Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи. И ја гледах тако На њеном челу и лицу од свиле, Где мутно вече умире, полако.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Било је још толико времена да сам их могао вратити с капије, али се не макох с места, и као окамењен гледах у мајку. — Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена!
— Лаку ноћ! — Лаку ноћ! — рекосмо ми. Кад остасмо сами, ја се подбочих на руку и гледах јој у очи које су биле управљене на рад у рукама јој.
Ја се бејах нагнуо над књигу и гледах илустрације. — Међед — прошапута она као одговор на Карлосово кашљање. Би ми необично пријатно.
Она климну главом. Ја дођох до прозора и гледах је са стране. Боже! Она је то опазила. Баци једанпут-двапут поглед на ме ништа не говорећи.
Мојој матери неста смеха са усана. Моји нећаци и сестрићи клоне се своје тетке и ујне. Ја гледах само у њу. И њој беше тужно и хладно. Не, ми не бисмо ниједно на тај начин били срећни.
— Хоћу ја теби показати — рекох му — с киме ти мислиш да се шалиш — и још крепче га стегнух и гледах му у очи. Лајтнант ухвати нас обојицу за руке.
Један лабуд је пловио средином и остављао за собом бразду. Било је тихо. Мени су зујале уши. Ја легох њој у крило. Гледах у небо и слушах крекетање жаба Би ми необично благо. Она ме час пô љубљаше у чело.
Никога није било код куће осим нас двога. Ја сам седео цело послеподне и читао. Предвече устанем, отворим прозор и гледах у врт. доле је вратар преривао будаком црну земљу која је распростирала око себе онај влажни пролећни мирис.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Упила ми се беше ти у памет. Твоја једра, пуна, раскошна снага срце ми је кидала. Гледах те, изазивах успомене и слике некадашњег миља. — Шта сад да не?... — узвикнух и скочих. — Луд сам! Будала!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
ПРОЛОГ ЗА ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ На Ловћен гледах у сну, с Цетиња, пун зазора, кâ негда, дјетиња. Испитљив, ал' у смјерној молитви, прозборих оној светој
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Дакле ви сте наш чувени преводилац... и ту поче да ми ређа Софокла, Тацита, Цицерона а ја је слушах и гледах не знајући шта да мислим о свему томе. Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СЕРДАР РАДОЊА За сваку те работу питасмо; а гледа ли принципа, војвода? ВОЈВОДА ДРАШКО Гледах, брате, као тебе сада. СЕРДАР РАДОЊА А бјеше ли какав, аманати?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Живот ће одсад бити више предах. Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах. У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт?
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах гледах, и слатка ме немоћ обузела. Сва ти овде гину поњатија, вообрази сами себе гоне и губе се у неизвјесности!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Погледом те гледах за тебе умрлим. Ти си дивна била. Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ПОКВАРЕНА РОМАНЦА Састали се двоје Иза нова пласта; Млади Лака то је И још млађа Наста. Ја гледах са пласта. Познавô сам Лаку — Њега ј’ љубав врела По ноћи и мраку Овамо донела Из другога села.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути... XXВИ Судбина се зове, — како л’?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Небо му није росе дало, Ни животворни сунце зрак, Лисје му свело, стабло пало, И покрио га смрти мрак. И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
први пут да се удубих у тај призор; Када и на последњи јој одблес духом бих у одговору, Подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор: Зраци су ми дубоко продирали у лице, Онесвестих се тад опет, на бучни, зли ток улице.
Отицало је опет зором, котрљало се по ливади, Гледах га једва разбуђен, насмејан у чуђењу, Не знађах да ће потом преклати стадо јагњади; И да ће звезде попрскати младошћу
Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори, Као да њима опојна младост тек прође Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
лишћем, на доксату, и кидајући митровске, зимње руже, запева тихо песму: У башчу ми зумбул раст’о, — ја га не гледах; на зумбул ми булбул пој’о, ја га не слушах!...