Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Дођем више Уба на брдо Вучјак, гди нађем око 30 Срба у скупу; плачући се поздравимо. Замолим ја некога Глишића Милована из Паљува, да ме послуша и однесе моје молебно писмо у турску војску.
Глишић иза гласа повиче да не сме, но да молимо старца Јакова. Пошљем истог Глишића и два моја момка; доведу старца Јакова из Паљува.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Љубишу, Милована Глишића, Јована Илића, Јакова Игњатовића, Милорада Шапчанина, Стевана Влад. Каћанског и друге. Лист је почео са знатним
1904. Српска књижевна задруга издала је избор његових приповедака (књига И). Од Глишића су још изишла и два његова позоришна комада представљана у београдском Народном позоришту: Два цванцика (Београд,
ОПШТИ ПОГЛЕД. — Чисто уметничка вредност књижевнога рада Милована Ђ. Глишића није врло висока. Анегдота, занимљива анегдота, рељефни типови којима је дао трајан живот и који и данас књижевно
свега двадесетак приповедака, што не чини ни једну приповетку на годину, и што сведочи о слабој продуктивној снази Глишића као приповедача. Али ако Милован Ђ.
Умро је у Глоговцу 14. јуна 1905. КЊИЖЕВНИ РАД. — Као сеоски учитељ у Свилеуви, читајући приповетке Милована Ђ. Глишића, Милана Ђ. Милићевића и сеоске приповетке Ђуре Јакшића, а нарочито малоруске списатељке Марије А.
од романтичарског васпитања из своје младости и сентименталних склоности своје природе и зато, сем Милована Ђ. Глишића, нема ниједног који би био потпун реалист. Матавуљ је био потпун реалист.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја сам велика Слободанка Николе Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици. — О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика!
— Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја. Он застаде па спусти ствари на земљу.
Ти знаш где станује? А мислим знам и ја. Он застаде па спусти ствари на земљу. — Код господина Николе Глишића? А шта сте ви њему? — Рођак.
гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити. И подижући руку више главе напосле до гуше: — Јер, ево довде је дошло, не довде.
— Али запамти — продужи он — ако једног дана чујеш да је нестало Николе Глишића... — Ама где ћеш, несрећниче? — Где? То не знам. Али одох, знај од-ох...
А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Песма се певала и у Србији (заправо, у београдској кафани „Код петла”), за младости Милована Б. Глишића: в. његову приповетку Глава шећера (СКЗ, књ. 184, стр. 56).
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Пренуше сви, погледаше се међу собом и понудише најпре Милована Глишића да председава. Милован ни да чује, вели, никад он те ствари није радио. -Ти, стриче, и нико други!- вели му Јанко.