Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ 25. И мени души није било лако, А срце моје тешко мени куца, Ја гледећ у њу, сам сам с њоме плакô, Што год сам рекô, језик мени муца; А опет зато, било макар како, Мада ми срце тужно
За њиме млога ту уздану бела, Но је л' му која срдашце понела? Он оком плану дивно гледећ друсто, Ал' срце њему опет оста пусто, На њега звезда до звезде с' осмева, Срдашце ледно само сунце згрева.
“ То прослови јадна само, Спусти доле око ледно, Окрете се, те полако, Упути се дому своме, Па гледећ је мирну тако, Ко б' по лицу рекô томе Да де мир се тај навукâ, Беше отоич пакô мука.
Ал' опета је весело Чарно њему вавек око, Опет носи ведро чело Као младић он високо. Јер он има красна сина, Гледећ кога пун радости Опомиње се милина, Што имаде у младости.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
каже страст: тај глум се зове: тајна вечера, јунак је бог у лицу човека, гледачи су му цели бели свет, ненагледану гледећ појаву де човечији сагорева лик од унутарњег плама божјега, па истим пламом, којим сагоре, у живот опет васкрсава
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
- Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања! Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И цела чароб тог земаљског шика, То није кадро заслепит’ песника: Он је жмурећ’ гледô, то му је најслађе, Па срцем гледећ’ — човека нађе.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
— Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од ТОГ путовања. Ми стојимо, — мира јој чувари — Гледећ’ лице како јој се жари, — А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јер је Марко иза сна зловољан, па нас може оба погубити“. Гледећ кале како Марко спава, више Марка књигу опазио, према себе књигу проучио, — књига каже да је мртав Марко.