Ракић, Милан - ПЕСМЕ
коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се чежњом гуше И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи Везивао све растављене душе!
Удар у мени неће наћи Искру што таму обасјава; Као по тужној глухој даћи, У мојој души све сад спава. И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Насупрот томе, неоткупиво памтимо какву безначајну трицу — шаре тепиха у глухој најамној соби по коме смо, неке далеке јесени, замишљено газили, у једној од оних „безизлазних ситуација” што готово
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И њезина суза, што се тужно сија, Плач, јецање оно што га сваке ноћи Влажни вјетар носи по глухој самоћи, То је мога рода тужна елегија... 1903. ВЕЧЕ НА ШКОЉУ Пучина плава Спава, Прохладни пада мрак.