старцу чета малишана, не већих од

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

“ Глас му се не чује, али врапци и голубови са кровова и крошњи у јатима слећу на плочник, са Саборне цркве почиње да одбија п

У њему и јесте било нечег змајевског: сав јак, био је тако лаког хода као да га носе велика крила; глас му се далеко чуо а покрет му је био нагао као да ће се Васа увек устремљен ка даљинама, у тај час дићи са земље.

Онда је дат знак за полазак: ни глас, ни ход, ви дах није смео да се чује. Ушли су у ноћ, промицали ивицама данашње Карађорђеве улице, тама је била опака,

стрепње су се, у трену, претварале у пухор, Узун Мирко је свему ишао у сусрет, устаници су га грлили, већ се знало, глас о Кондином и његовом јунаштву облетео је све пролазе: устаници су, у исти мах, оплакивали Васу Чарапића а славили

Он који је умео са сваким сад није умео ни са ким, а никако са устаницима. Није налазио ни прави глас, ни прави покрет: ништа га није хтело и ништа му се није отварало.

НЕМА ЧИЧА-МИЧА, ИМА И ТРЕЋИ ПОРАЗ.) Неки месец касније, 1814, Мачвом се пронео глас да се Змај од Хоћаја вратио. Заиста, у промењену Мачву вратио се промењени Стојан.

Споро али сигурно, глас о томе свуда се проносио и марвени трговац Јован Добрача постао је легенда. Та је легенда била опасна јер су времена

Слушали су га, без даха, док су вечери и године пролазиле. Улазио је међу њих као глас, једнолик и помало разваљен од патње али довољно осветљен да им, док траје, смирује страх и мржњу.

Осећао је како се у њему крави нека давна топлота и када је, после вечере, запевао, глас му је био без пукотина: сам недодирљив, тај глас је додиривао све.

се у њему крави нека давна топлота и када је, после вечере, запевао, глас му је био без пукотина: сам недодирљив, тај глас је додиривао све. Можда и због тога, те ноћи, нико није хтео да види крај певању: Вишњић је прелазио из песме у песму.

То је био Вишњићев час: глас би му се ту малкичице сламао а они који су га слушали би уздрхтали, јер им се причињавало да у Хасан-пашином вапају

Али, док је изговарао Хасанпашино преклињање, одједном је замро, узбуђење га је протресло, глас му се стварно поломио, речи су се разбежале а некакав се тутањ ваљао његовим сећањем.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А осим тебе никог, До само народ свој. Он ће са мачем доћи Кад куцне једном час Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје, сво! Ти ћеш ми родит' сина, Да чува благо то!

Слободне душе то је светиња, То глуво доба, тај црни час... Ал' какав глас?... По тамном крилу неме поноћи, К'о грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји к'о да

„Добар вече!“ авет ме поздрави. Познајем глас: К'о поноћнога ветра пирук, Кад иње стреса с врба надгробних! Познајем глас: Тако је предис'о У часовима својим

„Добар вече!“ авет ме поздрави. Познајем глас: К'о поноћнога ветра пирук, Кад иње стреса с врба надгробних! Познајем глас: Тако је предис'о У часовима својим последњим Руварац Коста. „Добар вече!

дирнут љубавним, Тек он се диже, исправи се дуг, У чело упре прстом десничним, А шувачним у голе кукове; Заори глас к'о подземаљски гром: „Алфа и Омега!

У цвету младости прве љубљаше Хипоник Хелу, И јутро живота њиног радост је красила штедро; На глас љубави њине оживе природа цела, И сиње дубоко море, и небо плаво и ведро.

што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна са јесењег свода. Глас њезин беше к'о музика туге...

И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне туге, Очаја и бола по гробљу се расу...

И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук'о од бола; А далеко небо ћутало је само, И капала вода са дрвећа гола.

Ко зна од кад тако. - Но, у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа. Ј.

Мир, тишина смрти... Али испод мора, Често к'о да чујем глас далеког хора, Тајанственог, страшног, у дугој тишини. То се буде гробља под широком водом! Почиње опело...

Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује, И тежак промук'о глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе погурен у поле жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније, луча св'јетла руководитељ му, дијалект му величество творца.

У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио;

У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си изгубио; бадава ти

Чујем гласе бесмртне музике и небесну њену армонију која сладост благодатну лије; глас њен моју душу забуњену божественим стреца електризмом.

мрачна грла јече, ричу грдна тартарска страшила, звече ланци с јарошћу уждени, буче волне с мучитељском буком: све глас слива под сводом мрачнијем; тутњи тартар из мрачне утробе страшним грлом, злом општега гласа: све за жертвом

њихову бјесноћу, свеколике напоре вјетровах што се чују на земноме шару против свијех густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше.

Попа, Васко - КОРА

преда мном беже И прсти се клоне мога чела На коме се свет запалио Речи су ми у траву зарасле Тишина ти је разнела глас Ствари ми сива леђа окрећу По тами мога тела Опака светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио

светлост шестари 24 Идем Од једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице растргле Из пресахлих дланова Блистава ми се појави Хтео бих да те видим Па очи

ме твојим к себи зове Јер не уме бела На земљу да слети 27 Међу длановима Грејао сам улицу Којом си се вратила Глас ти је по крововима Заборавио белину Часови са којима сам самовао Дижу се пред тобом Са снежних столица 28 Под очним

косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У глас ти бистри силазим По нашу чаробну

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

На том путу не долази се никад до краја“. „Аутос ефа!“, потврдише сви у глас. „Добро“, рече Питагора, „овога пута можете слободно рећи, ваш учитељ је казао: на путу сазнања не долази се никад до

Дубоко у годинама, ослабљеног очног вида, желео је да нађе себи помоћника који би му на глас читао и по диктату писао, а који би био снабдевен темељним знањем геометрије.

А ако је Посејдон чуо лаж коју сам на сав глас изблебетао на сред пијаце, па ако у рибарску мрежу, мени заинат, пошаље какву ајкулу?

Поче размишљати шта да чини и куда да се упути. „Аристотеле!“, зачу он како га дозива неки познати глас. Он се обрну.

Кад бих те списе имао овде при руци, ти би ми их на глас читао, а ја ти њихов смисао тумачио. Радо бих то чинио, јер би ми при том много штошта изгледало сасвим ново, те бих

Само дванаест година учио је Аристотелес ученике своје школе, јер чим стиже у Атену глас о смрти његовог питомца Александра, мораде он, оптужен од својих завидљиваца и непријатеља, због јеретичког учења,

Шест комада папироса! Неписмено, управо неукусно написана, без стила и песничког полета“. Он спусти глас и поче опет да шапуће: „Ево нас тројица, како овде на окупу седимо, можемо, мислим са правом, рећи да смо нешто

Један од њих размота трубу и поче на глас читати њен текст. Одмах после уводних речи, упућених краљевићу Гелону, дође на ред оно место које сам малочас навео:

У одређени час појави се у дворани изасланство египатског краља. Његов вођа и старешина Еуристенес прочита на глас писмо свог владара, упућено Хијерону.

“, шапну им риђокоса. „Архимедес има у Александрији своју велику љубав“. „Своју љубав!“, узвикнуше обе друге на глас. „Не вичите толико! - Знам и како се зове“. „Како? Како?“ шапутаху оне две. „Демариста“. „Откуд знаш?

Његова дуга неочешљана коса, његово подбуло меснато лице, његове криве ноге, па и сами његови гестови, његов масан глас и његов акценат, јасно су показивали његово порекло.

Он ослухну. Стубови почеше, заиста, да говоре. „Ију-ју, ију-ју!“, закликташе они у глас, „васкрсли смо из рушевина антике“. Коперник се ухвати за чело.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— А јесте ли сви читави? — разлегао се Николин глас. — Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе. У том сам ја залазио...

Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после? Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га гони као дивљу звер, у

Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли“? Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао.

Затим уђе на капију па се мало после зачу његов промукли и пијани глас и испрекидани, престрављени шапат жене. А одмах затим као нека борба, очајно задржавање као рвање неко и нешто се

мишице; али он, нагнут унапред, гологлав, црвен као вампир и унакажен, трза из све снаге да се одреши и дречи на сав глас: — Живио престолонаследник а... а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о...

Наједанпут две-три сенке журно промакоше иза угла, па поред мене и сумњиво штукоше у ћорсокак, па мало после један глас дивље крикну: — Ево га.

склонити, хтео да виче из свег гласа и да запомаже нечију помоћ, али га тешке, за земљу приковане ноге, издавале и глас му умирао у грлу.

— На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас. „Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим

— Политички. Онда други неки глас упита: — Одакле? — Старе Пазове. Па ове речи пропрати широк и звучан ударац шаком и нешто се, уз пригушен ропац,

После се нешто изломило и звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао официрски глас који се бунио: — Престаните тући, Бога вам зверског! Престаните тући! Па други глас: — Удри!

Престаните тући! Па други глас: — Удри! Ви не знате у ком времену живите. — Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На!

Шта? Зашто да га убијем? Али иза брега однекуд, дубоко однекуд допире нечији глас, неко дрско понавља моје сопствене речи.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова. Њен отац је имао мали млин за бухач и уживао глас мирна и честита човјека.

Дједов мудро-династички еугенетски рачун био је једна од користи тог посла. Друга је била глас ширине и демократичности који је тиме задобивао.

да све спознају опипом — прсти тих слијепаца са широко отвореним очима — и да из сваке мртве ствари избаве њен живи глас. Рука ми бојажљиво посегну, као да ишчекује неко откровење, и прсти такнуше жице.

Замније, изблиједио, крхак, њихов давно упокојени глас чудан, непоњатан. Задрхти у зраку, треперећи и премирући, распростирући се у све ширим круговима, ударајући о стијене

Од њега се покрене разбуђен паук на својој тананој мрежи између двије греде. Дуго сам слушао тај глас, који је постепено малаксавао, замирао, блиједио, оклијевао малко на граници чујног и нечујног, и настојао сам да га

нека врата или прасне неко стакло — ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!

И сад ми је у ушима изненадан плач расцвиљене дјеце и Аничин крештави глас сред тишине љетног поподнева: — Аждрубалеее...! Аж-дру-ба-лееее...! Што си то опет учинио, морија те однијела!...

до на крај репа, смрт путује данима и данима, на застанке и одморе, као гласници што носе у дубоке покрајине царства глас о царевој смрти. Смрт припада само ствараоцу.

Као што услијед неких болести човјеку остане до старости танак, пискутљив глас из дјетињства, тако је и мени остало то слабо разликовање између помисли и стварности, између „истине” и „лажи”,

прастарим, већ дугим обичајем освештано, да начелник лично, или у најмању руку доначелник, треба да јој саопћи тужни глас.

за дјечакову мајку још за пола дана отезала та неизвјесност, што се још за пола дана продужавала дјечакова агонија. Глас је, међутим, ишао и ширио се шапатом, шуњао се кроз мјесто као пас без господара, допро до у посљедње куће у

Чудно! Људи каткад доста лако проћердају и свој добар глас, и репутацију честитости, па и саму егзистенцију понекад, али се много теже ријеше да компромитирају свој глас

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.

Ну девојке су га избегавале, као и момци. Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.

Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па,

Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу. Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.

тако бездушни, господинПеро, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. — Батали, човече, сав сам гола вода.

— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. — Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар.

— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. — Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони

цију... цини... Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити.

— Зар писи чула? Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук! Како то може бити ?« — помисли она.

Тако му и проговори, оним обичним гласом: — А гле!... Ђурица!... Шта ћеш ту, бре? Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности.

А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: — Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш!

На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! Загледавши се кроз трњак, он угледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти.

и дванаести подрум; кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде.

Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од, жеђи; дај ми још једну чашу воде.

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.

Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче: — Отвори врата!

А неко ти дочује за тајне собе његове матере, те разгласај по граду, док глас дође и до његовијех ушију. Једнога ти се дана он смисли, па оде матери, те је замоли да му даде барем један кључ.

Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас: — У цара Тројана козје уши!

по реду искаже како се земљи исповедао, па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје опаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина, кад тамо, али још само један прут нађу.

Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас: — У цара Тројана козје уши! Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину

Чоек узме траву те остави у торбу, па се опрости с побратимом и растану се. Послије неколико дана пукне глас да је болесна царева кћи: ушао ђаво у њу.

Кад овом цару дође такови глас, он каже свом зету да друкчије бити не може него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде.

Коњ се продере што је више могао, а Грбо одмах под коња у воду. Краљ је чуо коњски глас, па је одмах дошао да види шта му је.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

једина песма, једино откриће; Да осећам себе у погледу трава И очију што их види моја снага, Очију што зову као глас тишина, Као говор шума, као дивна драга Изгубљених снова, заспалих висина. И очију што их види моја снага.

Још имамо снаге да се лепо снива, Покрета за шапат и пољупца глас, И страсти, у којој загрљај почива. Још нам срца крију измирење, спас И љубав што прашта и јаде односи К'о пролеће

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена

А небо узеле планине облака, И ничег над главом до литица голи'? Кроз ноћ глас пригушен креће се из мрака: То се негде робље за нас Богу моли.

И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту

ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН Осећам често, у сатима мучним, Језиву сабласт, к'о из црне приче, И очи њене са погледом жучним, И глас промукли, што смрт само криче.

Као сунце, и ја спокојно ћу ићи, Равнодушан, далек за све што се збива: Глас до јуче познат не може ме стићи У ћутању новом које ме покрива.

Гледам их каткад. С часа на час Видим постељу. О какви дани! Заспао цвркут, дечији глас. А где су деца? Моји малишани? У дну дворишта мати, ногу боси'. Цвет црвеног кранфила у њеној коси.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све

Живе душе није било на видику и мој глас се губио у хучању водопада. Полако и постепено губио сам снагу и нисам више био у стању да издржим притисак.

Помоћу њега ће се репродуковати људски глас и лик на сваком месту и фабрике удаљене хиљадама миља од водопада добијаће енергију, летеће машине ће летети око Земље

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

“ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.” Мислим да нема српског дечака који није чуо за ону дивну руску песму коју је написао велики руски песник

трепери као завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора? На та питања Кос није хтео да одговара. Нимало чудно!

Бутов глас није био тако снажан као глас Лоренса Барета или Џона Макулоха, али сам ја њега много боле разумевао. Билхарц ми је

Бутов глас није био тако снажан као глас Лоренса Барета или Џона Макулоха, али сам ја њега много боле разумевао. Билхарц ми је протумачио да Бут има бољу

дикција, та велика вештина потиче још од старих Грка. Снажан глас представља грубу силу која се примењује у Русији. А Билхарц је, онако слабашне физичке конструкције увек био против

У то време Колумбија Универзитет је уживала врло леп глас у веслачком спорту. Један њен тим баш је тада победио на утакмици у Хенлијевој регати и његова слика могла се видети у

стихови гласе: “Тамо у праскозорју хладан и блед Лежи он безживотан, али леп, А озго из неба ведрог и високог, Чу се глас, паде као звезда: ”Ексцелзиор”!“ Враћајући се са Титлиса поново сам срео свог пријатеља Енглеза.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

стихови гласе: “Тамо у праскозорју хладан и блед Лежи он безживотан, али леп, А озго из неба ведрог и високог, Чу се глас, паде као звезда: ”Ексцелзиор”!“ Враћајући се са Титлиса поново сам срео свог пријатеља Енглеза.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

Хвалио се међу својим сељацима да је глас о њему као ученом човеку стигао до Сједињених држава, и ”воила”, то ме је довело у Порник.

године, да заслужује посебну пажњу. Она је штампана у ВИИИ тому ”Природе” и носи наслов: ”Један глас из Кембриџа”. Ово је кратак садржај те расправе: Познато је у читавом свету да је наука скоро мртва у Енглеској.

Ћипико, Иво - Приповетке

Оним јогунцима завртило. Враг им не да мира, те ће из даљега, измичући, у један глас: —Еј, хоћеш доћи? —Ма'ни се, ђаволе, крштена чељадета! — мирно избаци Загорац.

Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде. Хтела би да пароброд заустави. Унутарња нека сила подиже јој руку.

Наново ћуте. Млади судац се замислио. Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и сласти у своме животу.

Слуша задијевање и смијех: сами кихот живота и страсти! — Ала вечерас слијепе младости! — јави се обијестан глас. — А ми се патимо... Дану, жедан сам, —вели једној дјевојци — напој ме!

Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па

Срамотиће те господар да си се одоцнила... Обоје се ћутке поврате на широки пут. Девојку његов мушки глас и слободно кретање разблажи и гане. Дође јој да што повјерљиво рече, но нема ријечи да се изрази.

— Лијепо се састасте, па да уживате! Де, соколови! Цвијета слуша његов весели глас и сјетно се на њ осмјехује, а уто се Спасоје диже, пожури уза стубе, и вели им: — Да вам конак приредим!

једнако послужује у кући газде Вељка и из своје собице, освитком свакога дана, слуша чврсте корачаје војничке страже и глас њиове трубе; скрушава се и богу моли, и сређива свакидашњи посао; у тим старим навикама умирила се њена душа.

Плетући бјечве, дуго би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти

пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо скакало и купало се.

Други то опазише, па се почеше ругати, вичући на вас глас: „Антица је нашла мужа!” Она их зачуђено погледа и пође у кућу.

Преко села опет гомила дјеце за њима пристаје, и жене с прозорчића испружају дуге, наборане вратове. На вас глас јављају се и радују им се!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

употреби таквих језичких елемената у конкретно сачињеноме поетском бићу ми препознајемо песника, његов непоновљив глас, његову оригиналност, његов стваралачки грч и дрхат.

Овде обликовну меру диктује сам глас, глас који реч изговара да би се чула, а не само појмила. Стих није конвенционална мера, него гласнојезички гест.

Овде обликовну меру диктује сам глас, глас који реч изговара да би се чула, а не само појмила. Стих није конвенционална мера, него гласнојезички гест.

Код правих песника увек чујемо двопев: њиховом се гласу придружује глас самога природног језика из дубина наше културе као из нашег прапамћења.

Чини ми се да се глас Зорана Мишића о томе уверењу и о борбености (не наводи он случајно на различитим местима Његошев стих „нека буде што

Када у једној песми Лалић у свој глас уведе и глас Лазе Костића, онда ми осећамо како та песма резонира у широкоме простору наше песничке традиције.

Када у једној песми Лалић у свој глас уведе и глас Лазе Костића, онда ми осећамо како та песма резонира у широкоме простору наше песничке традиције.

опште вредности модерне поезије зависе од присне припадности вредностима националне културе, а ваља их и данас, на сав глас, понављати, нарочито онима заглухлим од сопствене бучне и баналне приче у којој се тврди супротно.

(Недостаје нам данас, у раслабљеном и обезличеном књижевном животу, такав саучеснички, покретачки и морално опомињући глас у критици.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.

Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.) Знам, то ће тетка Савка да ми донесе...Цела истина... кревет!

Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је. ДАРА: Ушао је већ у двориште. ЖИВКА: Да знаш да нам носи добар глас! Није мени бадава око тако наједанпут заиграло.

као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене! Убио га бог, да га убије, и кад га родих овако проклета!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима,

Другачије је, међутим, кад се изнутра осмотри текст: у њему се као у тексту ретко ког српског романа глас ауторов - како би рекао Михаил Бахтин - готово непрестано смењује с гласовима ликова.

” Свуда се, сем интерполиранога ауторовог коментара, једнако чује Тодорин глас, њена забринутост колико и радост. Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као да је одвојен

“) и не садржи ништа друго до чисту модалност. 77 У њима се заправо тако јасно чује индивидуализовани глас који исповеда флуидно субјективно стање: лични став и процену, осећање двостране одговорности према мужу и ћерки,

узима маха, мобилнија је, са јачим контрастирањем, са осетно убрзанијим говорним темпом; најзад, као да се чује и глас који у исти мах некога уверава и правда се. А то је, дабоме, глас Магдин.

А то је, дабоме, глас Магдин. Другачије је у предњим половинама: аутор споља описује Магду, али онако како је у тим тренуцима види, заправо

ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој. А све то било је она, Софка [. . . ]”.

Стога се она и везује за тако ломне, тренутачне појаве какав је „неки глас” у циганској песми, „отргнут звук” у свирци.

Уводне речи - оне упућују на Софку - у реченици коју ћемо цитирати гласе „видела је”. Тодорин пак глас „чујемо” најјаче у синтагми „као свако дете”, а то „дете” је Софка.

се, ишла је ближе, уз ону страну пута где су били зидови, улази од махала, јер отуда би се чуо покаткад какав глас, из које куће видела светлост, док с ове друге стране све се губи у пустоши“.

А све обасјано, ограђено кућом, испуњено мирисом, димом, и поред свега једнако песма, глас Стојанов . . . ”204 Очигледно је да хронотоп среће код Станковића, као год што подразумева затворен породични живот,

се овде удваја показујући тиме да су у њему садржана два испреплетена лика, да се у његовоме гласу налази још један глас, и да се у опису који он даје налази још један, скривен а дубљи опис.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Па се одједном окренуо Колашинцима: — Ко пева од вас, бре, уз гуслу? — Сено Дурут! — повикаше сви у глас. Дуруту не би мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу Паше од

За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који

Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен.

Женско и мушко, старо и младо. У чем се ко затекао устајући из постеље на страшни глас о погибији. Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху.

по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони: — Помози Бог, господине! Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас

Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који вас изненадно нагна да га слушате, јер је непосредан и пробија вас кроз душу као грмљавина.

Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину.

Срећа га је чудно служила да је изашао на глас, да га се страшно боје и да некако сачува главу до првога ослобођења.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

65 У ГРОЗНИЦИ... 67 КОЊАНИК-ДИВЉАК, СТРАХОТНИК... 71 ГВОЖЂЕ И ЗЛАТО 73 КАКАВ ЈЕ ДАНАС ДАН 75 ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ 86 ШТА СЕ ЧУЈЕ 88 НА ГРОБУ

“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО... (Од Хамерлинга) Волео бих лежат’ мирно Где с’ не чује тичји глас, Ни човеков плач, ни попев, Ни жуборак, ни талас, Нит’ улицом грмеж кола, Нити сатов тикатак — Одмору ми да не

“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.

»Стармали« 1883. ПРВА ПРИЈАТЕЉСКА СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ МИТЕ ПОПОВИЋА У првоме пренеразу Стегнуле ми грло гује... Ал’ ти сада већ разумеш Што се реч’ма не казује.

Збориш им коме шкоди страначке страсти зор, Показујеш куд води захукан неразбор. Лековито се ори твој мушки српски глас, На твоја уста збори Србије драге спас. И то ме к теби вуче из мога злобола, — И ја бих чисто хтео соколит’ сокола.

Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами! И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“.

И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“. (Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено).

Ту се, кâ удиљ, свугде, Нашао неки злобимудрац, Плиткоум, брзоплет; Тај одмах на глас поче: „О славни Тале, о мудри чоче, Што бленеш у висину?

изрјадно (цркв.-слов.), изванредно, изврсно, одлично. ица, суд који хвата по оке. јерихонска труба, — на глас трубе јеврејскога народа падоше тврдиње Јерихона, првога града ханаанскога на који ударише Јевреји, кад улажаху у

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили? (чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра). Не даду нам ни данути, него књигу за књигом.

трепти, А дух стихотворца лети Преко поља, преко брега, Преко воздушнога снега, На високи Парнас, Гди с’ извија љупки глас. САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви...

Миричка ће бити мој ферлегер. САРА: Вивла! Ја ћу њојзи овај весео глас однети, она ће то волети него богзна што, она ће видити да сам јој пријатељица. А, ево је, ремаркабл. ПОЗОРИЈЕ 7.

ФЕМА (успијајући): И ја могу тако исто нобл бити као Енглескиње. Јокан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има. МИТАР: Да, само која добар глас има, да се издалека чује да је Фема луда.

Јокан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има. МИТАР: Да, само која добар глас има, да се издалека чује да је Фема луда. Поганије женске, шта мислите ви шта је то мода?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава. Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута. Шта си птица или глас који лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време,

сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и харфом пробуђен

Нестајем бдијем постајем глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име

У распеваном пламену ко да га открије Трава расте из његовог имена и спас Једини је будан а само је глас Чули су га ал га нико видо није.

су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај ИВ Ноћ је пуна мрачних анђела уклета лађа носи терет изгубљеног времена и наше мртве пријатеље у шуму без

Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид откри у даљини где зазидан ми брод. У том зиду чувам своју гордост, певам из те зазиданости лепше

да корачам Према себи као према своме циљу Пустите ме да говорим води Да говорим земљи И птици која живи од ваздуха Глас мој испружен као живац Пустите ме да говорим Док има ватре у мени Можда ћемо једном моћи Да то што кажемо додирнемо

Пева из незнана. Једина уме да пепео победи И да из ватре изнесе свој глас Обећана у одговору на пакао лети Сама у себи и чека свој час. ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде.

НИЗВОДНО Док лутам пределима свога склопљеног ока где ни један цвет није узалудан нити измишљен она ми испере глас и смири га, песма без речи пошао сам негде а удаљавам се о водо Ти си глас птице после поноћи времена анђео с

није узалудан нити измишљен она ми испере глас и смири га, песма без речи пошао сам негде а удаљавам се о водо Ти си глас птице после поноћи времена анђео с двоструким лицем и потаја далеко иза светлости далеко иза часова када је смрт

Краков, Станислав - КРИЛА

— Још једну боцу пива. — Две... – Само да је хладно. – Сад, сад, – глас дерана је пискав. Под кривим наслоном од сувог грања, пред кафаном сумњиве белине, не може се прећи од поседелих

Као гренадири. А пуковник се опет нешто љути. Глас из помрчине: — Љути се. Разобадао се на коњу. Да сам му метнуо ранац на леђа не би се љутио. Добро вече, господо.

У шатору се највише чуо глас Мијин: — Играј ти са сваким... активни официр... све бивше ћевабџије и бозаџије.. Подигнуто крило паде, светлост

Само неколико људи у групицама шапће. То мајор издаје заповести. Чује се како његов пригушени глас дрхти. Потом су други придављени гласови питали. Па све замуче.

Потом су други придављени гласови питали. Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се чу храпави глас: — Бранко, чутурицу! Једна црна прилика пружила је нешто. Замириса ракија.

— Не бојте се, ви нећете умрети. Све чешће шрапнели су фијукали и праскали. — Треба га однети. — чуо се један глас. Војници раширише један умотани шињ ел, и ставише на њега полуголо мртво тело.

— Један по један, на одстојању чуо се глас мајора. Погледи су сада озбиљни, укочени, но Мирни. Ипак понеки поглед дрхти као и тело.

Мали Анамит је носио Душков ручак на дрвеној табли. Из суседне собе се ускоро чуо пуковников глас. Протествовао је што их једнако кљукају сардином. Ипак је неко задовољно звиждукао под липама.

бацајте оружје... једина је истинита велика, вечна љубав над нама... бацајте... Тада је загрмео страшни глас мајора, и на светлости ватре затресли се његови усправни бркови. Војници се узмували. Нешто се десило.

Петровић, Растко - АФРИКА

Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у кога је.

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили места за

Креште и лапарају на сав глас. Покрети су им научени од белих жена кад оговарају; изгледа као да играју какав Стеријин комад; ударају се рукама,

Један од мојих пагајера реши се да запева такође; нађе у дну себе један тихи једва чујни глас; подиже га све више, све даље у свод, везујући себе са звездама; али се одједном предомисли, прекинувши своју песму

Само метар-два од стазе, не видим ништа али ми долази познати глас Самбин, који ми изгледа сасвим нов и смешан. Ми нисмо прешли ни километар кад испред нас, обавијена вечером које се

Овај се опет сакри иза претходне своје уљудне изјаве: он налази да је прилика врло погодна. Његов глас, поглед, цело држање говорили су сасвим обратно: да нисам могао уопште пасти на непогоднију, несигурнију личност од

Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н. му говори бамбара: „Доњи, дони–сиса–тара!“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи.

Све што има тог тренутка то је његов беспримерни „тупе“ и тај глас шаржиран као какав револвер. Послушао, без речи, чак насмешено, да би се извинили, они су одмах на ногама.

Ова подвала упропашћује потпуно Н–ову добру вољу. Он сад виче бесан и на сав глас онима што су са нама: „Ко заповеда овде, ко заповеда овде! Ово је земља за беле, ово је земља за беле, разумете ли!

„Ово је земља за беле!“ трешти Н–ов глас, и више се не виде очи животиња, које, уплашене свакако, беже даље од нас. За пет минута, црнци, измакли напред са

Док двоје деце нападају на њене груди, закорачени и размахнути као мали ратници, треће чека свој ред плачући на сав глас. Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште.

Сви га задивљено слушају а онда одједном пукоше у громогласан смех. Питам их шта је. Неки младићки глас објашњава да је гријон певао: „Ти си човек, ти си бео, ти си добар, ти си храбар; знаш шта треба, шта не треба, твоја

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну грмљаву; — И данас опет глас ти познадох... ГЛАВАШ: Са Мула-пашом на Малајници?

СПАСЕНИЈА (погледајући у Станоја): Те црне очи ја сам видела И глас сам чула... Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече!

ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа! Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници!

Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Боме ладно, господине. У томе се зачу из даљине укање сове; глас се понови трипут и чудно се разлегао по ноћној тишини. Стражар рече: »На твоју се главу свршило, рђо главата!

— Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле. Окренем се и угледам иза мене једнога мога познаника из Церја (село у нишком пашалуку).

Увече је било у Алексинцу доста живо и весело, глас о турском повлачењу допро је у варош и становништво је мало дануло слободније; карика која се стезала да га угуши,

Али једнога дана пуче глас по целој черкеској постојбини да је Москов прешао черкеске границе и упао у њину домовину.

а ми се у томе мраку продерасмо некаквим промењеним, рекао бих туђим гласовима, рапавим и страшним, као оно што је глас човека кад дрекне тргнув це преплашен из сна, »ура, ура« и скоро један преко другога потрчасмо напред.

да ме састраг загрлише две мале, коштуњаве, сухе и хладне ручице, а на самом уху некакав слабачак, потмуо детињи глас прошапута ми: — Чичо! пусти и мене да се ту мало огрејем! Мене прође језа... да ли ја ово сањам?... нагло се окретох..

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

И испуни се слутња Самртног часа твог, Мезимче моје драго, И то ми узе Бог. Сад често у сну чујем Дечице моје глас: „Где год је Српче које, Љуби га, ради нас!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Чујем шум, клопарање, звецкање, жагор, нешто се сломата лево и десно... „Полако бре, куд сте запели? — зачух нечији глас. — Дале немате куд... Овде је ров. Стој!“ — чули су се разни гласови. — Ко си ти? „Четврти пук“... Мени лакну.

„Четврти пук“... Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!

— Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику. — Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко

Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова. А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?“ — питао је неко иза мене.

Настаје бодење, јаук, болни крици... Натрчасмо на неко камење. „Трећа чета за мном!“ — чује се кроз хуку глас. Пред нама се наједном створи читав строј Бугара. Лица су им ужасна. Опалих револвером.

Около нас као да ври. Бомбе, пушке, митраљези. — Другови, зашли смо у нашу земљу! — допирао је нечији глас. Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља?

Наш командант, пуковник Јован, трчи на ту страну и виче на сав глас: „Напред!... Напред!... Убићу свакога ко одступи!

Јаукнуо је грешник од болова на сав глас. Али и он сам у оној муци увиђа да ће га чути Бугари, па затворио очи, стиснуо зубе, и болно јечи.

— Петнаести пук — говори овај мало гласније. — Како? — и Пера зине, као да хоће боље да чује. Новајлија повишава глас за октаву: — Петнаести пук. — А... пекарски пук... — Петнаести, петнаести — виче овај да му готово жиле пуцају.

— Деде... п-есму! Флаша коњака прелази из руке у руку. Очи многих потпоручника су замагљене и сви певају у један глас: „Маделон“... — француску ратну песму.

Сви скачу, окрећу се. У павиљон увео неко кучку. Из једнога угла допире глас, као вапај: — Неподношљиво! Зашуштале су сламарице. Ревносни потпоручници скачу и сви наглас протестују.

Ревносни потпоручници скачу и сви наглас протестују. Узрујан жагор испунио је павиљон, а кроз оно брујање зачу се глас капетана „Фикуса“: — У стрелце! Други вичу: — Ево је... — Терај отуда... — Сад је под креветом... — Побеже!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

СТЕФАНОВИЋУ, СЕРБЉИНУ ОД СЕРБЉИНА 163 К САМОМ СЕБИ 169 НА ВИДОВДАН 170 ГРИГОРИЈУ ГЕРШИЋУ 174 ОДА К САМОМ СЕБИ 175 ГЛАС ХАРФЕ ШИШАТОВАЧКЕ 177 КЛЕВЕТНИКУ 185 ЈОВАН ПАЧИЋ 186 ЉУБИ 187 ТИБУЛ СРЕЋНИЈИ 189 ТУЖБА 191 ОЧИ

— — — — — — — — Нека Српство буде славно Ма се хвала од вас крила, — Та наша је гордост била Само рода глас узнети. Ј. Ст. Поповић, 1854.

Сви веће врази моји руками пљескајут, хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: „То ли она преславна Сербија у свјету? Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету.

Пастир свирку надимајет, при потоках он свирјајет: О златоје пролеће! Жабе крече у потоках осјетећи топлоту, дајут глас свој до висока узимајућ охоту. Рибе в' водах играју се, сви за весну радују се. О златоје полеће!

Силни поглед, сам магнет, памук руке, груди снег, образ — прилика; многоцена свила влас, слаткогласни твој је глас што је музика.

Сице шест месеци мраз за мразом стеже, Нос и уши пали, ноге људем веже. Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним' она

Павле Соларић МЛАДЕН И МИЛОЈЕ Младен Теб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана. Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.

Чиста совест нама штит. Трпење крепко груди нашој оклоп. Пијериде! лек ваш скор. Глас лире ваше балзам нежном сердцу; С песном вашом јачи дух.

Силе зруживше с, Тела и душе из тих степене праве ко храму. 3. новембра 1821. Лукијан Мушицки ГЛАС ХАРФЕ ШИШАТОВАЧКЕ Лиро-дидактическа песма, дар на Ново лето народној серпској јуности.

Тибуле, о, срећни! Услишила Делија ти љубвежељни глас, Лира са мном већ је умолчила, Љубица јер и не слуша нас. Тибул, Дел’ју, Виргил а Кесара, Прв’ за љубву, втори за

можеш ти плакан’ја Музике у складност лит; Мож’ исказат муке твоје, Пак испеват срца бол, Музика ће струне своје Глас поклонит нежни, хол.

Зуји пјесне глас пресвјати Дирне л’ пјевчик у клавир, Мир се таки мора сјати, У соглас’ју лежи мир; Мир да свагди ми снујемо, Мир там’,

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Леонардо се клања.) Је л’ добар глас?... Шта носиш? Реци! Жалост ме неће ожалостити, А радошћу ме не мо’ш убити; Мањ да овако почнеш: „Госпођо!

Туже л’ веци силних Немањића? Час плаче ли њихове пропасти, Ил’ подлаца пакосним кикотом Глас потмули тузи потомака У сретање подругљиво шаље? Мудрост не зна — промисао ћути...

Нећу дуждеве! Венецијанске нећу дарове!...“ Нека, нек виче, па да промукне, Овде му нико не мож’ чути глас... Само Станиша — Још он остаде?... Али и његов закуцаће час!...

Освето, селе! Твој ли је глас Што ми крваво срце премеће, Што ми на душу хладну ручицу У грозничавом своме заносу Као светињу своју намеће?

Ну бори се кâ вук!... Док ево ти разлијега се глас: да је и стари Шуловић прешâ у Турке; а грђи, те злокобнији, да ни Катуновић погину... тај ни снагу саломи.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Торови прекрили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба. Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш! Што си се толико дигô, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!

Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом сванути.

Зар није тако? — Јест, брате Крстане, тако је — мијења глас и одговара сам себи... — Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море

Забасали смо... Забасали смо!... Његов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској.

— Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!

То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа, иако је љето.

Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!... Ама, шта ћете ви, људи, од мене?! Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло пробијала је дрхтава узнемиреност.

Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом!

— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу.

Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од

Очи му се свијетле и прелијевају као у мачке из мрака. Сав сијед, преко педесет година. Мијења глас. Умије заплакати као мало дијете, залајати као пашче, а закукуријекати као пијетао.

на коњу таламбас — старински мали бубањ тевтер (тефтер) — бележница, записник; рачунска књига тел — овде: вест, глас тенџераст — који је сличан тенџери — дубоком бакарном суду без дршки, котлу теркија — коњаников пртљаг смештен у

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

— И отворише им се очи. (Матеј ИX, 29, 30) Глас је Господњи над водом. Бог славе грми. (Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг.

Равнодушно слушам глас ти истоветан, А до скоро ја сам трептао сав збуњен, Кад ти такнем усне, свет за мене цветан, А данас те жалим као

Ја сам хтео разлог живота да решим И чух глас твој да ме земној сласти вуче, Јер земаљских тајни да ми даде кључе. Твоје сунце ме је учило да грешим.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

али кад дође тако нека опасност, а мени се нешто стегне овде, па напрћим уснице и само дувам, али не излази никакав глас. МИЛИСАВ (Таси): Умеш ли ти да звизнеш? ТАСА: Умем, господине Милисаве. МИЛИСАВ: Е, ево, Таса ће да звижди.

ВИЋА (који је дотле разгледао акта): Је л' ви знате зашто сте овде? МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Излаз се најчешће тражио у томе да се један глас обележава групом од два или три слова. Тако се познати шуштави консонант у енглеском означава са сх, у француском са

, док ћирилица има једно слово за тај глас, и то исто свугде где се та азбука употребљава. Црквенословенски и народни језик аједнички црквени језик и заједничка

Увео је правопис у којем написана реч прецизно одсликава изговорену, по начелу "један глас, једно слово". Екавица и ијекавица Отпор Караџићевој реформи био је врло јак.

непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао глас српског Тиртеја.

он се као четрдесетогодишњак прихватио рада на роману и приповеци из сувременог живота и у тој области стекао глас српског Балзака (Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити младожења и др.).

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!...

Ја сам стена, ал’ крвава!... 1860. ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... Ћутите, ћут’те!... С пером у руци Стекô сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас! Да сте ме вид’ли — то да сте само!

Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас. А ти ћеш, моје сунце, Сво благо моје — сво, Ти ћеш ми родит сина, Да чува благо то. 2.

Поноћ је. У црном плашту нема богиња; Слободне душе то је светиња. То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?...

“ Тако рече смелим гласом Поучитељ нове вере, А глас му је са ужасом Испунио калуђере. Дигоше се ћелепуши, Кô да друга коса ниче; Па кô змија када сиче, Сав се сабор

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор.

Ослушни, дозивам, спи рођени пој. Иза сна сну дубље буде пробуђење. Брату се из дубина огласи, прене на овај глас. РОДИТЕЉУ Ко си? Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам.

И синак био мајци, или кћер, замукни, залуд глас, кад никог и ништа не зовете. 4 Јадна јаснота, умље, јадна реч, мрачни пут грете.

Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ, тим бодрије ту, страшни задржати судбине ход —

Јехова је то! (Девојке:) Силноме Богу појмо сад, Заиграјмо уз свирке звук На нови глас, на нови глас. Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и

Јехова је то! (Девојке:) Силноме Богу појмо сад, Заиграјмо уз свирке звук На нови глас, на нови глас. Нека море и земља стрепе, Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима

Облаци праве блистав му шатор И глас му хуји кроз олују, Поклонимо се Творцу Богу. Славимо Вечнога, Бога Израиља, Славимо Вечни Израиљ, Израиљ.

Нек на ме пође сва сила у бој, Бог ми је моћни штит. Кроз бојну вреву мој глас чу се тад, Не зна дух мој за страх. ВИ Милост, о милост, Боже мој, И сажаљење твоје ми дај.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И после би и отац долазио. Још на капији са улице чуо би се његов глас, здрављење, жељење пријатна ручка сигурно ком комшији с којим је отуда из чаршије дошао.

И отуда, из собе чуло би се како баца колију у кут међ јастуке, како седа, и одмах његов крупан глас: — Хајде да се руча!

Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање: — Нисам могао више, нано. А за то и то цена је оволика.

— зар би онда он из такве једне радње узимао еспап на позајмицу, уносио га у дућан и продавајући га давао му име, глас своје радње, трговине која је била не само прва и чувена код њих него у целој Турској, Бугарској, па и Босни...

круто, полако, да њој дође да се не за себе, већ за њ, гледајући га таквог, заплаче и падне, обгрли ноге и на сав глас закука за њим: »Младене, брате!

право кући, већ оде наниже, чисто као бежећи од куће, једнако преплашен и унезверен како ће се сад све чути, пући глас о бекству њеном. Младен настави бележење.

једне ноћи Младен, осећајући како ће пући од јада, слушајући како она, мислећи да они већ спавају, предала се и на сав глас кука, јеца, не диже се, сиђе и оде до ње. Затече је повезане главе, уплакану, сву мокру од суза, плача.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

ушима изникне зова, и кад су чобанчићи од њених прутова начинили свирале и почели свирати, кроз свиралу чуо се глас: »у цара Тројана козје уши« (Софрић, 103, мисли да ова приповетка има етиолошки карактер).

семеном (СЕЗ, 19, 69), и добија на дар неопредену кудељу (СЕЗ, 32, 369); у мишју суботу, тј. у задушну суботу (упор. Глас СКА, 77, ‹1933, 33 идд›) не ваља се о пртенини радити, »јер ће миш изгристи конопље« (СЕЗ, 32, 375). Обратно, к.

Најзад, неимар удари брадвом, наопако насађеном, у оморику, из ње потече крв, и проговори глас да ће ћуприја остати и тога дана и до века (ГЗМ, 6, 368, народна песма). Али о.

Прилози, 3, 127 идд; Глас ‹СКА› 77, 27, идд. За сетву потребна је култичка чистота. Ко сеје прво с. кад почне сетва, не сме имати сношаја са

, већ да се не би узнемиривали мишеви, јер је тај дан њихов празник (в. Глас СКА, 77, 27 идд). Ако је дуга, поред осталог, јасно обојена зеленом бојом, биће те године доста с. (СЕЗ, 19, 396).

Ћипико, Иво - Пауци

Газда чита и даље и чини се невјешт. — Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се!

Раде се наједном трже, вели јој: . — Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици? — а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито. — Мило ми је!

Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: — Нико, остављаш ли све твоје Ради? Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се

и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?

— упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас. Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји. Ево десет десетица! — вели.

Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.

Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу нека селом пронесе глас да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили.

Међутим, селом се одмах о куповини пронио глас. Жене се замислиле, али жацају се питати га; надају се сам ће казати, па, док зине, мисле: но сад ће!

— „Куљав је”, — одговори. — Па што га вараш? — „Докона”, вели и пуче од смијеха. Поп Вране, откада чобани пронијеше глас да су Раду видјели са Машом у јари ноћу, страсније чезне за њом.

А сјећа се добро: био неко пронио селом глас да бискуп носи селу један замашит дар од велике користи. Истога дана, сеоски капетан, с новим пешкиром око главе и

Али, док проговори, Раду прође и дивљење и језа; глас не одговара угојеној прилици: танак је и неразговјетан и на махове га издаје; у попа Врана љепши је и снажнији него у

—Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом. —Танак јој глас као у свраке! — помисли Раде, не осврћући се већ на њу.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Глас о игумановом оздрављењу нагло се проширио по читавом крају. Нагрнули су одасвуд кљасти и узети, шугави и костоболни,

Угледавши ме на вратима, збунио се, оборио поглед и без речи шмугнуо напоље. У народу се пронео глас да је у манастир дошао неки грбави дечак, дијак, са великим знањем и умећем.

Изгледа да је наш лепи брат зауздао још једну болест, задобио најважнију победу и утврдио за сва времена свој добар глас у овом крају. Вратио се с Куле с тако добрим вестима да је сироти Макарије помрачио од одушевљења. Препородио се.

Прохор Господе, да ли моје молитве уопште до тебе досежу? Да ли разабираш мој глас у мноштву убогих који те призивају? Не кријем од тебе.

Барем толико. Прохор Димитрије је пронео глас како се ја спремам на подвиг. Каже да сам се зарекао да ћу седам ноћи преспавати у отвореном гробу пуном трња.

тај призор да је најлошије насликан од свих фресака у цркви и да би га свакако требало поново радити да срамота и лош глас не падну на читаву групу. За то, међутим, није било времена.

придружио бих се осталима, те смо се ваљали од смеха, док нас не би Макарије изјурио из цркве, псујући на сав глас и говорећи како смо гомила безбожника и ђавољих најамника који исмевају божји дом.

Не могу да учиним ни тај први корак. Да ли сам узета? Шта је са мном? Хоћу да га зовнем, али глас ми је слаб, скоро нечујан а он је далеко, не чује ме.

Богдан О мени овде влада уверење да сам глуп. Не знам који је од мојих непријатеља први пустио около такав глас, можда баш Кирча, тај мрзовољни мушичави себарски син. Најпре ће бити да је он.

свим Лаушевим људима, Дадара се издваја својом бистром главом, трезвеношћу и постојаношћу, али бије га тај несретни глас да је курвар. Досећам се ја зашто га Лауш не воли, али боље је да нешто и прећутим.

одајама, но како је време одмицало, а он се није појављивао, око подне је морала неком да повери своје страховање. Глас о његовом нестанку брзо се проширио по Кули.

Онима који до смираја положе оружје, поштедеће, вели, живот. Највише ме је зачудио тај његов глас. Онако шкрипав и танак гласић у онаквој људескари човек никад не би очекивао.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А из села малог Вечерњег звона разлеже се глас... И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као

и нашто звуци, Кад чујем шапат твој! О звучне струне немирних дана! Чувајте слатки глас За поздрав дана, кад зора рана Истоком распе крас; Па сву ноћ будан кад поглед склопи Анђелак мили мој: 3воните звуци,

свија невини, бајни крас, И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева, И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас. И вредни ратар облази пола, Припрема семе, оштри плуг; И све је срено - поље и дола, И густи луг.

љубим онда, ја верујем онда, Срећне младости обузме ме крас, И моје лире дрхтајући звуци Свој сањалачки кроз ноћ шире глас: Прошлост је гробље. Преко сурих плоча Тумара седа старост.

Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не

Ил каткад само тек звиждање јасно се чује и тежак, промукô глас. То ловац пролази селом, и брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом. Свуда је пустош и мир.

ломе; И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере, И пева суморну песму о тужном растанку своме; И чудни његов глас У мени душу стреса, кô лахор што стреса крилом Зелени вити клас. 1885. ЕЛЕГИЈА Престаћу и ја скоро.

Мени је самом јако криво, Зашто се вечно сећам вас. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине, Коме је мрзак живот млад, На обалама бујне Дрине Ја често сањам онај град У коме буру

И једнолико, сред тишине, Удвајајући ноћи крас, 3агрми песма из даљине И тамбурине звучни глас; Душа ми чудне снове снева, И ове песме сва је плен... Одакле иде? Ко је пева? И шта ли значи смисô њен? 1886.

У коме има госпођица (Салона наших прави крас!), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи! Стидљива скромност бог је мој.

“ Некад сам имô врло радо Та бледа лица, слаби стас, И забринуто чело младо, И разнежени, тужан глас. С хришћанском тугом ја сам тада Волео бурни овај свет, И моја љубав, вечно млада, Искаше себи сродан цвет.

Ја волим ваше ведро чело И ваш сребрни, јасан глас, Кад детињасто и весело Ситница каква дирне вас. Ах, сећаћу се целог века Као пријатног, слатког сна, Преко јаруга и

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Није ли ово каква „нова“, која је изненада заблештала на небеском своду? Глас стражара са врха наше катарке даје ми неочекивани одговор на моје питање. Он виче, колико га грло носи: „Фарос! Фарос!

„Немам шта да сумњам!“ рекао је одлучно, али му је глас треперио. „Када познајем онај угао и онај лук, онда знам и опсег Земље.

Мелетиус ИВ средњега је стаса, али га његово достојанствено држање, отмен гест и звонки глас чине знатно вишим. Његова ношња, црна свилена мантија и камилавка, не разликује се ни у чему од ношње осталих

не могоше видети шта се даље дешава, него чуше само урнебесну вику, претње и псовке и, у тој помамној бури, изнемогли глас врховног поглавара источне цркве. Одједанпут умукну све.

Читали су га на глас и појали тако дирљиво да нам се кожа јежила. Но временом изађосмо из моде и употребе и преспавасмо векове на полицама

Већ на првим часовима осетих да моја знања нису таква као што сам уображавао. У читању на глас нисам имао никакве праксе, па ни у писању.

Ја зацвилех и почех, у болу, да певам ону нашу старинску песму: „Сећаш ли се оног сата, кад глас дође изненада, к’о из ведра неба гром. Да ја морам одлазити, Тебе, драгу оставити, и мој мили родни дом!

Радећи на њему мислио сам много на Вегенера, видео у мислима његово благо лице и чуо његов глас. Имао сам осећање да је он мој невидљиви сарадник.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Љубав према њима и потреба да им се приушти радост Милованова је привела помисли да деци напише књижицу песама“. Глас песника се пита који би поклон био најприкладнији за дете (потенцијални дарови изражени су деминутивима: лутчица,

Пастир свирку надимајет, при потоках он свирајет: О златоје пролеће! Жабе крече у потоках осјетећи топлоту, дајут глас свој до висока узимајућ охоту. Рибе в' водах играју се, сви за весну радују се. О златоје пролеће!

врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас умилни- Ти сатвори Боже силни!

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га

Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче. Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

БЕКЧЕ (продужава певати): Ако си паре немаме, Оку и пол севдах имаме. СТАНА Пропао си, али ти је глас топао. И још си ме тражио за жену! Умало се не преварих и пођох. (Себи): Беше леп, али се пропи.

Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!« Појављује се глава Парапуте, али леђима окренутог, несразмерно развијена и утрпана крпама,

Сад ћу ја то. (Виче): Стано, донеси оно, што је за деду спремљено. Чује се Станин глас: Сад, сад, снашке. МИРОН (одбија): Не, не, Ташана! Не могу, не једем ја то! ТАШАНА А, то мораш да ми учиниш.

СТАНА (показује напоље): Снашке, ево Сароша. Сигурно је он. Познајем га по гласу, по кораку. Чује се јак глас са страним акцентом: Како сте? Јесте ли здрави? СТАНА Ено, збуњен је, па хоће виком да то забашури.

Овде сам као код своје куће. СВИ БЕГОВИ Тако је! ЈУСУФ БЕГ (седајући до Сароша): Сароше, бре, још од кад ти глас и песму нисам чуо! Оно, истина и ја покаткад запевам. СВИ БЕГОВИ Пој бре, Сароше, пој!

кад сам поодрастао, научио уз шаркију песме од њих, доносећи им пиће, ја сам од сваког по мало испијао да би ми боли глас био кад почнем да певам и свирам гостима, да код газде место што боље утврдим и што више муштерија привучем.

СЛУШКИЊА (показујући горе на Ташанину собу): Црни Јоване, знаш ли шта ће бити када види да га нема? ЈОВАН (на сав глас, као нешто што му се одавна накупило): Па не могу ни ја, брате. Откуда могу сваки дан да га пазим?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мала стопала; ситан глас; танке руке измучених прстију на којима су последњи зглавци као оглодани, од тврдих дугмета, штављене поставе, јаких

Али мајстор Кости замаче за око здравље Ристанино, смерност, неки сладак глас, и нарочито осмејак, који, уосталом као код свих што од туђина стрепе, некако дуго остаје на лицу.

Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.

Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама. Речи зна напамет, глас му мали, али пун неке сете и љубави, и са оном бојом која тако дира људе меланхоличне, страдалне.

Кад је стигао до угла, одјекну други пуцањ, и несрећни младић се сруши мртав на месту. На глас о том мучком убиству две су жене пале у несвест: мајка јединца Станоја, и Сека мајстор Костина.

Госпа Нола на то узе медаљу и гурну је у ормар међ стари порцелан. Гос-Тоша, поводљив као увек, даде глас својој жени, и остаде у пижами у своме миру и у своме кориту.

Па страх од великог новца и поседа, од живота који сав има стојати у служби имању. И онда опет неки порив, неки глас нагона и позива, нешто јасно и једино лепо: постати пријатељ деце, чувар деце, ма чије, свачије.

Замишљао је гос-Тоша, и пуштао да дефилују пред њим, лица његових знанаца у паланци онаква каква ће бити на први глас о миразу који гос-Тоша спрема поћерци: нека згрчена и узнемирених очију; друга разливена и забезекнута; трећа скоро

старих Римљана, историју и књижевност старог Рима знао је сјајно, често је с правим полетом проповедао, и онда му је глас одавао особиту моћ и лепоту. Понекад је малчице више пио.

Одоле, из баштице, чуо се ведар Србин глас: Нано, сметам ли вам? пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу?

” — Усред таквих разговора упадне или глас госпа Нолин, или она сама. Није могла никада да трпи да дуго бушка по њој мисао. Тек скочи, па је све прошло.

— Младић ћути. Усправља главу, али ћути. — Прокартао? попио? пробештијао? ... Истину хоћу да чујем — пење се опет глас — ти ме добро познајеш, истину, не зато што иначе не бих новац дала, него што хоћу да те видим у душу, пре него што ја

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Зато, синко, ено ти коњ у штали, оседлај га и иди куд знаш да ће за тебе најбоље бити.« Ово је за Романа био глас анђела, и не чекајући да се свештеник по обичају заплаче, ђипи на ноге, отиде у шталу и апострофирајући коња, обзнани

знамо, само то можемо казати да прва лепо, а последња ружно звони, и зато називају списатељи једну добар, а другу рђав глас, по оригиналу Гоод и Евил Фаме.

»Овај аутор као окреће да смо ми Абдерите, а он неки Демокрит,« (:чује се глас рецензента, који нам совршено даје познати да је Абдерите читао). »Али молим, г.

фама) — глас, гласина (персонификовано) ФАРО-БАНКА (нем. Фаро, Пхаро или Пхарао) — хазардна игра картама где један »држи банку« а

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и

Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско. На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући

Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.

Три године свога школовања он је упорно ћутао. Било је професора који су били радознали да му чују глас, било их је који су изашли из стрпљења те га преклињали да каже ма шта.

Професор математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне дугме да би звоно зазвонило.

Том молитвом, коју нисмо разумевали, обраћали смо се, сви у један глас, сваки дан богу. Али то је још најмање што је ми нисмо разумевали, но сам ја уверен да је ни сам господ бог, коме смо

почне употребљавати латински, нарочито ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе, пева Овидијеве експонте на глас гусларских песама, а служавка, перући рубље, држи такт у класичноме хексаметру или, сецкајући црни лук, изводи нежнија

— Како си могао тако што написати! — узвикивале су све три тетке у један глас. — Што да не напишем, кад је истина? — бранио сам се ја. — Ију, а откуд ти знаш да је то истина?

— Где сте ви, где сте ви? — повикаше и једно и друго у један глас, као да би свако за се хтео рећи: А што ми измаче кад смо тако лепо удесили ствар!

се мрзовољно Бора Станковић – и као што је ред да се један дезертер прави туткун, да седи у кут, у пепел, да не даје глас о себ'.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

три! Чује се неко стењање и крцкање, као да се кидају мишићи и кости пуцају. — Још мало! — допире нечији пригушен глас. — Затежи конопце! Ови са обале повукоше. — Не пуштај!... Још мало!... Напред!... Стој!

Послужиоци се прибили један уз другога. Испод топовских шина сену варница. — Ходо-ом... Ходо-ом! — чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале... — Ордонанси, с пушкама на зачеле!

Па зашто се не бисмо још и сада вратили. Проноси се глас да идемо до албанских гора, где ће официри напустити војску.

Кафане препуне. Уским улицама тешко се пролази од војника и цивилног становништва које је добегло довде. Проноси се глас да су се нека арнаутска племена побунила.

Али пред нама су, као што видите, непроходне планине... Господо... Ви као стари војници разумећете ме... — глас командантов задрхта. — Одсад па до пет часова изјутра... уништићете целокупни материјал... — И топове, и муницију?

Из пешачког логора је допирао жагор... — Господине потпуковниче, ми не желимо да се предајемо — зачу се глас, као да запомаже. — Али ми хоћемо да се под борбом вратимо. — Тако је!... Тако је! — одобравали су остали.

— Господине капетане — глас му је дрхтао. Као да се загрцну. — Господине капетане, пешаци се заклињу на заставу, а ми артиљерци на топове.

— Идемо са вама, господине капетане — повикаше они у један глас. Свитало је и већ са новим даном почињало је ново заглавље мучне повеснице народа српског... ГОЛГОТА Први децембар.

Из даљине, однекуд са планине, допиру неки гласови, а мало затим чујемо: — Десет минута застанак. Пренеси даље! глас се губи према равници. Војници седају на снег, бришући знојаво лице. Коњи брекћу и са њих се пуши пара.

Сигурно се преноси заповест. Напрежемо слух. — Ко се где затекао, нека ту преноћи. Пренеси даље. Глас се преноси као вал и губи у снежним дубодолинама. Око нас је шума. Силуете неких четинара.

Усред једног таквог крша и лома, зауставише нас да преноћимо. Поред пута пустио се унедоглед карсни терен. Глас се пронео да је стигао хлеб. Људи намах оживеше. На друму су била два камиона и са њих су истоваривали неке сандуке.

Говори се да ћемо овде чекати док не стигну транспорти у Сан Ђовани, који треба да нас приме. Пронесе се тек глас: стигли су. Крећемо одмах. И у тој нади пролазили су нам дани. Свако јутро пред шатором лекара читава поворка војника.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без јека, Поноћ је прошла, два сата, И мртваца главе бледе и седе.

Под прозором таласом сребрним шуми река А глас јој је сух и без јека, Сух и без јека. Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада И три вође револуције, играмо се,

ТРЕБА ПРВО УМРЕТИ или МАЛИ ПЕРА Неко плаче у мени: мој брат или сестра; Од јутра до вечери њихов глас слушам. Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три.

Одакле зора ће да сване? Одшетаћу се у поље жуто Тамо где је трећа четврт месечева: Закликтаћу му песму младачку, Глас нека широко затрепти.

је тако често на прси, јер се сања о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ односи глас као шешире, као пад тешке хладне воде.

сељење: Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог спавања, Па ако примети плавило лица, сам ме пробуди; Не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања: Јер жудим (ако оздравим) да видим Је још једном како руди.

И бол, Господе, и бол! Молитва за Њега, Сунце! Молитва, тим, за мене! Његов, Господњи, глас, и сви гласови; Охолости, није ли демон то твој и твоји грехови ”Дошао си најзад, најзад мрцварени песниче, Протрљао

јава, И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа Нити икада могах изрећи - колико ме тад то спасава Заћутим, јер ван

Безвољно њему псовка појури, Не знајући за руку што пружа ми се из детињства Да спречи тај кобни глас и спусти длан на уста; О, колико бола и старања над наступом кренулог животињства!

Зар она, девојка, коју жељах да живи крај мене Никад довољно голом, њен глас и танка половина; Како је лагано ништи ноћ и шума и планина, Нека је други љуби неко: тај јунак бољи од мене.

ту: сем као да трепавицама одахњујемо завесу, Учини нам се под рубом видика све недостижније; Од тога нам се расцепа глас, и затресу Удови.

Населих прошлост одједном војском читавом духова, Запретох у тишини њен глас лишћем још свежих грехова: Куд год бих управио поглед насмешио би ми се њен лик, А затим бих скакао ноћу чувши

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Откад Месечев Цвет расте? — рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!

Сав пометен, диже Дрвосеча поглед к Незнанцу. Али, овоме капуљача прекрила лице, а из капуљаче глас струји предлажући Дрвосечи да му за нарамак дрва дâ врећу нових лица. — Можеш их мењати!

— жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу.

»Мора да ми се причинило?« помисли, али глас понови исту примедбу. Окрену се жена ка месту одакле је глас долазио и виде како из чахура у њеном наручју вире сићушне главе деце. Ој, како су им се смејале очи, блистала лица!

Низ образ јој је клизила суза. Она подиже руку да је обрише, кад некакав танушни глас рече: — Пусти ме, сам ћу! — Ко си ти? И шта ћеш сам? — жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било.

— Ко си ти? И шта ћеш сам? — жена се осврте унаоколо, али у соби никога није било. — Ја сам твој син! — рече глас и жена на руци, коју је принела образу, осети неки слабашан терет. Када је боље погледа — виде сузу.

Зидови су могли да затворе уши, јер поданици више нису отварали уста. Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго? Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство.

Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака.

Чега је имао да се плаши? Нежан и тих је био глас свирале, али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да

Рекао је то само једном, али глас људскоме уху поверен и од најбржег је коња бржи. Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече: — Ко је

Ко зна колико је тако гледао? Одједном, пљусну га талас преко ногу и дечак зачу Сребренкин глас. — Попни се, Маријане, на моја леђа! Чврсто ми се држи за пераја, тако!

— И она ће се вратити. На истом месту чекаће те идуће ноћи! — Софроније се шеретски насмеја, а ветар луталица донесе глас последњих зрикаваца. На врежама и брежуљцима лубеница, као ниска бисера, треперила је роса на првим зрацима сунца.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...

А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема! СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...

ТОМА (први пут се окреће Циганима. Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по

Служи газду, још сада, па после, можда, смрт ће... (Коштани): Ех, Коштана, кћери! Де! Не песму, глас само и свирку. И то ону свирку, кад се пође на венчање за старо и недраго!

(Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас.

Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто, моје се је срце искубало, снага раскомтала, остарела...

Појте! Пуштите глас. Али чист глас! Искам да слушам ваш млад, сладак, чист глас. Зашто, моје се је срце искубало, снага раскомтала, остарела... Жално, тешко да ми појете!

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи,

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми

И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада.

(Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо! КОШТАНА Куда? СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш? СТОЈАН (занесено): Све прежалих! И оца, матер, кућу!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио Пун злата зориног. Славуј! Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже?

из модре високе ражи Грличин чуо се глас; У злату вечерњег сунца Сваки је рудио клас. Мој поглед лутао је По мору свилена класја, Кад твоја мила ми слика

Вјетар је мрсио лако По твоме њедру влас, А за тобом је стизô Грличин топли глас. И док је тонуло сунце За далек гребен плави, Ја видјех у златном класју Гдје друго сунце се јави: У ноћи очију

Из вруће високе ражи Грличин глас је звао, У врху чемпреса старих Пошљедњи пламен је сјао. Од среће ја бијах умро, А ти, у љепоти свој, Нада мном

Знаш ли звук харфе када подрхтава Од слатке чежње? Тако дршћем и ја На сваки глас јој до разданка плава... 1911.

1911. ТРУБАДУР Моје је небо, моје зоре плаве, Мој пурпур ружа и глас из гнијезда, Мој шум ријеке кад се часи јаве С повратком тихим вечерњих звијезда...

(Глас песме збори:) О, када бих лист хартије био Па да служим за папијот њени! На ухо бих шапнуо јој ти'о Све што живи и

'' ''Залуду'', рече глас јој мек, ''Та мене гроб је скрио, И доћи ћу ти ноћу тек, Јер ти си тако ми мио.'' 42 далеко на сиње море Ми смо

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас: Боље нам је свима изгинути но у Турке давати ђевојке. Он познаје границу на којој се губи част и оправдање живота.

стаде заметати кавгу и прогонит стражње мимо прве; кад доћера Шарца до ђевојке, он погуби кума и ђевера. Глас допаде црном Арапину: „Зла ти срећа, црни Арапине!

Тере јунак доведе на бусију Краљевића. Вси Турци ми изгиноху, нег' једнога пропушћаху, рањена јунака, који к цару глас односи как' су сужња кзгубили!

процватио што је данас на ову годину у Лијевну, граду бијеломе, мила сестра Ђурковић-сердара, по имену лијепа Марија; глас је дала на четири стране.

десет сабљом посекао, други десет коњем погазио, трећи с’ десет по гори разбеже, које к гори, које к води ладној. Глас допаде Предрагом јунаку: „Зле га сео, Предраг-арамбаша! Дође тебе незнана делија, исече ти по гори дружбину!

даде, те погоди Перовић-Батрића посред паса, укиде га с гласа, мртав паде у траву зелену; а Осман му осијече главу. Глас допаде у село Заљути, милу бабу Перовић-Батрића.

Међутијем се рашири глас о смрти Акировој, те два цара, мисирски и персијски, ударе на Синагрипово царство. Сада Синагрип љуто жали за Акиром.

После Е. Војар преводили су наше песме на француски С. Робер, А. д’Аврил, О. Дозон и др. За свој велики глас у француској наша народна поезија много дугује Клоду Фориелу, Мицкјевичу и Ламартину: први је држао предавања

Жена Илије Смиљанића била је покрштена Туркиња. Глас је дала на четири стране, тј. свуда се разгласила њена лепота. Попијева пјесне од јунака, тј. песме о јунацима.

У младости се бавио трговином, али је за првог устанка прешао у борце. Изашао је брзо на глас због своје храбрости, и одликовао се у више бојева, нарочито на Мишару и Салашу... 1813. до 1815.

РЕЧНИК мање познатих речи и историјских и географских имена абајлија — аша (коњски покровац) аваз — глас авлија — двориште, улица авлија-марама (хавли-махрама) — врста памучног рупца ага — господар, господин (сељаци који

из XВИИ века, зет Јусуф-бега Филиповића, седео у Удбини и управљао Ликом (1653) мучати — ћутати муштулук — добар глас, награда за радосну вест набрекивати — викати бре некоме, натресати се набрекнути — дозвати некога речју бре

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

РАНО ЛЕТЕ ПРВИ ДИО И Из густа љескара на ивици Прокина гаја, јави се глас кукавице: — Ку-ку! Ку-ку! Из тајанствена сумрака букове шуме, из даљине, одазва јој се сличан глас: — Ку-ку! Ку-ку!

Ку-ку! Из тајанствена сумрака букове шуме, из даљине, одазва јој се сличан глас: — Ку-ку! Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег слушаоца.

Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег слушаоца. Глас ових „кукавица“био је, истина, мелодичан, иако мало тврд и превише гласан, али откуд сад, под саму јесен, да се

Па ипак, ипак... чим је из Гаја чуо глас кукавице, дјечак је главачке јурнуо у шуму. Како се само не боји и ко ли га то зове?

Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти? — Јесте. Дјечаков постојан глас и тврд поглед одједном разгоропадише пијанца. Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли!

— прошапута једна дјевој чица. — Мичу се кад их ја мичем! — забобоњи из жбуња неки дјевојчицама добро познат глас. Читава група сад мало слободније живну. Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично.

— Радозналицо проклета, свуд ти мораш прва завирити! — дрекну из лијеске љутит глас и на пут с праском искочи главом и брадом — Стриц. — Ехе-хе, јесте ли се препале?

— весело дочека Боко и обазрије се као да му је учитељ још за петама. — Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина?

Одмах затим одазва се сам себи измијењеним гласом: — Шта је? — Бојиш ли се? — питао је дебели глас. — Не бојим. — Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст.

— Шта је тебе брига! — дочека обични Лазарев глас. — Шта је тебе брига! — понови и онај дебели. Тек што је Мачак тако сам себе мало окуражио, иза окуке друма зачу се

Стриц је једва дочекао да чује другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено: — Тјерам га, али он стално каска за нама и шкакља ме по врату.

Колика ли је онда њезина радост била кад је ујутру, од ивице шуме, чула Николичин глас. Поскочила је увис, претргла узицу и као суманута јурнула кроз Гај и стрпала се на свог нераздвојног другара.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Злечесту реч на ме изнеше. Ама који ме год то облагују, да се сами обуку у зао глас и кано хаљином горњом тако да се обгрну сами са својом срамотом.

Зато и плашим се да не дочујем зао глас: Свежите му ноге и стрмо га турите напоље, у добоку помрчину! Моје руке ме и ноге на грех наведоше; бојим се да не ш

ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ Овај: Из црева Адова јаокање моје послушај ми господине расцвељени глас мој јер ме тако пометну! И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи! Господине, послушај ми гласа! ...

А на пролеће птичији глас у пустињи чуће се. Јоан претеча кано ластавица запојаће. Да и смишљени славићи црковни лепо слатко попевају!

А да с којим ли руками прикосну се нетленому ти телу? С којима устнама да целују твоје ноге, од којих но тутњење, глас, преплаши прво у рају праматер Еву? Каквим ли очима могу смотрити ми Бога под телесним покривачем?

Пише се да глас Господа Бога ломи кедрове; један је тај штап од корена Јесеова непревијат. ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА И ти, Јордане,

Ноге ка ступци од чисте мједи блистају се, Глас му је говорљив тако чувен Кано кад многе воде големе с брда хукте. И у десној му руци држаше седам звезда.

« Како то они му богови изрекоше, прочу се тај глас и у другу војску, те кад се сразише бити се, већма свој мах узима у сечи она друга непријатељска војска него ли његова.

Виде се Кодрус у чудо, прознаде јер су они прочули онај глас боговски, те зато њега не дирају, а војску му готово хоће да надбију. Инди он што да чини?

БУНА У ПРИЦАРИГРАДСКОМ МАНАСТИРУ Свему промотриљиви и старалац се Бог, побоље хотећи му прославити и на бољи глас издигнути оно мученичаско свето место, уочи њихова на стану тога свечана года, учини на мору велику фортуну, студено

Јер већ нестало му је трошка и нејма их с чим довршити ни покрити, те се неимар за то стара. И каде тај глас зачу цар, он мнеде да је то права истина како су му казали и порадова се о тому, те на хитро оде, одброји јоште к тому

А хлеба тај човек ни мало и не једе. И сами не знамо како се живи.« Их, кад зачу цар тај глас, дор поплаветни од срдиње горке.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

И глас о вештоме мајстору Мани кујунџији отишао је далеко по свету, тако да је чак и за Свету Богородицу Ржанску израдио тежак

су и пријатељи и непријатељи Манини; они га жалили и замерали му и заташкавали „бруку“, ови ликовали и ширили даље тај глас. Мане је био као луд неколико дана.

— Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш!

хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!...

шаренилу које промиче испред ње, слуша свирку, трупкање кондурица по калдрми и слуша песму, чује сребрни девојачки глас Калинин где пева... Да ме младу дава за наше комшијче! А Мане и Калина су комшије!...

Ти си сиротиња. Кад ручаш, ти таг не вечераш... Та, викам... ако искаш... — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам... да дођеш, ете, да се цениш у татка ми... Васка ни се удава... та...

И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас. — Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас.

И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас. — Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас. — Та што ако спије!

— Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас. — Та што ако спије! Код њег’ и не искам, веће код хаџику...

А шта му и треба више? Млад је, здрав је, грлат је; има јасан глас, добро мућка нумере у кеси, има добре очи, разговетно чита бројеве и никад се није забунио да каже од 66 да је 99, или

су пролазили крај начелства, и познали Поту по гласу (јер Поте се чешће дерао кад га туку у дућану, и отуд му познају глас), и веле да је жалост била слушати ту дерњаву и кукњаву Потину.

Сад им је јасно откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши и блату, носи!... Но тај глас није могао дуго да кружи по вароши и да опстане, јер око једанаест часова дошао је, на велико чудо и запрепашћење