Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из
— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плод
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Мало потом намери се негде на убијена орла, кога већ црви једући међу собом говораху: „Дивно чудо, и сами високопарни поднебесни орли за црве су на свету!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад су већ пресудили да није чист посао и да неће ни по село добро бити, онда стадоше смишљати шта да раде. Неки говораху да га оставе, па ће ваљда само и отићи; неки, опет, рекоше да треба јавити власти; неки мишљаху да не треба бунити
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па вели: »Ех, није него још
Теодосије - ЖИТИЈА
овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо.
оцећајyћи натприродну, безмерну љубав према њему, неситом душом увек на њега гдедаху, а и велможе њихове са њима говораху да ће он бити најбољи међу браћом својом.
А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав нас је ужас снашао? — Камо се деде господин наш?
Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.
њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му опроштајни поздрав, и милостиво са сузама корећи га и пребацујући му, говораху: — Здраво, о господару, здраво! Рашири се сам без нас, насити се, ти каменосрдни, немилостиви!
И говораху: — Заволевши да живи с нама, дошао је! И сви су желели да га виде. А кад је дошао празник Благовештење пресвете Бого
После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види душе младих које предњаче и што је корисно за себе траже!
“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и много га мољаху и говораху да ће велики пламен бола у њима угасити ако се удостоје његова доласка, обећавајући да ће се опет вратити у пустињу.
А разбојници они после, дошавши к себи, говораху: — Шта нам то би да занети испустисмо овога младића и оне с њим? Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек
И да би се уверили, говораху к старцу: — Христа ради, оче, реци нам, да ли је овај младић доиста твој ученик, јер данас неко преславно знамење на
су и жалили и раздирали ризе, и шта нису чинили и какве умиљене речи не изговараху којима би га могли зауставити. Говораху: — Не остави нас, господине, оче и учитељу, ина че и ми ћемо с тобом отићи!
многи од њих остадоше у манастиру и против воље преподобнога, који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему говораху: — Код тебе, у земаљској војсци, прво смо кроз тебе засијали, и поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с
Црњански, Милош - Сеобе 1
При крају службе били су потпуно уморни, невесели и као омађијани. Ћутаху и међу собом не говораху ни речи. Прођоше парк до осветљених степеница дворца, као сабласти, пошто су, један за другим, били пришли бискуповој
Матавуљ, Симо - УСКОК
се: отац, мати, брат, снаха и поп Фелицијан; учини му се да они са ужасом посматрају како облачи „турску“ одјећу; не говораху ништа, али им на лицу читаше још веће ужасавање што је прешао у „грчку јерес“.
Боже мој, колико се о теби говорило! И нагађали смо да ли ћеш доћи на свадбу. Ја сам тврдила да хоћеш, а њеки говораху да нећеш! Како си? Јеси ли се обикао у манастиру? — Хвала богу, здрав сам и добро ми је. — А што стојиш?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
али лисице не дођоше, осим само једна стара, која поиздалека гледаше што звијерад и друго четвороножно чињаху и говораху вуку. Вук се томе послу зачуди, па упита ону стару лисицу: — Што је то, лијо, од тебе и твојих другарица?
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Останите још мало. Сада ће наићи мале. Послала сам их по уље, — рече жена а њене очи говораху: „Знам да је то немогуће, али, када би се могло, да кажеш моме мужу да ја нисам низашта крива и да треба да ме воли.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
хоћеш да послушаш твоју тетицу? Дете је погледа чудно. Не рече ништа, али му живе и радознале очи говораху: — Зар још питаш? — Наћи ћу ти лепо, заклоњено место, па се ту играј.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Велика је врева у граду била; трговци, особито бакалини не могаху одољети послу. „Настала су опет добра времена“, говораху они, трљајући весело руке. Није шала толики народ, таки пазар!
Турци истим редом као што их прије угледаше, примицаху се, само што, ваљда раздрагани молитвом а може бити и тутумом, говораху и смијаху се. Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!
Света Богородице! а они сједили ш њим и причали мишљаху дјеца и говораху сви једнак. „Стрико печени“ уживао је у њихову страху и још им га придаде додавши много којешта о страшноме грофу.
Кад их тако приуготови, онда започе да им предаје најприје материњски језик (који дома говораху онако по уху), па рачун, повијест итд.
“ рече најмлађи од њих, црномањаст момак, ког се тек бјеше наусница хватила. Како дотле говораху гласно, онај момак настави истим гласом: „Стана је...“ Стана се баш помоли на врата, кад јој момак изусти име.
Они га видјеше, али не свратише пажње. Како разабра прве ријечи што чу, устави се као скамењен и поблијеђе. Они говораху даље, не гледајући на њ. Јанко готово посрћући, потече к њима рашири руке и кликну: „Адолф!... Мајн либер Адолф!
“ Тако је шапатом зборила сиротина раја и веселила се турскоме покољу. А Турци опет говораху гласно: „Дочекали, вели, власи наше на Царини, ама им је присјело! Било их је, вели, тридесет и три а нашијех двадесет.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Док је то радио, он и фратар говораху талијански. — Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући. — Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми
Који је то погинуја? А јадни гвардијан лежаше наузнак, модра лица. Сви изгубише свијест, сви говораху у један мах, мотајући се око њега. Балеган једнако звоњаше, вичући њешто.
Они баш говораху о Брни. Ђакон се обрати Бакоњи. — Мени се чини да сам начисто што је с њим. Његова је памет кâ и прије шта је била,
Они се једно другом добро загледаше у очи. Машине очи говораху: „Лудо дите! Ти си се на први поглед у Цвиту смртно заљубија, ти си се све до сад отимâ, ти си јутрос дошâ да ми кажеш
Де, не лудуј, него ајде старим, утрвеним путем а ја ћу Цвиту за то спремити, колико није спремна!“ Бакоњине очи говораху: „Страшна жено, ја сам у Цвиту тако заљубљен да не би на то пристâ кад она не би била твоје дите, кад не би знâ да је
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Талесово име поста познато и славно у свим грчким крајевима. Моји учитељи говораху ми често о њему као једном од седам мудраца целе Грчке.
Она га не гледаше сада опоро, већ са пуно саучешћа, а њене усне као да му говораху: „Аристотеле! Ти си ми верно и достојно служио“. И то му разгали душу.
Хемфре се обазре по соби. „Изгледа да је то била нека душевна болест; тако макар говораху професори Кембриџког универзитета међу собом“.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање малих и сјајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху : »А, лијо, ту ли смо !...
Ћипико, Иво - Приповетке
Али он је имао срећу у несрећи, како говораху спасени топци кад се кући повратише. Барк је био стар и привидно житом крцат, а бијаше за добру своту новаца осигуран,
Ћипико, Иво - Пауци
Разбољевши се, од тога дана већ се није младости ни здравља науживао. Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном.
душмани ради тога што поп завргну сеоску благајну, али откада се говори о некој слози између лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, — помирише се.
Љутио се на неке тежаке што нијесу хтјели шкропити виноград, јер им не бијаше дао потребити модри камен. Говораху: „Ми улажемо наше труде, право је да нам се бар камен подаде.
Жупник и Ивин отац, присједник црковинарства, заузеше се живо да се посао сретно докрајчи. „Ча ће нам пинези?” говораху. „Лако се из рук' омичу, а орган ће остат заувик! ...
У паљу претресаху се међе, дизаху срушени зилови и рашириваху путови. „Бог је да, па је добро чагод и сарчит“, говораху имућнији људи. Старији свијет бијаше рахатлији и свјетлији, а младост јача и објеснија...
„Ча је да дам двије каце маста (четири хектолитра) добити на сто фиорини, кад и мени доста остаје!” испрвице говораху дужници, задовољни само да дођу до новца...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Даљски Срби, досељеници из Чарнојевићевих времена, говоре јужним наречјем, а Миланковићи говораху и писаху, доклегод сам их пратити узмогао, екавским дијалектом но вероватно само због тога што су уз писменост примили
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
с њоме; а кад били аги мимо двора, дв’је је ћерце с пенџера гледаху, а два сина пред њу исхођаху, тере својој мајци говораху: „Сврати нам се, мила мајко наша, да ми тебе ужинати дамо“.
А кад дође на мост на Бојану, дочека га хоџа и кадија, па овако њему говораху: „Не напријед, Вуксане војвода, јер си своју изгубио главу!“ Но бесједи Вуксане војвода: „Чујете л’ ме, хоџа и кадија!
“ Тад грађани сузе прољеваху и Ђорђији ’вако говораху: „Бег-Ђорђије, од Србије главо, даваћемо што год раја иште; не кварите царевих градова, ни са царем замећите кавге, ми
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Толико што уједно, под једном капетанијом војеваху, пак чувени како су христјани и говораху с руком крстећи се с поменом Христа бога, од поганске си дружине бише похватани те к ђенералу доведени на испитавање
Један оста измеђ њих у свези под стражом. И што се они путем преплашени разговараху међу се? То говораху један к другому: »Хеј, брате, врло смо ми скривили рад нашега брата Јосифа.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!“ — говораху често мештани хвалећи силу и моћ чорбаџи-Замфира. А та сила долазила је од силног богатства његовог.
„Кад је већ“, говораху оне, „њега и калфе навукао ђаво на тај прљав посао, нека га и носи, али што да у то умеша и невину децу?!
И онда нема више ни говора о калупима и лажним дводинарцима, говораху људи. „Којешта!“ брањаху га опет сад неки, „Мане је вредан и поштен младић као и отац му; има златне руке, које више
Тако ће се, говораху, једаред за звагда запушити уста свакој лажи и клевети... Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не