Употреба речи гледам у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он

да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не

Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.

Мати је њена покушавала да отрује мужа... То се за ћерку није могло рећи, а мени се опет чинило да у њеноме оку гледам суд у коме се некоме отров спрема.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ХРАСТ Господара вода, воденица и стада, скела, мостова, житница и људи, гледам га како влада, како сева и грми, како суди, седећи за трпезом под храстом који ће га надживети.

И гледам како тај храст, отад олује, шумни бог, бог коме сунце изгрева из круне, освиће у неком зимском јутру као нарамак др

Може ли се томе, урлајући, командовати „Лези!“ и „Устани!“, као што се командује нама? док, преко реке, гледам ону сиву обалу која постаје све зеленија, и у мени, спаљеном до темеља, ово сивило почиње да се зелени! 8.

док једе и пије, и док, једући и пијући, слуша њихове молитве, које не разуме, ја, бос и гладан, кроз прозор гледам у мрак: снег завејава кубик дрва.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

отишао, побегли из Ваљева; тако ми исто и стриц Јаков пише да су разбили Турке на Свилеуви, и млого и̓ побили, но да гледам џебане што више и брже могу да понесем да идемо на Шабац. Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

« — »Ја, вала, бих мало да запалим.« А она ти извуче чекмеџе из оног астала, извади жишку, те мени на лулу... Гледам ја — баш ватра! Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех. — Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Е, брате, одвојио је од друге младежи!... Не знаш како сам га завољео! Иван је био блажен. — Гледам ове друге... Будибокснама!... Ето, онај кметов... па онај Шокчанићев... па ето ти и оног Алексиног несрећника!...

Турчин направи нежно лице. Загледа се у Лазара, па рече: — Лазо, Лазо!... Ти ћеш ме начинити дјететом. У теби гледам своју младост!... И све ћу за те учинити!... Хајдмо твојој кући... И кренуше се.

И живеће колено Алексића дуго, дуго!... Много ће живети!... Ту ће бити људи, каквих људи!... Као да их гледам мојим старим очима!... И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано.

— упита Станко. — Ништа, побратиме... Ко се не би загледао у земљу која га је однијала!... Чини ми се да гледам своје раскопано огњиште.. И ако би икад био старешина, овдје бих становао!... Све ми је оку на погледу... И... и још...

У сну ја гледам она брижна чела што дижу очи к небу, и на оним збораним лицима видим како се моле, а не надају се ничему ни од бога ни

Јеси ме опазио? — Јесам. Мало те нисам пуцао! — Ха-ха-ха! — насмеја се Дева. — Много би се вајдио!... Откад ја гледам тебе!... Па прође поред њега и упути се Чупићевом шатору. Војводе не беху поспале.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Јер што срце хоће, то је његов део — Увек нови део од нове минуте. СИМВОЛ Гледам твоје крупне очи заљубљене, Где сја ватра — ко зна — грешна или света.

Тако ослобођен и себе и других, Гледам како пада и последња уза... И горд сам у часу искушења дугих Што бар не зајецам кад ми пође суза.

То је био један мали златни прстен у меким алгама... Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда. ДЕЛО Гледам како црни шумски паук цело после подне тка на тамном чворнатом стасу једног престарелог дрвета своју широку мрежу.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара! Па онда, ето ја сам ту, ја све то гледам. Није могућно да су то оне будаласте приче из детињства што ми и сад матором не дају дисати!

Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!

Отац, наравно, никад ни словца! Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе.

— Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак колик' песница, па баци на сто, а оно звекну: сам самцит дукат, брате!

Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим. Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу.

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу. Гледам. Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене.

Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам мајку и девере. Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи — имао је посла. О, ова рука!

Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем напоље. Учитељ је био један кројач који је страдао, врло миран и вриједан човјек.

Међутим мирно и спокојно гледам своја посла, и за два-три месеца уздам се да ћу постати доктор. — Ко ће са мном! Помисли шта је урадио луди Никола —

Вуче још непрестано немачко-енглески речник куд год иде, и доручкује татарски бифтек. Ја гледам те од њега учим што могу више енглески, па после казујем њој. Њен брат лајтнант је онако исто отужан.

Опазила је да је гледам, није ни за један тренут дизала очију с рада. — Госпођице, овај је прст мој болесник (нега је била опарила кључалом

Уређује књиге, диже моју ђулад за гимнастику и диви се мојој снази, после се мази, умиљава се — ја седим на канабету, гледам је и топим се. Сваким даном газио сам све дубље и дубље. Кад сам што говорио за се, увек сам казао ми.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј. Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено! — Сневање, лудорија!

— Е, није него још нешто... Конштрукција! А знаш ли ти, Сидо, да су мршаве нилске краве појеле дебеле?! Гледам га само, како се ту цифра! Не познајем ја богословце! И ја никад нисам био у богословији; нисам је учио!

Па к’о бајаги сневала да се кугла, нада се гостима, и шта ти ту још нема! Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?!

Жита пуни амбари, а котарке очекују кукуруз, а кукуруз изредан, па нађикао, гледам га баш јуче; хуланер на коњу да прође кроз њега, не би се видео; а клипови к’о левча дугачки.

И ја исто тако шацујем — потврђује поп Спира. — Ено гледам само на асентирунгу: какве ти не узимају у војску. Чисто веле: дај само нек је више каноненфутера!

купећи шоље и чаше са стола после јаузне — да се нешто могу сад створити код поп-Спириних, па да онако из прикрајка гледам и слушам како ђипа и праска она паорска бештија! — Боже, они, сироти, брже одовуд него одонуд — вели Меланија.

(из Карловаца, несрећо!) па к’о вели: »Ако се нећу са господин-попином ћерком унтерхалтовати, а да с киме ћу!« А она, гледам је, села к’о банацка млâда, гледа преда се, па само: »Јесте«... »Није«. — Али мâмо...

Изашли пред кућу, па се читав сâт шпацирали. А ја је гледам, па ми се све приврће у мени и кува к’о у шпорету. (Спиро, треб’о си видети, а ја ти не умем све казати!

— Е, лепа парада! Вас треба да је срам, а не мене! Ја баш ако и гледам, а ја сам барем мушкарац, па ми се и шикује,... ал’ ви, ви!... Фрајла, па још господин-попина ћерка!

Тражим и купим старе рукавице да покривам флаше од парадајза. Све саме бâлске рукавице, од бог те пита каде. Гледам их, боже, па мислим и питам се: та јесу л’ то, боже, моје?! Та зар је у њих стала ова моја садашња рипида!?

— Право кажете — потврђује гђа Сока. — Јест, бо’ме! Па опет људ’ма све нешто тесно док су живи! Гледам баш нашу господу парохе, поп-Ћиру и поп-Спиру само; тхе, а шта ћете! Једно, што кажу, тесно, а друго бесно!...

— Ово ми је по трећи пут што вечерам вечерас! А како и не би’, кад те само гледам како умеш да једеш! — вели му домаћин, па се примиче и једу заједно, нуди један другог бољим залогајима, и заливају их

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан. Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам.

Питате га: — Шта радиш, море? — Гледам си. — И почне да се крије испред вас. — Шта гледаш? — Па, нећу више да гледам.

Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира. А ноћу ја и не спавам. Седим тако и гледам овамо, к вама, у град... — А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава.

— А да знате — почне као да им неку радосну вест саопштава. — Како вам град тада дође мали, мали; само се црни. Гледам, па иако је ноћ, све видим. — Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње. — Ништа — продужава.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

као да се с њега никад ни скидао нисам; и пуним, палим, гађам и гушим се у диму, дајем нишанске тачке и остојања, гледам понова носила, крв и ране, слушам високе команданте што се љуте и псују на телефону са великих даљина, спавам сваку

Дођи, ох дођи, они те чекају, твоји дивни црвени цветићи. Па кидам и цепам све са себе, гледам своје голо тело и као луда тражим, вриштим, хоћу твоје пољупце, твоја густа. Ох, дај ми твоја уста! Боже смилуј ми се!

Добро је реко', дечурлија к'о дечурлија, да идем ја да гледам своја посла. Ја радим на машини и лепо, да видите, зарађујем.

Куку мени ојађеној! Појурим као луда, идем тамо амо, отварам врата и затварам их, гледам на прозор, не знам ни сама шта радим и где ми је глава. Пођем кроз варош, а оно саме патроле, нигде живе душе онако.

Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као пре и, колико год гледам, ја немогу да видим баш никаквог смисла овом њиховом покрету. А све је то доле један свет.

Дакле, ето, тако каже једна метла. Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат.

“ И заиста клања се он пред сваком влашћу, а ја гледам и мислим: Бога ми мога, ово је неки нечастиви. Ево ову пандурску крнтију треба поставити негде пред канцеларију и само

Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег. И гледам ја њих годинама: сви су они рђави.

одвратни и људе ове, што сваки час иду на осуство, обмањују се и говоре како је уздржавање шкодљиво, не могу више да гледам. Тако је, седим ја овде и чистим се за Наташу, једино моје, једино што имам.

Ох колико сам пута, у чудном неком страху, појурила да узмем твоју фотографију или да гледам твој рукопис и да се над њима питам: Је ли заиста, ох, је ли заиста све оно био само сан?

А сад се сапун опет не троши али се баба троши и то ми годи, признајем. Гледам ја овај орман и видим да се ништа није изменио, а бабу видим јасно и лепо како је велики корак ка гробу опружила.

Па и бабин мали унук гимназист коракнуо подобро у живот. И њега ја гледам и поредим са собом, па почињем осећати неку завист према оној лепој, свежој глави, на којој поносно стоје густи црни

Африка

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате. Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да

Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом. Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени круг рефлекторов, врте се у њему са

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

Уистину, и поред те смелости, ја ипак несвесно гледам да дерани који лове буду стално на неколико корачаји испред мене.

У зору излазим пред колибу и гледам у маглу која се још задржала по врховима грања и по бреговима. Чудна врућа магла, расцепана по плавој бистрини шумског

Смеше се, гледају ђердане широким зеницама. Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи.

Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања. Силазим одмах на реку и гледам дуге траке магле по води, прамене магли по планинама. Право зелено планинско јутро као она на Студеници или у Фужинама.

Моје седење у друштву Н–а и Швајцарца изгледа да све зачуђује. Ја гледам лагано све присутне и са задовољством закључујем да су моја два пријатеља свакако најзанимљивија.

Потом је замењују. Гасим лампе и гледам их овако, осветљене једва звездама, очима које се навикавају на мрак. Тако оне заборављају на мене и слободније су,

Црњански, Милош - Сеобе 2

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија.

Да се случајно удала за њега, не би она данас била и без мужа и без куће. „Гледам те, Павле“, рече му једно вече, кад у кола уђоше, „па помислих, што ми Бог не даде да тебе сретнем, пре Трифуна!

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде!

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

волиш 9 Бежи чудо И трагови нам се уједају Уједају за нама у прашини Нисмо ми једно за друго Стамен хладан кроз тебе гледам Кроз тебе пролазим с краја на крај Ништа нема од игре Куд смо крпице помешали Врати ми их шта ћеш с њима Улудо ти на

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Нисам дотле ни сањао зашто ме зовеш. АНТА: И ја сам га видео! НОВАКОВИЋ: Баш видео? АНТА: Овако као што вас гледам. СПАСОЈЕ: Па то значи, господо, не може човек ни у смрт веровати? И смрт се пролагала. (Вади из џепа.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Мангуп сам ја. Стојим у трпезарији крај огледала и у њему при одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и огромне, нечим као зачуђене очи, мислећи не пита ли се мама понекад

Нисам даље морао да гледам. Знао сам: договарали су се за ново писмо. Посматрајући, затим, Меланију како у пролазу кроз ходник клима главом

- Личи на тебе, мама. Зове се Рашида! - одмакох такође свој тањир трудећи се да не гледам у Тимотија. По ономе како се он намештао на столици знао сам да ће одржати један од својих говора али сам се трудио да

Могао сам да видим и очи жена које ме ни у ком случају нису гледале усхићено. Али, трудио сам се да не гледам, а за неколико дана ни други не би гледали у мене.

Сав претрнуо сетих се њеног лица кад је рекла да ја на све гледам из најцрњег могућег угла и да је то несрећа за мене. Одједном сам ужасно желео да је видим. Девет и петнаест!

Тако сам уловио два шарана и штуку, а онда их опет бацио у реку. Нисам могао да их гледам како цркавају, а нисам имао никоме да их однесем. Мами нисам могао, а Станики нисам хтео.

- Да си је само видела, Рашида! Да си само видела њено лице кад јој се он осмехнуо! - Нисам морала да гледам: тако изгледа лице сваке жене кад јој се он, онај прави, осмехује. - Али, он није онај прави, Рашида. Он је ја.

- Сви причају да си збарио ту малу! - очи су му изгледале напрегнуте и прљаве. Избегавао сам да га гледам, иако нисам желео да гледам ни у зид испред себе. - Дозволи да ја, ипак, знам шта сам урадио а шта нисам!

- очи су му изгледале напрегнуте и прљаве. Избегавао сам да га гледам, иако нисам желео да гледам ни у зид испред себе. - Дозволи да ја, ипак, знам шта сам урадио а шта нисам!

Био је то онај исти воз који је прешао преко моста, док сам се ја пекао на сунцу и нисам хтео да гледам, иако је Грета била узнемирена. Опет се осетих као да неко преко мене пребацује оно идиотско стаклено звоно.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

ПРИРОДА) — Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; мајку имам, ал’ је не познајем; очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим памет немам. (Новаковић, С., СНЗ, с.

очима гледам, ал’ ништа не знам...“. Исто схватање износе и загонетке: „Грчић грчки говори, ни Грк не зна што збори“ и „Имам руке,

(Уп. загонетку: „Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам... очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим, памети немам.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ЖУЖИ Добили смо сто до стола у пештанској »Хунгарији«, тако да сам целе вечери могао да гледам тај лепи пар. Девојка је била једна од оних отмених, тамнокосих лепотица у белој хаљини широких набора, који више

Одлазио сам да га гледам како се мува по позорници. Једне ноћи увукох се на галерију и видех га како у неком балету (не сећам се више како се

Иза Азриних леђа прогура се једна педесетогодишња гошћа: — Ох, тако бих волела да и ја мало гледам... — замоли шефа сале. — Надам се да не сметам? — Само изволите, госпођо! — дозволи јој он.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Зато да гледам посао. (Почне опет свој протокол прегледати и којешта уписивати.) УГЛЕД 2. ЖЕНА, ПРЕЂАШЊИ ЖЕНА: Шта ми помаже

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

— Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа; идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе

ШЕРБУЛИЋ: Шта би имали тајно? (Намигује на Смрдића.) ГАВРИЛОВИЋ: Та издалека гледам како сте се нешто забунили. ШЕРБУЛИЋ: Забунили смо се што ти Руси једанпут не сврше, него седимо на трошку.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ко сад за те пита? Ено врата, а ено небеса, Сад ћу друга да гледам чудеса. Тако даље сјајном стазом пођо, И до златни врата веће дођо, Ал' на врати ко је оно? ко је?

Збогом, ноћи, збогом, стазо света, Збогом и ти срећо моја клета! Опет гледам ја знану путању, Али нема ту на њојзи моме, Ноћас у сну ода туда с њоме, Заш и јако ја не одам дању?

Гледа Рајко што се чини туна, Па довати вранчића лагуна: „Ја вас гледам, вељи јади, гледам, Али нећу да вас приповедам, Та ни моја баш за семе глава!“...

Гледа Рајко што се чини туна, Па довати вранчића лагуна: „Ја вас гледам, вељи јади, гледам, Али нећу да вас приповедам, Та ни моја баш за семе глава!“...

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Какве очи! У овоме послу то ти ништа не важи — одреза Пантелија. — Ето, на пример, неки дан, у патроли, гледам ја једну букву, гледам је равно у лице и мислим се: буква, шта ту има друго. А кад тамо ... — Кад тамо?

У овоме послу то ти ништа не важи — одреза Пантелија. — Ето, на пример, неки дан, у патроли, гледам ја једну букву, гледам је равно у лице и мислим се: буква, шта ту има друго. А кад тамо ... — Кад тамо? — приупита сељак.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима! ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не

Којим точком? Ко да се будим на месту на коме нисам заспала! Држим руку у крилу, гледам је, и као да је никад нисам видела. Да је бар неки бог, него мој Хасанага!

Пита оћеш ли кафу, кажем оћу. Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам. Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој. Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда?

) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Сви отишли на спавање... Не морам више ни с ким да разговарам, никог да гледам, да трпим, да надмудрујем! Не морам да будем ни брат, ни бег, ни поданик, Ни довитљив, ни разуман, ни јак!

А могли би да кажу и да сам луд, и то с пуним правом. А ни Имотски није далеко, чуће се. Боље да ја гледам своја посла. Нико ме не вуче за језик. Мој Ахмеде, прави се ти луд, ако си паметан!

) ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Да га помилујем? Да га гледам? Како да га се у једном једином трену за цео живот намилујем и нагледам? Мáло моје, на лавандулу мирише!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и то тако да јој се само нос и очи виде, претура по својим

ОД тога ништа нисам видео. Само често, у ноћи, тргнем се из сна, пробуди ме светлост свеће. И ја се тада дижем и гледам, где се она скупила, на леђа бацила стару, чохану гуњу; нагнула се к свећи и нешто ради.

Прозори собе ћилимом застрти, да се споља из собе светлост не види. Ја је гледам, чудим се и питам: — Нано?! — А? — тргне се она и баца рад, па кад види да сам то ја, она га опет узима.

Пун страха, и као са неким гнушањем, окренух се од матере само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну. — Не плачи, Маријо — рече она, а у њеном гласу осећаше се неко саучешће помешано са

— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на

који су помрли, спомињеш с побожношћу и поштовањем, а оне, који су још живи, гледаш чудом како су се променили... Гледам живу, тесну улицу, ограђену високим зидовима, с великим капијама и разгранатим дрвећем, које се пружа, те је кити

Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер... Драги, душо душе! дођи да осетим рај свој и изумрем на уст’ма ти?“... И кита се појави. „Чија је?

Говори, казуј! — И ухвати га бесно за прса, те га поче да дрмуса, гњави. — Казуј... Убићу те, убићу те! Бар да те не гледам таквог!... — Уби ме! Старац одскочи од њега. — Да те убијем? И хоћу, сад, ево!

— Врућина ми! — говори, а глас јој кратак. Гледам ја и чудим се. Није она таква. Знам, и пре кад је тако мајка доведе у госте, а она живи враг.

Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље, да гледам како пуне и пале прангије, него ли у цркву. Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада.

После ручка изишао сам на капију, да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици, распасује и баца са себе одело. Кад се повратим у собу, мајку не могу да познам.

— Ч’а-Томчо, хоћеш жара? — ослових га. Он се трже. Би му тако неугодно што сам ја ту и. гледам га. И једва дочека ово, моју понуду, и зграби с колена једну развијену цигару: — Дај, чичин...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Тај осмејак пусти, кад га је видело небо први пут, чисто га гледам де од милина раствори груди сјајне, де изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја свога, чедо љубави,

изли на тебе љубавни благослов, најплеменитије племе раја свога, чедо љубави, анђела страсти: вино; чисто га гледам де ти се хвали рајем, де ти га нуди, тај одузети поклон боговске ћуди што сам у себи труне, невиђен, неуживан и

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— рече му царски зет. — Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.

А змија му одговори из рупе: — Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може.

49. ЧОЕК И ЗМИЈА: Прибележио је Вук Ст. Караџић, тумачећи пословицу „Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама“ — цетињско издање Вукових народних пословица, 1836.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао. СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

КУМ: Кума Мага је позната у овој вароши као добра и невина жена. НИКОЛА: Богами, кад је тако, да гледам. Сто дуката то је лепа закрпа. Да јој кажем, да се обуче, јер се неће ни сетити. Баш добро, вратила се. 5.

СВЕТОЗАР: Најсмешнија ми је била моја газдарица, иначе богињава и ружна; али данас, мој брате, гледам жену, а не могу да је познам. Тек она мени: „Добро јутро, господине.“ Газдарице, зар си ти? „Ја сам“. О, убиле те силе!

СТАНИЈА: Не могу ти, синко, не Могу. НЕША: А зашто не можеш? СТАНИЈА: Кад неће да се чини свадба, не треба да гледам. НЕША: Како се неће чинити свадба? Ја сам у мојој кући господар.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Баш сте слатки! У ствари, видела сам вас још на Славији, пратила до Лондона. Приметили сте да вас гледам у оној антикварници, је л' да? Али, никако нисам смела да вам приђем. Све до Трга Републике.

Шта је? Она једноставно не може да предаје док је ја гледам из претпоследње клупе. Није да се смејем или нешто слично, чак се и не церекам — али некако јој смета мој

Толико ме ти идиоти стимулишу да ћу стварно морати да завршим школу на време, само да их више не гледам, на часну реч! Заиста, не могу више да их поднесем!

Шта сада радим? Ништа. Лежим и гледам у таваницу. Да не бих начисто пошизила од утучености, учим да изговарам теже ствари: — Раскиселише ли вам се опанци?

“ Било ми је досадно да џоњам ту и гледам како он пише. Да бих ствар прекратила, ставих длан на уста и у мртвачкој тишини испустих свој чувени ратни поклич из

“ Као да га сада гледам: пола шест после подне — он баш месечарски буљи кроз прозор у бетонско двориште у коме најмање шездесет кретена

Кад га питамо шта то ради, одговара нам да неизмерно ужива: — Зашто да гледам телевизију — каже — која има само два програма, кад стари „Зануси“ има четрнаест програма, и то још у боји!

Не, не! Богами, освојили сте Београд! То је факат. Куд ви прођете, ту трава не расте! Гледам вас како се сваке суботе и недеље венчавате по вароши, и како вам свадбе тутње улицама ... Трубите ли —- трубите!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Гавраница у шајкачу снесе јаје - спусти драчу. Лижу чанке пси и мачке. (Гледам Призрен - слушам гачке.) Смрачујеш се, дедовино, а зри јечам, а зри вино.

Попа: Сентандреја Гледам ли те зракопловну, валну, у гирланди јесенске фасаде, или слику раскриљујем жалну у матрицу коју свако знаде?

За обед седам Тучу и Олују. Тренутак снолик: гледам се из гроба, а гозба тече - сјаје света оба. Уз трмке трајем, молитвен у брују.

Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

Шта пећи себи, док још траје служба? ШЉИВА СРПСКА Гледам: за сузу српских терена, као у жалби, замичу братства удишу, успут, мирис од сéна.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Прозора безброј у таму сија, блиста се читав град, а ја их гледам поносан силно: и то је татин рад. Послује тата гарав и знојав, лице му пуно жара, ал зато ноћас над сваким столом

А месеци на Сатурну започели трку бурну као да их ђаво гурну. Ту месеца јуре седам. Врти ми се кад их гледам. Све пристиже друга друг, начинили сјајан круг. Марс бојовник, то се чује, своје сабље да не кује, већ тугује.

Звончиће волим, и љутић, злата грумен, ивањско цвеће и маков огањ румен. Цртеже гледам и тугом око влажим, у сваком цвету детињство своје тражим.

Та сјећања могу л' да се купе, мала моја из Босанске Крупе! Сад је касно, већ ми коса сиједи, гледам Уну, ћути као нијема, залуд лутам улицама знаним, све је пусто, тебе више нема. Еј, године, немјерљиве, скупе!

срца разиграна, води цеста преко наших села, гај до гаја, зелени брежуљци, наша школа, осамљена, бијела, док је гледам, путник успорио, нешто ми се брзо уморио.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. — Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Када се вечера код вас? — Кад год хоћете. Обично једемо у осам.

Идем на мали моло, који је саграђен тиме што је између неколико пободених коља набацано камење. Гледам у апсолутну тамнину воде.

Али ми одједном би досадно да настављам мисао. Просто продужих да гледам кроз прозор. ИИ Доста месеци доцније понова на језру. Од станице до обале нисам срео никога познатог.

Тако смо квит. Када спроведу светлост на Острву, ићи ћу тамо да живим, само да вас више не гледам. — Пипо станује далеко? — Не; тамо крај обале. — Можда бих га могао обићи... вечерас или боље сутра. — Како не!

Град је испод мене велика тамна маса, али је језеро много светлије од неба. Месец има чудан облик који ми смета; гледам на другу страну. Треба да идем доста стазом пре но што зађем са ње, јер је дотле, између маслина, жито.

Нема више ничега човечанског у овоме пределу. Седам у први чамац који се њише на води и гледам. Не одвезујем га. Шта чини сада што дању по њему гамижу људи!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

У засенак њен По уској стази ја се будан крећем И слушам шумор кроз дубоки мрак И гледам земљу, окићену цвећем И жудно пијем миришљави зрак.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Носите ме из ове шуме, не могу више да гледам ноћу сјај нетварних бића у грању што се на мом страдању уче да утекну рођењу.

своју и ину У име Оца и за славу Сина ту сви стану избавни Дух светлошћу се бави мало изнад живота Постим. Гледам залив морски и његову кулу. Залив се нагиње на једну страну, глава на другу.

тачно каже где је оно што се ујутру бели од зоре беље има дугачке плетенице под којима се превија Ибар чија су то леђа гледам кроз дурбин видим видовите даљине тамо где се руб ноћи ослања о кланце један храст облачи златну кошуљу и у потоку се

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

) ПОЈАВА XИ ПРОКА, ГИНА, ТРИФУН, МИЋА, САРКА САРКА: Ама, шта је ово, људи, све нека шапутања? ГИНА: Баш, гледам их, па се чудим. САРКА: Не волим, знаш, кад тако у фамилији почну шапутања. ГИНА: Па није ни лепо, да видиш.

Волим ти у туђој кући убрисати него не знам шта да ми даш. ГИНА: Па то, знаш, те и задржах се тамо. Гледам, боже, оне ствари, па све ме подсећа на покојника.

ГИНА: Па то, знаш, те и задржах се тамо. Гледам, боже, оне ствари, па све ме подсећа на покојника. Гледам ону столицу на којој је седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет:

МИЋА: Будите спокојни. Једна тако лепушкаста девојчица не треба да се једи. ДАНИЦА: Није, него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава. МИЋА: Равнодушно не. Ето, и ја, кад сам крај вас, нисам равнодушан.

ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.) САРКА: А да ме пита човек шта ја чекам? Нећу ваљда седети овде да гледам у покојникову слику. АГАТОН: Право кажеш, Сарка, треба да се растуримо сви. САРКА: Одох ја да покупим свој прњице.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

При изласку из касарнског круга успорих ход, да би ме стражар уочио. Претварао сам се да га не гледам, али сам добро приметио кад је спустио руку низ каиш пушке и заузео став „мирно“. Отпоздравио сам га немарно.

И то је тешка мисао... Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?...

Непријатно ми је, али ме нешто вуче баш тамо. Идем као у неком бунилу за осталима и, задржавајући дах, гледам са ивице пута у јаругу.

Комора нас још није стигла, нити знамо где је. Не спава се већ друга ноћ. Људи су поднадули и очи им упале... Гледам Јанкуља како мљаска једући жив кукуруз.

Док је учитељ Милутин размишљао: — Напротив... Људима сада треба пружити мало разоноде. Дојадило ми је да гледам увек иста лица.

Онда командант опет потера галоп, па се залете у једну шуму. Не знам куда пре да гледам, да ли тамо где треба коњ да наиђе или на гране, да ме не закаче. Александру спаде капа са главе.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

па ја и она — муж и жена!... Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене! Хе, али ...« И мисли његове одоше далеко, веома далеко...

И за децималне мере он нађе згодан одговор: — Море, шта ће ти онолика цимента ? Гледам у брезовичкој школи вамилијаз све са њима за’ита воду са извора, па испушта једну по једну у извор и тамо пропадну.

Зли су им пси. — Јесте. Јуче вас у мало не исцепаше. Ја гледам кроз тарабу како не умете да се браните, одговори му она и зацену се од смеха, сећајући се јучерашњег призора, кад пси

Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом. За то време Гојко весело узвикну: — Веља, Бога ми!... Ја гледам, па чисто не верујем. Они се обојица загрлише и пољубише.

— Ви, одмор... да. Хе, ваши су мали, не треба се са њима много журити. — И не журим се. Него гледам вас једнако, па баш дођох нарочито да чујем... како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам...

Тако да седим у скамији, па само вас да гледам и слушам. Љубица поцрвене изненада, саже главу и погледа га онако испод очију.

Тако је то, братићу мој!... — Нека, доста сам и ја патио, па да гледам једаред и њено страдање. — А ти, чини ми се, не виде писара? — Не. Што? — Више је окрвављен од ње.

И они ме сви гледају са презирањем! На учитељице већ и не гледам, али они!... По неки и не скрива шта мисли, јасно му се чита на лицу. Па нас чак и Веља избегава!...

О, да знаш како ми је тешко што ми те отимају, а ја... ја не умем да те сачувам. Само гледам нашу пропаст и страдам, горко страдам... Душице, чујеш ли ме, кажи само једну реч...

— Зна он добро. Него ми се онако нешто не мили да га гледам у овој кући... — Што? — Та... онако... Једнако ме гледа душмански. Не може да заборави онога...

— Ви сами... чекате учитеља ?... Тхе, шта ћете.. мора се!... А ја баш то гледам оногај... сваки дан, па... па ми баш, овај... жао ми, није вајде... Љубица почиње зверати очима...

— Не могу, не могу... Све ме нешто вуче тамо, као да ме чека нека важна ствар. Са вама говорим и гледам вас, а мислим о другоме... Не могу, не задржавајте ме!... И она оде.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Њој говори млади младожења: “Што ме гледаш, драга душо моја?“ — “Ја те гледам, суђен господару, Какав ћеш ми сада наук дати, Како ћу ти мајци уговети.

118. Ој јаворе, мој рођени брате! Пуштај гране до зелене траве, Да се пењем теби у врхове, Да ја гледам низ море галије; Сједи л’ моје драго на галији, Вије л’ му се јаглук на рамену, Којино сам три године везла,

“ Ал’ говори Милица ђевојка: “Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра, Нит’ сам вила — да збијам облаке, Већ ђевојка — да гледам преда се.“ 128.

“ Ал’ говори Јово капетане: “И моја је драга на далеку, Ал’ кад мени на ум падне драга. Ја не гледам тавној ноћи доба, Нит’ мој коњиц мутној води брода: Путем идем, за њим праха нема, Воду газим, за њим брчка нема.

Како, душо, и ја за тобоме, Ђе те гледам, љубит’ те не могу, Али хоћу брже, ако Бог да! У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199.

“ Проговара са брега девојка: “Не гледам те да ме младу љубиш, Но се питам чим сокола раниш!“ “Лице кварим те сокола раним, Сузе роним те сокола појим, Ја

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет! ГИНА: Благоје! БЛАГОЈЕ: Кад је гледам, осећам се ко соба... ГИНА: Ко шта? БЛАГОЈЕ: ...ко соба у коју су унели љубичице!

Да не постоје ни јуче, ни сутра, ни људи, ни речи, ништа!... Кад овако гледам звезде, чини ми се да је овај свет само праг!... ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца!

ПРВА ГРАЂАНКА: Требало је да заузмемо боље место! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Ја то не могу да гледам! ТОМАНИЈА: Па што си онда долазила, кад не можеш? ПРВА ГРАЂАНКА: „Бог кроји правду када куцне час!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа. Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела.

МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим. Надамном мирише у облацима сивим шума

ПОСЛАНИЦА ИЗ ПАРИЗА Живот ваш и телеса још су тврда а зидања кривудава, неопрезна, но ја вас мирно гледам са брда и знам што још нико не зна.

А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и у траве, седнем на облак, па гледам светлости, што се на небу, из моје страсти, јаве. А, место свог живота, давно живим, буре и сенке грозних винограда.

Сад га гледам, офуцаног, на филму о окупираном Бечу, Орсона Велса. Крио сам се од ујака и у циркусу, који сам јако волео.

Праћакали су се као риба на суву. Док би лекар стигао, имао сам да гледам остале епилептичаре како забезекнуто посматрају свог сапатника. То је било тужио, чемерно.

Јесте ли учествовали у биткама?“ Па ми је мило да одем и не гледам то. У почетку јула, ја сам опет у Коморану. Ађутант пука више није мајор Таш, него један мајор из Осијека, Србин, који

Од ових наших вршњака, само је мени дозволио да и ја гледам кроз кључаоницу. Према обичају у аустријској војсци, официру се пре поновног изласка на ратиште давала лакша служба.

у рукавицама, у болницу и корачам после, круто, од болнице до гробља, уз звуке погребног марша од Шопена, по такту. Гледам како сујеверне домаћице у Коморану истрчавају на капију, и просипају из лавора воду у којој је мртвац опрао ноге.

Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси. Туку оне који имају медаље, и кад су подофицири, и ја гледам како, наслоњен на зид станице, један наредник, који се тек вратио, стоји крај своје жене и деце и плаче.

Не, он се није смањио; мрачан и празан, изгледа много већи него пре. Ја гледам погурена леђа кочијаша како се већ три сата љуљају по топоту копита, сад брже, сад лакше.

Мислио сам да им одем и у Парламенат, да им се насмејем. Нашто то? Ето гледам им децу. И све видим. Њина лица вире из тих чудних огрлица и капутића смешна, са црвеним носем и великим, зачуђеним

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Била је велика већ, као ти... налик на тебе... Сироче: На мене налик? Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам. Ајде са мном... хоћеш? Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао? Госпођа у црнини: Да... тешко...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано.

Хуууу! Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта! — Па шта му ти кажеш? — Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију.

— Ништа — вели ми. — Па што толико вичеш на њега? — Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто. — Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа. — Не знам га, брате?!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

, па свечаником, брате мој, има доста и нас сељака, Елем, седим ја, брате мој, са мојом лушом и гледам у шарени свијет...

Људи, већ, к'о људи — ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете, то ви је.... н' умем ви рећи.

о, ућустечила се, брате мој, па само гледам кад ће да па'не, а оне јадне ноге, утегнуте у штивлете са шиљцима, нема, но само кламићу тамо и амо...

— Таман ми то у речи па, крочисмо или не крочисмо више, а пред нас — ћопо... Ја скидо' капу и спреми' се да гледам џумбус, кад — ал' 'оћеш... струже ти 'нако мој Жико уз оно брдо, па све перја... — А што лажеш, пасја те рђа убила!

Задахну ме диван мирис шаше, коју набацах на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. ...Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу.

И гледам у ту сјајну диадему, па ми очи засењују, ум се мути, а срце се брже шири и скупља, зането лепотом твојом... Ослепићу од

— Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником. — А ја све гледам кад ће да излети пред нас.

Тако се прикучи испит. Једног дана радим ја са децом, гледам да »угојим печеницу уочи Божића« — како се то вели — распричао се ја нешто пред децом, Бог зна где су ми биле мисли,

Ђаци из трећег разреда сричу као букварци... Зло, па то ти је! Кад окрете рачун, — још црње... И тако све до амина. Гледам ја неки пут кришом на њега, а он није да се мршти, но мислим сад ће скочити да потуче и децу и мене.

уседох на коња и за часак одјурих до прве завојице, ту се скидох с коња, везах га и стадох да извирујем иза шибља и да гледам шта он ради. Беше се сагнуо над бисаге па их нешто обрће и претура.

Затим подиже цео терет, намаче га себи на рамена и оде напред. А ја гледам из трња како се размахују капци на бисагама по такту његова хода и престављам себи како он стење, мршти се и псује, па

шљивовицу, а комовицу, вели, није могао ни омирисати, док су сви остали оци одавали велико поштовање само комовици) и гледам само како ће да ме укеба... »Јово, дете моје, испишидер ми ово часком... Кхе, кхе...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако? ЈОВИЦА: Тако је! ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?

ЈЕВРЕМ: Добар дан! ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама. МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да

(Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави

Е, 'ајд у здравље, газда-Јевреме! ЈЕВРЕМ: Па, добро, куд ћеш ти? СЕКУЛИЋ: Идем да гледам свој посао! (Полази.) ЈЕВРЕМ: Чекај, де... чекај да проговоримо кô људи! СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш. Криво ми, до бога ми криво!

— А, јакако, учо! Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала! Нек види и други вајду од њега!

А он се окрете па ме гледа, а ја и јопет пљуну’, ка’, знаш, да ми је наспело, а и не гледам у њега. — А он? — А он застаде мало па ме погледа, па врти главом. А после оде путем.

Ама ви се канда опет буните?! Чисто вас гледам како се ипак не сећате шта значе оне његове последње речи. А то и јесте жалосно што наша српска публика ништа не

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила. Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила. Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?

Црвена, по рубу бела, с плавим шарама Посред Саве, ко застава, вијори се марама! А ја гледам, са обале, гледам, па ми је Цео живот данас лепши због те шамије.

Црвена, по рубу бела, с плавим шарама Посред Саве, ко застава, вијори се марама! А ја гледам, са обале, гледам, па ми је Цео живот данас лепши због те шамије.

ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ Сручи се пљусак иза куће, И небо пусти киши на вољу. Кроз прозор гледам како скакуће Пољски миш По пустом Пољу. Миш ибришимом ушива кишу, Шав по шав, и пљусак сав Приши за земљу.

Ко лустер на стропу кад засија, Плане, у августу, Галаксија. Кад год подуже гледам у Космос, У мишју рупу ми се завуче понос. Сја Галаксија? Шта је иза ње? Што дуже мислиш, схваташ мање.

Сја Галаксија? Шта је иза ње? Што дуже мислиш, схваташ мање. СОНЕТ О БЕСКРАЈУ Лежећ на плажи, гледам у врх носа Ја, ситна честица непојамног тока, Негде између Кнососа и Космоса, У поподневној тишини отока, И

Ох, знам, све знам: Ко се освети, тај се посвети, Ал светац је човек много сâм!” „Гледам га, главе погружене, Тако је крхак: сенка, призрак! Види се, ту фали рука жене, И ја бих пристала можда... ипак...

Напунио је седамесет шест, или седам, Па шта ако некад није држао веру? Не могу покору ову да гледам: Превршиле смо сваку меру!” Таква је баба-Вука Маждрука; Душа јој је мекша од памука.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Ништа ме више сад не боде, Све гледам туђим, мртвим оком, И спавам, као тихе воде У миру тамном и дубоком... ИИИ И данас, да мени Господ рече: ''Ево, Ја

И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и

Изван доброга и ван злога, Данас ко јуче што је био, Јачи од смрти и од бога. Трепери само, о јасико! Гледам те с чежњом и са тугом На болове сам давно свик̓о, Са јадом живим као с другом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ РОГАН Хиљаду сам плећах оглодао, али ове не виђех несреће. Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, у њу неће кокота појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он већ не би могао да издржи. Ципелом или чибуком бацио би се за њом: — Ајд’, бар и тебе да не гледам! — И од једа заваљивао би се на јастук.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете; Како не личи више на прву младост моју; И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју Машту, са којом слике глупости често лете.

Све што од свега прошлог у моме духу има, То је жалосна срећа да будем пуст и дрзак И сагорелих снóва да гледам прамен дима.

Пола седам... Час одласка твога дошао је мени Тужан к’о ова јесен коју гледам. Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам...

Али одједном, крај напукла леда, Мирно, к’о звезда са небеска свода, Она се сиђе у таласе неме... Ја гледам жудно, зачуђеним оком, Неслућен рефрен земаљске поеме; Ја мислим на њу, тамо где ’но вода Под хладним ледом

Хигијена несећања вида Мој буновни сан и савест што ми Дух и тело немилосно ломи. Хигијена несећања вида. Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање

Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам. Још савести ветар неки, уздах Мртвих шта ли?

ИИ НА ЦРКВЕНЦУ Преко жутих поља гледам тамо даље Где хоризонт злати позна светлост знана, Одакле нам сунце са заранка шаље Још последњу милост своју овог

Доста нас је црна разједала влага! Пролеће гледам преко поља, воде, Где пролази, носи покрај мога прага, Нов живот, к’о војске заставу слободе.

Реци ко нас гази, мрви, — Точак неке вечне Правде ил’ небеске Индустрије? СТУДИЈА Осмеси људски, — гледам вас к’о смене Светлости и мрака, жалости и среће, Као чудну, исту маску што се меће На све тајне мисли и жеље

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Чинаше ми се да гледам у амбис. Кадли се крај нађе, ето јутрос, нађе га ти, као да бјеху танки кончићи, а не...“ Ђакон устави своје

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Вратих ли ти вратих! — Казао Арнаутин коњу кад га је коњ ударио у колено, а он коња из пиштоља у чело. Док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, нема правог пријатељства међу нама.

А змија му одговори из рупе: „Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може“. Е, лијо, сад си долијала!

Једна ме цигла биљега коју у плећу гледам мало уплашила: види се један гроб који ми испод палца остаде кад омјерих, те није изван, но посред твоје куће.

падишаха да обидујем царску земљу, да видим да се раји не ради зулум, да је свак у царско здравље сербез и рахат, и да гледам суде ли вам мудир и кадија по божјем шеријату и по царском ућумату, пак ми слободно казујте ко што има противо кадије

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ја гледам да запатим, а ти рашћердаваш.“ дете није хтело казати, коме је прасе дало, него рече, да је заспало, те прасета нестало

“ рече му царски зет: „Вала ништа, јутрос мало подоручковах, ла се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Да ми је да препешачим све од Земуна до Карабурме! Па да попушим, сам, на Калимегдану! Седим, пушим, гледам преко Саве како је у Војводини облачно! А у реку и у облаке неко изручио чашицу клековаче!

ИКОНИЈА: Држи се ти мало даље од њега. Да л он неког цинкари, ил не цинкари, ја лично не знам, гледам ја своја посла! АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам? Кад сам пошо из оне самопослуге, сматеријалом, преда ме патрола!

ИКОНИЈА: Не знам како издржиш толко у затвору! АНЂЕЛКО: Како издржим? Гледам у решетку, а све мислим: постоји Ада Циганлија! Ето како издржим! ИКОНИЈА: Какве ту везе има Ада Циганлија?

ИКОНИЈА: Натруни дувана! Уво му крвари, расечено, виси! Сасвим у фронцлама! ЦМИЉА: Ја то не могу да гледам очима! АНЂЕЛКО: Мало је фалило да му избију око! Плаво ко индиго! Ко га је само вако животињски...

Пођем одавде, од вас, сећате се, дођем на станицу, кад тамо — Вукосава! ИКОНИЈА: Ја морам да седнем! СКИТНИЦА: Гледам, пљунутā она! Потрчим за њом, оборим неке куфере, носачи псују, псују путници, вичем Вуко, Вуко, она ништа!

И шта би, на крају? СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд. Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место! Ко да сам пред Вукосаву стао, исту истацку!

СКИТНИЦА: Нисам пред њом стајо више од секунд. Ал док сам Стајо, све се објаснило! Гледам је, гледам, а у глави све долази на своје место! Ко да сам пред Вукосаву стао, исту истацку!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим. И зато, то сам грешан, признајем, ако саме нису хтеле, миром, мирно да иду, добивале су онда манастир, и квит.

ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има. ЈОВЧА (тронут): То ми је, дедо, све.

И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче... И хтеде да се излуди, да се пресвисне, док једне ноћи...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

КАПАМАЏИЈА И ТРГОВАЦ Видећи, дакле, мој благодетељ, да није могуће мени странствовање из главе извадити и да ја гледам сваки дан какво благовременство да кудгод утечем, намисли јошт један посао са мном.

Но, веле нам, ваља веровати слепо. Чудновито зактевање! Бог ми је дао очи телесне да с њима гледам и видим, и душевне, разум, да. с њим судим и расуждавам.

уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки дан! Тај дан ништа друго нисам јео осим пре ручка комадић хлеба; но није ми на ум падало јело.

Старо и младо, жена и дете, све ти то инглески. говори, нити им можеш разабрати шта ти људи мисле, шта ли [х]оће. Гледам жене и девојке: лепа су то створења да ништа лепшега на свету нити је могуће видити ни помислити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Прикојуче, уочи недиље, кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме.

кад сте сви били на великом благослову, у први сутон, ја се наслонија на овај прозор, па гледам какво ће вриме. Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека.

Гледам, гледам, док ми се очи понише пут гребља, а, тамо, он помолија главу прико зида, а издрељија оволике очи у менека.

А ти знаш ко ме навеја да се скитам по ноћи, да гледам како се твоја мука краде! А ја не би никад сам на ту мисâ дошâ, никад!...

— Јево трагова од опанчина — вели Тетка. — Ја одавно то гледам. Јево и’ иђу у шакриштију (ризницу). Ајмо тамокарце. Ризница се избочила у гробље, а улазак је у њу иза главног

Колика је врућина, а он зачалмија главу. Видим: горњи човик! Тира у град шеницу. Гледам добро иза њега: надалеко нема живе душе.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа. И све што гледам у њих дубље Све ми се мање мртвим чине Те шкриње мрака, тајне зубље.

Кад реч заустим — ја уместо еха Најежен чекам да ме свег избоде Сломљено стакло његовога смеха. УРЛИК Гледам лава у кавезу За решетком где тумара И види у парку брезу, А тром — на смрт заудара. Повијене главе крочи.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

У подруму је увек тмина. И тихо чим се мишеви уморе. Само у јесен шапућу каце пуне шљива. Тада ја. слушам, ћутим и гледам своје небо. И на њему два бела, загрљена месеца.

— шапуће. — Још не можеш, док Роза не сврши посао око Симке. Али да знаш: исти је ти! И уво му је квргаво као твоје. Гледам га и кажем: сем нарави, нека ти Бог да све очево. — Морам да га видим. — Рекла сам ти да не можеш.

Да се убијем, није моја крв. Голуждраво дете се мешкољило од ноћне студи. Ђорђе га гледао: смрзни се, умри, да те не гледам више... Желео сам да умре, ја, загуши га врело и дуго руцање и он испусти лампу. Сенке цикнуше задављене мраком.

— И нећу. Капетан му баци новине на колена: — Прочитај па кажи шта мислиш. — Не читам ђубре. Не могу да гледам ни твој мундир. Капетан се смешка, наслоњен на врата. Аћим жмури и седи наслоњен на зид. Ако сам помилован?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у праз

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни,

А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па

у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад

Гдје су јоргованâ Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај! вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. А. Шантић ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ Сјутра је празник.

А ја мрк и ледан. Мој се поглед диже горе, небу, више, И под небом гледам на дах плави један, И умирем тако, тихо, тихо, тише... М.

И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и

ми је једно: да постанем валом Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби, И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!

Опрезно ћу тада по мразовом цвећу Куцнути на прозор. У првоме стра'у, К'о сад да те гледам, нећеш знати ко је, Кад из мрака чујеш моје „Бау! бау!

Под једним храстом лег'о сам на траву, И слушам како шушти, пуцка, струји. Пучину гледам неба бистру, плаву, Док ранâ пчела негде близу зуји.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

позната; мислим, нејма подобне на земљи: до вратах сам изника тартара, ад на мене са проклетством риче, сва му гледам гадна позоришта; ал' на судбу викати не смијем - надежда ми вољом творца блиста!

Попа, Васко - КОРА

твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

На тој узвишици заузео сам своје место и одатле гледам доле према вароши. Дуж једног дела оне стазе назирем, међу тамним џбуњем, беличасту неку пантљику, дугу око сто

А мир који су папа и цар склопили догађај је светског значаја“. „Имао сам срећу да својим очима гледам свечаност тог измирења“, рекох поносито, смело се ослањајући на своје познавање историје. „Ви сте јој присуствовали?

да се презнојавам у мучној неприлици, но чувам се да то други не примете јер тиме би само погоршао свој положај. Гледам неусиљено око себе, а мој поглед се заустави на честитом Монжу који је седео баш наспрам мене.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно

И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју

Ја сам поломио зубе шкрипећи, сад хоћу другом да поломим ребра. Ето такав сам, бесан, сагоревам, не могу даље да гледам шта се ради на наше очи. Живиш ли ти у Београду, прикане? Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао.

али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо шћућуреног баш у оном углу станичне чекаонице где сад гледам како дремају, климајући убрађеним главама, две сељанке са корпама у крилу, из којих вире смешно испружене гушчије

Зато сам те звао. Саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим Јер, кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме.

Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су стотина мојих

у очи — говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом — кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа.

„Побратим ће бити на станици.“ Нагињем се кроз отворен прозор и бијен оштрим ветрићем, гледам унапред. Ближимо се станици која се распознаје по разбацаним црвеним и жутим светиљкама.

И данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли... И немам воље — ил' немам снаге да му се светим... — Стој!

Понова сам узео капут да идем, да је не гледам, кад, изненада, облачећи га, оборих нешто што се откотрља под астал. Ја се сагох да оно дохватим и како се, мачијом

— Али то је претерано, господине. Не треба допустити... — Кад гледам Грка, господине, онда осећам одушевљење за своју расу, као кад девојка истински осећа срећу што је млада, лепа и

на повратак у земљу непријатан ми је, и на радост ових око мене, коју изазива њихова нада на скоро виђење са својима, гледам ја сад са извесне злобне стране... Људи, има ли шта ужасније него што је сад ова моја потајна жеља?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Само, не знам зашто, увијек ми се чини да сам старији од њега. Гледам на њ с увиђавношћу и с отпуштањем, као да сам ја њему отац. А понекад, опет, као да сам му старији, и разумнији, брат.

Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих. Поглед ми је остајао увијек усредоточен на саме те очи, док се слика лица указивала расплинута и замућена, а

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног друга!

Не, не могу више да гледам лица спавајућих. У полусну ми каткад излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када,

Колико људске туге на тим разоружаним лицима! Сретан сам што сам опет сам у соби. Јер уистину више не могу да гледам лица спавајућих.

Лијепа је. Црте су јој танке и фине. Ситне је, крхке грађе, кретње су јој грациозне и некако мудро спретне. Радо гледам те руке и те кретње. У њима као да се огледа нека урођена надареност и умјешност.

Тачно онолико колико је запремало ишчекивано. Гледам је. Збиља је лијепа, изузетно лијепа. А изузетне физичке љепоте, једнако као и изузетна умјетничка дјела, побуђују у

Круг стварности око мене бива све ужи, и најзад се поглед скраћује на најближе: гледам с радозналошћу своје прсте, као онда, готово с удивљењем пред фактом свог постојања.

И јао ономе од нас који у себи не носи и ту примарну комедијантску компоненту! Недавно сам у Бечу имао прилике да гледам једног доиста великог умјетника. Вјечита штета! Каква сензибилност, какав фини умјетник-интелектуалац!

Сваке вечери, из мрачног удубљења за оркестар, био сам у прилици да гледам његову најуспјелију тачку: Сељак код зубара.

Душа нам је пуна мртвих чахура туђих сазнања и туђих разочарања. Понекад ми се чини да у свијет гледам очима на чијим вјеђама тишти сањиви умор читавог једног геолошког доба.

Такви су људи за мене више-мање мономани. Гледам га. Драги мој, фиксна мисао је фиксна мисао не по својој апсурдности већ по својој упорности и тиранији: понављао ти

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô... Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !

Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако « — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене ?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.

— Оно, јест... Али тај живот ?... — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ? — Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се.

Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини... И знаш ли још шта?

Ала ли ће да пеку, бре! ... Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим... А Станка, где ли ће она ? И она ће са мном...

— »Оставих онако красно друштво!.. .А шта ћу овде ? Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну... И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се

А сад му се допадају варошке...« — Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога. Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако...

А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!... Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Онда загрну рукаве, па почне гледати преко планине. Дивови га упиташе шта гледа, а он им каже: — Гледам преко кога ћу брда пребацити ови камичак.

— рече му царски зет. Вала ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде.

— Е, — вели му слуга — ово ми је бабов мезар, па гледам баба како ми лијепо сједи у џенету уз пејгамбера. — Чуј! А како ћеш ти видјети оца кад ти је на оном свијету?

Најпослије уђе у собу обервраг, па му рече: — Шта радиш ти овдје? — Па ето, сједим и гледам своје новце, — одговори му мали, а враг му рече: — Гдје су ти новци? Он покаже крајцар па рече: — Ево их, гле!

— избекари се дида. — Видиш те мијурове што лете, то су животи, и ја то сваком дајем, без разлике. Не гледам ни коме ни зашто, већ само дајем, па то није правда?

— Ја сам рисар који риса нема, и зато сам ја правда. Видиш ово цвиће, то су животи, и ја то косим, не гледам ни ко је ни шта је: сви су ту једнаки. — Е, а не би ти могô то мало погледати? — Како би могô кад очију немам!

А змија му одговори из рупе. — Можемо се помирити, али док ја гледам мој реп, а ти твога сина гроб, дотле правог пријатељства међу нама бити не може.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух,

На груди сам руке Прекрстио своје. Гледам како тама, Нечујно и тихо, не правећи звуке, По зиду се пење у чудним сликама: К'о љубавна чежња, као туга

И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте, Моја мис'о лагано се креће Кроз гробове у мртве минуте. Гледам доба изгубљено, тавно, Где у хладу бајки се одмара; Видим прошлост по'абану давно, Век до века, и времена стара.

Видим снагу као дух да лута И бол што ми к'о победа сија. Гледам себе када видим тебе, Живи израз свију мојих снова, Једва могу и да познам себе, Моја прошлост и за ме је нова.

4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.

Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео. За мртве немам молитве, ни боле. Посматрам, гледам; моје време тече. Не жалим себе, и не жудим доле; Не жалим себе, чекам своје вече, Миран, без жеља и нада на боље.

И гледам. Данас, као некад, ниси С песмом на лицу, нити ми се чини Да се покреће сад у месечини Арија снова, и да у њој ти си.

Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица. Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава.

Тако је дошло сад и ово доба, Где каткад чујем грактање гаврана: И тада гледам изглед свога гроба, 'Ладан остатак снаге мојих дана. И како дише равнодушна злоба.

Пуст живот гледам к'о владар без круне.. Дошло се довде, али не знам како; Не знам због чега дан слободе спава; Не знам да л' живи зора

И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Како ја гледам на свет данас, у светлу велике борбе, чији смо сведоци, уверен сам да би човечанству највише користило ако би Сједињене

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Био сам склон да гледам са висине на Европу, што је готово редовна особина емиграната када опет дођу на привремени боравак у Европу.

Био сам склон да гледам са висине на Европу, што је готово редовна особина емиграната када опет дођу на привремени боравак у Европу.

је пре две стотине година пролазио овуда када би се недељом враћао са вечерње молитве из ове исте капеле коју сада гледам. Размишљао сам и о Максвелу, другом великом професору овога Колеџа.

Ћипико, Иво - Приповетке

Овако у самоћи, пред отвореном пучином, снажно и схватљиво утјецаше на ме њено причање. Њен цио живот гледам пред собом, и учини ми се тако једноставан и природан да ми ништа пријекорно не паде на памет.

Машем јој шеширом, а она ми одвраћа бијелом марамом. Гледам је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца,

— а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док чамац весело не заплови у свјежи маестрал, на отворену пучину.

науживам тих видика, ипак увијек, с једнаком слатком меланхолијом, прати ми око мрке чемпресе сустјепанскога гробља, и гледам његову високу обалу и, испод ње, дубоко, тајанствено море — и сјећам се себе и својих ђачких дана.

Ту море увијек жамори, а подаље, у увалицама, мирује и вуче испрано, бијело жало, а чисто ме у души нешто стеже када гледам у та засјенута затишја, откуда пуца поглед на широку немирну пучину...

Илија се окрете, погледа га својим бистрим и светлим очима и надигне капу са пространога чела. —Гледам к'о онако... —Ситно је то, остави!...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Разумљиво је онда што је и у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.

изгледати магичан колико и фантастичан, па ћемо га навести у целини: „Лежим бескрајно дуго на трави лицем према небу, гледам дуго с дивљењем у њ, и одједном имам тачну сензацију, иако је нисам изазивао, да је небо пода мном, а да сам ја са

Ваљда ме је и то омело, па сада с извесном тугом гледам на прештампавање једне историјскокњижевне скице за коју нисам нашао времена ни снаге да је развијем у први историјски

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало. САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.

ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам. ЖИВКА: О, господе боже, и кад га родих таког несрећника! Вуци ми се испред очију!

Живи били па видели. ДАРА: Опет ви! ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш!

ЧЕДА: Разуме се! А веруј, што те више гледам, све више верујем да ћеш се и ти њој допасти. Ја сам се, знаш, тога највише бојао: да л' ћеш се ти њој допасти, а сад

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Често сам се зарицао да нећу да га гледам колико ни добар Јеврејин ону жалосну своју долину плача. У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим

У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим лице у узглавнике. Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући очи осећам где сам — на

Сврчина и Неродимља, па почели да се настањују, да би оджелели већ једном ону тешку жељу за тим клетим Косовом... Гледам низ поље, посматрам сву ову његову лепоту. Али векови проговарају и очи ми се мреже. Као у бунилу.

И на месечини и на ведру дану. Стари сам ја опет крвник. Не дам се лако. Ето, гледам одавде низ разбој, ређам своје доживљаје, помињем турске грехове.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Босанска Вила« 1891. У АТЕЉЕУ Сликар слика — ја га гледам — Слика „Нâд“. Кад би, ако сада не би, Док је млад! Слика му је тако дивна — Дар је дар.

И шта је престо, шта ли круна кобна (Па још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта

Е кад баш иштеш — ја ћу ти дати. ВИИ Штука са реном, Ја са мојом женом. Кроз нос ме дере... Сузно је гледам, Ал’ за то ипак Другом је не дам.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Нисам први који се плашим да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида.

3 Речи ће ми помоћи да утврдим где она почиње да ли тамо где је гледам или тамо где је још нема или тамо где се срце испуни песком и заборавом Шта речи знају о води која изгуби све што

Петровић, Растко - АФРИКА

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Прилази Вуије да ми покаже шта да гледам. Торањ који се види иза два брега торањ је гувернаторове палате. Дале се продужава дакар, космополитско пристаниште на

Једним дрвеним маљем туца просо у високом дрвеном авану. Прва гола црнкиња. Кад види да их гледам, она застаје, и нагло, машући расклиматано, удара равномерно руком своје дете по леђима, а онда безбрижно наставља да

Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом. Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела Кроа. Не чуде се да их нећемо.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени круг рефлекторов, врте се у њему са

У сваком случају колико је смешан онда напор белих да уведу у хришћански дух црне! Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.

Уистину, и поред те смелости, ја ипак несвесно гледам да дерани који лове буду стално на неколико корачаји испред мене.

У зору излазим пред колибу и гледам у маглу која се још задржала по врховима грања и по бреговима. Чудна врућа магла, расцепана по плавој бистрини шумског

Смеше се, гледају ђердане широким зеницама. Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи.

Сâм ја толико осећам хладноћу да једва дочекам прву светлост свитања. Силазим одмах на реку и гледам дуге траке магле по води, прамене магли по планинама. Право зелено планинско јутро као она на Студеници или у Фужинама.

Моје седење у друштву Н–а и Швајцарца изгледа да све зачуђује. Ја гледам лагано све присутне и са задовољством закључујем да су моја два пријатеља свакако најзанимљивија.

Потом је замењују. Гасим лампе и гледам их овако, осветљене једва звездама, очима које се навикавају на мрак. Тако оне заборављају на мене и слободније су,

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А у Немца сам морô трпети Подсмеха глатког страшну поругу; Турчин ме, опет, турски учио Да мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата.

РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене. Обилазећи царске друмове, Расматрам села, гледам трагове Куда су бесни Турци јурили, Па свугде крв...

Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници! Чисто им руке гледам храпаве Како се пуше крвљу скорашњом! (Вук напред улази.) Ала су страшни, боже милостив!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

У томе коњица већ улети у наше раштркане стрелце по пољани. И гле — не сече их! Ја гледам, гледам — аја, баш их никако не сече.

У томе коњица већ улети у наше раштркане стрелце по пољани. И гле — не сече их! Ја гледам, гледам — аја, баш их никако не сече.

Он пружи сабљу с резигнацијом. Још и сад као да гледам његову пружену руку, са оном светлом сабљом са лавовом главом на балчаку.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ту је сунце, села, цркве, Ту су врти пуни цвета, — Ту ја гледам, ту ја гледам, Не треба ми друга света. ЛИИИ Ђулићи, Ђулићи, Слабији и јачи, — Пољупци, пољупци, Сад Дужи, сад

Ту је сунце, села, цркве, Ту су врти пуни цвета, — Ту ја гледам, ту ја гледам, Не треба ми друга света. ЛИИИ Ђулићи, Ђулићи, Слабији и јачи, — Пољупци, пољупци, Сад Дужи, сад краћи!

Ово перце анђô И не тражи више, Он га је и послô Да Ћулиће пише. ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па зажмурим.

ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па зажмурим.

ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па зажмурим.

ЛІX Ти ме питаш, што те гледам, У душу ти поглед журим; Ти ме питаш, што те гледам, — Гледам, гледам — па зажмурим. Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô.

ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан. ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где

црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога нема. Гледам тамо, — па опет овамо, Нигде ништа, — једно сунце само, Једно сунце, и то ће да зађе, — Да ми никад више не изађе...

“ XXИИ Ох, како је сиво, тамно, Кô да није данак сванô; А небо је тако мутно. Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни,

Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему,

Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај

Као око исплакано. А ја гледам кроз ту таму, Гледам, гледам на високо, Гледам у то сетно небо, У то сузно мутно око; Гледам у тај сумор јадни, У празнину ту голему, У тај уздах, грдни,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа. Чују се јауци. Мигољим да се извучем. Онако збуњен, гледам унезверено, где су наши. Мрак ми је пао на очи. Неко прескочи преко мене.

Одозго падају бомбе, које експлодирају баш уз овај трошни бедем који ме је заклањао. Са ужасом гледам како одлеће земља, и бедем је све нижи. Од болова и заглушнога треска већ сам се онесвестио.

Али уместо да ми се изгуби из вида, оно као да постаје све упадљивије. Гледам онда на супротну страну и, зачудо, сви ми предмети изгледају увеличани као да имам лупу пред очима.

У том моменту баш из бугарских ровова сукну ракетла, и осветли простор као на дану. Ми сабисмо главе међу камење. Гледам из очног угла... Још трепери... Сенке постају све веће. Мрак.

Споља је допирао цвркут врабаца и весео жагор. — Чини ми се — настави Влајко — радије бих се убио, само да не гледам више такве призоре... Доста је било.

На овом пустом месту, обавијен маглом, имао сам утисак као да сам изгубљен. Гледам безизразно у пресечено дрво и пуштам дим из цигарете, који се није разликовао од згуснуте паре што је излазила из

— Или су године наишле, па попустио вид. — Наредио сам да се донесе фењер. — Е-хе, добро. Волим да гледам људе у очи кад им говорим. Неко кресну шибицу и слаба жућкаста светлост обасја простор.

Све је дивље и гломазно. Или се то мени само чини, пошто су у страха велике очи. На ма ком месту био, стално гледам како се помаљају ћувици и понеки крајичак од непријатељских ровова.

Лука се обрати своме посилноме Исајлу: — Јаој, репоњо, кад ћу престати једном да гледам у тебе! — Шта ћу, господин поручник, кад ме је Бог створио као мушко.

Али признајем... у мени је нешто навирало. Узбуђивала ме је близина ове намирисане даме... И уместо да гледам филм, ја сам посматрао њену главу, која се пројектовала на светлом платну.

Зато сам се старао да гледам на другу страну, читао сам фирме, а ако бих јој случајно додирнуо колено, најљубазније бих јој се извињавао, придајући

А овде, око ове реке, изгинуло је које наших, које Бугара, преко хиљаду. — Гледам онога коња — упаде мој млади колега — који се обрће око оне мотке, па све мислим како му се већ једном не заврти мозак.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАТУНОВИЋ: Што ме не убише, што не пролише Из груди мојих сваку капљицу? Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове старе руке гајиле.

Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење И гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У дуге, кишне и јесење ноћи Крај разрушених гледам жртвеника. Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика.

И сву ноћ тако пустим градом блудим И тебе тражим и свој олтар жудим, Забринут гледам небеса што ћуте. И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог, Да исплачем се у његове скуте.

Кад љубомора мојим оком плане, Презриво грешне покајнике гледам. О, ситио сам утробу без мере, Лаком на срећу био сам и бивам И о лепоти тако слатко снивам, О, грешио сам свим

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Има људи који воле туђе пиле, има их који воле туђу жену, а ја волим туђа писма. У мојим је рукама, гледам га, а не знам шта у њему пише. Не можеш да издржиш, па то ти је.

Није их он ковао, него само протурао; а то, брате, и ја, кад ми се нађе у џепу, гледам да протурим. Па и сам господин капетан кад наиђе на оловни грош, одвоји, вели: „Ово је добро за тас кад идем у цркву”.

ВИЋА (бесан): Ја протестујем у име државног морала и ја, у име државе, изјављујем да ово не могу да гледам својим очима.

Ја нисам дужан у званичној дужности да гледам љубљење и грљење у државном надлештву и изјављујем да сматрам то као увреду у званичној дужности.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

На Косову, кад сватови улазе у младино двориште, треба да млада погледа младожењу кроз б. и да рекне: »Ја те гледам једним оком и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (іб., 3, 123).

На Косову, кад сватови улазе у младину кућу, треба да млада погледа кришом младожењу кроз д. венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један

Ћипико, Иво - Пауци

— јави се наједном доктор и прекиде разговор. — Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво. Доктор се премјести на други крај стола.

Около сви они ... ча ћу вам говорити — знате их. Прокуратор се липо на ме смије. Мене је то разабрало; гледам дицу; они к'о крпа ублидили. — Дошли сте, а? Браво! Не бојте се! А ча је од они фиорини ча си примио, а?

— Ма треба јести! — Исто не питам у другога. Пружим се на жало, гледам у море како мала риба велику ждере; куњам по два—три дана, док бог и свети Никола не провиди чакод.

Мучим се како ћу чакод заштедит', па да ми се повратити. Увик кад гледам вапор ча гре за тамо, растужим се, и шаљем поздрав моме липоме мисту ....

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Нагрнули су одасвуд кљасти и узети, шугави и костоболни, сушичави и суманути. Гледам те несрећнике што леже у хладу липа у дворишту. Окупили су се овде као гроздови чавки, чекају на ред код Доротеја.

Поново сам наставила да гледам кад се Лаушево јечање мало стишало. Калуђер је већ стављао лиске посуте прахом и причвршћавао их уз рану платненим

Не бих се хвалисао тим да не морам овде изрећи истину. Не могу је заобићи. Просто, волим да гледам док се то догађа. Ако мени није дато да уживам у ономе у чему може уживати најбеднији себар, могу макар да напојим

како долазе у групама, свечарски обучени, са халабуком и грајом, опијени злобом и пакошћу, смехом грленим и распусним, гледам их како се гурају ко ће од њих пре уставу да дигне и дивљу воду у бадањ да пусти, да се камење покрене, издроби ми

Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника. Гледам га онако збрчканог, исцеђеног и оронулог, а преко његове слике ми кроз сећање, на тренутак пре уласка у ову одају,

Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан. Гледам ове људе како се престрављено и панично с њом суочавају.

Али он, мој коњаник, је непомичан. Загледан негде у даљину. Одсутан. Мислим о томе како да дођем до њега. Гледам испресецани предео. Јаруге су се испречиле, изукрштале. Врзине и растиње сваковрсно. Оморина је — слама ми вољу.

стално у последњем тренутку извлачио, и ево га где хрипа и кашље, чујем његово кркљаво дисање и зацењивање, као да га гледам док пљује големе, округле, балаве лопте испљувака, после чега вавољи у устима некакав замишљени залогај, гледајући

Гледао сам све то из пристранка као незаинтересовани сведок и уживао. Волео сам да гледам како то старац ради, волим борце и људе наопаке који ће из ината све учинити, па ми је било пријатно да посматрам сав

Не знам о њему ништа: ни када се може појавити, ни с колико људи, ни с каквим оружјем. Гледам данас војску, своју војску, с којом ћу морати да се супротставим Брзану. Наоко делује бодро, свеже.

Исидор је наглув и скоро мутав, а и кад би могао јасно и разговетно да говори, сумњам да би знао шта ја то у ствари гледам.

сам му изложио своје мисли како би требало бранити Кулу, Василије ми је одвратио да би најпаметније за мене било да гледам своја посла и да не турам нос онде где ми није место. Ми смо монаси, рекао је.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам, Укажу се људске горостасне сени: С размрсканим грудма, са челима бледим, И уснама хладним у крвавој пени...

У засенак њен По уској стази ја се будан крећем, И слушам шумор кроз дубоки мрак, И гледам земљу, окићену цвећем, И жудно пијем миришљави зрак.

3астани, сунце сјајно, Буктињу још не гаси, Да гледам чело бајно, Да гледам густе власи. О Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи...

3астани, сунце сјајно, Буктињу још не гаси, Да гледам чело бајно, Да гледам густе власи. О Фебе, бледи Фебе, Ти светли у самоћи... Сузама молим тебе: Светли нам, бледи Фебе, У брачној нашој ноћи.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини. Седећи на његовим широким леђима, гледам како пролазе поред мене подунавски предели: равнице и брежуљци, старе рушевине и модерне вароши; не хитно и дрхтаво,

То је палата Мађарске академије наука. Ја је гледам као драгог познаника. Ено, оно је прозор код којега сам данима седео и, гледајући на плави Дунав и поносни Будим,

Доспем ли, на пример, до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све даљине.

И горње, хоризонталне ивице оцртавају се јасно према звезданом небу. Ја их гледам са великим изненађењем. Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на

шуми, где тражим печурке и идеје, па када не нађем ни једно ни друго, ја седнем на клупу или се испружим по трави, па гледам дрвље и небо, ослушкујем птичице и сањам. После подне радим на пространој тераси моје собе.

XXXИВ РАКСА. ПОСЕТА ВЕНЕРИ На Ракси Пре два дана попео сам се на теме високе Раксе, па сада гледам преко њених стрмих бокова у долине које ми се чине толико уске да би их могао прескочити.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш.

Ти? САРОШ (уплашено): Што ме гледаш тако? ТАШАНА (једнако преко рамена): Гледам те! И што је најгоре по тебе — не љутиш ме чак!

Да гледам како она, још чистија и свежија, пролази поред мене, чак и служи ме, двори, и по њеном лицу, осмеху, видим како је њој

При крају певања Јусуф бег се обраћа Решид-бегу. ЈУСУФ БЕГ Шта тако дубоко мислиш, Решиде? РЕШИД БЕГ Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук. Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде...

Попнем се, једва имам места да седнем поред ње, али она се не збуњује, не помиче. Као сад да је гледам. Ципеле, праве војничке цокуле; она врпца за везивање дебела с прста. Хаљина, једно те једно, сећате ли се?

Нека буде што хоће, само нека је човек... Да, али човек и човек није свеједно. А опет. Гледам, гледам Луку... не! Оно нешто питомо је у Срби, а не у њему! Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце...

Нека буде што хоће, само нека је човек... Да, али човек и човек није свеједно. А опет. Гледам, гледам Луку... не! Оно нешто питомо је у Срби, а не у њему! Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце...

Проширена велика жила, вели, и треба пазити. Пазим, ево, и те како: кад осетим тај бол, све заборавим, и само у њега гледам... Е, добро је, за данас доста бола, прође...

Кад хоћу да видим мало сређености, онда гледам у Бранка и Милана. — Смешио би се Павле при помену тих имена и с триумфом и с нежношћу.

А видимо је доста у гимназији, па и међу професорима! Нездрава ствар, веруј... Ја радим, гледам да нешто урадим, и то ми је сав задатак и радост. Првенство, ја сам за то лењ, као и моја Тиса...

— Павле на то седе, па скочи: — Чика Саво, ја не могу, ја нећу, не могу да гледам издисање Миланово. — И изађе. Несрећни отац Миланов је могао.

Шума је дивљала, сама себе гушила и насилно крхала, али Стефану је то право било. — Не лупај секиром, не могу да гледам птицу која се боји и запомаже. Јеси ли глув, не чујеш ли то запомагање, ту страшну писку?

младост, у свима правима, напред!!... Да, али ја нисам Достојевски, нисам ни онај његов испод патоса, иако једнако гледам у патос... Треба резигнирати, смирити се... Ту су књиге, стари моји пријатељи, радост моја до краја живота.

„Баш ми је мило што их гледам под тим амрелом, стиснуте као три шибљичице... Еј, децо, децо... Одоше за угао, на Дунав...

Ено, и онај Мирко, гледам га кад полако хода и руши се на десну страну од болова у колену — и он је већ стар, а он је млађи од мене... Еј, Нато!.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Изнесите га! — наређује потпуковник Петар. — Брже завој! — Јаој, браћо... Гр-р-ру! Гр-р-рру! Гледам као у бунилу како провукоше неку крваву масу. Жмарац ми обузе леву страну тела, па се заустави на левој стопали.

Наши су им дували за вратом. Пређоше ровове, налетеше на бугарску комору. Паника се пренесе и на њихову позадину. Гледам са осматрачнице како једна бугарска хаубичка батерија у бежању налете на наш стрељачки строј.

“ Батерија заробљена, војници ми изгинули, војска се расула, земља пропала. Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи... Више ми није стало до живота. Стајао сам, као да сам без свести...

Пред собом видимо само планинске врхове покривене снегом. Некоји су осветљени сунцем и блеште у пуном сјају. Гледам и размишљам, где ли сам видео сличну чаробну слику. Али омакох се и једва се одржах, придржавајући се за једно дрво.

— Море, никад у цркву није ишао... ... и у свештенику овога пука, нарочито у овим тешким данима нашега страдања, гледам једину утеху. — Честитам! — пружи Живадин руку Момчилу.

И једнога дана је опет потражио Енглезе. Ушао је лепо у отворен магацин и узео тридесет и пет шаторских крила. Гледам Танасија, па се и ја сам чудим.

Запитах га зашто их свлаче. — Ваљда да лакше тону... Заћутасмо... Гледам мало подаље једну подрпану и погурену људску сенку како једва вуче ноге...

Иако је природа раскошна, свет је убог. Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом. — Јест, богати, гледам их ономад, кад навалише на она „јајца“ што их повадише из мора.

А онај пусти камен усијао се и тело као да сагорева. Жеђ подави људе. Гледам неке пешаке, које је командир упутио из строја да траже воду, пошто су тамо почели умирати од жеђи.

Неко рече: „Назепшће... Овако ће се пре ознојити.“ А мене нешто гуши и пред очима трепере неке искрице. Као да гледам само кроз један крајичак свести, па су предмети унакажени, главе војника велике, велике, а неко огромно клубе поче да

Изгледало ми је као да видим себе, па сам се стресао и окренуо да га не гледам више. Али превлачио сам прстима преко усана да се уверим да ли су се и код мене развиле оне оспе.

Они му одвраћају сличним речима... Замагљеним погледом посматрам спржену земљу и спарушено биље, гледам ситне Анамите и онај њихов презрив поглед, а ватруштина лагано обухвата моје тело, те ми се чини као да пропадам без

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

отпустим једра океаном тисканим плаво, И какве лудачке ја све смишљам планове: Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце, Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

товари, ждребац упрегнуту кобилу доји, Река под мостом тече, под ребром младост смирена: Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.

Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних. Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен. ПЕСНИК НА ВОДАМА QуеИИе веіне луттер дерриѐре леѕ црêтеѕ де Сербіе! Г.

Какав је данас диван синуо дан: На сунцу се расцветале све руже, Живот Ј о в а н а неки је далеки сан, Из чамца гледам како рибе круже. Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан.

Под таласима гледам како рибе круже. Бацимо брзо мрежу, мили друже; Какав је данас плодан синуо дан. Битка је добијена, Добоши

Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица млада: Ко би рекао да ко хуље Од старице што их примила Украше осам динара!

То тада дуго, дуго, одмарам главу у води, И руке гледам како, ко дављеници, тону: Сва јучерашња патња овде се ослободи, И све надање које поверавах некоме о сну, Ко песма да

Но одједном слободног, журног, разазнах себе пред вратима: Гледам у небо, Сунце лије, по мени, гле, зрачним јатима! Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене

своје собе, Да бих те видео још једном; Соба је пуна крви; Табах по крви расејан, као дечак кад уби свог оца. Гледам те храбро, одлучно, Први пут овде, под правим углом, са родне груде.

Прихватив најзад јој руку, као да своју не знам склопити над њом, Већ пун јецај гледам из мира њеног мени тај зрак. Каткад једрима сна допловим у њу као у дом. Када ме завеје плавила њених очију знак.

одвојим поглед од чега то одлази већ у линије; Цео овај ред зграда што сам, од детињства да изникну, пустио, Сада гледам како се у неколико вечерњих боја развије.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај! — Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај. Нећемо ноћас дремнути ни часка! »Нећу ни ја!« помисли Варалица.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом! Зашто си власт? АРСА (правдајући се): Па то и радим. Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће?

К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану. Де, онуј нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори...

(Посматра је.) А и твоје, беше много! Него с’г и ти остаре, испече се. (Одбија је руком.) Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе. (Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!...

Него с’г и ти остаре, испече се. (Одбија је руком.) Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе. (Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.

ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело!

ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико! ТОМА (бесно): Како?

Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста. КОШТАНА (продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе.

Ој појдох доле, појдох на горе Како тебе нигде не најдох! — Ох, да легнем, ах да умрем, Само да не гледам Како твоје лице Други грли, љуби. ТОМА (већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре!

Таква је моја свирка и песма била кад ја пођох да се венчам: — да више у зелену башту не идем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем — да младост закопам! И закопах је! Сад? Старо дрво.

Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде? Чекаш да гледаш како ме носе? КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем. Газда председник убиће мене ако тебе нема. Па зато сам овде. Морам да те чувам. Не смем да идем...

СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо! КОШТАНА Куда? СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар ме баш толико волиш? СТОЈАН (занесено): Све прежалих!

Нико више! КОШТАНА Стојане! СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само! Да само ја слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије.

рано свиће доба, Ми га испраћамо, и махалом старом Пред њим слуга Јован краче с џефердаром, И мени се чини, још их гледам оба... 1912. ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ ГРИВНА 1 Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

Положи зборник На сточић тамо, и мани сада Анђеле целе, Па седни овде уз одар мој, До зоре беле Да гледам само: Како си лепа, Сестро Павина! 1924 — 1925.

Гдје су јоргована Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. 1910.

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави! Па једнога дана, кад се господ јави, Кад орлови наши високо заброде И са твојих рука пану

Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди — Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди.

Ја, наслоњен на зид, прекрштених рука, Гледам како доли, о хридину шупљу, Неретва се ломи, а с високих кука Нага дјеца скачу и с виком се купљу, Док најмање

Сав трептим кô прутке Јасике, и ходим путањом уз реку, И гледам на њене сребрне свијутке. Јутрос, као и ти, лепа реко чиста, И моја сва душа жубори и блиста, Разлева се, расте, и

А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету! И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?...

4 Када гледам очи твоје, Сав бол и јад мину ти'о; Но кад љубим усне твоје, Ја сам посве здрав и чио. Кад на твоја недра панем,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим, — једва чекам да се скине б'једа, јер не могу да гледам у њега. Петар Добрњац има неустрашиво срце, мудру памет и несаломљиву вољу великог војсковође.

Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, остави ми прозор на очима, да ја гледам ка бијелу двору кад ће мене Јова доносити и ка двору опет односити“.

Ако данас цара погубите, на вама ће останути клетва; док извадим књиге старославне, да ја гледам, синци, у књигама је л' Милица Лазу суђеница“.

— ђе у сану гледам на небеса: на небу се, ујо, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Жабљака, више твога поносита

“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим, — једва чекам да се скине б’једа, јер не могу да гледам у њега; он је паша, а ја сам субаша.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и рече сасвим тихо: — Пустите ме близу вас... Само да гледам шта радите. — Па да је пустимо? — јави се Вањка Широки. — У чету може само онај који је тучен — опомену их Јованче.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

нисам чула ни знала, говор му разбирам, ни тога образа што га никад ни на сну нисам видела, сад га на јаве пред собом гледам. И како да се не бих опрепастила стрепљећи ми изнутра!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их!

?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим! А туј при мен’ си седи’ ан’ма на Имер-агу, па рече: „Виде ли, Доке, што је, рече, убаво овој Зоне

Свршија у Грац трговачку чкољу. Седимо си и чекамо да не послуже. Ја си узедо’ с астал ону књигу, албум, па си гледам, преврћем листови, гледам слике, па си запази, једно девојче.

Седимо си и чекамо да не послуже. Ја си узедо’ с астал ону књигу, албум, па си гледам, преврћем листови, гледам слике, па си запази, једно девојче. Море, које си је овој девојченце, треба да га знам и познавам?

“ а затим опет: „Ај си, келешу ниједан, теб’ ћу те гледам“, или: „А ти си па нека девојка!“ и томе подобни разговори. једни одлазе, други долазе, и око чесме једнако пуно.

— Зашто ме па гледаш тол’ко?! — пита је зачуђено Ташана. — Што те гледам, — то си је моје знање, а да беше ти жена од чорбаџијски ред, — требаше твоје знање да је!...

(Уосталом, знаће се и то у своје време...) Од муке је све то, брате... Не могу... не могу да гледам шта се ово ради — па то ти је! Ено, гледам само... Узми само по нашим новинама!...

) Од муке је све то, брате... Не могу... не могу да гледам шта се ово ради — па то ти је! Ено, гледам само... Узми само по нашим новинама!...

Ај-хај-хај! Кад ја имам чарне очи, — еј, зашт’ их не гледам?!... Чучук-Ајша га погледа сањиво својим страсним, великим, бадемастим очима, али Мане и не примети то.