Јакшић, Ђура - ПРОЗА
За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде. Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!...
Је л’ му ко сахрањен у њима?... Ми гледамо у земљу... Ах, у земљи нам је све!... Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост...
Тек нисам чула како се он у своји лаки опанци к мени прикрао... Не рече ми ни речи, само ме гледа. Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...
Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... „Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...
да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови... А школа?
Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син. Каква ли је и чија?... Али га нигде не виде.
Шта чека он?... Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан. Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: — Још није време!.. Можда нису ни поспали? Ха! Ха!...
куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где
па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Смислен и разуман човек не само учи од паметнијих од себе, него и од самих лудих има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими,
јошт једно: у свим немачким и росијским владјенијам нико се добар, ни христјанин ни Турчин, солдата не боји, но гледа у њему чувара свога; а у турској земљи, колико је даље од Цариграда, толико више бедни христјанин пред агом и његовим
Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди, и каткад нек' подвикне: „Чуда, људи!
Наравоученије Од напасти и зла ваља да човек гледа како може да се избави и курталише. 36 Пас касапски и курјак Псу касапском досади се све уједном месту живити, и
си веде qуел цхе си поссиеде, пер цхе си мира qуел цхе си брама: Не види се оно што се има, зашто се гледа оно што се жели.
Ово и овому подобно сваки расуждавајући, другољубно гледа на најнижњега художества и рукодјелија људе, и почитује их кад они поштено живу и својим праведним трудом свој хлеб
Наравоученије Кад год ко с лукавим и злим има што распачавати, нека гледа да га замрси јошт с ким који га је кадар научити памети.
Луда и неразумна с хаљинама се поноси, и крадом се обгледа гледа ли је ко. Не познајући цену разума и благородство срца и душе, ако се не сјају и не шуште на њој хаљине, мисли да је
Велеречив и велехваљив брат ако из Баната до Пеште оде, кад се врати, тешко оном на кога нападне! Нек сам гледа како ће га се курталисати.
Жена мудра и добра окренуће мужа свога на добро, ван да је сасвим скот; а зато она која је паметна гледа за кога ће поћи, и мужа себи жели и верна друга, а не луда ветрењака и цифраша.
да се совјетује и да их слуша; а свак понасамо нек се не стиди од разумних совјет искати и примати, и нека добро гледа зашто неразумни злопате, зашто ли паметни добро стоје и мирно живу. Не желимо да смо свуда зејтин на води.
” Леп сарказмус! Но не само они који иште ваља да добро гледа шта иште, но и онај који има власт давати дужан је колико више може гледати шта и коме даје, зашто и он весма гре|ши
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи!
међу чизмама гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне, сад, кад свака курва сме да је опсује, да јој се наруга, да је прстом покаже,
Дечак се, у сну, окреће на другу страну. И кроз лептире гледа како она, боса из летње кујне низ степенице, силази у башту, седа на плетену столицу, спушта плетиво у крило, и на
и завист, мржњу убилачку, потвору, похлепу и намере зле, руски логор, тамницу немачку, брата што удара а не гледа где, мацке у Ваљеву, вешала у Чачку, метак за да, конопац за не, све сам преживео, загледан у тачку, у ону све
На шпорету тигањ, у тигању шаран: печеним очима, потавнелог од сећања и знања, бог дунава те гледа из тигања! КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА Ко је ову планину, пуну лековитих извора и трава, и ову отровницу у овој
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Везир запалио наргиле па пуши, а окренуо главу и гледа у друго ћоше собе, а неће ниједнога кнеза да види. Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну
Ја га замолим и он дозове тога Живковића. Ја му одма кажем да гледа да набави џебане, да се с Турцима тучемо. На то Живковић рече: „Мој попо, ја хоћу, али немам новаца”.
Они све то приправе, поране и узјашу коње, изађу на бранковички вис, да из прекраја гледа откуда ће Врбица доћи. Врбица прође врло рано, кући дође где се ручак готови, ал̓ не застане Јакова ни Глише.
Ови момцима одговоре: да они неће доћи, и воспоздраве Врбицу, да и он гледа и, што пре може, побрже руча и да одлази, и проче.
Канцеларије дело српски̓ емигранта усрдно препоручи, тако да он, као што га Бог учи, и као што боље узможе, прилику гледа, онако ствар ову дивану и султану представити (турском) да само подозреније или каквом злу већем предупреди, будући да
зато смо му препоручили само ствар српску и под совесни одговор званија и определенија његовог наложили му, да гледа сам како боље може вољу императорову испунити, и милости императорове достојним учинити се, и за вас добро
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
« Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.
По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.
Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа што се чини. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво
Рога је страшна ствар! Ова се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се
Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи.
Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна!
Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима. Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко.
Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко. Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима: — Ама што је капетаница добила данас
Нов, отесан дирек, стрчи из трњака — па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо! Сима стаде и ућута. Гледа да му се није што учинило. Аја! Баш се лепо миче дирек! — Кака је то напаст јутрос?
него и у свој околини. Сад више и не ради тешке радове; то је оставио млађима, него само гледа трговину. Откако је почео трговати, одонда је постао врло велики интережџија; неће ти он пропустити, ама пи најмању
Милуна већ није могао да гледа очима. Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није умногоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно кажу,
Сутрадан — чисто време, боже, милина ти погледати! Учитељ Грујица уранио, па лепо испекао кафу, пије и гледа у своју башту. Види, гдешто му град јуче изрешетао купус и остало повреће — али тек није много штете.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
- виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара. Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе. — Пеци, баба, цицвару! — Сад, ага, сад!
Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.
Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу. Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!...
Па онда, и оборио ме!... Па онда, срце ми се цепало на парампарче кад видим само како га Јелица гледа!... Е, дође, па ми це смрче пред очима!... Морао сам га убити!... – Али ти га ниси убио! — рече субаша.
Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа.
Глас му је дрхтао... Све живо зинуло од чуда да гледа у њега... Ницy људи научили да га таквог виде. — Браћо! — рече он опет.
Чује цврчка, па помисли само: цврчак цврчи... Нешто куцка над њим „А... то је петлић”, помисли, и даље ништа... Гледа у њега, а не мисли о њему... Гледа у све, а не мисли ни о чему!... Сунце је све више и више нагињало западу.
Нешто куцка над њим „А... то је петлић”, помисли, и даље ништа... Гледа у њега, а не мисли о њему... Гледа у све, а не мисли ни о чему!... Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала...
11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице. Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим. Кад се већ дохватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо... Само уздахну па саже главу...
Ни с њим, нити један с другим речи не прозборише. Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче које је рад купити. Њихни су га погледи вређали. Он леже да би их избегао...
Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке... Јелица стоји пред њим као жива, поносита... Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!... И бићу твоја, само твоја!...
— Казао је кмет да дођеш судници. — А што ли ме зове? — Не знам. Знаћеш кад дођеш. И њему се учини као да га Сима гледа неким чудним по гледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!... Алекса се спреми и оде судници.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Док он мирно гледа на море, и чека Да галије старе види из далека, Што одоше некад пре много векова. СЕЛО Из Трстеног Виторог се
Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не гледа у висине, И није једном засијало!...
ШУМА Сва сунцем шума испуњена, Мирише зрак од новог меда, Жути се млади шипраг клена, У небо први козлац гледа. Уз стабла журе војске буба, Жагор се свуда страшно чује Од кљуна, сврдла, длета, зуба; Пауци преду, детлић кљује.
ДОСАДА Цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене. Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи.
Простором напито, моје срде гледа Сјај нових небеса и фатаморгана; Расплаче га свако сунце које седа, И распева јутро сваког новог дана.
МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена?
Када цвет увене, нова звезда блисне. Но поглед умрлих љубави куд гледа? Мору иду реке, земљи горе лисне, А љубав ћутању с уснама од леда.
Моје срце држи прстима од леда, И мој дух напаја кајањем без мере; Мој поглед у небо да очајно гледа, Да мрзим без снаге и љубим без вере.
У хиљаду триста... КОПЉАНИЦИ Стоји тутањ коњских оклопа и звека Панцира. Већ подне пада на врхунце. Цар гледа, још врве, страшни из далека — Сваки у свом штиту носи једно сунце.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Јесте, али ако ја узмем сироту? Моја мати се испрси на столици, уозбиљи се и свечано ме гледа: — Бог с тобом! Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства?
“, а аранђео се узврдао, поцрвенео, гледа преда се: „Ти Господе! Ко, него ти?“ Обично после таквих приповедака ја сам њој давао Касију царицу или Доситијеве
Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас.
Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?! Он гледа у нас; видело се да гледа у нас, али му поглед беше упрт за читав педаљ поврх нас.
Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар! Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.
Помоћник, то јест болнички помоћник уђе. Доврага! Бар је његов посао овде да гледа само Ђорђа! Наопако! Да нисам — љубоморан?
Ја чух како она нечујно плаче и како он криви главу, гледа у прозор и санћим броји прсте на помоћниковој руци. Он који је донео, кад нам је изгорела кућа, сомун под мишком, и...
А, није! То је Јоца доктор! Гле како заљубљено гледа у њу! Познајем, познајем! Знам све! Ено онај исти озбиљан поглед на њему, који сам јуче опазио и коме сам се чудио!
Прекиде се жена, пита га: — А где ти је, Митре, сахат? Он се намргодио. Гледа на страну, каже: — Послао сам га у Београд да се оправи. — Па добро је ишао, Митре.
” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће.
— вели мојој мајци. Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у махраму. Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба.
Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А у колу кад свира, па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа улево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе.
Он се одобровољио и не тражи више његову крв. Шта више, сад га радо гледа сваки дан, и смеје му се кад се овај саплеће преко своје мало подуже кожне кецеље и кад заџака оно његово: пак-пак?
коса лепа, смеђа, пала на рамена онако омладински, а раздељена по среди онако богословски, а кад говори што, а он гледа у земљу. — Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку. Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас.
Коштајте га само! Г. Пера узе и попи пола чаше, а поп Спира се наслонио на десну руку, а левом држи браду, па га гледа блажено и не трепће. — А, шта ја кажем?! Шта велите на то? — Изредно — вели г.
— А, шта ја кажем?! Шта велите на то? — Изредно — вели г. Пера и гледа с изразом дивљења по домаћима и пуца полако језиком. — Бога ми!... А, колико га имате још у подруму? — Хе-хе!
— Тхе, тако сам научила од моје покојне матере, тако и ја васпитавам моју кћер Јуцу — вели гђа Сида, а гледа једнако у Перу — боље је да јој кажем сад, него свекрва или муж после!
Онај њен поглед остаде му дубоко у срцу. — Како питомо гледа, па како је само смерна и стидљива... — И вама се то допада!? чуди се очевидно мало уплашено гђа Перса.
! Лепота прође, а воспитаније траје, што кажу, до гроба. А кад паметан човек већ хоће да вêк векује, а он гледа, додуше, на оно прво, али, бога ми, још више и на ово друго. Зар не? — Та, оно, додуше, тако је... — Ах, ви, ви!
— Омилитике, догматике, ех... — Шта би само прочитали из то неколико цветића! — А ви извесно знате? — пита Пера, а гледа у земљу. — Па што ме не научите?
па ни моја најбоља другарица Јула. — Ах, кáква — рече и ману сетно руком, а гледа у њу. — Немојте, немојте — прекиде га Меланија — знам ја мушки неверни род. — Ал уверавам вас...
— пита је понизно Јула. — Јао, и теби је још до вечере! — дрекну гђа Сида, па стала па је гледа. — Та друга на твом месту дрекала би: »Отвори се, земљо, па ме прогутај!« а ти к’о да ништа није ни било!
« А она, гледам је, села к’о банацка млâда, гледа преда се, па само: »Јесте«... »Није«. — Али мâмо... — Иди ми с очију, сва си ми мораста!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А нарочито да гледа, ако које слепо, кљасто просјаче личи по годинама на њено умрло чедо, она да њега највише гости, позива. — ’Оди чедо!
Па и то, кад дође на гробље да проси, он седа у крај, напослетку, и само гледа где ће моћи да испружи комотно своје дугачке, пуне ноге и наслони се. Ако му ко удели — добро, ако не — ништа.
му их нуди и као стрепећи да му не навуку те хаљине, још слободније би се раскречивао, распростирао да лежи, спава, не гледа у Назу. Наза, Од муке, после почела и да пије. Проси, проси, па се напије и дође.
— Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам. — И одмах окреће главу, затвара очи да не гледа једнако скупљајући се уплашено испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи, за шта крив, а највише да вам није
Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа. Али та колија на њему, некада лепа, сигурно кога богаташа, ублажава. Сви га познају. Прилазе му.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство. Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени.
Фина девојка. Лепог стаса, бела, па румена, лепе, уписане, састављене обрве, очи жарке, Љуба не сме у њих да гледа. — Добро дошли! — Драго нам је! — Изволите сести. Како сте? Ето и господара Пере.
Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе. Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио. То је Анка Белкићева, трговачка кћи.
Он — салвет му за горње дугме од прслука скопчан, главом на десну руку нагнут — гледа шта Љуба ради, да ли све по реду иде. Нож је био јак, оштар, те Љуба начини прави мајстерштик.
Љуба је код куће, гледа своју економију. Ваш пекмез кува, а ето Белкића код њега. — А гле мога зета, како је у послу!
— Тако би’ и сам желео. Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне. Гледа једно у друго. Љуба се боји да се не забуни, ако и даље буде ћутао, па започне.
толико покућство у његовој соби стати, јер у великој кући, где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је преко кујне — мала, гледа у авлију, па ако уђе клавир, неће се моћи више ниједан кревет сместити.
кући, где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је преко кујне — мала, гледа у авлију, па ако уђе клавир, неће се моћи више ниједан кревет сместити. — Изволите сести.
Чика-Гавра је седео преко од госпође Макре. Њему се очи мало засветлиле, често глади бркове и гледа на госпођу Макру. Она њега задиркује, он опет њу. — Ал’ је здрава ова паша госпођа Макра, — рече Гавра.
Чика-Гавра је и онако био румен у образу, а сад, после ручка, био је сасвим црвен, а очи му се светле. Госпођа Макра гледа га па се подмукло смеши, а чича-Гавра глади бркове, па све изврће очи на њу.
Дакле, спремимо се. Оставимо их нека путују. Фрајла Варвара размеће карте, хоће л’ какав младожења доћи. Гледа у карте.
Фрајла Варвари поче срце куцати. Спреми карте и гледа кроз пенџер: хоће ли скоро изићи из бирцауза где су сврнули. Један прост момак иде из бирцауза управо Калајићкиној
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми! смешка се, малко блед, гледа нервозно лево и десно. — Е добро, куда је прошао? — Кнез Милошевом. — А жена јел' с њим?
Једна парада и крај. Чудим се да већ нису почели — Па министар забринуто гледа тамо, у оном правцу одакле се очекује бомбардовање престонице.
Чим пријаве посету он се с места најежи као од бола, који је баш тог тренутка наступио, гледа у врата и очекује. А онај његов познаник улази журно, смешка се и снажно му дрма руку. — Браво, Бога ми, Браво!
са већ исушеним шкрофулама и погледом стално управљеним кроз прозор, али тако да се Јуришићу чинило као да она стално гледа у њега.
Била је тамо да тражи своју одбеглу сестру гимназискињу, па све узалуд. (Она прича, а увек гледа кроз прозор као да ће ону своју сестру угледати негде на ливади поред пруге.
(Она прича, а увек гледа кроз прозор као да ће ону своју сестру угледати негде на ливади поред пруге.) Прича она и гледа кроз прозор, а Јуршићу се све чини да њега гледа, и ужасно му непријатно.
) Прича она и гледа кроз прозор, а Јуршићу се све чини да њега гледа, и ужасно му непријатно. — Јао, јао, шта би, као да на једном у земљу пропаде, као да одлети; тако је нестаде.
Тако и она моја пропалица. — ...Видим ја: пола седам, а она нервозна као на иглама: о врти се, о гледа кроз прозор, о шта не ради. Па тек шешир на главу — оп, оде негде.
казао све слабо и јадно и некако очајно обично, па га обли руменило, и он се наљути на самога себе и одлучи да више не гледа у ту жену одвратне душе, у чијим се очима сијало тајно, ниско задовољство због његове забуне.
непрестано тако и Јуришић неможе да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други. Гледа он то па се мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или
ону руку која све регулише она што нас милује тачно „према данима у које нас је мучила и према годинама у које мо гледа и невољу.
Право да ми кажеш, поштења ти.“ А пандур га право гледа у очи: „Јесам, вели, господине, Бога ми мога. Баш кад смо били иза Острвице.
Африка
Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.
Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа.
Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се голим оком гледа у њин одблес и преламање на води.
Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се
Лупамо. Песма одмах престаје; црнац који излази гледа нас с неповерењем и уплашено. Седео је сâм у својој колиби, певао пратећи се неким кастањетима од тврдога дрвета
Ја сам скоро задовољан што одбија да ми „гледа у колу.“ У округлој колибици иначе као на каквом буњишту маса прљавог корења, полупаних калбаса, љусака од јаја.
Неки човек, стасит, уморне, клонуле главе, голог тела намазаног блатом које се већ сасушило, улази и гледа ме ћутећи. То је болесни Блонде. Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку.
Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем помаду за бријање. Стављам је и на њене образе и она сва срећна одлази.
нико више није могао сматрати обичним туристом, и да силом прилика ја више нисам могао гледати око себе као што гледа прости путник.
' Свеједно. Не тера мене на то нека чежња за Европом. Европа изгледа бедно кад се гледа одавде, и ја је не желим. Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу.
Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним
Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са његове терасе. Око њега врзмају се жене, деца и коњи. Силазим одмах да га поздравим.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
МИШИЋ: Оћете да вам истину кажем? ЈАЊА: То си знаде. Да го познаим. МИШИЋ: Тај је момак Мишић нотарош. ЈАЊА (гледа га): Господин нотариус! Што ви говорите?! Не можи да буде. МИШИЋ: Зашто, кир Јања?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа. Гомила Срба, са својим барјацима, коњима, копљима, шубарама и црвеним гуњевима, у његовим ноздрама није смрдела –
би му брат, и снаха, католикиња, дошли у посету, Ђурађ је имао обичај да каже жени: „Скидај ту Шокицу, са зида, да не гледа шта Ђурађ, ноћу, ради!
Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема. Да га не гледа, у оковима, и да му не виси на врату, сад, кад се решио одселитсја.
Кад су кола стала, кирасир поче, галантно, скидајући трикорн, да поздравља жене, али кад виде Ђурђа, како га гледа, и кад чу како опсова, он се спусти из кола, на супротну страну, и оде у стражару да сврши свој посао око папира.
Павле се окрете њеном мужу и рече: „Што си, Петре, доводио жене? Видиш да је анђеоско срце у твоје Шокице. Што да ме гледа оваквог?“ Ђурђе га је, међутим, нудио, непрекидно, да пије: „Пиј, дуго је до скеле! Пропашћеш! Осветићу се ја!
Трифун је тако, последњих дана маја месеца, имао да гледа чудо и покор. Био је немоћан, да им помогне, а проклињао је своју судбину, да мора да их гледа, како их на Бегеј
Био је немоћан, да им помогне, а проклињао је своју судбину, да мора да их гледа, како их на Бегеј терају хусари. Инџилири, геометри, долазили су, међутим, и даље, свако јутро, у Махалу, на друм који
Кад му се последње дете родило, био је осетио да га госпожа Кумрија гледа неким погледом у ком има мржње. Ти редовни порођаји, у браку, били су за Трифуна нешто природно, и разумљиво.
Зар не би, и да крене сам у Росију, имао да гледа, кад једе и пије, тамо, како га прекорно гледају шест пари дечијих, тужних, очију. Деце коју је оставио.
све млађа – што се, заиста, није могло рећи и за овог човека, од кога је била окренула главу, да га при растанку не гледа.
„Куд сам пошао?“ прошапта себи, уморно. Чинило му се да заиста гледа низ улицу, али темишварску. Међутим, погладивши своје брке, које је био намирисао, он се исправи, па му се учини, кад
Павле је у сну, сад, имао да гледа, како му жена игра, у свом лаком, провидном муслину, и да је памти као месечину. Још веће је било изненађење, кад та
Теодосије - ЖИТИЈА
само да је потребно него је и веома пожељно да се сад ова житија пишу и да се с више разумевања читају, и да се на њих гледа као на живе стубове што стоје високо, да бисмо видели себе — како и колико заостајемо за њима, и да бисмо са вешћу
Свршивши све ово у унутрашњости манастира Ватопеда, рече: — Ако Бог који гледа на ме погледа и да ми да видим овде господина оца мојега, уселићу се с њим у своје ћелије.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
је знатан утицај нарочитог солунског варошког духа, трговачког менталитета коме је циљ зарада и јагма, који увек гледа да олако дође до ћара и код кога се ништа друго не цени осим „работе“.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца.
Није већи од лакта, а већ се пење по дрвећу, лови птице, мишеве и зелембаће, на крову дјецу гледа. Кад понарасте, хватаће медвједе, вукове, зечеве, коње и остале звијери.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи). АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог
МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију. РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што
СПАСОЈЕ: А, тако ви сматрате ствар? Свако себе? Па добро, онда нека свако себе и гледа. Само, немојте пожалити ако ја пре допливам до обале него ви. НОВАКОВИЋ: То ви као да нешто претите, газдаСпасоје?
СПАСОЈЕ (једва чујно): Збогом! ПАВЛЕ (оде). XВ ЉУБОМИР, СПАСОЈЕ СПАСОЈЕ (гледа за њим као човек који не зна шта ће и одакле ће поћи; најзад прилази вратима Вукичине собе и довикује): Љубомире!
ВУКИЦА (пољуби оца у образ и оде са Агнијом). XИ СПАСОЈЕ (сам) СПАСОЈЕ (осврће се десно као да види гледа ли га ко; вади из џепа фотографију из ковертића који му је донео Анта, затим вади из фиоке бочицу гумиарабике и маже
СПАСОЈЕ: Реците том господину нека уђе. СОФИЈА (оде). XИX МАРИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРИЋ (гледа запрепашћено све редом): То је, дакле, истина, је л' те? То је истина? СВИ (ћуте).
а сад већ (гледа у сат) првим возом у 11 и десет, у Немачку, и даље можда. Као што видите, пасош му је и визиран. МАРИЋ (примајући од
НОВАКОВИЋ: Само... јесте ли ви уверени да ће он отићи? СПАСОЈЕ (гледа на сат): Овога тренутка он је већ у вагону. (Дуга пауза.) СВИ (ћуте).
СПАСОЈЕ (гледа на сат): Овога тренутка он је већ у вагону. (Дуга пауза.) СВИ (ћуте). СПАСОЈЕ (и даље гледа у сат): Овога тренутка воз је кренуо. (Телефон. Он му прилази.) Ало, ало... да, овде Спасоје Благојевић...
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.
Не знам ни нећу ли је. - Не знам шта да ти кажем, Атамане! - раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике. Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца.
Баба с кучетом и тако никада не гледа шта ко ради, а не би могла видети ни да гледа. Насип и врхови јабланова као да су у себе упили светлост.
Баба с кучетом и тако никада не гледа шта ко ради, а не би могла видети ни да гледа. Насип и врхови јабланова као да су у себе упили светлост.
Они трају петнаест минута. Сасвим довољно, да ми испричају понешто. Зашто си улазио у цркву? - покушавао је да ме гледа право у очи, а теме му се знојило, иако је било свеже. - Зашто си улазио у цркву, питам те?
Могао сам да га видим једино у соби пуној мачака, како гледа у слику младе, плаве жене и говори: - Оно је дошло тек после!
се није интересовала за косинусе и те ствари тек откад је Хаџи-Николов заменио Мајтењија, нити вас је гледала као да гледа неког иза вас, иако је имала најлепшу малу теткицу у гимназији и очи тамномодре и баршунасте, налик на цветове дан и
- Ако се заврши. Ако не останеш да бубаш физику до августа! - рекао је Атаман трудећи се да је гледа право у очи, али ја сам знао да мисли на оно шашаво писмо које сам писао имајући непрестано пред очима Рашидиног оца.
- Није гладна! - рекао сам пружајући Рашиди руку да се попне, али она је одбијала и да гледа у мене. - Појела је страницу на којој мој Фудбалер продаје опојне дроге и успавала се, часна реч, Рашида, часна реч!
— попела се на скелу и легла, али је и даље одбијала да ме гледа. — 3а рибизле си сазнао тек пре два минута! — говорила је леђима окренута, а на води се као златне жабице распрскавало
Он рече да се код мене и превише тога случајно дешава, и погледао ме као што се гледа пацов, глиста или нека друга омиљена животињка. — И црћи ћеш а нећеш престати да лажеш!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Нисам. — Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам. Господар гледа га напреко; Милан стрепи. — Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш!
Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро?
— Јесам три. — Добро је, без стиве луле није човек господар, особито шљахтец; на то се у Пољској јако гледа. — А како је са оружјем? — Једна пушка, два пиштоља и наџак. — Добро је. Сад је све у реду.
Било је већ вече. На линији, на путу баш кућа од армиције. Повиче неко: „Стани!” Сад изиђе један у капуту, гледа у кола, у прва па онда све даље, да види нема ли што за армицију. Опет дође првим колима.
Армицијаш натегне, маше главом. — Добро је. Сад узме чашу, наспе, а вино црно као катран; дигне чашу, гледа код свеће: чисто као кристал; натегне чашу и испије, допада му се.
— Но за овакво вино сто форинти од акова, то није млого, а ракију ћу вам опростити. Господар Софра гледа на Кречара, а Кречар на господара Софру; Чамча тек изврће очи и жалосно лице прави. — Биће млого, господине.
Живели Венгри! Сад су сви весели. Господар Софра гледа на Чамчу, смеши се, маше главом и прстом му прети. Сад још донесу једну боцу „ауспруха”, те часте армицијаша.
Чамча му на све одговара. Дође и Кречар са боцом. Чамча му узме из руке, па покаже грофу. Гроф узме боцу у руке, гледа је према светлости: боја као крв, а бистро. Звони по слугу да му отвори боцу.
Хвали, каже да је изврсно. — Пошто? — Последња цена аков шест стотина форинти. Гроф мисли се, опет гледа, кошта, допада му се. — Добро, узећу га. Је ли у бурету тако што? — Истоветно. — А ви га довезите овамо.
) Господар Софра клања се, рукује се, али не говори ништа, гледа на Чамчу. Чамча ће га из блата извући. — Допустите, доміне спецтабіліс, у Мађарској не зна сваки шљахтец латински, не
Морају и онако лагано ићи и одмарати се, а Чамча ту прилику употреби и даље у корист. Узме календар и гледа где су успут вашари. Дођу у варошицу Р., и ту је баш вашар. И ту ће се одмарати.
Сад приђе господару Софри. — Молим вас на једну реч. Господар Софра устане. Комесар мери га, гледа му ноге, па промумла: „То је тај!” — Ви се зовете Софроније Кирић, трговац из У.? — На служби. Забележи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Тиха и друкчија, она га руком често додирну, а једно вече, при отвореним вратима, тако да је могао да гледа, пресвукла је своју нову, млетачку хаљину. Лагала је. Ухвати је у лажи већ првих дана, мирну и лепу, и при томе.
У неизмерној досади те године, док је дојила дете, она први пут осети да је он гледа као и неку ствар у кући, као постељу, пећ, њен сандук са хаљинама, својим жутим, светлим очима.
Госпожа Дафина убрзо увиде да нема шта тој деци да говори, нити има зашто да их гледа. Посматрајући их, учинише јој се блесава и туђа. За све време њу деца и не приметише.
Та жена је знала да гледа у карте, а волела је и да прича, чупајући при том, замишљено, увек исту своју брадавицу. Но и то беше узалуд.
Отуда, она је могла да гледа од јутра до мрака ток реке, цветање острва и промене небеса. Изузев час ујутру, кад јој је долазио један стари хећим
Чинило му се да гледа у своје велике, подбуле жућкасте очи, са тачкицама крај зеница и да види и црни свој огртач којим је био загрнут.
Зар се није навикао да гледа тако, као да је видљиво невидљиво, а невидљиво видљиво и да прође тамо где би био радо остао, а да остаје тамо откуда
га лепо израслог, и младог, чешће, пред вратима свога мужа, приметила је ускоро како је задивљено, чежњиво и уплашено гледа. Гледа, као да је с неба сишла.
израслог, и младог, чешће, пред вратима свога мужа, приметила је ускоро како је задивљено, чежњиво и уплашено гледа. Гледа, као да је с неба сишла.
и гувна, њима се учини сад да су у неком другом свету, где се повијен у свилу седи, непомичан, столећима, па само гледа вечери и вртове, дивне чесме и ванредне лепотице, заносне, мирисне, међу зидовима и стварима од ружичастог дрвета,
се јасно оцртавала над водом, док убијени падају и остају на земљи; и други који мирно, као сенка, корача крај њега и гледа и ћути.
Имао је, прекодан, шта и да гледа. Између његових јаркова, од досаде, кад би пуцњава помало престала, његови војници тумарали су, падајући у баре.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„Увече, кад се смркне, засади сва три чешња у башти, па сутрадан гледа које је изникло. Ако изникне које од именованих, онда ће поћи за момка који има исто име; а ако изникне ’незнани’,
У хомољском срезу људи верују да трудница „не ваља да вади воду из бунара, ни да обрће чекрк, ни мотовило, нити да гледа у воденично камење, јер ће јој се онда при порођају обрнути дете у трбуху“.
У Босни трудница не сме да гледа када се плот плете и када се коље побија, јер ће се иначе мучно порађати. Док је жена трудна не сме на себи самој
У бољевачком срезу верују: ако змија пређе пут трудници, да ће јој дете које роди брзо умрети. А ако гледа када убијају змију, онда ће јој дете „плазити језик као змија“.
, јер ће јој и дете бити такво када га роди.⁵⁶ За трудницу може бити кобно чак и ако само гледа слику каквог необичног бића или наказе.
да се провлачи испод конопца, да јој се дете не би родило са повојем, па би се при рођењу могло угушити; не треба да гледа на чекрк, јер ће јој дете бити разроко.⁵⁸ Посебно је за трудницу опасан додир са било којом врстом оружја.
У многим крајевима где живе Срби трудници је забрањено да гледа пожар, да не би дете добило „црвене оспе по телу“ или „огорелине“ (ране по телу) или жараво лице“ или „црвену косу“⁶¹
Трудна жена не ваља ни да пали воштанице за душу покојника, а не ваља ни да гледа у празан гроб, јер ће дете целог свог века „бити бледо и болешљиво“.
⁷⁴ За носећу жену опасно је чак и да остави своје рубље напољу да преноћи. За „круту“ жену не ваља се да гледа помрачење (сунца или месеца), јер ће јој дете бити поремећене памети, односно, по некима, неће бити дугог века.
Већ смо видели да она пуно тога не сме да гледа (нпр. мртваца, пожар, змију итд.), додирује, једе („начету“, љуту и сл.
Несумњиво зато је и забрањено трудници да гледа језиве призоре: клање стоке, пожар, туче, наказе, мртваце и сл. Милосављевић пише: „Најгоре је трудну жену изненада
⁹⁴ „Ваља се“, такође, да се трудница макар једном причести, да би дете било „здраво и румено“.⁹⁵ А ако је док једе гледа куче или маче, ваља се да им она баци по залогај, да не би родила „пресмакче“ (недоношче).
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Ако огањ плаха киша омете, значи, небо га гледа без љутње, јер је некада спасао дете из набујале воде мутне. О ОЛТАРУ У олтар да не улазе жене Ни трудне, ни
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Техника тако постаде својина народа, који је до тада могао само да гледа како се око Калемегдана тркају којекакви белосветски типови — Фон Браухич, Нуволари и Карачола; како примају букете и
Млади човек посматра у треперавом млазу светла младу жену. Млада жена осети да је он гледа па поправи несташни прамен косе. Млади човек воли да гледа како се млада жена смеје кад се Том ухвати на лепак.
Млада жена осети да је он гледа па поправи несташни прамен косе. Млади човек воли да гледа како се млада жена смеје кад се Том ухвати на лепак. Млади човек, иначе, није баш тако млад.
кроз кључаоницу у сопствену дечију собу која је данас изнајмљена неком туђинцу: то је она иста боја зидова, прозор што гледа на кестен у дворишту, патос пребојен уљаном бојом за подове, и плавичаста таваница — али унутра су неке непознате,
Старац не гледа за њима. У пролазу поред кафане »Парк« спази две дангубе под сунцобраном, али они не оставише никакав утисак на њега.
права будала! Да је то казала мени... – Било би исто. – Врага би било исто! Пуфко гледа Бел Амија како прескаче ограду кафане, и, док наставља да седи, зна да не би било исто, зна да неће бити исто.
— Видим и неку чељад, ко да су се нешто расула, свако гледа на своју страну... Видим и неког пса — разлајао се, а вукове не видим око тора!
Нестаје му филтер-цигарета и он завија очеву шкију у тоалет-папир марке »Голуб«, а затим гледа у ватру. Ватра. Једноставног ли грејања!
У зору, испод топле перине, осетиће да га неко гледа. Видеће да су то фотографије; по десетак, дванаестак фотографија у сваком раму, испод стакла упљуваног мувама.
и фотографија дједа и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави: »Пази, птица!
« У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даље гледа у онај зид. Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја
»Ћерали га на аперације, али он није стио... Помагали га. Купили ђавољу телевизију, али није стиго да гледа...« А метак луталица лутао. Осећао га кад се напне да товари вреће са кукурузом. Кад се коси.
Матавуљ, Симо - УСКОК
раширило руке преко тетинијех набреклијег груди, а главу прислонило на њено грло, те је морала одићи своју главу да гледа оца. А каква бјеше та женска глава!
Никада од њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и једва чека да граја утоли, да почне. По души, има се чим хвалити, а и он је добар.
— Па ти нијеси био у томе боју! — Како сам могао бити, чôче, кад бијах тада дијете!? Али то се не гледа! Била су моја браћа! И прије сто година ми смо били, и послије сто година ми ћемо бити! — Тако је, разумијем!
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Ајде, скини ту мараму велику и рукавице, сад ће и Јулка доћи. (Одлази.) КУМАЧА (скинула мараму, па се гледа на огледалу): А шта мени фали? УГЛЕД 11. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊА ДЕВОЈКА: А гле кумаче!
(ђипи, па подскакује.) Благо мени, благо мени! (Одлази.) УГЛЕД 4. (Друга соба) МАТИ И ДЕВОЈЧИНА ТЕТКА ТЕТКА (гледа у карте, које су по асталу разређане): Ево млад момак у кући с мислима и персоном; води венчање у глави.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Гуркају се у том трку, Ћушкају се у том хуку, Ко их гледа не мож знати Играју ли се ил се туку. Гледао их ловац стари, Пуцати му беше жао.
Зато он гледа како да побегне од те напасти. Најотменији начин бежања код нас јесте окретање апстрактној уметности, помодним струјама
самопрегорног авангардног жртвовања за велику ствар, од критичара се тражи да према њему буде посебно обзиран, да му гледа кроз прсте. Он је предводитељ о чијем се раду не сме судити строго и отворено.
радник, песник полетан и говорљив, Змај је умео природно и лако да саобраћа са читаоцем: особина на коју модерни дух гледа са подозрењем, али с којом, изгледа почиње опредељивање за дечју поезију.
Он га увек гледа кроз маглу година: алхемичарска моћ успомена и сазнање о неповратности дају му додатну вредност и драгоценост Сва
надограђивања стварности, занимало је многе писце: једни су га призивали, други опевали, или описивали; Ћопић кроза њ гледа.
и врдалама, добија наступ вредноће; деда Раде одлично зна да од тог, нервозног претеривања вајде нема: И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа ил мотике и све напрескок, као да му се некуд
(Наши гоне јазавце) А сеоски дечачић , који поваздан лута уз речицу , дете препуштено себи , гледа ухваћену рибицу како се отима и праћака на пруту и пита се : Можда је греота што ми ово радимо.
Ево песмице: Као пречага, као грана или греда, Г се подигло горе, нагло се под углом и гледа. У овој логички беспрекорној реченици, која је опис графичког изгледа једног ћирилског писмена кроз предмете у чијим
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Доситеј у народним обичајима гледа доказе наше заосталости, трагове нашега варварства и хоће да их неповратно уништи; романтичари у њима гледају свете
Између Доситеја и романтичара наших постоји разлика која је између разумна човека који ведро гледа преда се у будућност и збуњених људи и магловитих глава који гледају назад у прошлост. После пада романтизма, од 1870.
Јака памет, ведра глава, он има осећање живота, на људе гледа критички и без илузија, има посматрачке способности и редак дар да слика речима, да живо и рељефно прикаже поједине
У немачкој књижевности, Хердер у народној поезији гледа првобитну форму религије, филозофије и историје, која даје слику правог, природног човека, неисквареног цивилизацијом.
Матија Рељковић, који је из свог бављења у Немачкој донео један виши идеал европске културе, гледа на особине народног живота у Славонији, на народне обичаје и традиције, као на заостатке робовања под Турцима, назива
сладуњаву, фразеолошку поезију уноси своју личну снагу, експанзивну бујност једне страсне песничке душе која свет гледа у песничкој визији и која даје каткада дрхтавицу велике поезије. ЕПСКА ПОЕЗИЈА.
Од деведесетих година јавља се у критици јака реакција противу њега, и данас се на њега гледа као на репрезентативног песника Стурм унд Дранг периода у српској књижевности, на оригиналног лиричара који је
Он је био и остао романтичар који гледа у прошлост, идеализује и поетизује прост народ. »Највећи узор нам је сам наш народ«, вели он.
Али, Игњатовић, идући стопама Јована Ст. Поповића, не гледа живот кроз туђе књиге но га посматра слободним очима и кондензује у своје књиге.
И уколико његово дело губи када се гледа изблиза, у појединостима, у форми и у изради, утолико добија када се посматра издаље, као целина и садржина, као
Лазаревић, уопште, оптимистички и идеалистички гледа на живот и на људе. Са топлином и нежношћу он је описивао мачванско село и сељаке онакве какве их је он видео у своме
Он је волео да гледа доње слојеве човечанства, не само ситно грађанство но и промашене егзистенције, пропалице сваке врсте, »бивше људе«, —
Милићевић, Вук - Беспуће
силази Уни која тече подно његове баште, спуштајући се стрмом обалом, обраслом грмљем и трњем, сиједа под љесков грм и гледа у воду од које бије хладовина и која протјече мирно и тихо, бистра и невина као плаветнило дјетињих очију, игра се око
Сједи он кадгод читаве сате и гледа у њу. Тако је добро познаје, зна сваки вир у њој, зна пругу којом се ваља матица.
одијело о дрско, црно трње, крвавећи руке кад се прихваташе за њега да не стане у воду и да прескочи на суво; гледа Уну разливену на уморним и лијеним пличинама, пунима шевара и водених трава, гдје се скривају дивље патке, чапље , и
И онда, он је гледа гдје шета као мирна, поносна госпођа кроз тамно-зелена поља, пуна кукуруза, обавија се око брежуљака, засијаних
И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ године убацивале
Он гледа поред себе њу, у лакој, плавичастој хаљини, са врпцама које се лепршају на вјетру, са широким сламнатим флорентинским
Мрзило га је да пали свидећу и гледа на сат, осјећао се послије сна нешто боље; мисли су текле лакше, није га тиштао умор.
воду која блијешти, већ само њу, прегибе њезиног тијела, њезине покрете, упијајући у очи њезину слику, као да је сада гледа по први пут, не скидајући погледа с њезиних плећа на која коса баца сјенку.
води га вазда у једном истом уском кругу; меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике, говорећи му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде.
вријеме примјећивао ни опажао, нити је говорио с њом; она није више постојала за њега, и сада му се чињаше као да је гледа послије растанка од неколико мјесеци, година, вијекова.
Он се је на њезину љубав бацио каменом првог дана и он знађаше да сваког дана кад му није ни падало на памет да ју гледа, прозбори коју љубазну ријеч, погледа с осмјехом, на њезину душу падаше по један тежак камен.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
»Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет.
А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за
за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и
— Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села. — Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери. А Јова продужи питати, и овамо онамо, еле, напослетку изиђе и дозна се из разговора да су и неки рођаци!
Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе. — Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш! — Па четири, рођаче! — одговара сељак.
После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче: На те мислим када зора свиће... а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу.
И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана преко
А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове
А прика Паја само ћути. Ћути као да се осрамотио пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу главу, која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дуњу.
А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита: — Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури!
знам која баба зева и кашље све наизменце, у комарнику испод стрехе; како чича Пера хитно промаче у шљивар, али не да гледа излазак сунца; како је азурни свод небески херметички приклопио земљу, обасуту ружама, па не да мирису ружином да
Цензор му је на питање рапортирао све што се догодило. Максим седе и дозва виновнике. Они стоје пред њим, а он их гледа и само маше главом, гледајући нос у Мицкова сина.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и долину. Гледа путник с стене голе: „О красоте, о дивоте! Нос' ме, стазо, доле, доле!“ Закликтао од милоте.
(1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека
опет је превесело Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина, Па га гледа пун радости Па се сећа сви милина Што имаде у младости.
Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором шета, Ал' одозго једна чета — „Боже, Боже, страшна чуда!
Ја је згледа, затресо се лако, Ја је гледа, али се не мако, Плану срце баш у живи пламен, Опет оста као станац камен, Сретном сузом засузило око, Боже вели,
Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С
Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада,
Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се
Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе, српске госпоштине, Осети
Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!
му отрже мачину, Сева мачу — Филип на две поле — Мач пролеће, па у камен доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао.
Де цвет пао, ту се и примио, Ко је тако чудо још видио? Па ти даље ја весео гледа, Како оде човек унапреда, Како просу семе некаково, Драги брате, опет чудо ново: Како пало, семе изникнуло,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим.
Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег.
Стриц Ниџо попријеко гледа у распукла врата, као да тамо зује стршљенови. — Хм, изучиће за владику. Понекад преко дана, блијед и зимогрожљив,
Шта ће кукавни туђи слуга, свак само гледа како ће га шаком за врат, а један је само бенасти Раде Ћопић, па ударио у школање да му се спрда село.
Једини стриц Ниџо гледа кобилицу попријеко и гунђа уочи сваког пазарног дана: — Хех, порез неплаћен, а овамо се око куће утркују докона
Ехеј, с главе скинуто, испод репа извађено, нит му старо кашље, нит нејако плаче. И ја бих тако знао. И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа или мотике и све напрескок, као да му се
Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој, смиреној јесењој води), а зачуђена дружина остаде да гонета каквог ли то свеца изненада добише.
Ђурајица, уточиде му једну. Ђуро, као и сваки пјесник, испија до дна, стреса се, онда се широко осмјехује и гледа по читавој дружини блажено, као да је међу анђелима. — Само ти вези, а ми ћемо записивати — нутка га командир.
— Јеси ли је видио, а, колик добро прасе. Мулић кисело гледа робу, па проциједи: — Тхе, није богзна чему, али теби, као другу, пет банки.
— За једну своју шугаву гранату он би рад био, вјере ми, да му ја читаву појату начиним. Окреће се затим Рожљики, гледа га право у очи и каже му пријекорно и поучно као неком драгом а недораслом: — Ето те, болан, у свијет си кренуо, али
ти, Раде, бити баш тако гиздав, још је то држећа женска — пријекорно гркуће стражар Весо Кукољ, још момак, и заљубљено гледа своју ловачку пушку. — Прангија ти је то, она права, црквена.
Животари он тако од малих ногу надомак вароши и државних магацина, гледа поиздаље туђе добро и сваку згоду и љепоту, па мал-мал, сваких двадесетак година, ето ти га, дође „преврат“: држава се
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
А? Два дана од чуда неће моћи она уста да затвори! Има да избуљи очи, бе, да три сата гледа у једну муву, а да је не види! Саће мало да спусти кресту кад се случајно сретнемо! Овде ми се попео!
Ово је чудна прошевина... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта има да је гледа? Неће дуго чекати да је види. Рекох да је свадба за недељу дана.
ЈУСУФ: Ко би га знао! Ево ти га! ХАСАНАГА: Е, дуго ли га је задржо, свиња једна! Гледа да га се што пре отараси! Ти седи, и не излази! Ако оће у четри ока, нек каже!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.
— И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се. — Е добро — рекла би Тода — кад ме толико волиш, а ти одмах да се ошишаш и обријеш.
Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено. — Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог.
— пита га она. А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ да их она чисти. Једнако дахће и гледа је широким погледом у коме беше срећа и вечита, ропска понизност. — Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо.
Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање, филизење и прашење дувана по њивама.
Увиле се око оне старе жене, па јој не дају да мрдне. Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?... Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.
Отпоче да лупа на кухињска врата. Ти си се скаменила, мати мене гледа и као да ме погледом моли: да се не љутим на тебе, што нас он узнемирава. Он гурну силно врата и уђе.
Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме по гледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме.
ним осмехом на рујним јој устима, гледа га кришом, види: како се он чеше, врпољи, гледа у њу и хоће нешто да јој каже, а она му тада окреће леђа и чини се
ним осмехом на рујним јој устима, гледа га кришом, види: како се он чеше, врпољи, гледа у њу и хоће нешто да јој каже, а она му тада окреће леђа и чини се невешта. — Цвето! — вели он напослетку.
Угуши све што беше. Али ето сад, од неко доба, опет он, тај исти Стојан, гледа, вреба згоде да се с њом нађе, види и разговара. А она не може да га гледа ни да слуша тај његов мек, више женски глас.
А она не може да га гледа ни да слуша тај његов мек, више женски глас. Но и он се није усрећио. Оженили га богатом девојком, из знане куће.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Само на вршку брега висока, незнана соја, незнана рока, једно се дрво големо гледа, и сунца, и посред, леда векове траје, побратим кама, од смрти живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô
зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди? Ох, — да полуди!
” Тако збори нева млада, разговор јој огњем сева, млад је женик мрко гледа, погледом је сагорева. Млад је женик мрко гледа, нема збора, лица бледа, а невеста моли, куне, из очију бол исцеда.
” Тако збори нева млада, разговор јој огњем сева, млад је женик мрко гледа, погледом је сагорева. Млад је женик мрко гледа, нема збора, лица бледа, а невеста моли, куне, из очију бол исцеда.
Из очију болом проси немилосна милос' нева, за немилос' једну мушку обећава милос' жена. Млад је женик мрко гледа, помркује роба верна, — то је вид'ла једна стара, крунисана брада седа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Путујући овако за дуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!
цара син шетајући се једном наиђе на једно мјесто, ђе се бијаху ђевојке скупиле на игру, те се онђе мало заустави да гледа ђевојке и игру.
Идући још даље опази трећега чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта од туда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече, — три сахата га чекам да падне, па га
Брат га одмах послуша, па узе три камена и испе се на вр јеле, гледа на сваку страну гдје ће угледати свјетлост. Пошто не виђе нигдје, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно
Средњи брат устаде одмах, узе три камена и испе се на вр јеле, гледа на сваку страну, али све узалуд. Пошто огња нигдје не виђе, сиђе доље и каза Грби да није нигдје видно свјетлости.
Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило и пожар се једнако к њој примицао.
Узе шешир и штап, па подиже јастук да узме и мараму. Али, хоћеш! Ње нема. Преврћи овамо онамо, а јок, ње нема. Гледа да није под креветом, — нема! Он упита маћеху: — Је ли, мајка, да нијеси видјела гдјегод ону моју мараму?
Што смисли то, на зло брза, и учини. Стане, дакле, приповједати цару како сваке ноћи гледа у сну страшила: њихов син постао уједанпут велики па цара, као, с пријестола збацио и њих свијех у аргатлук отправио.
себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати.
Узме старац новце и однесе их кући, па их запреће у брашнари у брашно, па оде да гледа да купи каква кола и коња. Мало време затим постојало а дођу слепци старчевој кући.
Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?
да говедар не да ђевојке док царев син не научи какавгођ занат (само нек је занат), онда царев син зађе по чаршији да гледа какав је занат најлакше научити.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Оној се опружио нос као натегача, она отобољила усне као дромбуље; оној се отегли образи као деверика, па гледа да покрије зубе, што су јој поцрнили од белила. СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели.
МАКСИМ: Каква је то луда пресуда? СВЕТОЗАР: Четврто: ни она није добра жена, која непрестано гледа да се кити, да се бели, да обрве навлачи, косу врани и облачи по дванаест сукања, само да лепша изгледа.
ДОКТОР (Исајлу, гледећи у књигу): За ручак ћеш преправити трифеља. ИСАЈЛО: Трифеља? ДОКТОР (опет гледа у књигу): Јест, трифеља. ИСАЈЛО: А шта је то трифеља? ДОКТОР: То је трифељ.
СТАНИЈА: Него то твоје цилулу, цилулу. Зло, кјерко, крај света. Кад си ти видла за мог времена те накараде у соби? (Гледа свуда.) Гле, гле! Шта ће то голишаво девојче на дувару? ЉУБА: То је Венус. СТАНИЈА: Шта је то Венус?
СТАНИЈА: Па онда, знаш, девојка кад игра, ваља да се стиди, да гледа у земљу; а не да вата момке за руку. ЉУБА; Знаш шта је мајка! Да те водим једанпут на бал.
СТАНИЈА: Грле се који су неваљали. Зато таква девојка не сме ни на свет да изиђе, да је не пљују. ЉУБА: А овде свет гледа да не пљује, него јошт фали. СТАНИЈА: Прођи се шегачине, кјерко. Ведла си мене стару, па тераш спрдњу. То је срамота.
Нема ко ни да ме очешља. СТАНИЈА: Ама, кјерко, баш ти ружно стоји та коса. Зашто се не очешљаш љуцки? ЉУБА (гледа се на огледалу): Куд ће лепше него овако? СТАНИЈА: Ама зашто је не туриш на једну страну?
НЕША: Где ћу ја да карам цео свет. СТАНИЈА: Идем сама Господару, да му кажем што се чини, и нека гледа што ће. НЕША; Чујеш, Велимире? Оће мајка да вам прави уредбе. СТАНИЈА: Каки је то сијасет.
Кумим те богом, девојка шурује сас момком, а мајка гледа. Што си шуровала? ЉУБА: Да ти кажем, мајка, кад си баш навалила. Питао ме је, оћу ли поћи за њега. СТАНИЈА: Што, што?
СТАНИЈА: Девојка добро и не види момка, него кад је просе, она сагне главу, ка девојка, а не гледа у мушко, да га поједе. ЉУБА: Е, моја мајка, то су времена луда.
ЉУБА: Па то је ништа. СТАНИЈА: Куку, ништа? Девојку испрошену да гледа свет. Имаш ли ти памет, кјерко? ЉУБА: То је изишло из обичаја. СТАНИЈА: И то је изишло из обичаја, и све ће изићи.
Леле си га мене! Девојка се стиди од род, кад је испрошена, а ви оћете да вас гледа свет. Иди те викај:„Ја сам испрошена.“ ЉУБА: Теби све није право.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
С простором луди опрезно се друже, А океан им стоји изнад главе; Гледа их како бициклима круже По уточишту, гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе, крило ветрењаче, И
С простором луди опрезно се друже, А океан им стоји изнад главе; Гледа их како бициклима круже По уточишту, гледа их ко мраве; у равни океана траса птице, Вршак тополе, крило ветрењаче, И значења се тако преиначе У делти ове угнуте
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
момака из Кнез Михаилове (не замерите, то говори злоба из мене), загрљени су, наравно, али он ме и поред тога гледа са благом мржњом.
“ Излазим на терасу која гледа право на стари Париз, доле испод мене су Јелисејска поља, и уопште, све осветљено, све као фол француски, а сузе ми
Окренем се да видим у чему је ствар, кад тамо неки чупав момак клопа руску салату! — Није пристојно да се гледа кад други једу! — искези се на мене пуним устима мајонеза.
поведе једну Каролајн да јој покаже како смо ми Срби лафови и све што уз то фура, и то где ће него у Скадарлију! Гледа Каролајн и избезумљује се.
Мислим, некако ми не прија када ме неко стално гледа као заљубљено беби-биф теле, оћу да кажем: то вас обавезује на известан начин да узвраћате исте такве месечарске
— и да стварно петља нешто око културе, ни он сам не зна шта, али да то ради успешно, јер углавном ћути и гледа пред себе, као да богзна шта мисли. Што је најважније, ником ништа не верује и све ствари проверава по два пута.
рећи, каже Суле, да је случајно на граници био прострт лауф-тепих, он би — испод њега, само да што мање упадне у очи. Гледа Београд — не може себи да дође!
од њихових најзад остварио заједничке снове, здипио ловијановић и набацио фрижидер с уграђеним телевизором, па га гледа кроз навлаку да се не би трошио. Та булумента се већ размилела по целој земљи!
ми није тебе, Чарли, сасвим бих излудела, не бих имала с ким да изменим мисли, не би имао ко да ме тако, тако паметно гледа — још једну шољу млека, Чарли? О! Чарли — како то звучи ирски!
Не знам због чега, али непрестано су ми се, као, привиђале фаширане шницле на спанаћу. Матори, већ отупео, џоња и гледа бело у зид испред себе.
Као, гледа ме, а у ствари совише! Доватим два тврдо кувана јаја и пружим јој једно да се мало поврати од глади, а она — знате ли
Ипак, некако нас гризе савест док клопамо а она гледа; али шта можемо нисмо ми криви, то је јаче од нас. Хоћу да кажем — нисмо карактери.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Из воде блесне небеско острвце. ИИ О рани сјају неба што се хвата, одржи милост док се небоплава у води гледа с пуклог недохвата и спира румен с Божијег кристала; просветли очај, бездане размакни ороси траг ми бојом што се
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба. Тражи човек љубов, а не гледа да смо сити и одевени! АЛЕКСА: Пст! Промени фарбу. 10.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
На крају шуме кућица стоји, тугује у њој мачак Шепа, кроз прозор гледа, часове броји, пјетлића чека зеленог репа, док тамо негдје, на стрмој коси просуто перје кишица роси.
И често Мачак, са тугом благом, разговор води са сликом драгом, гледа је дуго и сузе брише: „Најбољи друже, нема те више.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .
“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах. „Куда ли ноге његове језде!
То Мјесец гледа, па пусти зрак, лопове откри, растјера мрак. „Небојша пази, опрезно гази, опасност вреба на самој стази!
Зрнце по зрнце капље из кљуна и за трен ока торба је пуна. Пресрећан Ћоса под букву сједа и богат поклон у торби гледа, кад у њој сјеме од сваке феле!
Дати је теби, био би гријех . . .“ Пробуди Ћосу рођени смијех. Устао Ћоса и трља очи у чуду гледа богатство бајно, куд оком крене или ногом крочи: жито и воће и цвијеће сјајно. Све се у мору сунчаном купа.
Ако у кулу завириш крадом, тамо ћеш наћи чичу са брадом, гледа кроз прозор у црну ноћ. Зашто је тужан самотни дека? Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`?
Уз прозор ћути старина сиједа, тужна ока пучину гледа, да ли се враћа Мачак. Вечери једне, у сутон меки, до куле чамац доплови неки, у њему дечак вити срдачно руку
“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела. „Сумњива журба — медо их гледа — можда сте нашли језеро меда?“ „Не, него машту голица моју зашто јеж воли кућицу своју.“ „Кућица, глупост!
А код нас мећава гуди, завија, чуда ствара, док мали Сима сања шуме Килиманџара. Сања и у сну гледа афричке тајне путе, на њима слонче, мајмун и лав од вуне жуте.
покри се земља мразом н ињем, цакле се окца неравна друма, бисером блиста невеста шума, па чак и месец одозго гледа, окружен пољем прозирна леда. Од чуда Жућа да сиђе с ума: „Гледајте чуда, цветала шума!
Поваздан ћути, па истом пита, очи му тужно круже: — Некад је било толико паса, куд ли одоше друже? У траву гледа и мрмља тужно док пада снено вече: — Куда се вију трагови твоји, преклањски стари зече?
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима.
— Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима.
Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. — Ова се барка враћа на острво; тако ћу вама уштедети труд.
Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се. — Помало се ради. Улица излази скоро на језеро и одмах се
Пет минута свршавају такође. Треба да се дигнем. Тада одједном видим девојку како прилази. Она гледа на све стране; дајем јој знак. — Могли сте да дођете? — Страшно сам се бојала. Седимо под маслином.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
кнежева мекша но пиктије и клизи преко моста, широким мачем Лазар је гура натраг у бој и шлемом на узбуну зове и гледа тог душмана тако спремног да сече и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене
Најзад, и он зажели да види Мурата неверног и сјајног, пушта да га пред његов чадор воде и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај
се сећам свог кратког, голобрадог живота, смешан сам, и кад се ничега и никога не сећам, и кад ме, као сада, нико не гледа: новајлија који се зноји на коленима и сриче дугачке псалме. Одметник у празно.
1972-3. ТО СЛОВО 1. Док иде испред нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш
се ка врху мождине и збија у редак цртеж мозга чији се напон више не сагледа одоздо а са неба једва да неко гледа мека га гоне слова дуж завијутка једино пуж у свом кутку зна даљи пут и наслов читавог уздања пуж који је у
кљуном ћутање се више пробити не да птица окреће листове књиге потом на лири твори звуке очи јој расту док у нас гледа и види слику која зури као што и лира више свој звук неће да преда тако и књига до врха пуна знака не одговара
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПОРОДИЦА (замакне лево). ПОЈАВА ВИ ДАНИЦА, АДВОКАТ ДАНИЦА (остаје насред собе са пуним служавником и гледа за њима). АДВОКАТ (наилази): Добар дан! О, како је то лепо; дочекујете ме пуним рукама.
Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си.
(Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету). АГАТОН (враћа се из собе, за њим Симка): Гле, и ти си ту?
ДАНИЦА: А та је? АДВОКАТ: Ја умем бити и љубоморан. ДАНИЦА (изненађено). Љубоморан? (Гледа га дуго у очи.) Не разумем.
ВИШЕ ЊИХ: А он? АГАТОН: А он само гледа у земљу и ћути, не сме да ме погледа у очи, јер бих му ја из очију прочитао тестамент.
свима леђа и сама са собом разговара као да неком чита лекцију; Мића се увалио у фотељу, рукама загрлио колена и глупо гледа у таван; Трифун узјахао столицу и наслонио чело на наслон од столице; Танасије, очајна лица, пише и брише нешто на
Свако мисли да сам у жалости, па ме гледа с неким поштовањем. А што ће мени поштовање, марим ти ја за поштовање... ВИДА: Па јест!
МИЋА: Нисам удесио, све ми изгледа да ме та девојка нешто попреко гледа? АГАТОН: Па гледај и ти њу попреко. МИЋА: Е, да сам ја наследио, гледао бих је, ал' овако...
Нема слика траје извесно време.) АГАТОН (запрепашћен утиском који је учинила његова лаж, клоне и тупо гледа час Симку час осталу породицу. Најзад резигнирано диже руке): Е, сад сам удесио ствар!...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Иде кô марва и не гледа где гази — говорио је сав црвен у лицу, па се опет обрати војнику: — Јеси ли разумео? Онда ми прича како је одређен
у очи само један црномањасти, тамо негде на левом крилу, са опуштеном доњом усном и отвореним устима, како равнодушно гледа испред себе, као да дрема.
Сакупио се тамо народ, сатима ћути и гледа у сиви хоризонт слушајући потмулу тутњаву. Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије...
—... А једра да прсне, сва је набубрела. Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао..
— А-ух, да су ми она два рудна, па да прескачем препоне са све топ. Јанкуљ прилепио главу уз отвор цеви, и гледа не би ли шта унутра нашао. А Крста, возар, са коња даје налог Танасију да опипа једне бисаге... — Нема ништа...
Душан се премишља, затим хитро извуче једну и стави је у шајкачу. Онда је полако помаља и жмиркаво гледа. — Пих! — баци Душан карту и стави грош на точак.
Коњ стење и командир очајно гледа како животиња гризе земљу. Онда нареди да један војник остане поред коња док не липше.
— А је л, болан, јеси л жењен? — Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. — А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би. — Ју, грдан, ко ти то рече!
А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу...
А када га ударе бичем начули уши, подавије сапи, фркне, па предњим ногама опипа сплав и онда брзо уђе, стриже ушима и гледа унезверено.
Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу.
Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.
Он га чак сматра за толико проста и неотесана, да и не гледа у њему каквог конкурента пред Љубицом, али тек му је криво кадгод га види, а нарочито кад стане да се увија око
Љубица се разговараше, али се чешће мрштила: по неки малишан окрене главу и гледа шта раде они у другој гомили. Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и
Неки се окренуо сав к тој гомили, завук’о прстић у нос, па гледа зачуђено ове нове и необичне за њега призоре. Љубици се учини да се овде не могу деца навићи реду, (а она то хтеде
Деца се уплашише од њеног строгог израза и тона, па се свако укрутило, гледа је право у очи и не трепће. Она виде да је погрешила, али осети да не вреди сад исправљати погрешку, пошто ће до подне
Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне... Да пустиш децу кући. Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито. И то јој паде тешко.
А знам, осећам да ће се то другом или трећом приликом све исказати. Па онда?... О, та ваљда и Бог гледа са неба на сиротињу !...
Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме. Само гледа, гледа у ову погнуту фигуру, која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један
Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме. Само гледа, гледа у ову погнуту фигуру, која се у сутону нејасно оцртава, и чини му се да сваки њен уздах односи собом по један део
о којечему, одмах сам решио да морам ићи овамо, да се обавестим са вама и да се извиним... Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори.
Љубица се загледала у децу. па се тако и замислила... стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља. — Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору?
Љубица се загледала у децу. па се тако и замислила... стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља. — Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
У Будиму под бијелом кулом, Ниже куле у пољу широку, Да му жању бијелу шеницу, Све сабира момке и дјевојке; Мобу гледа са истока Сунце, Пак дозива Даницу звијезду: “Ој Данице, драга секо моја, Да гледамо бега Јован-бега, Има ли што
како жетву жању, За њим’ вежу момци нежењени, За њим’ шеће беже Јован-беже, Те погледа мобу накићену, Мобу гледа, а моби говори: “Моја мобо, не просипај класје, Далеко је до Ђурђева дана, Камо л’ није до новога љета.“ 102.
Све ђевојке к небу погледаше, Ал’ не гледа Милица ђевојка, Већ преда се у зелену траву. Ђевојке јој тихо говорише: “Ој Милице, наша другарице, Ил’ си луда,
Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу, Млада Маре у башчи заспала. Гледа Иво, мисли како ли ће: Али ће је од сна пробудити, Али ће јој лице пољубити.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Огрнута љубичастим баде-мантилом, на веранду излази Софија. Преко ограде пребацује мокар костим. Гледа преко реке.) СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА (из куће): Шта је?
(Улази за Софијом у кућу) ГИНА: Нисам ни знала да је овде код нас тако дивно! Кад се гледа преко овог корита, не би се рекло! СИМКА: Други је то свет, моја Гино! ГИНА: Видим и ја да је други!
Тим сударом су обоје изненађени и збуњени. Дробац, за тренутак, гледа у Софију са запрепашћењем. Његов одлазак са сцене личи, на крају, на бекство.
са својим хајдучким, устаничким и слободарским традицијама, овако непокоран, непоткупљив, поносан, бунтован, — воли да гледа бунтовнике као што је Карл Мор! Потомци Обилића не долазе у позориште због уметности, него због јунаштва!
СОФИЈА: Па нека буде! ВАСИЛИЈЕ: „Па нека буде!” То је најлакше казати! А ко ће то плетење корпи да гледа, и да га плаћа, као представу? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја без те границе не бих знала где сам!
ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну рупу која је гледа! ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно — цело!
У мраку, са стране, у први мах невидљив и за публику, стоји Дробац. Нетремица, и не померајући се, гледа Софију. Не зна се да ли је вреба, или је њом опчињен.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Велике мердевине, као огромни комарци крај воде, чекају над морем. У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине. У пристаништу Новог, товарило се дрво, док су спремали мреже.
увече из канцеларије, затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла. Она је према мени била добра. Ја сам према њој био пун поштовања.
Лусиа Рајцес (из Лемберга) толика је лепотица, да се свет скупља да је гледа кад из воде излази, као Анадиомену. Мужа су јој били убили у Сибиру.
Сањала ме је скоро сваке ноћи, на жицама, у крви. Викала би у сну и пробудила се вичући. Затим ми гледа у очи, усне јој дрхте, милује ми руку, па се смеши. КОМЕНТАР УЗ „МОЈУ ПЕСМУ“ Зиму 1918. провео сам као у сну, у селу.
Кад би нам се поглед сусрео, он би, да ме не гледа, затворио очи. Мени је, у глави, онда, почело да се мути. Смандрљао сам неколико фраза о томе како у Петровим
Добија неку пензију. Панчево је варош њеног детињства, али ме и моја мати гледа тужно. Ја се не надам да ћу се вратити из Париза скоро, а она се осећа опет сама.
Одустајем. Писаћу, врло кратко, о позориштима. У њима врви свет, и гледа тоалете. На галеријама се љуби. Уосталом, у томе има традиција.
Изишли смо, високо, са звоника, до једног каменог коњаника. То је краљ Гралон. Он гледа са триста стопа висине речицу, како тече, на коњу коме дрхте сапи, над провалијом, али који се никад више пропињати
Тврдим да је у нама мржња за све живо, против рађања, меса, трбуха, жене, масти. Он ме зачуђено гледа, и оставља ме мрмљајући. У тишини се опет смирим, и уморно падам на једну клупу.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Странац је у необичној ношњи: на њему бео бурнус привезан црном врпцом око чела. Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно.
дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском засенио очи.
Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко... Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.
Дечко мио Како је питом!... Тако лепо гледа...“ И све би затим уздахнуле тио Што њима таку Бог лепоту не да... Ал од то доба због доброте њине, Што нису биле од
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај. Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама.
Јер тај исти крај, господине министре, шале у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју — рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и
— Ја нисам, шта ме бедиш!? — вели онај љутито, а гледа у земљу. — Па ко је? — пита председник. — Не знам. — Јесу ли сви ту? — пита председник секретара. — Сви.
— Не бих рекао! — Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други паметни, гледа своја посла.
Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим лудима, па чак их свет гледа са сажаљењем, али и презрењем. Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој
Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда, једно око! Шта ће ти очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће. — Лаже чича!
Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко.
се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин: — Закољу к'о јагње!... Хуууу!
још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно.
” „Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.
десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера
— Дакле, ви сте сад опозиција! — вели начелник. Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Матора Зекуља већ огладнела па риче, а јунац двогодац гледа је и чуди се шта јој је. Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму,
Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да сакрије главу у остругу.
Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за
н' умем ви рећи. Е лијепа је, брате мој, понека, да је човек три дана гладан гледа, па опе' да је се не нагледа... бијела, брате мој, па гледна, па обична, ка' молована, ал' 'оћеш, погледај је побоље,
па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па није ни закрила, но стоји 'нако, да сав свијет гледа — часни је убио!... — Зар се баш лијепо види дретва?
И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стегне среце и трпи самртне муке... Грло му се суши, а он не сме ни да се
но кад види да је нико не слуша и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз друго, па се завела шала и смеј, да очију не одвојиш...
Љубиша и сад иде тромо, али му је покрет смео и одлучан, а поглед, рекао бих, веома неодређен и непажљив. Он гледа стога што иде, иначе би, чини ми се, радије жмурио.
Зенице се рашириле и приковале се у једном правцу; сваки гледа кад ће да се окрене пушчана цев на његове груди. Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври...
Глава зликовчева клону... За тренутак претрчасмо сви до врљика. Љубиша блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, његовом руком, уништена.
Чисто не може да верује да је он пао. Као војник у боју, који непрестано пролази поред рањеника и смрти, и на све то гледа нарочитим погледом: то је све далеко од његова ја.
с питањима, он, да би се одбранио, проговори: — Вâлимо господа Бога, децо, зар тамо свет иде да се проводи и да гледа како ће живети? — Јок. Тамо се иде због грешне душе, да се њој олакшају муке на оном свету, а телу како да Бог.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље очи. Је ли ово „Ф”? ШЕГРТ (гледа дуже): Може, газда, а може да буде и „Р”, а може и „К”.
Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало! ЈОВИЦА: Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај. ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу?
Чекај: иди му кажи да је... Чекај!... Иди дођавола и немој ником ништа да кажеш. ДАНИЦА (гледа га зачуђено и изненађено и одлази десно). ЈЕВРЕМ (узбуђено хода и говори нешто сам себи, млатарајући рукама).
ЈЕВРЕМ: Како да ми не смета? Ја кандидат владин, а он кандидат опозицијин; он мене гледа да обори, ја њега. Па онда, молим те, ја морам грдити опозиционог кандидата, јер како ћу друкче да обавештавам народ
Не бојте се! Ко победи тај ће после опростити своме противнику... Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем.
СПИРИНИЦА: Не зависи, али ако буде Јеврем посланик, а он нека гледа! Боље му је ваљда да метне свога за председника општине него туђина. СПИРА: Па јесте, ал' има за то времена.
МЛАДЕН: Један жандарм. ЈЕВРЕМ (шчепа грчевито): Па што не говориш да је жандарм донео! (Отвара га и гледа потпис.) Секулић. (Чита.
Напиши... напиши... Чекај, немој ништа да напишеш. (Ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу.) ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима!
(Шета узбуђен.) Мора да су већ близу. Може бити сасвим близу? (Гледа на прозор.) Не види се, а и да се види, шта имам од тога, кад немам ни речи написане, а они иду и тек што нису дошли.
драги газда-Јевреме! Ми овде, ми што нас видиш и како се узме ствар. То смо ми. (Не уме даље, збунио се, очајно гледа у гомилу из које су га изгурали.
ИВКОВИЋ: Е, па није потребно да се потурчиш, довољно је да потрчиш. Сад је, видиш, последњи час. (Гледа на сат.) Још мало па ће се затворити капије на општини, и онда нико нов не може ући.
ДАНИЦА (кад чује музику, истрчи из своје собе и оде на задњи прозор, па се наслони и гледа напоље). ИВКОВИЋ: Не помаже ту музика, већ разборита реч.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном речи, ништа по пропису!
које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може више да гледа нити од њих да живи. — »Ама, човече«, извињавају му се они, »дођи ће и на то ред, стрпи се, немој да си тако пргав!
— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.
Одмара се тако, гледа лепо намештену собу и — и допаде му се. Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о
што чинодејствују и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха.
И још једна, опет жалосна слика, како стрељају мексиканског цара Максимилијана, а он гледа у медаљон и вели: О, јадна моја Шарлота!
— е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута понеког јадника, па продужи пут даље, и гледа ко му је затим на реду. — Па и опет он остаје и надаље добар комшија и поштен човек.
грешног Крсмана за Гизелу, па наљутили и Крсмана и ћир-Ђорђа; Крсман отишао, а Гизелу отерао газда Ђорђе у кухину да гледа свој посао.
— Добро вече — рече Срета кад уђе. — Добро вече — вели ћир Ђорђе, а гледа га чкиљећи очима, а затим одмах похита вратима да види где су кола.
бити никакав полицијски чиновник, јер толика учтивост — а ћир Ђорђе је богат искуством — обично није својствена њима. Гледа га поиздаље.
— Тако, тако! — Ономад иде он овуд па таман прође а ја се искашља’ и пљуну’ за њим. А он се окрете па ме гледа, а ја и јопет пљуну’, ка’, знаш, да ми је наспело, а и не гледам у њега. — А он?
механом; мало говори, једнако ћути и прима оглушке, јер увек нешто мисли и премишља, а једнако шиљи бркове и шиљећи их гледа им у врхове, или глади брижљиво избријану браду, или се тегли на столици и гледа за Гизелом и рукне понеки пут.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Корача, ногу пред ногу, гледа преда се, зна се... Улица је пуста одавде до Тахита. То је време кад се чак и трамваји негде скрасе И кад
” Старом и добром кондуктеру. У ОПЕРИ У оперу, у оперу, довели су судоперу. Гледа она: са плафона виси лустер од шест тона. Блиста сребро, сева злато, све крцато, све богато.
Мислилац, у основи. Поносити господин што мишеве не лови, Већ гледа, повучен и замишљен, по страни, Како пролазе, и опет долазе дани, Како се смркава, па јутро, плаво, свиће.
Уторак — укорак За њим, као рак. По среди је среда: На две стране гледа. Четвртак — четврти У месту се врти. У петак мој тетак Продô сав иметак. У суботу зацело Ићи ћемо на село.
СРЕДА Пробудио се деда, и гледа: Среда. Спреда — среда, И отпозади — среда. И мисли дуго у кревету деда, И једна мува неком нешто не да.
Просто брдско цвеће: Ај, нико га неће! А бундеве жуте Десет сати ћуте. Ћуте, недирнуте. Сунце гледа У теглу меда. Смедеревско грожђе Тамно као гвожђе Дуњо моја, рано моја, Јесен дође.
Град није садашњица гола и боса, А ни прошлост како је замишља неко: Зидари не виде даље од носа, Док учењак гледа одвећ далеко.
Негде између Кнососа и Космоса, У поподневној тишини отока, И мислим — зурећи помало искоса — Док ме плаво небо гледа испод ока: Тај свет је сплет чудесних односа, Чак и реч тугује када је без срока... Ништа се не миче.
Вереницама бившим, изгледа Да утолико више прија! Смркнут, ко да над својим гробом Стоји, он гледа три алапаче, И, пун сажаљења над самим собом, Уздржава се да не заплаче.
Туђа му је освета и свака пизма, А од изрека — ко и сваком добром учи — Најдража му је да „Човек гордо звучи! Гледа Лаза, гледа, и скида Наочаре, да их мало уштима... Да га то не вара чуло вида?
Гледа Лаза, гледа, и скида Наочаре, да их мало уштима... Да га то не вара чуло вида? Како да поверује својим ушима: Неправду кад
Ја презирем све вас, хуманисте!” „Осетљив ко је, нек не гледа! Сви сте ви млакоње и топла браћа! Народе, на продају се даје деда!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ту тугује она чекајући мене, И са својих гора од снега и леда Уздишући за мном болећиво гледа, И у слаткој чежњи неосетно вене...
Она господари! Ја сам ко Мазепа, Привезан на коњу, у дубокој ноћи, Што гледа за степом где промиче степа, Без наде, без даха, без воље, без моћи.
Обмана хладна као санта леда; Ја знам: животом буја свака тварка, И хиљадама очију ме гледа Из густог жбуња, из цвећа и траве — То стари греси у заседи стоје —, И млаз ледени кајања и страве Преплави намах
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУК МИЋУНОВИЋ Не држи нас овако, владико, но отршај оволико људства. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ
Али ти се јошт хоће памети — потежа је ова наша школа. МУЧИ ОПЕТА СВАК И ГЛЕДА ПРЕДА СЕ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Боже драги, који све управљаш, који сједиш на престол небесни те могућим зажижеш
У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга. Сав их народ гледа кад одоше; а они ти стубе, те уз цркву: на олтар се од цркве попеше и на њему крст златни метнуше.
Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи. СЕРДАР РАДОЊА За сваку те работу питасмо; а гледа ли принципа, војвода? ВОЈВОДА ДРАШКО Гледах, брате, као тебе сада. СЕРДАР РАДОЊА А бјеше ли какав, аманати?
СИЈЕКУ ПЕЦИБА И СЈЕДОШЕ НА РУЧАК. СЕРДАР ЈАНКО ПИТА ЧИ ЈЕ БРАВ ТЕ МУ ОН У ПЛЕЋЕ ГЛЕДА, И КАЖУ МУ ДА ЈЕ МАРТИНА БАЈИЦЕ. СЕРДАР ЈАНКО Дивна плећа, а дивно ли пише!
ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА. КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет говеди, гувно му је код куће лијепо, на кућу му шљеме доста јако, јаки
СВАТ ЦРНОГОРАЦ Обилићу, змају огњевити, ко те гледа, блијеште му очи! Свагда ће те светковат јунаци! Мрцино нам круну не упушти кад падиши стаде под вилице, када дину
ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати.
ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати. КНЕЗ ЈАНКО (гледа га) Дивна писма, јади га убили! Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале. СВАК СЕ СМИЈЕ.
КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише! ПОП МИЋО УЗИМЉЕ ПИСМО, ДУГО ГА ГЛЕДА И ПОЧИЊЕ ЧИТАТИ: ПОП МИЋО (чита) . . . ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . . ну . . . но . . . . . . на . . .
Она збори да ће све казати; и кажује, Бог је посјекао, кâ да човјек све очима гледа. ИЗЛАЗИ ПРОРОЧИЦА И ВЈЕШТИЦА. КНЕЗ ЈАНКО Кажуј, бабо, јеси ли вјештица! БАБА Јесам, кнеже, није фајде крити.
Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан. Све се човјек брука са човјеком: гледа мајмун себе у зрцало!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
тада лежало скривено и нагомилано по подрумима, амбарима и шталама, изнесе, распореди и уздигне, да би могао „свет да гледа“. Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама.
Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао,
И зато он не може ни да га гледа, нити ће га погледати! А када би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио
и почео да се или са матером разговара или са осталим женама здрави, а не, као до тада, да и не застајкујући и не гледа јући ни ко је ту, а камо ли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу.
је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом. Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се покрећу и влаже се.
Или је бар тако изгледало да само у то гледа, да не би ваљда примећивао те поздраве и морао на њих одговарати. У чивлуку, ограђеном зидом и тополама, одмах до
Особито је волела да празницима, тако наслоњена и подупрта рукама, гледа доле по улици, комшилуку и чак тамо око цркве, у чаршији, јер се све то видело, пошто је било испод њихне куће.
Целог дана, од јутра до мрака, и она да ради, да гледа како ће и што више дограбити да поједе, а да од укућана ко не примети; па онда добро да руча, вечера, и то слатко,
— Хоћу, нано! — љуби је син у руку. — И — наставља Магда — немој Стаја (његова жена) да погачу препече. Нека гледа да је | од чистог брашна.
— Жива била, кћери! — ослови је. И пођоше сви кући са свећама. Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу, која сада, овако намештена, некако друкчије, веселије изгледа, крупно и четвртасто оцртава се у | ноћи,
Само њему, госту, чинило се да — (а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе) — отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут.
Да је само знала, не би она ни покушавала да се противи, а камо ли да га онако у очи, силно, чисто испитујући гледа и противи му се. Само да је знала! Али и то није било истина. Нашто | сада себе правдати! Знала је! Како да није знала?
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
СЕВЕРНА НОЋ Недоглед пукла вечитога леда У ведрој ноћи светлуцаво сива; Замрзнут месец укочено гледа На санте, суве шибљике без бола; Студени ветар широм подухива Са северна пола — Ноћ! Ноћ!
А месец мирно, залеђено гледа. На снежна поља и урвине леда. Студени ветар немилосно шиба. ЗАБОРАВ Један спомен тихо још у мени тиња На
Колико су ретка осећања што се У срцима свију неумитно буде, Код света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе, Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и
Мада ти нико ништа не да, Ти рађаш својим лепим врењем И горду Мис’о што те гледа С осмехом и са сажаљењем. И најзад, када куцнеш тише, Измрцварено, тужно, грозно, Биће нам јасно, вај!
Али, све на свету то је ипак варка; И кад нас сна узме лелујава барка, К’о зна шта ти душа у сновима гледа. Можда чедне часе ведрог девичанства Који у дну твога срца увек живе, Идеале давне, или перспективе Другога
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан. Фала Богу, кога гледа по томе пустоме снијегу? Крштене душе није нигдје било оку на домаху, нити јој се човјек надати могао у то доба и по
“ Дијете се зачуди откуда странац зна име његову бившем учитељу. Маломе се учини као да гледа некога врачара. „Нећу више никад!“ прошапта у страху. И осталој дјеци приону страх.
Милун ухватио мајку за опрегљачу па се и он пропињаше на своје ножице да види свога драгога Јанка; кад би жене гледале гледа и он видара. Овај би се исправио само да одахне и да очи одмори, па опет прêгледај.
На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање. Сваки се запио као да очима гледа догађај; срџба, у једнакој мјери и на исти начин, како је момак низао потанкости, одбијаше на њиховим мрким образима.
!“ рече мали па мигну значајно на пециво. Медик саставио руке иза шије, а промолио врх од језика на крај уста, па их гледа и смије се. „Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа...
Мали Милун ухватио ресе од петрахиља, па мало зачуђен гледа око себе. И он тобоже хоће да се крсти а не умије, па мрси прстићима по грудима. Пошто се „одужише Богу“, посједаше.
„Ово ми је сестра!“ „Збиља?“ Оне се боље загледаше. Стана кад чу ту ријеч, остави вез, па приђе и она да гледа. Пошто се сите нагледаше, сједоше опет. Разумије се да их је то повело да говоре о његовој сестри.
Али он гледаше укочено, као човјек који гледа нешто на далеко, ама на далеко. Најзад Милић прекиде мучање. „Нијесам знао, сердаре, да ти је то момче тако у срцу...
Богами, сердару, жалим га као ниједнога друга; преда њ други није ноге износио, ђе се смрт у очи гледа, ђе прскају људске очи... А што, је ли овако, браћо?“ „Јест, богами!“ рекоше сви у глас. „Соко људски, брате!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Вредан као пчела. Врти се као лептирица око свеће. Вуче се као пребијена змија. Глади се као мачка. Гледа као маче у тиче. Гледи ко змиче из траве. Господски иде као патка по дубоку виру. Грају као овце с попаса.
— Штети је човек вазда дужан. — Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи. — У злу се човек гледа какав је. — Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола.
— Беда беду рађа. — Где је невоља, ту није воља. — Невоља брода не тражи (не иште, не гледа). — Разбивену броду сваки ветар противан. — У невољи сви су пути равни. — Невоља свачему човека научи.
— Осветници из крви ничу. — Подмукло псето најприје ће ујести. — Поклоњеном коњу самар се не гледа. — По курјаку се јагње не шиље. — Помоз’ бог чаршијо, на обадве стране. — Попо, попуј, ама мало и приоруј!
— Ишао Циганин њивом па опази зеца где спава у једном грму. Циганин стао, па га гледа, а све сâм у себи мисли: сад ћу лепо тог зеца ухватити, однети господару, па ћу за њ добити четири сексера, па ћу онда
Не бије мене торба, већ оно што је у торби. — Казао некакав кога су тукли торбом у којој је било камење. Не гледа бог на каљаве ноге, већ на чисто срце.
— Од туђе муке. 4 Питао син оца: — Каквом је сиромаху најдушевније дати? — Ономе што очима гледа, а устима не пита. 5 Питали старца стогодишњака: — Како му је било у толиком животу?
Пошто цар сјаше с коња, пође и он за Милошем да гледа да му се ђе не сакрије: кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мијеси хлеб, а пребацила десну сису преко
А она одговори: — Идем на воду, да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе. Онда она запита ону што носи просо: — Шта ти је у руци?
А она јој одговори: — Просо, да просе и мене и тебе и ту што гледа про тебе. Потом упита ону што има грабову гранчицу: шта јој је у њедрима, а она јој одговори: — Граб, да грабе и
упита ону што има грабову гранчицу: шта јој је у њедрима, а она јој одговори: — Граб, да грабе и мене и тебе и ту што гледа про тебе.
новца, мале таве, попрдљиве маје, старе бабе која се свађа џабе и онога Пере, који се с њима дере и ђеда који те зло гледа и мисли, боји се великијех протисли.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
да говедар неда ђевојке, док царев син ке научи занат какавгођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.
Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.
52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56. Кућица у горици на једној ножици. 57.
Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао.
” Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?
Кад већ земља протужи Богу да хоће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола.
пође од куће да добави откуд круха својој ђечици и жени; идући путем види једну тичицу шарену ђе крилима лепеће а њега гледа, те он њу ухвати и врати се с њоме дома.
много сиромах и пунан ђеце тако да их никако хранити није могао, и више пута се канио да их једно јутро побије да не гледа јада ђе му од глади умиру, али му жена брањаше. Једну ноћ дође му у сну једно дијете и рече му: „Чоече!
себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати.
Кад их цар виђе, потаја се и стаде вирке да гледа ђе ће шта ли ће ови чоек. Кад тек што на сухо изиде, сиде с коња и дохвати некаку свиралу дугу превјену и шарену као
стријелом, али приђе него дође до језера упази изван језера једну жену средовијечну ђе расплетенијех коса плаче и њега гледа, те он на ономе мјесту паде у несвијест као мртав.
погубиш, заповједи да се три пута затруби у трубу да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи.” Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Јер ко послуша речи, а не чини заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави какав беше.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе! ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе.
На кухињским вратима појављује се Анђелко. Тешко храмље, подупире се батином. Посматра Милета, гледа према шанку. С муком се спушта на столицу. Враћа се Иконија.) ИКОНИЈА: Да ми је ко причо, не би му веровала!
Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме. Ево овако! Избечено! ЦМИЉА: Немоте да ме препадате! ЈАГОДА: Види се лудило, ненормалан!
ЦМИЉА: Немоте да ме препадате! ЈАГОДА: Види се лудило, ненормалан! Да сте му само очи видели! Ко да ме гледа варницама, а не очима! ЦМИЉА: И шта би? ЈАГОДА: Свашта, да не би света и милиције!
Снег напољу сипа кано вуна, код нас бојлер, зимница, фуруна! Док он гледа фрижидер са храном, трудна штрикам пред теве екраном! Док он меша цемента за цокле, кувам супу, ринфлајш и шненокле!
Док он меша цемента за цокле, кувам супу, ринфлајш и шненокле! Перем суђе, и развлачим тесто, а он гледа фудалско првенство! А када се сврши утакмица, нацифрам се, дете у колица!
(Пратећи крвав траг, који је остао иза Скитнице, Просјак долази до врата, Врата су закључана. Он мало размишља и гледа куда ће, а затим обилази око кафане. Кад изађе са сцене, враћају се Танаско и Манојло.
И таман да се венчају... ма шта ја ту уопште и причам! Осуде га, родим се ванбрачно! ЦМИЉА: Сад се на то не гледа као некад. ЈАГОДА: Баш ме брига да ли се гледа ил не гледа!
Осуде га, родим се ванбрачно! ЦМИЉА: Сад се на то не гледа као некад. ЈАГОДА: Баш ме брига да ли се гледа ил не гледа! Да је сад мени да ме врате у фабрику, па макар и у трећу смену, није важно, важно је да се живи!
Осуде га, родим се ванбрачно! ЦМИЉА: Сад се на то не гледа као некад. ЈАГОДА: Баш ме брига да ли се гледа ил не гледа! Да је сад мени да ме врате у фабрику, па макар и у трећу смену, није важно, важно је да се живи!
Не ваља, је л да, кад човек живи сам! Чек да ти прођем с десне стране! СТАВРА (док га Цмиља обилази, гледа у Анђелков гроб): Где ли је нестала она његова гука? ЦМИЉА: Ово је стварно киша над кишама!
А што се нисте бунили кад вас је болело? ТАНАСКО (споља): Секунд, госкапетане, заборавих ову пушчетину! (Улази. Гледа Просјака.) ПРОСЈАК: Међ вама би се и арханђео угасио! Брже но слама! Ко спава с вашкама, устане препун бува!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
САУГА (одлази лево). МАРИЈА (гледа око себе да ли је све у реду. Када види да испред његове собе до прага још нису донесене очишћене ципеле и нису
ЈОВЧА Кога да мрзе? Ко је тај који би смео, усудио се? МАРИЈА Нико њу не мрзи, нико је попреко не гледа, али нећу ни да може то да... ЈОВЧА Ах, ти, ти!
одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже,
Али, морао сам... СОФИЈА и ВЕЛА (доносе послужење за владику, служе њега и Јовчу, па се измичу). ВЛАДИКА (гледа за њима, Јовчи): И срећан си, Јовча. Сва ти деца добра, и синови, и снахе.
и владика, сумњају да он сам, отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику, гледа му у очи право, силно): Дедо! Знаш: човек, цео век жедан, тражи нешто. Не нађе то. Па... дигне руке, прегори.
Дрвце порасте, зазелени, захлади... Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке... (Уноси се бесно у владику; гледа га широко, очајно, упиње се да га он разуме): Е сад, бива ли да то дрвце одсечем, дам, вежем га за сучку? Бива ли?
(С горчином): Видим ја, видим. (Тешко му да је гледа такву, хоће да је обрадује и уклони, да би остао сам са мислима које га спопадају): Да видиш што ти је тата донео!
ВАСКА (једва што показује знаке неке радозналости и радости, одлази и силази немарно, уморно). ЈОВЧА (гледа за њом; сав трепти од грозе сећајући се речи владичиних, које понавља): »Не даш је другом!
Годи јој да настави истраживање у том правцу. Полагано се издиже, седа. Гледа га нетремице, право у очи, испитивачки.
Намести ми те јастуке. МЛАДЕН (пометен, помаже јој, намешта јастуке иза ње, окренувши главу, јер не сме да је гледа: брзо се опет измиче). ВАСКА (све раздраженије): Ха, ха! Гле како се збунио, како је поцрвенео!
ВАСКА (све раздраженије): Ха, ха! Гле како се збунио, како је поцрвенео! МЛАДЕН (гледа је болно, молећи, кршећи прсте). ВАСКА Ха, ха! »Служба ми плата!« Бре, луд ли си, Младене? МЛАДЕН Па... ето..
МАРИЈА (прибрала се већ. Стојећи пред њим, осветљена свећом из руке његове која дрхти, решена на све, диже главу и гледа га, као никад дотле, право, дуго и горко, горко). ЈОВЧА (устукне пренеражен): Ама, шта је?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ко се је научен родио на свет! Гледа млад човек једну ствар издалека, коју би ваљало изблиза видити; сматра је с једне стране, но за познати је, потребало
Млад човек и неразуман гледа прси женске као да нису ни за што друго ту него да накићене и украшене цвећем увесељавају и наслаждавају очи његове; а
и паметан, којега ум даље пролази и не зауставља се при сваком предметку који му у очи пада, о, колико другојачије гледа те прси! Које превисоко и пресвето намереније блаженога јестества!
Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена. Ови гледа воду; мутну и блатну види, и која заудара на зној; неће да пије, говорећи: „Како ћу ја помије пити?
Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена. Виче старца: „Старче, нестаде воде; сад леђен пун бијаше, пак у један ма[х]
Како би гди дошао, казивао би да он има ђаче свеца, да свак стоји на опазу и да добро гледа што ће пословати; да се он боји јести и пити преда мном, а смејати се и шалити за главу не сме.
Зовем Данила и речем му да гледа и види ако не верује. „Шта ћу гледати?” — пита ме. „Мајсторију и хитрост Андрејеву”, одговорим; „купио хаљину и
Људи добри[х] и благи[х] свуда има множество, само да човек са своје стране гледа да је поштен, некористољубив, добар и разуман, и следујући овим качествам да се с људма влада, пак онда умерено добри
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кушмељ, пошто поможе брату да узјаше, стаде пред коња, па се чешка. Фратар блијед, као да је боловао, гледа у врх од чизама и вели: — Па... онај... видићемо!... Тамо по Божићу! — Ја... онај... како год ти речеш!
Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто. — Мали Јерковићу!
Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину. Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа. — Ма шта сам ја крив? Шта сам крив, за ране Исукрстове? — кука Чимавица, кад га једва допаде ред да га чују.
Е, јесу брате! Ма ћу и ја да скочим на коња, у трку, па ма оби ноге сломија!...“ Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, па одједном ђипац на њ.
— Једино ми је за мисâ какав ће ми бити нови гвардијан, а биће цигурно Вртиреп, а он, знаш, не гледа нас липим оком, нас Јерковиће... А познајеш ли Теткина брата? Ди ли је то његово дите, тај нови дијак?
— вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!... Па како ти се држи ркаћ, како ооло гледа, кâ да је мали цар!... А не би ни један назвâ „фаљен Исус!“ нити би руку пољубија фратру да му главу одсичеш!...
Од никог вримена све је пошло суноврат. Нико никога не гледа липим оком, него би једно другога отровало. Да бог сачува! Мени је дошло, да бижим! — Не лудуј, несритно дите!
Сирота, добра маја! То, истина, није учињено, али тек то показује да га она не гледа као дијете, да није више за „триске“. Па онда наскоро ће се удати и Галица, и оженити Чмањак, и дорасти Шкембо,...
Па онда то га је и понижавало. Каква је то улога, њему, ђаку пете године, да кришом гледа ко пролази!... Одједном отвори шире врата, те промоли и труп. — Шта је? Ко је? — пита Брне.
И с меном је сад таки. Не гледа ме у очи и говори ми припокорно, кâ да ће се исповидати у менека. Шта је то, питам вас ја?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да се свидим.) Брдо ме гледа беоњачом снега, С тек неколико црних, земних пега, Што ко зенице неке пиље у ме: Ко се то залуд скрива уз руб шуме?
О тако и тај мирис, боја... О тако и ту кућу стару Не држи више земља, но ја. ДВОЈНИК Он нема очи — ал ме вавек гледа. Има за мене увек реч немушту. Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда.
О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива — да сан није Заспалог нечег усред леда? Тај мрак — да није болест сјаја? О сјај су само врата краја.
Нек место песме, из твог полумрака Гледа са стола празан лист из свеске И пепељара пуна опушака. ПРАЗНИНА Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Одувек су те шарене очи изазивале нелагодност у њему. Сад се постидео и зато што га гледа одоздо. Стајао је неколико тренутака, рабаџије су луњале по дућанима и сви су понешто куповали.
Никад није видео да дуван тако дими. Туркиња лако седи прекрштених ногу, строго и редом гледа све путнике, нагиње се да их боле види, као да расте из напухнутих шалвара.
Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким, запаљеним. Гледа их: некада, на путу До ове механе, радовао се њиховој тежини. Слатко су му грејали недра. Ситне и топле детиње песнице.
За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним
Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом,
Има тако мршаве деце, прође Ђорђу. Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије.
— Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не позову. Аћим ћути и гледа у колена.
Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку.
Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека! — рече и запали нову цигару.
Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут. Зашто бар није одговорио на моје последње писмо? А зна да пише кад му паре требају.
Главу још дубље увлачи у астрагански оковратник. Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса.
Шта ли му се догодило? Овакав капут ни краљеви намесници не носе. Још јаче застрепе. Вукашин гледа у своје руке, осећа очев поглед и оправдава га: природно је. Син сам му. И ја бих такав био према свом сину.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Господар Јеврем застаје испод прозора на крају бочног дела куће, прозора који гледа у Јевремову улицу, и дозива: „Никола, хеј, Никола!
Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: –
Господар Јеврем гледа Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се
Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xоће да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних које је добро познавао.
) Ту Господар Јован стаје и ослушкује трепет светлости која овде никад није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била његова,
Али тако то бива. Господар Јован дуго гледа у једноспратну зграду на углу Јованове и Вишњићеве где је била апотека Савке Каљевић.
Усправљена и у старости, лепа, умрла је пре неку годину. Назире је Господар Јован и чики му се да Савка Каљевић гледа, кроз излог, уз Вишњићеву, ка Музеју: чека да види чувену браћу Поповић како се спуштају низ падину.
Сима се нагиње над дечака а на лицу му је туга. Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да
Подиже главу, више нема туге, сад је на реду одлучност, не гледа ни у кога у обручу а свакоме изгледа да гледа баш у њега (и тој се вештини научио од пацоликог банкара), и каже да дечака ваља брзо однети, можда му има спаса;
У својој стражари које нема, на углу Капетан-Мишине и Симине, Сима терџуман увек гледа, и одмахује главом, оног луцкастог терџумана који, пре много деценија, наилази са везаним низамима и мирним грађанима,
уђе под шатор из ненада, затицао свег црног и од сумње: није веровао никоме, тај Црни Ђорђе, а ипак су га изневерили. Гледа Чарапић у своје бронзано лице и чуди се самоувереном новом добу.
На његовом лицу, црном колико од сунца толико и од несанице, ништа се није видело. Васа Чарапић гледа у високу зграду, са куполом, укосо од Дома ЈНА: зидана тридесетих година овог века, сачувана у бомбардовањима, она
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
са сјеверних мора, Становник магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој
Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико успомена свети’, С киме
Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не смејте се, драга госпо, Том је ваша ћерка крива!“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА НОЋИШТУ Студена ме
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!
свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дрем'о; А квирит стоји млад, И с чудне статуе те, сањиве не своди очи, И гледа бајни рад...
ногу, под венцем питомих ружа, На степеницама златним Коринтска Хетера седи; Она је подигла очи, и страсно Августа гледа; И пламен љубави блиста са њених образа бледи'. Веселе ври и бруји...
гаврани ће крај нас да пролете, И не покидавши ни једну од уза Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји За нама и гледа на нас к'о Медуза. Ј. Дучић ЛXXИИ ПОВРАТАК Вратиће се опет када лишће пане, Кад заплачу хладни ветри обалама.
Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, и бришућ' чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба!
Она господари. Ја сам к'о Мазела, Привезан на коњу у дубокој ноћи, Што гледа за Степом где промиче степа, Без наде, без даха, без воље, без моћи, Сатрвен и сможден, у очима страва Разјапљена
што у мраку куња Ти ходиш са душом малокрвног чеда, Укочена, смешна, - док се порок шуња И негрљен стас ти са грохотом гледа. Но ти ходиш мирно, гладиш своје седе, Излишна врлино у оргији мана, Као тужни мирис увеле резеде.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
ал' се виде зраком облачени, како морски велики острови кад их зима снијегом обуче, те их пловац из даљине гледа.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
младе ученике упознао са овим звезданим јатом, одвојио их је у две подједнаке половине, једној од њих је наредио да гледа нетремице према источном делу хоризонта, а другој да гледа према западном делу, а обема да пажљиво прате што се на
је у две подједнаке половине, једној од њих је наредио да гледа нетремице према источном делу хоризонта, а другој да гледа према западном делу, а обема да пажљиво прате што се на посматраном делу небеског свода дешава.
И племенити Рајмондо то је увидео, али, видите, већ његов наследник гледа попреко на те списе неверника, али их трпи, изговарајући се на мене.
„Ви сте их, Сер, раширили и одлетели на њима до краја васионе!“ „Не знам, драги мој, како свет на мене гледа, али ја изгледам сам себи као какав дечачић који се игра на обали мора и ужива да онде нађе какав обли шљунак или
Док ми Фарадеј то прича, посматрам га пажљиво. Он се мало погну као да нешто вреба, па гледа светлуцавим очима у даљину да онде нешто запази.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем
Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад
блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа. Тај исти рођак дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе.
“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла. Само студент седи непомично, гледа ме подсмевачки и добацује ми сваки час, климајући обешењачки главом: „Сервус, бато, готов си.
— Ја, гоооосподине, капетане. — Па увек ти? Он гледа у земљу. — Добро, Секула, излази! А у официрским патролама, вођ, официр, сместа наређује: — Секула Ресимић напред!
И од клупе до клупе, од хладовине до хладовине, слуша како хрчу мајстори на тезгама, у поливеним дућанима, и гледа како се тешко гегају и шичу гуске по врућој калдрми, а у хладу боса и голуждрава деца играју пиљака и чаврљају као и
— Секула, дај две чаше за маријаш. Он полако отвара очи, гледа око себе, трепће и изговара једну једину реч, гадну и непознату ван ове вароши, а на коју се не љути нико, јер се
одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази за дубраву, и брује бандере и Морава шуми, а он испружен, на сену, гледа у небо пуно звезда, удише Мирис траве и пева, пева: О... о...
поправ... Један осуђени регрут, сав у ватри, бунца: — Људи, ево переца, ево переца, ево врући' переца! И гледа у шаке и церека се, па их окреће и гледа у нокте: — Ево переца, ево врући' переца!
И гледа у шаке и церека се, па их окреће и гледа у нокте: — Ево переца, ево врући' переца! И док сумрак, сив, прљав као чађ, пада на кршеве, природа дивља и
Утом дивизијар са штабом сустиже колону. Он је замишљен, и са левом руком на слабини јаше лагано и оштро гледа у даљину.
ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама? Ђенерал се упола окреће и гледа га преко цвикера. — Не знам да ли умеш чувати тајну. — Ви... ја мислим... бар... господине ђенерале... уосталом...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Чепукајући по благоваоници, у часу кад га нико не гледа, хитрином камелеонског језика уграбио би коцкицу шећера из дозе и затим је полако отапао у устима, сав унесен у слике
То ти је слично оним брижљивим њемачким Гебрауцханwеисунг-има: држите чврсто апарат лијевом руком тако да вам палац гледа према горе, настојећи да ос апарата буде стално у окомитом положају, а палцем и кажипрстом десне руке прихватите
Отада смо се чешће сустајали. У нашим разговорима пробудио ми се онај утисак да на свој позив и на своју умјетност гледа с извјесним одстојањем, да стоји изнад њих. А то за умјетника никако није добар знак.
властите ноге, човјек ју је смјеста осјетио као нешто вањско, туђе, као нешто што се супротставило њему и што се с њим гледа очи у очи.
Прича и прича, а испод ока погледава на болесников воштани нос, и опет броји минуте. А болесник шути, гледа у дугмета његова прслука и у себи пребраја његово бројање.
Посјетилац одврће поглед од прозора, крадом га скреће на болесника. Гледа у његово пепељасто лице, у његов воштани нос, и духовно се спрема на одлазак.
„Кажи ми искрено, како ме налазиш?...” Оним „искрено” хоће да купи могућност да вјерује у ту лаж. И гледа у нас понизним очима.
Сад гледам на живот онако као што се гледа на пејзаж: у њему је све истодобно присутно: ријеч „прије” и ријеч „послије” ту су бесмислене.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Међу њима беше и Станка. Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоколо. — Чусте ли за Ђурицу? — рече једна.
Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије. Тако му и проговори, оним обичним гласом: — А гле!... Ђурица!...
Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо,
Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет. Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. — Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров.
Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште
Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека. Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.
— Окупила ме Живана пљускати — поче Јелица — те искочих из вира... Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се. Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде.
Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније.
»На коњу је, не може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. — Предај се! Не гини! — викну жандарм с коња. Ђурица потрча још брже.
у кућу, Никола угледа снаху како је необично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. — Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем.
!... Шта треба човеку друго ?... А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа... Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...
изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа... Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио... Баш не волим онај његов поглед! Боље ми је овде.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, а пожар се једнако к њој примицао.
Путујући овако задуго, дође у једну варош. Како уђе, гледа тамо-амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш̓ коња па ходи у авлију.
Онда загрну рукаве, па почне гледати преко планине. Дивови га упиташе шта гледа, а он им каже: — Гледам преко кога ћу брда пребацити ови камичак.
Идући још даље, опази трећег чоека, који у небо гледаше, и упита га што у небо гледа и шта отуда изгледа, а овај му каже да је бацио џилит у небо, „и ево — рече — три сахата га чекам да пане, па га не
себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати.
Али мали мирно сједи и све то слуша и гледа, а онај крајцар трља по столу. Наједанпут врата се широм отворе и пред њега лупи усијан ланац, а он га само погледа и
Врат га послуша, па узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, па кад не виђе нигђе ништа, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости.
Средњи брат устаде одмах, узе три камена и испе се на врх јеле, гледа на сваку страну, али све залуду. Пошто огња нигђе не виђе, сиђе доље и каза Грби да није видио свјетлости.
Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату.
Има ту и младог кô роса и скоро сувог, и пуног рода, па има и кукоља, а све то коси један слипац. Не гледа он кудан и шта коси кад нема очију, већ ди завати.
много сиромах и пунан ђеце, тако да их никако хранити није могао, и више пута се канио да их једно јутро побије да не гледа јада ђе му од глади умиру, али му жена брањаше.
заповиједи да се три пута затруби у трубу, да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи. Цар то послуша, особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.
Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.
Од искони, од векова се постоји. Васиона, вечна сила, вечност прати: Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји, Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.
јој остаје, и слика се ствара: Небо плаво, ведро, као њено око, Поглед који прича, теши, разговара, Појима и воли и гледа дубоко.
Путем стварања не креће се снага. Мој свет ме гледа погледом трупина, Као остатак од страшног пожара: Ја га се клоним к'о црних купина, Као и трња, што гребе и пара.
Мој свет ме гледа погледом трупина. Ја данас не знам за ноћи уморне, К'о ни за дане покривене сплином; Ја данас не знам за мисли
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном
дођу очи, и ја видим тад: Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет.
” УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — На Калемегдану, поред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа земље наших нада, Што их тајно крије та даљина плава.
” Ја имам речи: ви сте моја чеда Поспала, хладна, у повоју смрти — Али не ове што у мене гледа, Чији ће додир светлост за ме стрти.
Носи мртве речи. Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом
тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се отварају врата Од гробнице света, заспалих земаља, Да
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Међутим, ја сам је стално посматрао и скидао поглед са ње само ако сам опазио да ме неко гледа. Убрзо је она то приметила и, с времена на време би ме погледала хватајући мој поглед пун дивљења, али у исто време
Он, међутим, не гледа на науку као на задовољство, већ се њоме предано бави када се може корисно применити.” Тиндал је онда наставио
Много му је било стало да се опоравим, али је увидео да ће мој усамљенички живот који се одвијао на трему куће која гледа на Хејстак Маунтин, онемогућити моје оздрављење - физичко и душевно.
Али, без обзира како се гледа на ствари, Ваши је то запазио две године пре Хевисајда, а ниједан од ове двојице није у томе видео специјалан случај
Ономе ко се не разуме добро у науку и гледа је површно, Национални савет за научно истраживање личи на дивну установу организовану као трећа полуга народне
Ћипико, Иво - Приповетке
Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук.
каза, откопчавајући брижно свој зимски капут. —За невољу је, господару!... . Човек погледа на Марка, који гледа у земљу... —И тај момчић... Могао би и он да ради... — извадивши новчаник из џепа, утисну Цвети новчић у руку.
— плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо!
И буљи у простор, и пренаша се мишљу код запуштена огњишта. Гледа пусте њиве, обрађена поља, и сјећа се труда и зноја док га је обрадио; и гледа пред собом огладњелу стоку што на
Гледа пусте њиве, обрађена поља, и сјећа се труда и зноја док га је обрадио; и гледа пред собом огладњелу стоку што на голети скапава — нема чега да , се маши.. .и смрче му се у души.
И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује
И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали!
Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је лепше од освете?!
Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листо
— изрече умилно стари. —Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем. Наново ћуте. Млади судац се замислио. Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне
а сунце се нигда и не показује; оно само што за ведрих дана часом обасја врхове виших зграда, па га се оздо од жеље гледа како се одбљескује на горњим стаклима.
—Брзо, па постави трпезу! — јави се госпођа, вукући се лијено из кухиње, застаде код прозора и гледа кроз стакло доље, у блато и каљуже слабо покалдрмљене улице.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
и елементарних јединица из свакидашњега језичког саобраћања потпуно збуњује читаоца, јер он је навикао да на поезију гледа као на особиту употребу особитих, емоционалноекспресивних језичких средстава, а сада поезија почиње да задире у саме
Зато се и на синтаксичко опкорачење стиха гледа као на одступање, грешку или неспретност, а у нешто блажој мери је однос и према опкорачењу цезуре, при чему је јасно
заврши, излази из овога условног времена и доспева у једну другу временску „перспективу“, из које, тако рећи, споља гледа на причу. Али о томе ћемо касније нешто рећи.
долази на другој равни, где се заједно с еволуцијом песничких облика помера чисто временска тачка с које песниково око гледа.
Општа тежња ка померању угла (све до обртања) под којим се гледа на ствари свакако је утицала на изглед песничких слика. Зато се понекад чини да су искошене, па чак и с наличја дате.
налазимо драматичан призор изменљивог осветљења на вечерњем небу, при чему је само вече персонализовано (застане, гледа, осврће се), што наговештава прикривену митолошку позадину, сличну оној – иначе много јаснијој – коју често сусрећемо
И ту, на крају дана који потања у ноћ, песниково будно срце такође се враћа у сан: Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан, И расветли се нагло ко да би сунце да врати; Осврташе се тако тад да нам и погледом плати Тај Час; о
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест!
ЧЕДА: Ама, којом девојком? ЖИВКА: Па са твојом женом. ЧЕДА: И доћи ће овамо Никарагуа да је гледа? ЖИВКА: Разуме се! ЧЕДА: Е, то је лепо! Слушајте, па треба казати девојци да се обуче.
Је л' то централа?... Дајте ми, молим вас, (гледа у цедуљу) 5872... ало... је л' то фотограф Пешић?... Ви сте?... Овде је госпа Живка министарка.
) Ма шер ами!1 (Полази и са врата баца јој пољубац.) Папа! Па-па!... XИИ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (остаје запрепашћена и гледа глупо час на врата на која је Нинковић отишао, а час у публику, као да би хтела рећи: „,Видите ли ви шта ово мене
ЖИВКА (окрене се на собним вратима): Па-па! Папа! XИИИ АНКА, ЧЕДА АНКА (гледа за њом изненађена. Затим прилази огледалу и, квасећи прсте на уснама, дотерује обрве и удешава фризуру).
ЧЕДА: Разуме се! АНКА (полазећи): Верујте, врло је интересантан сан. (Оде.) XИВ ЧЕДА, ДАРА ЧЕДА (гледа за њом): Хм! ДАРА (долази). Где си, бога ти? ЧЕДА: Ја? Код адвоката. ДАРА: Шта ћеш код адвоката?
ЧЕДА: Па како да је не узимам озбиљно кад ће тај Никарагуа доћи сутра да те гледа? ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати.
Видиш; жену можеш увек да добијеш, а класу, богме, не, а сваки паметан човек гледа да шчепа најпре оно до чега се теже долази. Зар не?
ВАСА: Нека лепо сваки каже шта му је на срцу, а ја ћу да запишем, па ће онда Живка да гледа, што може – може, а што не може – не може.
ДАЦА (искашљује се). СОЈА: ...дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа. А и сам адвокат, који ме је бранио, код куће мени једно говори а на суду друго – па онда дабоме да сам морала
Идем да легнем мало, гледајте да ме нико не узнемирава. (Оде.) АНКА (долази на задња врата и одшкрине па гледа шта се збива напољу. Свађа се полако стишава и удаљује).
Ја сам, бога ми, мислио да сте старији. ЧЕДА: Нисам. РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо. ЧЕДА (гледа га и мери са свих страна): Дакле, ти си то, обешењаче један, а?!...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Приповедач гледа унутра, интроспекцијски, а креће се уназад дуж свога памћења, и кроз помало замагљену копрену успомена, што Станковићев
Али док у Старим данима приповедач Миле ретроспективно гледа и приповедање изједно тече у првом лицу, дотле се у Нечистој крви ретроспективно виђење везује за саму јунакињу, а
При томе такође сразмерно јача тежња да се на догађаје гледа као на догођене, што с правом можемо именовати као једну врсту потенцијалног сећања.
Постоје периоди кад се на висок степен књижевне вештине гледа као на извештаченост, кад се од ње зазире. Довољно је,уоцталом, подсетити да су у вечитом спорењу „старих” и „нових”
Али он на ликове гледа као сведок са стране, као оштро, продорно, али увек и „туђе“ око. И не узима видљивог учешћа ни у једноме делу радње.
Па и кад је капију отворила, једним крајичком гледа на дошљака а другим и даље на мајку. У другом делу описа, који је наведен, то се не види, али се зато види у првом,
Софка није знала да ли и она да се рукује с њиме или да га пољуби у руку”. Тренутак затим види га како гледа у кућу, што се такође одражава у метаболи: „Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу [. . . ]”.
затим види га како гледа у кућу, што се такође одражава у метаболи: „Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу [. . . ]”.
Само што тај „гост” некако чудно и такође, са своје стране, узнемирено и из потаје гледа на кућу, при чему се она именује карактеристичном метаболом са упућивањем на Софку: „њина, Софкина кућа”.
Такво именовање изоштрава слутњу коју је већ подстакла једна необична инверзија у Марковоме погледу: он гледа обрнуто, кроз себе и иза себе.
преокрет у сижеу са трагичним последицама по оба лика, Софку и Марка: „Само њему, госту, чинило се да - а то као да гледа обрнуто, кроз себе и иза себе - отуда са њине, Софкине куће, једнако гори свећа и осветљава овамо испред њега пут”.
Одатле она „гледа доле по улици,комшилуку и чак тамо око цркве, у чаршији, јер се све то видело, пошто је било испод њихне куће“.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Кад човек с противне стране погледа на манастир, учини му се да гледа два реда ластиних гнезда припијених уз голи, од времена као мѐд мрки крш.
Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво што се нису сви
И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце. Родбина одиста умуче у чуду. Арнаути почеше да се згледају.
Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе. Рогожњанин скрсти руке, па трпи зулум. Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, госпо– дине!“...
и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад српске земље да га сачува Србији, и — на новац гледа као кнез Михајло!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна.
Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо. Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили.
То с’ кандило припаљује Рад’ спаса и лека, Од колена до колена, Од века до века. То кандилце, омладино, Гледа твоју мету, Радује се сваком твоме Напреднијем лету.
Свака сила у твојој је властн, Тврда ј’ вера — ти нас хоћеш спасти.“ Тада Христос уста сред кораба, Благим оком гледа десно, лево; Обе руке над њиме рашири — Ветра неста, и норе се смири.
ПРИМОРКИЊА (Уз слику) Сваког јутра и вечера, После сна и рада, На обали морској чека Приморкиња млада. Гледа оне пусте путе, На ким нема трага: На те ј’ путе испратила Свога војна драга.
Прође поред просте жене, велом прекривене, Јури у свом хитловању, и не гледа на њу. Жена откри благо лице — ох, како је мила! Руља већем одаљила. А то ј’ срећа била.
“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом. Гледа тако дуго, Сита је светлости, — хајде сад што друго! Кад окрете леђа свећином пламенку На дувару
“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом. Гледа тако дуго, Сита је светлости, — хајде сад што друго! Кад окрете леђа свећином пламенку На дувару спази својег тела
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВАСИЛИЈЕ (загрли је): Хе, ти си моја. ЕВИЦА: Ти си мој Васа. (Пољуби га.) ПОЗОРИЈЕ 2. ФЕМА, ПРЕЂАШНИ ФЕМА (гледа ú доникле, пак се после продере): Вос ис тос? (Они се раставе.) Несреће и смради? Је л то нобл, тако Французи раде?
Ах, по два мужа, разумеш? По два мужа, ах, ах, а кукавне просте? МИТАР: Е, оне имају по три. ФЕМА (дуго га гледа): По три?... Мужа? МИТАР: Питај сваког који је год био у Француској, па ће ти сваки то исто казати.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Биљка те мисли; мој ум се исели Смело у цвет који иронично гледа Лобању празну. Ко птицом исцели Понор пролећу безазленост преда.
Краков, Станислав - КРИЛА
Два задувана војника доводе заробљеника. То је мали Грк са великим очима од ужаса. Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања. Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени.
Шиба челик стоструко стостручном камџијом. Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу. Куршуми рију сунцем испечену земљу, и бацају облачке прашине увис.
По том је навикао да гледа бароничине истурене груди под кецељом, и да осећа мирис њеног тела. Било је потребно да буде ту, крај такве жене, да
Петровић, Растко - АФРИКА
Тела су им тако хармонична и мускулозна да их човек гледа као уметничке творевине. Ови дечаци су још из племена Волов, које не спада у најлепша.
Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа.
Доста је да им само неколико минути буде изложено теме или врат, да се голим оком гледа у њин одблес и преламање на води.
Затим се моја кола удаљују; Вуије гледа за њима и врло дуго остаје на друму машући ми. Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се
Лупамо. Песма одмах престаје; црнац који излази гледа нас с неповерењем и уплашено. Седео је сâм у својој колиби, певао пратећи се неким кастањетима од тврдога дрвета
Ја сам скоро задовољан што одбија да ми „гледа у колу.“ У округлој колибици иначе као на каквом буњишту маса прљавог корења, полупаних калбаса, љусака од јаја.
Неки човек, стасит, уморне, клонуле главе, голог тела намазаног блатом које се већ сасушило, улази и гледа ме ћутећи. То је болесни Блонде. Израз његовог лика и изглед имају нечег што је заједничко и биволу и човеку.
Нека црна жена сасвим нага, тешких чврстих груди које као да је вуку води и земљи, прилази и гледа задовољно како размазујем помаду за бријање. Стављам је и на њене образе и она сва срећна одлази.
нико више није могао сматрати обичним туристом, и да силом прилика ја више нисам могао гледати око себе као што гледа прости путник.
' Свеједно. Не тера мене на то нека чежња за Европом. Европа изгледа бедно кад се гледа одавде, и ја је не желим. Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу.
Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним
Сладуњаво и иронично насмешен, жмиркајући, гледа ме како сликам са његове терасе. Око њега врзмају се жене, деца и коњи. Силазим одмах да га поздравим.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ДРУГА СЦЕНА Иза старих грмова помаља се Станоје Главаш и, ослонивши се на дугу пушку, гледа час у Исака, час у момке. Место је исто. ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили! Има ли гдегод нешто од лова?
Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази?
Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само...
СПАСЕНИЈА: Ох! ГЛАВАШ: ’Ма ћерка лепа нешто застаје! Можда јој онде неће годити Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.) Шта велиш, душо? Има л’ у цара и најмоћнијег Овако харем да је намештен?
ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа!
Но да утулимо ватру? РАДАК: Чекај још! (Издалека се чује пушка. Јања се узврпољи и гледа да се од ватре уклони.) ПОРФИРИЈЕ (Радаку на уши): Пази на старца!... Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт!
Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?... РАДАК: Спремно је све. ГЛАВАШ (гледа по гомили бегунаца): А, Ђенадије!... Оче! ЂЕНАДИЈЕ: Главашу храбри, За крв сам своју продô благослов!
И бог са сином Ког сам за живот срамно продао! ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији! (Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати!
Док јуче са зором штуче некуда, а око ићиндије ево га опет у град са некаквим Мехмедом из Арнаутлука!... Ћерим гледа, па тек врти главом... ПРВИ ТУРЧИН: Ти како судиш, то бјеху прерушени хајдуци?
Каква је, Хусо, она баба што се око врата шуња?... Да је ноћу видим бих од ње у свијет бјежао! ПРВИ ТУРЧИН (гледа кроз прозор): Та то је она ноћашња вјештица те нам издаде хајдуке... Баш никоја друга до она!...
ПРВИ ТУРЧИН: Љепше, вјере ми!... ТРЕЋИ ТУРЧИН (гледа најпре кроз прозор, а после се окрене баби): А би ли, бабо, што ’но кажу, и мртва сина могла познати? СТАНА: Куку!
СТАНА: Куку! Зар мртва?... (Гледа усплахирено у Салију.) Човек си, видим, Али у твојој црној зеници Кô да се живи ђаво згрчио, Те онде дува мехом
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Бедни ли смо ти ми људи!.. ...Преко крвавих трупова што леже пред нама, и у којима сваки од нас гледа своју рођену скору судбу, ми цмо продужавали пушкарање с Турцима.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!
Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји. — Та страхота даклем уме Да се стиша и затаји! Ко га гледа, не би рекô Кол’ко с’ у њем мртвих снова, Кол’ко с’ у њем изгубило Жеља, нада и бродова.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Онда су се ређала латинска имена рана на његовом телу. Имало их је десет. Гледа једнога дана ту листу потпоручник Пера, звани „Ђеврек“, и насмеја се. — Бре, бре... шта се измотавају ови лекари.
— Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. — Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га.
— Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени! — Онда гледа „Махера“ полуотвореним очима. — Знаш... погинуо каплар Стојадин, онај... и Марко, и Радован.
— Господине капетане, треба да легнете — умирује га Пера „Ђеврек“. „Фикус“ забацио руке на леђа, клати се и гледа преко рамена Перу. — Хајде да спавате! — вукао га је његов водник Брана. — Доста је било. Чуће управник. — А... Ш’а?.
Неко повика: — Ето их! Пера скочи на сто и раздера се: — Братушко! Смех се разлеже. „Фикус“ га гледа заводњеним очима и, као строго, вели: — Господине потпоручниче, бићу принуђен, да вас путем милости своје вежем...
Када је приведоше столу, фркну и једно уво истури напред. Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“. Сима и Пера пипају јој жиле на ногама.
Брана саветује „Фикусу“ да коњима командује „мирно“. Али „Фикус“ га и не слуша, већ гледа како се извлачи врана кобила... Као да одахну. — Но, извуче се...
Према светлости ракетле видим сада војнике, целом дужином, где седе и пуше. Сваки пети стоји и гледа кроз отвор пушкарнице. Ракетла се спуштала брже. Час свитне јаче, па замре. Околни предмети подрхтавају.
Нерви били затегнути... Напољу овлада тама. Кроз отвор земунице видео сам у даљини где жмирка једна звезда. А њу гледа и позадина, која мирно спава. Командир погледа на часовник. Извадио сам и ја свој. Била је поноћ и петнаест минута.
— Море, Дачо, брате слатки — вели му његов вршњак, обвезник чиновничког реда ко ће још наше бабе да гледа. — Море Ђуро, да ја теби кажем... Не ратују старци већ деца од двадесет година... А ти не бирају.
— Бато!... На „фронтету“ говоримо све, а овде не смеш да штуцнеш... А-ха! — он се замисли и мутним очима као да гледа у даљину. — Тамо... на фронту су прави синови. А у позадини су курве, кукавице, забушанти.
Лука се наслонио на бедем од земље, зубима стегао муштиклу од вишњевог дрвета и сањивим очима гледа у Могленску равницу. Војин седи на троножној столичици пред земуницом и чита „Понор“ од Гончарова.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дајут многи њој динари, ал' то она и не мари. Многи њојзи шешир скида, ал то она и не гледа. Фризур носи холандијски, када шета, игра пољски. За њом скупа свила шушти, око грла сва се злати.
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Босна, сестра твоја, на тебе гледа, И не жели теби никакова вреда. Ко тебе ненавиди, не боји се Бога, Од којега теби иде помоћ многа. Востани, Сербије!
Не гледа кад љуба мене моја. Сва одела отворене боје, Хаљине и све ћу блистне свући, Плачно што је к’о и срце моје, Сав с’ у чр
Југ Богдану рече, „Јер срце кад је ладније од леда, Не чувствује што опште добро пече, Већ само своју подлу корист гледа, К’о кртина кад испод земље рије, Да сваки не зна куда траг свој крије.
” То рече, па Милоша мрко гледа, Ког’ оцрни притворством Вук неверни, А Милош када смотри која беда И стид му грози, за тај укор скверни Одговори:
Свака мати њега гледи Хоће ли јој ћер узети Да поред ње коло игра: Момче младо голобрадо На све редом лепо гледа, Ал’ узима Цвет-девојче.
Момче младо голобрадо На све редом лепо гледа, А узима Цвет-девојче. Кад се сташе окретати, Проговара младо момче: „Чујеш мене, Цвет-девојче!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ПРВИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА У кнежевоме двору Јелисавета гледа кроз прозор. ЈЕЛИСАВЕТА: Не, то није моја Венеција, Невеста сјајна мора зеленог; А то што гледим, тамо далеко —
(Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета збуњено гледа у Ђурђа.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: У руку, чедо! То је обичај. ЈЕЛИСАВЕТА: Обичај? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Светиња!
КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Кад?...“ Тако и бродар мучне пучине, Упрвши поглед, пун очајања, У безграничје гледа жалосно; И залуд пита бурне валове: Којег ће дана земљу угледат?
Показује ми руком леденом Одмора жељног кућу вечиту, И душа жуди строгом судији Неучињене правдат грехове — (Гледа унаоколо по разбојишту.) Ах, боже мој! И ту је текла крв!... Братска крв. Ви’ш оно онде!... И то је српска крв!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу! — издера се Мијо силовито, па подиже очи, у којима се свијетлило неколико суза.
— То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре. — Мора! Закон те гони; ми те не гонимо.
О, небо вас убило! — врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају.
Судац: Ја овог човјека не разумијем. Писарчић: Ја би река', господин судац, да је он бена. Давид (гледа га презриво): А ја би јопе' река' да он није бена! Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена?
Давид: О, чекај, љубим је, да је видим! (Пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана Влада, гôд јој њезин! (паде са столице).
Давид: А, има, има у вашег цара! То смо виђали данас. Немој ми кварити рачуна! Доктор (гледа га са свију страна, уноси му се у очи, вади некакву справу и мери му главу). Давид: Шта?!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Проклети предаци! Умом пуним леда Сахранисте срце, што сав живот значи. Сад из мене само Ум слуша и гледа; До наготе гадне сваки Идол свлачи. Да.
На свету војну позивљу те она, Да спасеш свете иконе и мошти. Цар, опустивши мач, гледа где гази Нараштај нови стазама долина... Но гле!
Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима... Врло важне бриге.
АНЋА: Па шта? МАРИЦА: То што сам ти казала — Ђока! (Одјури весело у собу, из које је дошла Анђа.) АНЂА (гледа за њом и крсти се).
Увиђате ли колико је ово важна ствар? На нама је да спасемо државу; у нас, у овоме часу, гледа и држава и династија! (Општа тишина. Он их посматра, и пошто прошета два-трипут размишљајући наставља.
А шта је то сумњиво лице? 'Ајд' кажи, Тасо, шта је то сумњиво лице? (Таса слеже раменима и гледа у указна лица.) Не знаш, дабоме!
КАПЕТАН (грађанима): Обесићу вас за језик, разумете ли, ако чујем да ову државну тајну крчмите у чаршији! (Опет гледа Ђоку.) Дакле, ти си то, голубе мој, а! (Вићи.) Признаје ли? ВИЋА: Признаје! ЂОКА: Не признајем ја ништа!
КАПЕТАН (гледа га и размишља): Ама, бога ти, мислиш ли да ће тако бити добро? (Размишља и врти главом.) Слушај, готово ћеш ти да имаш
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
залеђу: у првом За крухом (1904) одлазак главног јунака, образовање у туђем граду и повратак у завичај, на који се већ гледа другим очима, а у другом Пауци (1909) развијена је слика социјалног раслојавања.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак... Стреловит после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак. У Сумраковцу 1858.
Ал’ и Турци наваљују, Крвожеђу х’јене љуте Сипајући пламен живи На кров куле нападнуте... Поноћ гледа силу беса, Па се јежи, стрепи, стреса, Вихор диже урнебеса, Риче страшно, јечи, стење, Ломи дрвље и камење; А са
Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету пустињака У тим црним мантијама...
Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету пустињака У тим црним мантијама...
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Узимала би или плетиво или опрано рубље да шије, крпи и гледа кроз прозор на двориште, башту, капију, улицу. И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир.
Износи оне греде, полуге гвожђа и све што стоји испред дућана, око улаза. Младен, помажући слузи, гледа како он све ређа: сваку ствар на њено исто место намешта, веша, док дућан не добије исти онај јучерашњи изглед.
Младен гледа како она, слушајући пажљиво шта јој он казује, одударајући од црвенила, тамноће собног намештаја, покроваца, јастука,
— Збогом, нане! — вели баби која се, као увек, одмах за њим види. Са прекрштеним рукама она га отпраћа, гледа како ће јој он, полако, погурено, сигурна корака отићи.
И док тако чека да то све изађе, он једнако стоји и гледа како се све више раздањује, чаршија почиње да се бели, шарени од уздигнутих ћепенака, излога, и чисто сва се светли од
А овом моме и донеси, и принеси, и води му рачун, аја! Хајдук! Ни води рачуна коме даје, ни од кога узима, већ само гледа кад ће дућан да се затвори, па а по маалама, а са девојкама, песме, играње! Младен слуша. Али не поноси се.
Седи она, као увек, мирно, безбрижно. Гледа улицом, пролазнике, и на њихове поздраве отпоздравља их мирним климањем главе. До бабе и мајка му седи.
Да се тиме показује како је он од њих бољи, старији. Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава.
Сваког часа она, одупирући се рукама о капију, истурајући рамена, прса, сагињући се над оцем, извирује отуда и гледа улицом доле-горе. Гледа да ли су по капијама већ све девојке изишле.
одупирући се рукама о капију, истурајући рамена, прса, сагињући се над оцем, извирује отуда и гледа улицом доле-горе. Гледа да ли су по капијама већ све девојке изишле.
Младен види како њега гледа. Зна да је лепа, лепо се наместила, па га са задовољством гледа, тражи да од Младена види да ли је задовољан њоме,
Младен види како њега гледа. Зна да је лепа, лепо се наместила, па га са задовољством гледа, тражи да од Младена види да ли је задовољан њоме, како се обукла, накитила.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
), отока (облог од куваног лишћа од б. »који не гледа у море«, ЗНЖОЈС, 9, 45), опекотине (бобице и лист, Г3М, 1. с. 350), живе ране и занемарене ране уопште (ЖСС, 270; ГЗМ,
Илији« (ГЕМ, 42, 1978, 397; в., у вези с к., и 424 ид, 494). При окопавању има разних врачања и гатања: код Поповаца гледа се тада како к.
пре сунца, гола девојка откине цвет »сунчогледа« у башти, па га пробије дружицом (већим вретеном) и кроз ту рупу гледа момка с којим жели да се здружи и да му окрене памет (етимолошка магија, СЕЗ, 58, 1948, 254, Гружа).
Србији, у Буџаку, обрника се употребљава у љубавном врачању: кроз круг од њених семенки нанизаних на конац девојка гледа момка којега воли, да га »обрне« и да он њу заволи (ГЕМ, 37, 1974, 225). Метла, пољска (xерантхемум аннуум).
Сијерак (ѕоргхум). Кад се окопава с., гледа се како му иду жиле: ако »иду правцем доле, у дубину, слути да ће љети бити суша, а ако се жиле развијају устрану,
Ћипико, Иво - Пауци
Човјек са перчином, дрхтећи и стрепећи од нечега, приближи се газди. Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и, док сачека, вели плачљивим гласом: — Господару, опреми и мене!
Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио...
али не мари .... — И изброји му на руку за тридесет кварата кукуруза сто и двадесет круна. Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и оклијева спремити га; па, пошавши, једнако о нечем премишља.
Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари. Мучи се на сваки начин, гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна
И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела. А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој
Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући. Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу.
— вели писар уозбиљивши се. И пребира биљешке по остришцима хартије. Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра. — Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје. — Ја одох!
Биљежник љути се што партију мораде прекинути: још му се карте по глави врзају. У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама. — Ухвати за перо! — вели прво дједу па баби.
заморен: тек што му се образи заруменише, а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као и равницом. Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује.
Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше.
Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље. Раде, напојивши кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне. Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година?
Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.
Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.
Ушли смо код Лауша. Он стоји крај уског прозора. Дакле, већ је устао. Толико се опоравио да шета по соби и гледа доле у вратимљску долину.
Доле, опкољен каљугом, у мемљивој ћелији, Доротеј подбуо од влаге, слутим врло болестан, ломан, изможден, гледа у пламичак воштанице која догорева у свећњаку.
се, готово преко ноћи, и сам у уображеног болесника што непокретно лежи у постељи и јечи од болова кад га неко гледа. Додуше, њему је особито пријатно. Њему храну доноси лично господарица Вратимља, Јелена, наша добра хранитељка.
Ко ли је тај човек? Ено га где задњом светлошћу својих зеница гледа у Доротеја. Хоће ли му се захвалити? Да ли му је остало што од уљудности или се она изгубила у таласима бола?
Видим како Доротеј диже главу и гледа према једној баџи на левој кули. Видим и шта гледа. Напети лук Дадарин. Жестоко натегнути лук с оштром стрелом што ће
Видим како Доротеј диже главу и гледа према једној баџи на левој кули. Видим и шта гледа. Напети лук Дадарин. Жестоко натегнути лук с оштром стрелом што ће фиснути кроз ваздух тражећи у томе сивом камењару
Ми смо црква. Народ у нама гледа божије посланике на земљи, у нама је утеловљен вишња снага и воља. Скинем ли мантије и латимо ли се каквог простог
Нека га само пусте и ствар се може окончати без раздора и свађа. По млитавом му лицу попало мртвило, гледа ме разливеним погледом док му говорим о стању манастира. Онда мрзовољно одмахне руком и каже да ће помоћи.
Говорили су остали. Чинило ми се да их он не слуша, него да ме гледа својим свињским очима и смишља нову гадост. Зашто нисам отишао? Забога, волим ли ја ово понижење?!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
свога Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô, А квирит стоји млад, И с чудне статуе те сањиве не своди очи, И гледа бајни рад.
И цео божји дан Он гледа пуста поља, где гола стрњика расте, И снева други сан. Тако и прошлост моја преда мном тихо се буди, Мој поглед исто
У томе хладу, мрка лика, Кад сунце жеже, кипти зној, По какав Турчин из Зворника Спокојно пуши чибук свој И ћутећ гледа на таласе, Пруживши дуги, црни врат, Док близу њега мирно пасе С босанском робом верни хат.
Трепери жалосно грање над главом Ниобе плачне, Што тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и
Кô после буре ветар млад Што вртом тихо креће, И тужно гледа цветни сâд, Сломљено гледа цвеће, И ђени Српства тако бди, И децу зове милу; Ал' многи од њих давно спи На смрти
Кô после буре ветар млад Што вртом тихо креће, И тужно гледа цветни сâд, Сломљено гледа цвеће, И ђени Српства тако бди, И децу зове милу; Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу!
Дрскост и страшна збиља у бурном вртлогу своме Све већма обалу плàве, и слабе уставе ломе, И човек с препашћу гледа прљавих таласа хуку, Што здрав и чисти смисô далеко у неман вуку.
А таласић сваки једном жељом жуди, Да јој срећан падне на мирисне груди! Гледа пастир, гледа, па се чуду чуди, А нејасна жеља распиње му груди; Па га гони, креће, где и она слеће, На уснице моми -
А таласић сваки једном жељом жуди, Да јој срећан падне на мирисне груди! Гледа пастир, гледа, па се чуду чуди, А нејасна жеља распиње му груди; Па га гони, креће, где и она слеће, На уснице моми - на мирисно
Памет му се мути, срце бије јако, И пастир се креће језеру полако... Бледи месец гледа чудновату јаву, Па зрацима шара површину плаву; Снуждило се цвеће, умукли славуји, Нигде живог гласа гором да забруји!
ногу, под венцем питомих ружа, На степеницама златним коринтска хетера седи; Она је подигла очи и страсно Августа гледа, И пламен љубави блиста са њених образа бледи'. Весеље ври и бруји...
То беше Бен—Касим главом... Кô путник с далеких мора, Он гледа у чудно вече с развали браминских двора, И целу његову душу обузе суморна сета Над спомеником мрачних, минулих и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Као какав фантом гледа ме та двоимена варош из таме, и буди у мени безброј успомена. Њен сам ратни заробљеник био, и у њој би ми
Но дани мога боравка су избројани и недовољни за све њих. Као заљубљени младић, који не гледа на друге жене, но на своју љубљену, ја сваког дана свраћам на Акрополу.
У њиховом хладу се држе и предавања; ова су, изгледа, баш довршена, јер кроз главну капију Музеума, која гледа у Канопску улицу, излазе студенти. Наступио је подневни одмор, и дворишта се испразнила.
Сала у којој се то дешавало гледа својим великим прозорима баш на Златни Рог. На његовој глаткој плавој површини клизиле су безбројне шарене лађице и
Она изгледа као сребрнаст срп или мали Месец, стар два дана. Осветљени део њен гледа својом средином баш онамо где је Сунце зашло.
Приближавајући му се са лађом, са пучине, сагледаћете једну баснословну варош која као из сна гледа на дебело море. Високи градски зидови, саграђени из бела тесаника, обухватили су је са свих страна, па се пењу и на
Знам тачно где он лежи. Саможиви цар настанио се у оном делу свога двора, који не гледа на Влтаву и варош, него на једну уску долину која се зове Јеленов јарак.
Тај ваздушни свет гледа радознало на ону страну хоризонта одакле су дошли гласници, а и море, праморе Земљино, учествује од срца, то се види,
И оно је потпуно црно, а на њему је окачено, тамо близу хоризонта, Сунце; безброј звезда гледа нас нетремице. Ми не знамо да ли је дан или светла ноћ.
Сунчев месец! Заиста, као што наш Месец показује нашој Земљи само своје лице, тако и Меркур гледа, не обрћући се, право у Сунце. Тек услед своје либрације заокрене мало на лево и десно.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак… У Сумраковцу, 1858.
Ту ускличу поносито кол'ко шума вреди, а пролеће иза џбуна ћути, па их гледи – на брег, на брег! Гледа вазда умиљато, па им срећу снажи, у пролећу – среће доста, срећан – ко је тражи!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе вино да ни даш! СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио.
ТАШАНА Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив. ХАЏИ РИСТА (уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли?
) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим...
СТАНА (му приноси). ХАЏИ РИСТА (стојећи испија кафу и узима чашицу ракије и спрам светлости, на зраку, гледа је. Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем? СТАНА Јесте, јесте. Та је.
Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди!
(Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа
И онда, и то годинама, једнако се само гледа: да се први цвет њему на гроб изнесе; прва крушка, јабука, у покој његове душе разда; први грозд, прво вино, преко
ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује! МИРОН А, ја, да... Имаш право... Јест. Свет је...
(Смеје се): Када ли се овај удеси и када чу да је овамо слободно и весело. (Гледа га.) Бре, бре, од кога те покојника тако удесише у те чохане чакшире, па и џемадан, па чак и свилен појас!
Стани): Стано, вежи ми низу. Откада је везујем па не могу. (Гледа низ себе и као црвенећи од стида због својих лепих хаљина): А и ово! Ниси требала да ми спремиш ово одело.
Ташано. (У наручју с децом и осталима одлази.) МИРОН (устаје и заогрћући се мантијом гледа кроз прозоре да ли су сви отишли). Хајд’, и ја да идем!
Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим. (Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо! Погле како се играју. Ништа не слуте. Чекају да им нана дође. А нана им никада, никада неће доћи!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Мајстор Коста скаче из постеље, гледа јесу ли сва деца у кревету; па се онда сети да су људи још у оно време говорили да суд није право судио; и сети се да
„Пропало је ту више него талент: није тај момак као што треба.” Мајстор Коста стане на дућанска врата, гледа на улицу, али не види ни улицу ни људе, него одмерава свој удес и Срећков.” Има у Срећку нешто чудно.
Ристана лежи, кажу да је удар капље. Срећко је сад сав ослонац и снага. Преселио се код родитеља, води кућу, гледа мајку, сваке вечери се довија да оца у сан превари.
Кад ходају по башти, и човек их гледа с леђа, изгледају као две утваре без глава. Утварасто су и живели. Све више чудачки, штедљиво, мало запуштено.
Боже прости, тако је и с поповима радила. Цркву воли, попове не воли, и зачас им добаци неки прекор, али цркву гледа и поклања јој обема рукама. „Да дате оправити оне рипиде! Зар је проти свеједно што носате по цркви оне мотке!
не види сунца зато што од малоће живи као туђе слушче, напуштена и збуњена и она, без неге мајчине, без доколице да гледа сунце.
Црно у зеницама јој се сузи у две оштрице, и поглед некуда утекне. Као да више не гледа, само унутрашњост ради у њој, крв и срце.
И ту сам наказност први пут видела у овој благословеној земљи... Које чудо онда што је Срба пре времена почео да гледа ноге циркуским играчицама...
Осетих да сам се осрамотила, и да сам можда и дете изгубила, али моја шлајферка баш ништа, само уговор потврдила. Гледа ме са захвалношћу, и каже: да ће с малим све бити како ја за добро нађем...
Ход и став, ко не зна, мислио би да је то млад доктор дошао да обиђе болесницу. Госпа Нола, иако то крије, гледа с неодољивим задовољством. — Иди, Србо, види се у огледалу, и кажи да ли ти личи да идеш из апса.
пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду?
Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према самој себи. — Гле чуда!
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
СВЕТОГА САВЕ Седи на врху крушке И нешто себи у браду говори Слуша Како се медоусто лишће Његовим речима моли Гледа Како по брдима ветар ватроносац Његовим речима псује Смешка се И полако једе Књигу господара света И дозива гладне
вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој похарани ћивот Препун зрелих сисатих крушака Види своју
свој процветали штап И своју срећно оплођену земљу У зајапуреним пупољцима Два ока затвара Трећим оком у камену гледа (1958—1971) КОСОВО ПОЉЕ КОСОВО ПОЉЕ Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена
свитак (1958—1971) ЋЕЛЕ-КУЛА ЋЕЛЕ-КУЛА Кула смрти На чеоним костима се пресијава Страховито памћење Из очних дупљи Гледа до на крај света Црна видовитост Између крезубих вилица Заглавила се Голема последња псовка Око смрти зазидане у
ћивот С једног рамена на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
питања изгледају и бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот, све више губе
ти три динара; завуче ти дршку од кашике у уста, узме ти пет динара; пипне те за руку, узме ти десет динара, и то гледа на сат да не би дуже држао руку но колико треба за десет динара; ако ти наслони уво на леђа, узме ти петнаест динара;
— Одакле си родом, Спиро? — пита професор математике Спиру Најдановића. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Одакле си родом, Спиро? — понавља професор. Спира ћути, трепће и гледа у таван.
Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Одакле си родом, Спиро? — понавља професор. Спира ћути, трепће и гледа у таван. — Зар не знаш, по богу брате, одакле си родом? — Заборавио сам. — Па шта онда знаш?
Изгледало ми је да и она мене радо гледа, јер, кад год бисмо остали тренутак два сами, она је бивала много љубазнија према мени но кад је муж био присутан.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Понеки се оклизне и коњ налети на њега. Један пешак, измучена лица, наслонио се на дрво и гледа мрачно преда се. — Може ли се? — пита га један у пролазу. — А-ја! — вели и клима одречно главом. — Не иде, не иде.
Ни дубине не познајемо. Нека деца нас теше, како су ту већ неки прелазили. Вођа коначара је поручник Коста „Турчин“. Гледа мрко Коста у мутну реку... Па се врати своме коњу и појаха. Хтедосмо и ми. — Останите!... Ја ћу први.
Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници. Тешко дише и гледа мутним очима. Нити га ко шта пита, нити, грешник, он шта тражи.
А коњ застане, одмерава, затим скочи и онда унезверено гледа куда ће даље. Поручник Бранко се омаче и удари чукљем ноге у ивицу камена. Стиснуо је само зубе и стегао руком ногу.
Ваљда су напред извиђачи који то знају. А и не занима нас, јер сваки иде погнуте главе и гледа испред себе. Вода, вода, вода... Онда блато, и као да вучемо ланце на ногама.
Људи иду туробни и ћутљиви. Главе су им клонуле од умора и сваки гледа преда се. А и о чему би разговарали... Прошлост њихова остала је са оним лешинама, садашњост је очајна, а будућност
Навикао је Мића да гледа униформу српског војника, а сада наједном види нешто сасвим друго. Енглез опажа његово љубопитство, па га једном руком
Пригрлио је помодрелим ручицама хлеб и, онако уплакан, набурено гледа испод ока онога дечака. — Не волим! — вели љутито Мића и одречно махну руком према дечаку.
— Не мрзим ве, очију ми — теши га Исајло и скида му чизме. Лука опустио главу и гледа испод ока Исајла. — Лажеш! — онда штуцне. — А ш’о сам те изударо? — Па заслужио сам... — Е... баш!
— Бре, Драгиша, ништа не знаш. Она ме подсећа на сан летње ноћи, па макар забадала прсте у ону твоју торту. Она нас гледа упитно, јер види како се ми дискретно смешкамо. Драгиша јој објашњава, да би нас извукао.
Живадин попи наискап чашу. Његове плаве ОЧИ су готово побелеле а лице се о пустило. Гледа шкиљавим очима за Енглескињом и вели: — Е сунце јој њено, као да су је два бога правили, а трећи наджиравао!
Кони снажни, велики. Топови нови, сјајни. Војници се окупили и посматрају. Као да сваки гледа себе на месту неког возара или послужиоца. — Хајде, шта се купите! — наређује дежурни официр.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
чека да изнури још боље Живот мој, завист јој и среброљубље, Похлепно цвиле да легнем опет у гроб; Расејано се смеши и гледа сузних очију блесави у мени роб.
Кад се пробудих, видех га чак у углу, Укоченог, бледог, раширених очију како ме гледа, Да имах само снаге, подао бих се руглу, Толико мучно беху његова уста бледа.
Тада се прене она и смешећи се гледа кроз бол, Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан; Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол; Лијући тешке сузе
Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан, И расветли се нагло ко да би сунце да врати; Осврташе се тако тад да нам и погледом плати Тај Час; о срце,
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи.
А и што би? Сва чуда света Ведран у својој чаробној кутији гледа. Шта ће му деца, шта птице, шта облаци? Што би са врха своје стаклене куле силазио?
»Дошла купина да се свети, значи?« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса,
Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају! Види: свака капљица у њега гледа, шапатом саветује: — Најми се у службу Мајци Вода! Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот.
Једва је могао да поверује да самог себе у води гледа, кад из језера изрони Месечев Цвет, дотаче нежно дечаков образ и рече: — Хвала ти, мали брате!
себи, али још своју мисао не домислила, а помрли отац и мајка, син невесту довео у кућу, већ и унук двориштем трчи. Гледа је муж и рођеним очима не верује: вршњакиње јој се смежурале као орахова мезгра, а она од јутарње звезде сјајнија!
У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци. КРИЛАТИ БЕЛКО Једно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку
Када је угледа — учини му се да у лице смрти гледа, подскочи од ужаса, крила се сама од себе раширише, а струја ваздуха повуче га увис.
Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку? — настављала је да гледа свој лик у води, а девојке су одлазиле у поља радујући се мирису високе летње траве, смејале се и певале.
У своме гневу и не опази старац како га унук ојађено гледа, питајући се у себи како деда не схвата да је Сребренка најлепша риба на свету и његов најбољи друг?
У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно гледа, али савлада тугу и потрча ка води. Ћуте и таје таласи како се и када дечак попео на леђа сребрне рибе.
Давно нисам видео такво! — Како да види жито онај који у жене и у дно чаше гледа? — љутну се Старац, решен да више не разговара. Кружила му је главом једна давна свађа са Софронијем.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде.
Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће. Ено, Алилов син, Асан; отац му, Алил, богат, »на парама лежи«, и хоће је.
(Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша. САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси!
(Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери! КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери.
МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио?
(За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.
Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела...
Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела...
Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела... Гледа, чека ме, и поје: Рафистинде он алма Беш и ал, беш и алма!* (Устаје.
СТОЈАН Што си ме родила... КАТА Па мајка, сине, за срећу те је родила. Да има у кога да гледа, у кога да се куне. Мајка родила, очувала, па мајка и да ожени, да снаху, одмену добије.
Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку. А мајка за младост није. (Обзире се, гледа по соби. Виче): Марко! Долази Марко. ТОМА Камо софра, вино? Служи газду, још сада, па после, можда, смрт ће...
Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице. Изваљује се, да их боље види): Ех, деца, деца слатка! Појте! Пуштите глас. Али чист глас!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сваки му од нас у загрљај хита, Мајка га кротко сусрета и гледа, А он се јавља, па до оца сједа, И бришућ чело за здравље га пита. Сва новом срећом огране нам соба!
Ево ми собе! О дувару јоште Икона виси, прашљива и сама, И у ме гледа и шапће из рама о до6у среће, дјетињства, милоште.
На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...
Пред њом свићу јутра жетвена, и она Све стубове кутње, младе кô кап росе, И дичне и светле кô краљеви с трона, Гледа међу класјем са одсевом косе.
И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око... Прве звијезде у сутон роне; Сав пожар неба тихо се гаси, И гласи Вечерњих звона звоне И мирно теку
Из грања Јела се смеје И за њим гледа. Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео, Лежи Мостар и, пун
1902. БЕГ РАШИД-БЕГ На чардаку старом бег Рашид-бег сио, Пуши. Пољу гледа: гдје оно све брже Пуст зеленко један одмиче и хрже, — И у срцу бега букну пламен мио...
У сну гледа царске низаме и хорде, С мјесецем барјаке зелене и горде, И борија турских чује јасне звуке... Сања...
У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од блеска што се свуд лио, Но ипак уза њ нимфа је била — Витез је женик, а нева вила; Ту цитре звони звук
И цвета, и гори, и блиста, и у вис гледа из дола; Мирише, плаче и дрхти С љубави жарке и бола. 11 У реци, у лепој Рајни, У валâ кристалу самом, Келн се
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Од тога народни певач не одступа. Он гледа са симпатијама на крала Вукашина као на учесника у боју на Марици, али га без милости оптужује као разбијача Душановог
да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.
Хомера, па чак и Хомерови смешни призори са боговима не могу се ставити испред таквих сцена као што је она кад Марко гледа Богдана и Богдан Марка, „а не смије један на другога“; или она врло духовито изведена — кад је сирота девојка
Целокупна његова садржина и форма објашњиве су само у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалног друштва“. Разуме се, Кравцов не тражи да му се верује на реч.
Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа, а сузе прољева. Пита њега тридесет чобана: „О Милошу, наша поглавице, и досад су књиге долазиле, ал' се нису са
Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити
Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра
И то Раде за братство примио, остави јој прозор на очима, те да гледа ка бијелу двору каде ће јој Јова доносити и ка двору опет односити.
Марко узе књиге староставне, књиге гледа, а говори Марко: „А мој бабо, Вукашине краљу, мало л' ти је твоје краљевине? Мало л' ти је, — остала ти пуста!
Кад Лазару ситна књига дође, и он виђе што му књига каже, ону гледа, другу ситну пише, те је шаље господи латинској, у књизи им овако бесједи: „Чујете ли, господо латинска!
Стаде Богдан украј винограда: кад сагледа црне очи Марку, и какав је на очима Марко, под Богданом ноге обумреше Гледа Марко Љутицу Богдана, Богдан гледа Краљевића Марка, а не смије један на другога.
сагледа црне очи Марку, и какав је на очима Марко, под Богданом ноге обумреше Гледа Марко Љутицу Богдана, Богдан гледа Краљевића Марка, а не смије један на другога.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Само се упути кроз шуму и — њуц, њуц! —ево је усред Гаја, на Тепсији. — И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће!
по околном жбуњу и звјерао за птицама као какав проскитани сеоски мачак, лукава бескућна мачорчина, која само цуња и гледа што ће здипити на земљи, испод земље и на дрвећу.
Хајде, развезујте! Пољар Лијан једва дочека да се прихвати ослобађања дјечака. Није више могао да их гледа овако везане.
— Ево га мрда носом! И гледа, гледа! — весело викну Луња. Стриц још једном кихну и видећи да је сад коначно пропао као „мртвац“зашкиљи на једно
— Ево га мрда носом! И гледа, гледа! — весело викну Луња. Стриц још једном кихну и видећи да је сад коначно пропао као „мртвац“зашкиљи на једно око и
— Погледај само, Луњо — звао је Ник. — Нек му гледа његова дебела Марица! — отресе се Луња сјећајући се Стричеве приче о плавој Марици и њезиним јабукама, које миришу као
— пожели у себи Лана. — То би ваљало. Лана није ни слутила да мрког наоружаног момка још неко гледа исто онако задивљено као и она. Били су то Јованче и Лазар Мачак.
И Јованчету се очи зачас напунише сузама, па није могао ни да види Стрица како подрхтава вилицама, гледа га раширених очију и жмиркајући круни сузе с трепавица.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ко ће разделити ова и она, што се напред указују и помиљају се? И овим ето, устопце да иде, а на ове да и не гледа? Тко мртву живу ли реч прима?
ЈУДИНО ГРОБЉЕ Продајник му Јуда дотле све мерка и гледа у то се уздајући еда се Исус какогод одонуд измакне и не погине у онај пар, еда би у њега теке остали они новци, а он
Кад видеше многе оружате људе, утишаше се од борења. Стаде цар, гле, де што се чини! А лав сузно гледа на самога цара. Рече цар јунаком те убише змију, главу јој одсекоше, и једва је одмоташе с лава.
и светац се зато не облени него му се у сну јави и рече му да иде к мору и што је скоро кораб дошао нека, рече, гледа у илиману и господару од кораба да говори.
И јепископ по указу оде тамо у кораб и с оним се господаром саста, те гледа по корабу камење, ал’ му се некако ништа за његову потребу онде не свиде, и пак смутан оде натраг.
А да је и која жена, него једна хавет и угурсуз, не опраничина! А еда то што гледа даље од носа? И има ли целу памет у своме мозгу печећи се што није: јазавац да буде вук и миш мачак, те не хвали Бога
А што ли дом и домаће што ту да износим с указивањем напред — и саму цркву нелепо је гледа, ако није у њојзи цифрастих жена! ...
Сваки пливач водом, близу је утонућа. Удовичке сузе преко божијих дланова теку. Бог и веђама гледа; његове обрве истезују људске снове. Ама побратиме, погледај ми повише од носа!
Наћи ће се и без препоруке свачем сајбија! Тко прихвати се руком за рало, а натраг гледа, не шиба му бразда управо. Око на око ком виче. Други се кара а к нама се приговара.
Беседник Онда се она за ове ангелске беседе у себи смути. Одвраћаше своје лице да не гледа ангелу у образ му. На ногу при њему стајаше, обрће там-овам главу, очи крије и пожмурује.
Више нико ни гледа ни помаже ни у чему, нити му може ко што помоћи ако би ктео, ни му душу извући из муке. Овде све у злату, у свили и у
боји, од судије се не плаши, мучитеља не стрепи, за војаке не мари, владике ни патријархе не почитује, лепоте личне не гледа, бољарства и господства ни толико!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— А, бре, ешеку ниједан, — пита га калфа Коте — какво појење у дућан?! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила.
! А шегрт Поте га гледа блесасто и пипа главу, и гледа да се није и крв пролила. — Куде си гу чуја и научија, ете, туј песну, ешеку ниједан палилулски?!...
заподева разговор и пита, Замфир само кратко одговара; чини се љут, ћути, срче кафу и пушта димове, густе димове, и гледа кроз прозор у страну. Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути.
— Не ли те пита, а ти си сал ћутиш! Замфир слеже раменима, пушта густе димове и гледа у страну кроз пенџер. — Која ми фајда, честити пашо, и да си зборим? — рећи ће у неко доба чорбаџи-Замфир.
Чорбаџи-Замфир, иако је поносит и силан у чаршији и међу Турцима и међу Србима, овде међу њима је благ, гледа на њих онако, како да кажем, као на децу.
Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и
почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне да криви ноге и накривљује фес на једно око и да гледа врхове од ципела — он је већ за женидбу!... Чим отвори дућан, одмах осећа да му треба и домаћица.
Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!“ А он обори главу, гледа у страну, стиди се, али не пориче, нити се брани.
дражи оно што је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за њом.
не једе их, него их стегне у своју шаку, а срце јој силно бије у грудима и страх је неки ухвати од Мана, али га ипак гледа.
И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...
тиче, не скакуће више с ноге на ногу; а кад улази на капију, она увек, пре но што уђе, окрене и лево и десно у сокак и гледа... Па и укућани приметише на дериштету неку промену.