Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева. Тек што сам топовски метак у шумар био измакнуо, а чујем где мој стриц с
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера
Пију за покој душе. — Хе, мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику) — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу да му се наточи, а рука му дрхће.
— Мој Проко — наставља Глиша, а глава му пала од жалости на груди, — да је среће да ти меникана овако пијеш за спокој душе, а не ја тебикана!
Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто. И сви тресу жалосно главом и хвале покојника.
Чисто вас престављам и гледам како, тако дебела, бацате кегле!! О жено, жено! — Сневање, лудорија! Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш да процуња мало по подруму. Ето ти гостију! — вели јој поп Спира. — Е, лаку ноћ! — Лаку ноћ.
Роксо! Глишо, та ди сте се завукли врагу!? — раздера се домаћин, и устумара по авлији. Утом истрча и Глиша и Рокса, и почеше скидати с кола. — Е, е, баш ми је мило — вели домаћин. — Дакле тек сутра путујете.
Извол’те, нзвол’те у собу, раскомотите се. Улазе у кућу. Пера чисти точкове, и псује блато и пут; Глиша уводи коње у шталу, А Рокса вија живину по авлији.
Њега је, додуше, нудио Глиша Сермијаш да иде у собе где су господа и беамтери, али се Нића извињава тиме што тамо не би био комотан, а вели он: он
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Место Јован Јанош веле, Место Глиша Гергељ жеље, Место Паја Палчи ишту, Од Стеве ти граде Пишту — Јуриш, Србе, јуриш, брате, Тā срамота није за те!
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
(Навуче вал.) ПОЗОРИЈЕ 3. ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШНА ПЕРСИДА: Таки ће готово бити, милостива госпођа. И Глиша и Стеван се забунио. ПЕЛА: Они су добри момци, и Срета и (тргне се)... сви и похваљују.
СТЕВАН: Бар ја нисам пијан. Ја знам да сам милостиву госпођу до каруца отпратио, и Глиша тера коње. ТРИФИЋ (на страни): (Дед сад, моја ћудљива Султано!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тамо је ваљада и њена мати, па ће доћи и Стојан с мотиком... А сусед Глиша даће коња... Хајде да се тражи коњ!... И Гојко корача журно, брижно, не видећи ништа око себе, осећајући само да га
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Добро утувљена лекција из живота! КАПЕТАНИЦА Међу осталим становницима варошице А.... беше и неки чича Глиша. Он не имађаше опредељено занимање, био је час пандур, час трговачки вересијаш, час баштован, по некад је могао чак и
села у друго и купио вересију свима трговцима, који су му год пуномоћије дали, а таквих је било доста, те је тако чича Глиша добро излазио на крај. Срећом не беше оптерећен многом децом.
Лепотом својом надмашила је све а...ке девојке, које су јој за то много завиделе, а она је се тиме гордила. Чича Глиша и Јула беху задовољни својом судбином; а зашто и не би кад никад не знађаху шта је то сиротовати.
Чича Глиша и Јула беху задовољни својом судбином; а зашто и не би кад никад не знађаху шта је то сиротовати. Ч’а Глиша је се у свакој неприлици умео вешто извући и они доиста живеше боље но многе ћифте а...ке.
Ч’а Глиша је се изнајпре смејао њиховим будалаштинама. Но кад му снаша Јула стаде разлагати како ће то изгледати кад он буде посл
Та ја знам кад је Перић у једном сандучићу сав еспап доносио, а гле га сад, први газда...« Тако је ч’а Глиша увек размишљао кад је сам, ал’ кад је Јула уз њега, онда се друкчије мисли, ал’ шта ћеш јој, брате, наговорила би и
— Е па шта ћу, дијете, треба да обиђем добре пријатељице, да изађем и ја малко међу свет. — Баш добро што си дошла! Глиша ми оде, а и онај враг се одскита, па већ ме мука увати саму.
Помирише се, па седоше за хладну печеницу. После вечере Јула настави опет и најзад ч’а Глиша леже задовољан мислећи о својој будућој важности, још једаред се задовољно осмехну и захрка.
У таком разговору оне стигоше до куће где их ч’а Глиша весео очекиваше, јер и он беше чуо ту вест од самог телеграфисте, који добро познаје новог капетана, зна да лане није
Упита затим Милоша шапућући: ко су ове женске; он јој објасни у две речи ко је ч’а Глиша, а капетаница ни пет ни девет, но се окрете скамењеној Каји с питањем: — Ко ли би могао сутра доћи да ориба патос од
Дуго су тако лежале плачући, нису ни осетиле кад је ушао у собу ч’а Глиша, који, видећи их такве, седе за сто и дуго ћуташе, а затим уздахну и поче да говори Јули: — Е моја Јуло, лепо је теби
који, видећи их такве, седе за сто и дуго ћуташе, а затим уздахну и поче да говори Јули: — Е моја Јуло, лепо је теби Глиша говорио да се манеш ти те лудорије, ал’ ти Глишу не хте да послушаш, онаку красну прилику пропусти само због женске
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
откинем руку, Која, примерзнувши, терпи страшну муку; Но что већма душем, то њу већма вуче К себи злобно гвожђе, а кум-Глиша хуче. — Забога, помагај! Ход' те амо, слуге, Принесите огња, избав'те ме туге!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Колико сам пути у кућу мога Глише чизмара одлазио, и при сваком питању: Је ли код куће мајстор Глиша? одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша?
одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо!
одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо!
Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо! А он мени »слуге«, то јест ми, мајстор Глиша, јесмо слуге. Но време је да дођемо к предмету нашег писања.