Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох и друга постварао чуда, Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда. Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако
Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима. Још ме чудно гледнеш понекада, Да ме страва свег спопадне млада. Та мислиш ли о Цвети мојојзи? Нађе л' мане ти какве на њојзи?