Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Нисам. Како ћу се у Талијанској женити? — Ал’ овде ближе гдегод, успут јеси л’ гледô? — Уморан сам био јако, ал сад ћу. — Видиш да је кућа пуста.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сад би гледô дено мома Понајлепши има, Па би весô тамо ома Полетео њима, Да с' нагледам млада века Ти чарни очица, Да с'
О да те тако ја не љубља жарко, Још би гледô твоје сунце јарко, Слушô грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твојој реци и твоме извиру — Мог живота
СТАРОГ ЈУНАКА Прелепо стоје све ми њиве, У воћњацима лепе шљиве, На брду онде пасе стадо, — Де не би на њ'га гледô радо? На воле јоште дугороге, На силу коња лаке ноге? Гле, један лети амо с паше! Ал' ко на њему оно јаше?
Када бија у пребели двори, Дођо к себи и очи отвори, Па шта прво пред собом сам гледô? Беше, сине, једно дивно чедо, Од четрнест година је била, Ама лепша него бела вила.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Све је то гледô онај старац на дрвету, па кад јунак побјеже а он се побоја да ко не наиђе онуда. па кад нађе мртва чојека, море још на
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Вала, побро, па и нисам. А ти си ми се грдно намрчио! — Како нећу, јади га убили! Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... 36 ТИХЕ СУЗЕ 37 ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... 38 МОЈОЈ ДЕЦИ 39 СУЗА И УЗДАХ 40 У АТЕЉЕУ 41 АНЂЕО И ЂАВО 43 У СВАТОВИ ЈЕДНЕ СРПКИЊЕ 48 НОЋ 50 ДИВНА ЗВЕЗДА 52 ЛАКУ
Ружичаста уста Са осмејком благим — Благо ли срећнику Ког назову дрâгим. Гледô сам те често, Женског рода дико; Ти једном упита: „Што ме гледаш, чико?
»Српска Зора« 1878. ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме
»Српска Зора« 1878. ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... Јеси л’ гледô слепца Кад пева и гуди, Како диже очи Кâ да сунца жуди. Он не тражи светлост Да се њоме снажи, Светлост је у
Краљ је гледô и не нагледô се, Уметнику тапше, одобрава: „Евала ти, уметниче драги, Ја анђела данас видех права; Него скидај сад
круна на висини Тако светла чини, И цела чароб тог земаљског шика, То није кадро заслепит’ песника: Он је жмурећ’ гледô, то му је најслађе, Па срцем гледећ’ — човека нађе.
Гледао сам Петефија, Гледô сам га спрам месеца: Учини ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који боле срца свога Месечини поверава, На
„Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо. Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
морô трпети Подсмеха глатког страшну поругу; Турчин ме, опет, турски учио Да мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата... РАДАК: Мирно?
глатког страшну поругу; Турчин ме, опет, турски учио Да мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата... РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип!
мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата... РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип!
(Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве роснате Крваво врело жића
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
наше бојне муке, Слушао сам танке звуке, Пуне бола, пуне сете, Кô да слушам старе бајке Твоје гласне балалајке. Гледô сам те, пун милине, Како јездиш, како летиш И крвавом шашком претиш; Па још кад се, Козак, сетиш Твоје лепе
— 1877. КАЛУЂЕРИ Гледô сам вам метаније Кад варате бога жива; Гледô сам вас где се пије, Где се једе и ужива. Слушô сам вас кад кунете
— 1877. КАЛУЂЕРИ Гледô сам вам метаније Кад варате бога жива; Гледô сам вас где се пије, Где се једе и ужива. Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни
Слушô сам вас кад кунете Своје стадо, своје верне; И кад тајни призовете, Лицемерни, лицемерне! Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?
Гледô сам вас — не да нисам, Кад разблудом успламтите; Гледô сам вас, не да нисам, Лицемерни, упамтите! 1877. (?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
С горком тугом бацајући сузни поглед са висине Царски син је, давно некад, жељно гледô у долине А у вече певао је сетну песму, пуну бола, И на њу се одзивала друга песма одоздола.
Од то доба бацајући сузни поглед са висине Царски син је с мрачне куле жељно гледô у долине. Тамо густа липа мири и свилена блеје стада, И хори се тужна песма што пастирка пева млада.
рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври, Кад месец спокојно плови и блиста изнад мене, И све у санку спи. Гледô сам у летње подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце
Ја снове чудесне снујем И тешко јецање неко у врту далеко чујем. О плачи, статуо тучна! Јер он је у теби гледô Последње, можда, чедо. 1892.
старца поред тога гроба, Где пасе своја свилоруна стада: Стар и замишљен, у рујној вечери, Он је, ћутећи, гледô у даљину, И чинило се да погледом мери И даљне горе и немирну Дрину Као одломак изумрлих дана, Кô седа слика старца
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Као ријека кроз отпорну спилу, Својом сам снагом своје нашô путе, И гордо гледô свих препона силу Вјерујућ, Боже, у љубав и у те.
Све гране, путање и међе Пјевале су пјесму. Мирисô је здрави Вријесак, и хриди све сиве и смеђе. Ја сам гледô: тихо, кô сан један плави, Насмијана, топла, и кô љиљан мио, Окупана росом, она ми се јави, И ступи ми.
'' Морам горко заплакати. 5 Скоро сам у сну гледô твој лик драг, Путем где шуми јабланова ред. Кô анђео је тако леп и благ, Но ипак тако бон и тако блед.
Снатрећи обдан сам лутô По улицама свијем; У чуду свет ме је гледô, Ја бејах тужан и нијем. Ноћу је боље било, Сокаци пусти и само Ја сâм са својом сенком Лутô сам тамо и амо.
Зурећи горе, пред твоју Кућу бих стао доли, У твоје прозоре гледô, Док срце тиште ми боли. Ја знам, ти често из окна Гледаш где ја, са својим Чежњама, на месечини, Као стуб један
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал’ ви тако немојте радити, него мене старца послушајте: ја сам гледô у нашем инџилу, ово наше дуго бити неће, него ће се пром’јенити царство; већ се, синко, подобрите раји: од харача раји
То изрече Петровићу Ђорђе, земљи паде, пушци огањ даде, пуче пушка, остат пуста неће; ђе је гледô, Ђорђе погодио, мртав паде Узун са кулаша.