Употреба речи говори у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Французи и Немци поштују играчицу, и хиљаду уста говори о умилно лакоме покрету те и те, ове ил’ оне играчице која се ових дана у Бечу ил’ у Паризу показивала... А ми?

Та кад смо победили Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео... Хе!...“ Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. „Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима.

али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека,

„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан! Ја ћу тебе хранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. Кад је било око пола ноћи, он оде.

Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ И он се није преварио.

О, знам ја њих добро!... Кам’ да их сви знају!... Под оном црном хаљином нема срца, нема душе; онда кад ти најлепше говори, онда ти најцрње мисли.

Било је нешто на њој што ме је од ње отуђивало. Кад ме погледи, ја оборим очи доле, а кад ми говори, мене чисто уши заболе. Глас јој танак, веле да пева као вила у гори, ал’ мени, рекао бих, кроз мозак дере.

Више пута са неким ентузијазмом о своме другу и побратиму говори: — Знате, људи! А нећете ми веровати, — тима реч’ма је он сваку приповетку почињао, отприлике као што Видовдан почиње

Рат... Француска... Нећете ми веровати, а хоће људи републику... — утоме ме погледа мало оштрије... Знате, говори се да и у нас има републиканаца. — Сад ме још строжије посматраше... Јест, јест, то је све Милетићево семе!

Просто: нестане га. Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“... Али све бадава!... Човека нема, па нема! Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?... Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?...

да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.

Па каква вајда?... Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“... Па мислиш да ме је послушао?...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг на челу носи.

да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге да научи, пак говори пуст што му год на памет дође.

” Наравоученије Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају.

Хоћемо ли да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не штеди своје сродне и пријатеље само за угодити

Ко себе много хвали, није нам нимало угодан: не хвалимо се дакле. Ко хоће сам да говори, а другом не да или не слуша, досадан је другима. Меру, дакле, у говорењу.

Ко хоће сам да говори, а другом не да или не слуша, досадан је другима. Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно, познато, и

” — „Мучи, браше”, одговори му други пас — „не говори само у ветар! Ја томе нимало нисам крив, него наш господар, који ме није научио трудити се, него с туђим трудом

” „Και πάνη αγαθή γη αμεληθείσα χερσεύεται: И весма блага земља, пренебрежена, дивјачи”, говори Плутарх. Мужествени и храбри народи без васпитанија и науке, шта су? Шта ли би могли бити?

Ја сам се дакле у добри час родио, а не ти!” Наравоученије Врло разумно и справедљиво говори славни латински стихотворац Виргилиј: „О фортунатос нимиум суа си бона норинт агрицолас!

„Баш сте погодили!” — одговори ови. — „При пићу ко најмање зна, највише говори.” Смислен се стиди пачати се у то чему није вешт, а несмислену се велика срамота чини ако он свуда свој нос не увуче.

” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.

Наравоученије „Праведан муж штеди душе скотова својих”, — говори пророк. Ко би рад да га скот служи, а неће да носи о њему могуће попеченије, бесловеснији је од скота.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и сам могао да видиш, голу истину да је твој тањир празан, оптужујеш за издају и лаж!

Јеси ли ту причу завршио? Ако јеси, Могу ли сада и ја нешто да кажем? Коњушар који уме да говори оно што надзорник и кнез желе да чују, може се надати да ће једног дана и сам постати надзорник или кнез!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ једнако ћути и пуши, а кнезови такође ћуте и чепоре ногама.

другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (говори се да Методије није Грк него Јерменин, па се покрстио).

” (Баш сам ово све слушао, кад моме оцу говори.) Сад оне четири да̓ије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили 1799.

” — Помози Боже, помислим ја, кад овај стари тако говори, који зна како је војевати. Одма ја одатле пошљем Живана из Кутешице у Суводање Милићу Кедићу (кога је Фочић окнежио,

— Кад мајор, рекао би се згоропади, повика: „Зар да ја пропустим турске људе преко цареве земље? Па да ми ко други говори него ти, прото, што си овамо долазио и што знаш ове регуле! Зар ти хоћеш да ми ово злато са шешира и сабље скинеш?

ти укратко кажем, да четири дахије докле годе нама у руке не дођу мртви или живи, никаква мира дотле нема, нити о миру говори! И збогом!” — Везир Бећир-паша уплаши се, и рече: „Бег-Ђорђе, отур! отур!

Може се човек ражљутити, пак нам пакости учинити”. — Кажем ја, да је све онако као што он говори „и ја њега добро познајем, али без вашег договора нећу да се кажем”. — „Кажи се, веле они, кажи.

одговара, а један старац седи, велика му брада као снег, пред њиме књига колико велики триод и све миче уснама и тајно говори, а у оној књизи све сама имена, зачално писме црвено; тако премеће и шапуће она имена, не знам каква су, и баш не

Сад Стојковић и Француз одоше, а Филиповић код нас остаде. Питам га ја: „Како сме тај проклети Француз тако да говори?” а Филиповић ману главом па каже: „Француз остаје свуда Француз”.

Исто и он каже, али је љутит као змија, мало и говори. Ми пошљемо за буљубашу Петра Јокића, и у Гараше за буљубашу Милована, за Пљакића у Каменицу, да они покупе све момке

Пипну̓ ја око врата, ал̓ она прирасла; кажем: „Прирасте — реко̓ — ал̓ не знам је ли погодило оно једно у друго што се говори и гута”. — „Е — вели, — да није погодило, не би ти могао говорити”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали. Говори свакад »важно« и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом.

Други мало снижи. Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње. Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима.

Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна!

Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара. »Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути:

Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара. »Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: »Рече да ће бити њих два у механи... Аја! Не верујем ја — ђаво је то!

— Други пут идете боси? — Јес̓, други пут идемо боси. — Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта. — А не бојите се змија кад идете боси? — Јок, не бојимо се!

Кад се већ упозна с човеком, онда говори одрешитије и не пази толико на финоћу и да буде по књишки, не снебива се нити гради скроман.

Јеина стоји једнако на печурци, а поп више ништа не говори о лепоти њезиној. Досад су попова деца ишла у школу код учитеља Грујице, и сам је поп говорио да ће их оставити ту

Па и сам поп не говори лепо о њему као пре Упита га ко: »Како учитељ, попо?« А он чисто преко срца одговора: »Та добро је.

Прозвали су га Симица, што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе, сви су дизали на подсмех — иако су то била једина кола у којима се вожаху путници

— рећи ће Сава. — А што се ти, опет, кидаш? — примети му Никола. — Пусти га, нек говори!... Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити. — Оно и тако је, али га баш не могу слушати.

Симица немаде кад више питати, него полети наниже у воћњак... Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!... Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!... Ходи к нама!

Не бој се!... Лазар заколута очима. Он није веровао да те речи субаша говори. Да не беше још кога у соби?... И он поче зверати око себе... — Не бој се!... Не бој се!...

— Не знам. Знаћеш кад дођеш. И њему се учини као да га Сима гледа неким чудним по гледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!... Алекса се спреми и оде судници. Кад је тамо дошао он затече људе на окупу. Назва им бога.

Него... — Шта? Шта желиш?... Ишти!... — Не желим ништа, али још ти нисам све казао. — Говори! — рече Турчин. — Лазар хоће да се жени. — Знам. — Севића девојком. — И то знам. — Та девојка мора за нега поћи!

Чак су и некаквим друкчијим језиком говорили. Свака је њихова реч — пословица. Онако данас не говори један научар како је тада говорио ратар.

— Откуд знаш, питам те! — Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! — Говори! Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра. Јелица склопи руке: — Не куни ме, мајко!

— Откуд знаш, питам те! — Не питај ме, нано! Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! — Говори! Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра. Јелица склопи руке: — Не куни ме, мајко! Ја знам да је он њега мрзио!

У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... — Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?... Да му се ниси заверила, несрећнице?...

Мајчина глава стојала је пред њом у неком црвеном колуту као што свецима око главе молују. — Говори!... Говори!... Да се ниси заверила, а?... О... проклета детета! Зар си ти девојка? Зар ми смеш у очи погледати?...

Мајчина глава стојала је пред њом у неком црвеном колуту као што свецима око главе молују. — Говори!... Говори!... Да се ниси заверила, а?... О... проклета детета! Зар си ти девојка? Зар ми смеш у очи погледати?... Говори!...

Говори!... Да се ниси заверила, а?... О... проклета детета! Зар си ти девојка? Зар ми смеш у очи погледати?... Говори!... Говори!... Па јој приђе, докопа је за рамена и стаде је дрсати и трести. Једна црна мисао прожеже јој мозак.

Да се ниси заверила, а?... О... проклета детета! Зар си ти девојка? Зар ми смеш у очи погледати?... Говори!... Говори!... Па јој приђе, докопа је за рамена и стаде је дрсати и трести. Једна црна мисао прожеже јој мозак.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 51 РЕФРЕН 52 СУНЦОКРЕТИ 53 СЕТА 55 ПЕСМА МРАКА 57 ЧЕКАЊЕ 58 ПЕСМА 59 МЕЂА 60 ЛИРИКА 1943 62 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ 63 СЕМЕ 65 ПУТ 66 ПОБОЖНА ПЕСМА 68 СУНЦЕ 70 СЛУТЊЕ 71 ПЕСМА 72 ГОЗБА 73 БОГУ 75 НАТПИС 77 СЕНКА 78 ЈЕСЕЊА

Шумна је река, кад смрачи, Од својих обала шира. ЛИРИКА 1943 ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ Знам да си скривен у морима сјања.

је да пророк има браду која блешти као сунце, и очи као у курјака, и ноге као у патке, и да нико не разуме о чему говори. Али је у селу био већ један пророк који је изгледао лепше, и којег су разумевала и деца и животиње.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја се још више стидим, али се и куражим: — Е, дабогме, а чиме ћу хранити децу? — Бог с тобом, не говори тако! А чиме други свет своју децу храни? — Јесте, али ако ја узмем сироту?

Много сам још сањао и „филозофисао”. Разабрао сам се на месту где моја мати говори Јоци да ће му спремити уштипака с медом, само нека он каже кад ће да дође на вечеру. Али и Јоцино чело беше чудновато.

И чујем шеталицу сата, и она као говори: „Јан-ко! Јан-ко! и још нешто, али не знам шта. Све је само мрачније, и дрва се спуштају и савијају, и стаза је све

На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге.

Затурио ногу на врљику, лактом се одупро о другу, а на шаку наслонио образ, па говори с њоме: — Стид ме баш да поменем баби, а ђеди не бих смео ама баш никако! Баш да знам да те никад ни узети нећу!

— Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце, и лако му, као да се окупао. Тако је он дјеловао. Никад није престајао,

Поп издиже главу и погледа по свјема: — Је ли оно тешко селу? — Не дај, боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!

Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго. Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа. Ништа не једе и не пије.

нам је било без ње; што да вам причам како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово а ради оно, мисли једно а говори друго?

Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи. Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.

Има му двадесет и двије до три године. Ништа не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре. Гледа само око себе и као да није весео.

Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој кући. Поп од радости ни говори, ни ромори, само брише очи, и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу. Нико ништа не говори, него ћуте и једу и пију погружено, како правој тузи и жалости и приличи. Пију за покој душе.

Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије. Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да

— Баш красан, фајн млад човек! — вели гђа Сида. — Како само лепо говори, к’о из књиге. Бадава, наша Богословија може се пофалити што тако васпитана младеж излази из ње.

мале и мало брадице; коса лепа, смеђа, пала на рамена онако омладински, а раздељена по среди онако богословски, а кад говори што, а он гледа у земљу. — Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку.

О госту ни речи! Гђа Перса се решила да не спомене, а гђа Сида ћути, или о којечему говори. »Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи!

« — сви су се просто зачудили и питали: Откуд сад он да говори, кад он то баш није марио! Та једва га натера поп Ћира и о већим празницима да говори!

Та једва га натера поп Ћира и о већим празницима да говори! Зато су се многи, чим поп Спира отпоче »Љубимоје стадо!« примакли ближе, не верујући ваљда својим очима и ушима;

Вино је било изврсно, а поп Спира га је хвалио и ређао добре особине и дејство његово. — Код мене је то правило — говори поп Спира — да је човек весео.

А ја опет тражим, а она, шта мислите? Завукла се иза клајдерштока, па се сва предала читању, а ноћом у сну све говори из књига: »О, Едмонде, ми се морамо навјеки растати!« А ја је питам: »Шта ти је, ’рано?

« А ја је питам: »Шта ти је, ’рано? Ти си опет назебла«, а она опет у сну говори: »Мене је немилосрдна судба, каже, другом опредјелила!« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше!

Ти си опет назебла«, а она опет у сну говори: »Мене је немилосрдна судба, каже, другом опредјелила!« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше!

« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше! Па мало коју ноћ да не говори тако из књиге; а ја седим у кревету, па све плачем у помрчини, и кунем те проклете списатеље и њихове књиге.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори. Али би слугу хаџија враћао. — Не дирај га, не дирај!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Тако је. — Па све нешто издалека говори. Неће да дођемо па да се сврши, а опет не каже да неће. Та моја фрајла штета што није трговац, та би умела са

Оваквих партија баш није лако наћи, па зато се госпођа Макра и не удаје. Штавише, свуда говори да се никад удавати неће. С тим је интересантнија.

Чекмеџијић га је одмах поњао, па се најпре мало накашље, да јасније говори, онада започе: — Ви, фрајлице, нешто јако ћутите; не знам шта је то?

Нађе је у кујни уплакану. — Шта је теби, Паулина? — Е, шта ми је, да знате шта ми је! — Та говори, шта ти је? — Тај господар — како се зове — Хекмешич — тако је импертинент био, да је седео близу мене, па нема

— Мутер, па то је крајзлер! — Та бакал; па има нешто гвожђарнице. — Ал’ је то унгебилдет човек! Па кад говори, све дува. А зашто је дошао? — Дошао је да те проси. — Ах, унфершемт! Ја за крајзлера да пођем!

— Смешно; али нисте џандрљиви били. — Све ће добро бити. Стигоше већ у О. Љуба каже чика-Гаври да ником ништа не говори, да се што не прочује. — Чекмеџијић ради свој посао по обичају.

Пристајеш ли на то? — Не пристајем. — Дакле, шта желиш, говори, јер морам јој одговор однети. — Кажите јој да ћу узети њену кћер ако дâ поред ње одмах пет хиљада, па ма код њи’

Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме

— Марта, да знаш да су ово просиоци. — И ја би’ рекла, јер су тако улицкани. — Ђаво, браца Гавра! Давно већ говори да ће ти младожењу довести. Обадве, лепо обучене, иду у кујну. Онде је већ вино на служавнику приправљено.

Дакле фрајла Марта нема ни брата ни сестре? — Има још једног брата, још је млад, — фини младић, врло изображен, — говори француски, па тај неће данас сутра ником на терету бити, изучио је школе.

Збогом памети! Он оде у собу жени са озбиљним лицем, па ништа не говори, него је тек погледа, па опет свој посао настави.

Ћирковић опет гледа у Алку као у звезду Даницу; дичи се кад ко о њој говори да је лепа и све јој по вољи чини. Мица и Алка једна другој одлазе, и све је код њих глатко тако док неки демон не

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

„Деце, треба имати деце, жена без деце није ништа“, то је све и само се о томе говори. Да може и да га није стид од света он би зазидао све оне прозоре са улице. Не воли госте, не воли никога.

Колико је пута опсовао гадно, амалски или као да је сасвим активни официр. Ни у друштву не пази шта говори, изражава се просто, те она мора да црвени пред светом. Ужасно. А сад ето има неку муку и ту муку крије од своје жене.

Тамо је велика варош и нико нас не зна. Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд.

Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд.

— О ја се бојим, драга, да ће икад проћи... Али те молим говори ми још, говори дуго, реци да ће проћи увери ме да ће проћи, потпуно ме увери да ће проћи, јер твоје речи као нека

— О ја се бојим, драга, да ће икад проћи... Али те молим говори ми још, говори дуго, реци да ће проћи увери ме да ће проћи, потпуно ме увери да ће проћи, јер твоје речи као нека млака, мека струја

Пре свега моли је да га не прекида, а после нека говори и он ће мирно слушати Мислио је да целу ствар остави за доцније, али осећа да не може отпутовати пре него што чује

И чим буде обукао капут, он ће право из касарне у затвор, јер не зна ни шта говори и све се нешто буни. Ви њега добро и не познајете и ако сте с њим толико времена провели.

Ето чуј, кунем ти се, ја те ништа не кривим, јер ти си дошао, јер ти ми враћаш а ја само хоћу то: да живим. — Говори, драга. — А кад оздравим... — Мила оздравићеш, мораш оздравити.

Африка

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној

и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

Једино кад говори црнкиња, кад се види влажно црвенило унутрашњости њених уста, што човек јасно бива свестан њене нагости.

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Волим овај узбуђени, журни разговор белаца на веранди, јединој која светли у овој безграничној мрачној савани. Сваки говори као да му је само за то вече повраћена моћ говора, па треба да саопшти све о чему се размишља у пустим афричким

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у

“ Сваки час чуло се да се говори о лешевима, људској крви, људској пути. Обесвећење гробова и крађа лешева били су свакодневни.

Дозивамо укућане, испред једне колибе. Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н. му говори бамбара: „Доњи, дони–сиса–тара!“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи.

“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи. Он говори као иза олтара, као на позорници у Метерлинковим комадима. Ко зна шта каже!

Ко зна шта каже! Црнац такође одговара само са по једном речју, али нагло, гласно, и све уплашеније. Најзад Н. говори сам дуго, реч по реч, сасвим тихо, скоро шапатом у улаз колибе као у какво огромно уво. Онда одлазимо.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа... ЈУЦА: Тако нико не говори ко има девојку на удају. ЈАЊА: Што удају? Катица је дете. ЈУЦА: Од осамнаест година. ЈАЊА: Пак?

ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

Нега да ми даш грација три дана, да си промислим. ЈУЦА: Шта ће... ЈАЊА: Ама не ми говори једну реч, де, кад ти милуим, знаиш, једно слово. Оћиш да ми осиромашиш, ајде, де!

ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор? Ти си дете, ти треба да слутиш што други паметни говори. Ајде у кујна гледај твој ручак! МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас.

Видиш, кад се с ким разговараш, треба управо да му у очи гледиш; говори не врло брзо, но непресјечно, тако да онај кој се с тобом разговара не може реда добити.

“ или „Сад сам се осрамотила!“ Како ти то на памет дође, онда си прошла, него тако говори као да си ти госпођа, а они око тебе твоје слуге.

Ох, кајмено Јања, кака истерна, кака истерна!³³ КАТИЦА: Слатки папа! ЈАЊА: Не ми говори слатку папу, ми говори горку папу, ми говори нестрећну папу, ми говори папу што ћи да ти увати грозницу; папу, што ћиш

Ох, кајмено Јања, кака истерна, кака истерна!³³ КАТИЦА: Слатки папа! ЈАЊА: Не ми говори слатку папу, ми говори горку папу, ми говори нестрећну папу, ми говори папу што ћи да ти увати грозницу; папу, што ћиш да пропадниш; тако ја,

³³ КАТИЦА: Слатки папа! ЈАЊА: Не ми говори слатку папу, ми говори горку папу, ми говори нестрећну папу, ми говори папу што ћи да ти увати грозницу; папу, што ћиш да пропадниш; тако ја, како едну велику

³³ КАТИЦА: Слатки папа! ЈАЊА: Не ми говори слатку папу, ми говори горку папу, ми говори нестрећну папу, ми говори папу што ћи да ти увати грозницу; папу, што ћиш да пропадниш; тако ја, како едну велику галију на широку мору.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Гарсули је, међутим, почео да говори и тумачио је свој долазак у Темишвар, као догађај врло важан. Вели, о томе зна и царица.

Тај човек мора да је имао гладног оца, па је сав саздан у зависти. Мора да су га родитељи спремали за попа, па говори кроз нос, а само је случајно залутао у војску и дочепао се Двора.

Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући рескриптом из Беча, који је држао у руци.

војсци испредњачио, а најбоље, међу њима, знао немецки, браћа су га изабрала да он, у њихово име – ако буде потребно – говори. Међутим, сад је Ђурђе стајао занемео, и ни у нос.

Честитам. Поздравите и мог старог друга, грофа Хараха.“ Гарсули, љут што фелдмаршал‑лајтнант говори тако, да га и гроф Палавичини слуша, који, после, по Бечу, може да прича, прекиде, љутито, старца: „То је зато што тај

Павле се трудио, из сажаљења, да што мање говори са њом, али је она, зачудо, све лепо разумела, што се говори, и одговарала лепо, као разборити људи.

Павле се трудио, из сажаљења, да што мање говори са њом, али је она, зачудо, све лепо разумела, што се говори, и одговарала лепо, као разборити људи.

Међутим, показа се да она врло лепо говори, тише него што су мислили, а глас јој се показа мек, пријатан. Говорила је монотоно, као да гуче и као да је свој глас

Иако су њихове жене седеле, ћућорећи, чак на другој страни чардака, Петрова жена је ослушкивала шта јој муж говори. Варвари је шешир, сламни, био пао с главе, за врат, тако да се чинило као да јој нека котарица са цвећем виси, на

Снажан је, храбар, а ипак се креће као нека сен, бојажљиво. Говори, кад хоће, лепо, разборито, а ћути, упорно, и, што каже, испада лудо и неразумљиво.

Као да је умом пореметио! Трандафил се ни са планом Исаковича, како да иде у Беч, није слагао. Све је то што Павле говори, каже, пара и ватра сербска, у Исаковичевом мозгу, да му каже право, као свом брату, Србину.

А он не разуме шта је права љубав девојачка, а он је њој прва. Нека ништа не говори њеном оцу. Исакович је силазио низ крчевину и није јој одговорио ништа.

Теодосије - ЖИТИЈА

целу ноћ цео псалтир над њим изговоривши, и никога није пуштао да уђе к њима него га насамо поучаваше и опомињаше да говори благодарне молитве Богу. Када је дан почео да свиће, унесе га у црквени притвор.

дели, јер у свему беше извршилац јеванђелских речи, и нарочито се ових веома срамио, када Бог кори нашу неситост и говори: „Када у туђем не бисте верни, ко ће вам дати ваше?

ради кога мишљаху да постом чувају своју чистоту и к њему дрско зваху да им отвори, он их се и одриче с клетвом, и говори: „Заиста вам кажем, не знам вас!“ Видите коликих се радости лишише због малог.

Бога прославитеља својега, јер су га узљубили, примају на небесима, и земаљску не желе, као што пророк од њих ка Богу говори: ,Шта имам на небесима од тебе, шта хоћу на земљи?

и сили речи благодати Божје, која излази из уста млађега, и рече у себи: — Откуда је овоме дана премудрост да овако говори? Јасно је, дакле, да Дух дише где хоће и на кога хоће.

миром другога духови изгањаху се, болести исцељиваху се, раслабљени подизаху се, и много друго о чему није време да се говори, тако да су се сви они који су ово видели дивили и запрепашћивали, и да су сви били послушни у вери благочашћа, и

Јер ако се ко и удостојио да говори с њим, он је од тога стицао не худу корист души, јер његова реч беше свагда тако рећи Духом Светим као сољу

Јер чујмо и онога који говори: „Који од недостојнога у достојно изводе, као уста моја биће“. А свети, сећајући се многога говора у власти, покоја и

Слушали сте једном божаственог апостола Павла како говори свом Тимотеју. Чујте, дакле, и мене сада који попут онога говорим вама, својима: Епископство је добра ствар, јер се

од сваке јереси треба да се обнављају правоверним обрасцем свете вере, и свети богоносни оци заповедише да се овај говори сваки дан, и увече и ноћу, и да се чак и пред спавање њиме корисно поучавамо и да противне нам зле духове плашимо и

као да је велики плен задобио хваљаше Бога, радујући се што достиже да види такве свете и што се удостоји да с њима говори и да га они благослове.

он, указавши их где леже близу гроба светога и показавши своја колена, обвезана чојом и кожом, увери га да му истину говори.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Констатовали су да се неосетно разликују језици којима се говори од Љубљане до Солуна и од Изонца до Црног мора. Словенски лингвисти су први груписали ове народе под именом Јужних

Има становништва које говори штокавски и назива се Хрватима. Чакавски дијалекат, кога уосталом брзо нестаје, ограничен је на неколика мала језична

Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од Загреба, где се говори кајкавским, словеначким дијалектом.

Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса.

Али у овом становништву динарских брђана, хомогеном у том смислу, што није измењено миграцијама, што говори истим дијалектом и што живи од истих занимања, ипак има психичких разлика.

Ово му лукавство служи, истину говорећи, како за задовољство тако и за корист. И поред спорости он уопште говори чешће али и боље него Шумадинац.

Нема интимног живота, никада се не говори о љубави, осим ако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће о јуначком животу.

Ово ће лако примање сигурно учинити да се брзо промени карактер централног типа. Пошто већина људи централног типа говори дијалекте који чине прелаз од српског ка бугарском језику, они врло брзо науче српски или бугарски књижевни језик.

То је празна цинцарска сујета, која тражи да се истичу, да су увек на површини и да се о њима говори. Ова је психичка црта у вези са особитом несталношћу карактера.

Брижљиво обријан, у банатској ношњи, има пре изглед Банаћанина или Славонца но Македонца. Говори не само књижевним српским језиком, већ и онако отеже као Банаћанин.

Становништво ове зоне говори, под утицајем косовских породица, источним, екавским дијалектом, али се исто тако често чују и речи изговорене

Ови људи теже да су на површини, воле да се о њима говори, желе да их сматрају за угледну личност: нарочито много цене све спољашње знаке почасти и улажу велику енергију да до

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори. Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) Опростите, то нежност... ПАВЛЕ: Читајте само! АЉОША (чита): „Мње здјес очењ харошо, ја сасвјем счастљива”. (Говори.) Счастљива, то је срећна. (Чита.) „Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит”. (Говори.

(Говори.) Счастљива, то је срећна. (Чита.) „Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит”. (Говори.) Он је сваки дан све више воли. (Чита.) „Он очењ ласковиј ко мње; смотрит на мења как на образ”. (Говори.

(Говори.) Он је сваки дан све више воли. (Чита.) „Он очењ ласковиј ко мње; смотрит на мења как на образ”. (Говори.) Чува је као икону. (Чита.) „Ја счастљива, ја счастљивејшаја женшћина на светје”. (Говори.

(Говори.) Чува је као икону. (Чита.) „Ја счастљива, ја счастљивејшаја женшћина на светје”. (Говори.) Она најсрећнија жена на свету. (Чита.) „Мојо счастије одно обстојатељство тревожит”. ПАВЛЕ: То не могу да разумем.

АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (Чита.) „Ја знају што ти свјо времја думајеш обо мње”. (Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.) „Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше”.

НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (На вратима се пољубе и он оде.) РИНА (још увек на вратима говори напоље): Ана, испратите господина! ИВ РИНА, АНА РИНА (остаје на вратима још неко време поздрављајући, затим улази).

РИНА (притрчи и зграби чврсто мужа): Милане, је л' истина што тај господин говори? НОВАКОВИЋ (збуни се): Ја не знам. (Анти.) На основу чега ви то тако говорите? АНТА: На основу Савете Томић.

А од прекјуче једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори. СПАСОЈЕ: Па, кажем ти, све нас је притисла брига, зато нам и није до венчања сад.

СПАСОЈЕ: О чему? АГНИЈА: О томе што се напољу говори. Морам ти рећи, брине ме, брат си ми. СПАСОЈЕ: Шта ти имаш, молим те, моју бригу да бринеш? АГНИЈА: Како да не?

АГНИЈА: И није то само госпођа Драга. Јаој, када би ти знао шта се све говори и због те свадбе и због много чега другог. СПАСОЈЕ: Рекао сам ти једанпут за свагда, не тиче ме се шта свет говори.

СПАСОЈЕ: Рекао сам ти једанпут за свагда, не тиче ме се шта свет говори. АГНИЈА: Ја сам ишла, бога ми, и код госпа-Насте, гледала ми у шољу. СПАСОЈЕ: У какву шољу, побогу, жено?!...

ЉУБОМИР (прекине му знаком реч да не говори пред Антом). СПАСОЈЕ (сети се): Ах, да... тебе тужи за оно. ЉУБОМИР: А господина Анту? АНТА: И мене тужи за оно.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је настављала да говори, како јој се та другарица смејала. „Клиндеру!” говорила јој је. „Шта ти знаш?

- Зар не помислиш понекад и на њу? - гледао ме је право у очи, а онда почео да говори како је он видео деце и деце, и сам је био дете, богаму, али још није видео чудо као ја. - Ниси ни могао, тата!

Сада има седамнаест мачака, али жена, више не постоји. Сергеј Иванович Багрицки за себе говори да је потомак кнежева Багрицких, али од Луке Црквењака, па надаље, сви знају да је био коњички капетан, леп у то доба,

- Било јој је нешто преко деветнаест, мојој Галочки! - рекао је Багрицки уклањајући мачке са себе. Учинило ми се да говори о детету, али он рече како су се били тек венчали, оно је дошло после.

Могао сам да га видим једино у соби пуној мачака, како гледа у слику младе, плаве жене и говори: - Оно је дошло тек после!

Полинежанке опаљених и врућих тела, обалу златну и плаву, мајмуне како се веру по палмама и би ми смешно што Багрицки говори о прилозима. Прилог времена „прошлово”, шта је то? - Њу, Слободане, њу? Слегох раменима. Багрицки понови питање.

Слушао ме је тренутак или два, па опет почео до говори о себи босом и изгладнелом у рату на онај исти начин на који је већ говорио, тако да нисам имао снаге да га слушам.

Чинило ми се да се растварам, сав натопљен усијаном лавом. - Имаш ли ти или немаш? - Рашида је настављала да говори о новцу. Поновио сам јој да немам и да нам преостаје једино путовање ауто-стопом. Кад завршимо разред, наравно.

Чекао сам још да почне причу о својим сведочанствима пуним петица, али је овај пут није почео. Наставио је да говори о рату на начин којим је јуче говорио друг директор, мој очух. Била је то крвава и света ствар, тај рат.

- Као шта? - Као Сијукс Индијанац кад извади ратну секиру. - Боже драги, Рашида! Говори да могу да те схватим! рекао је док му је она скидала блато с леђа, а Грета, узнемирено, као и увек кад би неко сем

Видео сам је како одлази погнуте главе. Атаман ју је видео нешто другачије, али о томе није желео да говори. — Измислићемо нешто, Рашида! — рекао сам а она је одговорила „важи!“, али јој је лице било бледо и несигурно.

Видех Атамана како прилази и говори нешто, а онда Попару како јој предаје цвеће церекајући се. Затим још видех читав један чопор карановских њушки како се

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Господар Софра угушава бóљу, срце му се стеже, усиљава се да му не позна бóље. Госпођа Сока плаче, а ништа не говори.

— Но овде ћемо проћи горе нег’ на чарди, — промумла и дубоко уздане господар Софра. Кречар не може да говори, није шала, хиљаду форинти на десет акова, на њега спада пет стотина форинти, а не зна пошто ће се продати „ауспрух”.

) Господар Софра клања се, рукује се, али не говори ништа, гледа на Чамчу. Чамча ће га из блата извући. — Допустите, доміне спецтабіліс, у Мађарској не зна сваки шљахтец

Сад се торњај и гледај твој посао! Пера се удаљи. По ходу му се познаје да је равнодушан; није ни чуо све што отац говори. Господар Софра је чуо како се јако картао Пера у његовој отсутности.

Девојке су у другој соби, соба до собе, и то врата мало отшкринута, тако за три палца да се може чути онде шта Профит говори.

— Ту не треба компаније; само треба умети. То још није нико пробао, али ја ћу први. — Па говори! Да чујем. — Давно већ ја то премећем у глави, али сад ћу да изведем. — Смеје се. — Ти говориш баш као луд.

Довео је у „удивленије” обадве. Фрајла Лујза нагла се на руку, замишљена је, ништа не говори. Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце.

Довео је у „удивленије” обадве. Фрајла Лујза нагла се на руку, замишљена је, ништа не говори. Њено ћутање говори. Посејао је песму у срце.

Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”. Што госпођа Матилда говори, то фрајла Лујза осећа, и још више. Изгледа јој Шамика међу незграпним калфама као рузмарина крин.

Господар Софра се изравнао, али с њима више не говори. XВИИ Шамика иде Чамчи у кавану. Уђе у кавану. Већ је после ручка. — На здравље, господин фишкал!

На то уђе госпођа Матилда, поздрави се; и њој то исто говори. Радују се. Фрајла Лујза не би бранила ма да опет код „Белог коња”, само да са Шамиком игра.

Нема једне која не би за њега пошла. У друштву изврстан играч, на гитару „виртуоз”, лепо свира у флауту, лепа фигура, говори талијански, понашање елегантно. Коме неће у очи пасти? Но родитељи испитују, погађају се. Не иде му у рачун.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Мрате, јер овако поче да говори: – Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци.

Ј – јер је Јединосушна. А – јер је... Не заврши, јер мада беше отежао као буре, од вина, помисли да говори што не треба говорити. Уплашен и ражалошћен, клону, и покуша да забашури све на тај начин, да је порицао све...

Његов брат Вук, кога је неизмерно волео док беше дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као аманет очев и као луда, пуста војничина која се само њега бојала.

Ујутру је виде како лежи, сва врућа, разрогачених очију од љубавног напора. Увече је чу, кроз зид, како говори и тепа мужу, одвлачи га рано у постељу.

осећала његов дах на себи, и видела је крај себе његову сенку, пред вече, у полутами, док се чинио да нешто безначајно говори. Тако је и своју сенку, код прозора, гледала, у муљу, који је дан и ноћ протицао. Осећала је да је сама.

Не знајући првих месеци са женом ни да говори, јер она није знала немачки, а он ни грчки ни млетачки, испомагао се песмом, игранком, погледима и пољупцима.

Госпожа Дафина убрзо увиде да нема шта тој деци да говори, нити има зашто да их гледа. Посматрајући их, учинише јој се блесава и туђа. За све време њу деца и не приметише.

Девер јој је збиља одлазио. Он се био решио, најпосле, после толиких недеља оклевања, да иде патријарху и да уопште говори са поповима о светој тајни венчања, о браку који је, некад, за свога брата склопио, а сад, баш он, разорио.

дана зло на очима, тако да лежи у мрачној ћелији прострт, покривених очних капака, па се моли Богу, те ни с ким и не говори.

Тихим гласом и љубазном, лажном скромношћу, понови ко је, споменув свога брата Вука, рекавши да хоће да говори лично патријарху, с ким је имао част прошле зиме, два пута, дуже да разговара.

да иде епископу Ненадовичу, кога и онако познаје, па да с њим разговара о тој његовој важној ствари, о којој хоће да говори. Изгубивши стрпљење тад, Аранђел Исакович поче да их кори, већ потпуно прибран, киселим и горким подсмехом.

који су били збуњени и нерешљиви, не знајући шта да чине, јер нису разумели што је толико гневан, ни што им то говори. Зна он, уосталом, рекао је још, да је неко причао којешта о томе што његова снаха живи у његовој кући, у Земуну.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

девојка изиђе из куће „Да истресе ’троје’ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује што се у кући говори. Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.“ Слично се гата и у Босни.

Тако, на пример, девојка у Банату уочи Ђурђевдана сеје босиљак и при том говори: „Ја сејем а суђеник нек дође преконоћ да влачи босиљак.“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.

„Пред спавање узме девојка траву и говори: ’3ановјети, не зановјетај! Пиловјети, не пиловјетај! Већ ти кажи мог суђеног’ те траве и корјење остави под јастук и

Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива, када устане ујутру на какав светац, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ Божијом јакости, сунчаном сјајности, и јуначком милости (...).

„Уочи Ђурђева дне расече девојка дотле сачувану слатку јабуку попола, и говори: ’Не сечем јабуку, већ срце (нпр. кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука

кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне његово срце за мном; као што ова стреја капље, тако нека његово срце

истој књизи (из Срема) стоји и овај пример: „Уочи Ђурђева дне узме девојка главицу белог лука, забоде ск(р)оз чиоду и говори да не пробада лукац веће срце онога кога воли.

“²³ Слично, нимало нежније, поступа се и на Тимоку. Девојка боцкајући иглом говори: „Не бодем јастук, бодем свог суђеника: у очи, под очи; у чело, под чело; у срце, под срце; (...

Да је извођење љубавне магије збиља везано за силе хтонског света, говори нам и избор места на којима се баје, а то су: праг, дрвљаник, воденица, гробље, раскршће, сметлиште.

У прилог овом објашњењу говори и један табу који се односи на трудницу. Наиме, у Зети се верује да не ваља ударити трудницу преслицом, јер ће родити

Колико је пута порођај за жену био фаталан говори и изрека: „Свака жена кад први пут рађа гроб јој је отворен за четрдесет дана.

“¹⁸ При порођају, породиља у Хомољу се крсти и говори: „Отвори Боже!“, а бабица овим речима дозива дете: „Ајд, излази, спремила ти баба танку кошуљицу, црвене чарапе и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји.

се виде трагови руку, где су редови исподвлачени оловком плавом, где су покидане многе стране, о којима се говори са подсмехом, а читају се са заборавом; за оне који се у вечност не возе колесницом лаком нити јашу на коњу брзу, већ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ Тражим помиловање за зовину свиралу недужну која говори у лице цару што се само земљи поверава, што кришом дотура ветар ветру и мрав шапће на уво мрава.

О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу саучесник, да је бабун кад помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Кад у априлу грми, народ из тог краја и данас говори да то »Дуле Калпиш турира машину...« У то млађе камено доба технике уђе у моду и скакање падобраном.

На кутији седи наш инструктор са слушалицама на ушима и говори у микрофон »ЈУ-2Об-КМТШ зове Аустралију! Слушам...«, а са стране пише црвеним словима »Поздрав братским аматерима

Сада је време да се пољубе. Пољубили су се. Сада је време да му стави прст на уста и да каже: »Ћути, не говори...« Казала је. Сада је време да човек опрезно погледа око себе да ли га је неко видео како се љуби са Жужи.

Неће га се ослободити све до смрти. Старци ћуте и шарају штаповима по прашини. Уместо њих, говори њихов предводник, Лука, спечен старчић гуштерског лика. – Шта ћу сад без кола? — пита несрећни возач.

Проналази његову девојку и води је на кафу. Говори јој да је њен муж стар, болестан, неодговоран и да ће пропасти ако је напусти. Она га је, каже, створила.

Мора је научити да буде жива за само девет сати! Деветочасовни универзитет за девојчицу од пет година! Маки јој говори да је новац само глупа одштампана хартија и ништа више, да се може јести и ван оног недељног стола притиснутог мучном

Не, док сам ја жива!« Док слуша своју мајку како говори и скупља исечке из новина што лете на све стране из њених нервозних руку, кћи би и плакала и смејала се.

Баш бих волео да знам шта је био! —Што га не питаш? — замумла девојчица пуним устима. —Не говори док једеш! — пресече је мајка. Затворила јој је уста новим навиљком салате.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Али то ти држи у себи, не показуј никако да што знаш о томе, не говори ни с ким о томе! — А хоћеш ли и ти, Крцуне, с нама на Цетиње, са мном и с кнезом? — Хоћу, ако бог дâ! Вријеме је већ.

Ја бих се кладио да готово сваку вашу ријеч зна цијело племе, и да се од јуче и не говори о чем другом! А новост није обична, од онијех што не повлаче за собом тумачења и нагађања, које се други дан забораве!.

— Научићете ласно! Мука је то што је језик у нашим књигама више руски него наш овај обични, како народ говори! Али од њеколико година почеше и списатељи тријебити руске ријечи, те пишу све већма српски!

Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“... „И овога часа то говори Господин Кајину!“ викну владика. „Јер Господ је овђенак и Кајин је пред њим! Ево га!

Је ли било чаркања с Турцима? Владика постави та питања да се игуман сјети о чему не треба да одмах говори, о ономе што бјеше најглавније, о чему сви мишљаху онога часа, а то је о крвавијем међусобицама између брастава и

— Но, тршавај, аманат ти! — Шта ја имам да трсим? Што га доведосте мени? И шта мниш, сердару, говори јасно! — Мним да је овај крвник истину испричао. Мним да се могао одбранити од напасти и без крви.

Кад поустајаше, обрадоваше се чувши од домаћина да је рањеник прилично спавао, да је појео мало кајгане и да говори. Кад се окупише око њега, рече им жалостиво: — Изгубисмо Крцуна!

Помагај, медиче, ако знаш шта је мука! — Што би, кнеже?! Говори, ако си божји, како ти не бих помогао!? — Ево шта је! Сјутра ми је крсно име, црно ми освиће!

— Па ето, видјећемо, видјећемо, а сад да говоримо о другом чему... А ти, Јанко, баш ни бијеле!? — Баш нити му се говори, нити му је до чега! — додаде Стане Сердарева, која га дотле пажљиво посматраше.

Зато додаде: — Љутиш ме кад тако почињеш. А-ну, говори шта је?... — Није што ради мене... али, ето, на души ми је од више времена, а како ми није ни до чега, не наканих се.

“ Тако, тако, Грубане мој, све уради! Грубан, који бјеше преблиједио, заусти њешто, али му Јанко даде знак да не говори и додаде: — У повратку никоме ни ријечи не збори, докле мени насамо не кажеш одговор.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

О самој појави, о њеним унутрашњим законитостима и условностима, мало се и нерадо говори. Књижевна уметност као таква васпитаче, изгледа, превише не занима.

О самој књижевној вештини нерадо се и површно расправља; уместо тога, говори се о специфичним потребама дечје читалачке публике, о дечјем свету, о високим моралним вредностима којима дете ваља

Изабел Јан вели да дечји писац треба да говори о детињству, из детињства, тако снажно и тако јасно, да га и деца могу разумети.

уплитање деце у разговоре о дечјој уметности не смета; о опа сности списатељског прилагођавања малом читаоцу он и не говори.

Ако се говори о дечјој читалачкој публици, те о детету као читаоцу поезије, ваљало би посебно разматрати његове потребе, посебно

О том проблему најчешће се говори произвољно и нестручно. Ми детету према потребама и приликама приписујемо жеље и тежње по нашем укусу, узносимо његову

Избија сам од себе, нехотично, због природе предмета о којем се говори или пише, да би, касније, тај необични спој раздраганости, несташлука и нежности постао одлика новог књижевног рода.

О књигама озбиљних савремених писаца у школама се говори врло ретко, или никако, док је сваки специјализовани дечји писац бар понеком песмом заступљен у обавезној школској

Ин-фанс, на латинском, значи онај који не уме, или не може да говори. Детињство је, по свему што о њему знамо, напорно и срећом пролазно раздобље. Деца немају никаквих циљева по себи.

И песма је носилац духовног континуитета народног бића, а песник, свеједно да ли говори одраслима или деци, чувар је светог пламена.

Ако се, у разговорима о дечјој књижевности, радо говори о детињству као надахњујућем језгру, као нивоу и облику духовног искуства, чини се да би баш на Ћопићевом случају

Стога, ако се говори о могућем утицају раних дечјих искустава на образовање једног талента, те о детињству теми и некој врсти естетског

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили да се за нама добро говори.

СВИ: Иљен! ШЕРБУЛИЋ. (глади Едена по образу): Ко ти је дао то? ЖУТИЛОВ: Не говори српски. СМРДИЋ: Ја мислим да је то посао фрајле Милчике. (МИЛЧИКА се поклони.

СМРДИЋ: А шта знамо. Је ли истина да нам долази маџарска војска? НАЂ: Тако се говори. СМРДИЋ: Но, треба да и лепо дочекамо. ЖУТИЛОВ: Ја ћу им поклонити једну краву. ШЕРБУЛИЋ: Ја три акова вина.

Чекајте само докле и заокупе граничари, пак ће тражити и он Тунгузију. ГАВРИЛОВИЋ: Мени се допада како он говори. ШЕРБУЛИЋ: Вама се увек допада што Маџари кажу. ГАВРИЛОВИЋ: Но нисам им обећао ни краву ни вина.

НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти. МИЛЧИКА: Гледала сам како вам је чисто мило било гди с вама онако учтиво говори. НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш? МИЛЧИКА: Нисам вас скоро тако расположену видила.

ШЕРБУЛИЋ: Вама је боље јер ове године нисте могли трговати ни профитирати по вашем обичају. Народ тако не говори. ГАВРИЛОВИЋ: Ја видим народ пишти по обалама и пропада. Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу.

СМРДИЋ: Како би то било? ГАВРИЛОВИЋ: Тако се говори. ШЕРБУЛИЋ: Па оћете ли се ви одрећи? СМРДИЋ: Као да ту треба много сумње.

ГАВРИЛОВИЋ: Није него Маџар. ЛЕПРШИЋ: Је л’ могуће? СМРДИЋ: Ја не могу веровати. НАНЧИКА: Говори се тако, но управо не зна се. ГАВРИЛОВИЋ: А зацело! Ја га добро познајем!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Не само да се о истим писцима овде говори више и исцрпније но су овде унети и некоји писци који се не налазе у школском издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе

У својој калуђерској скромности он о себи мало говори. Када помиње себе назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудоумни«, крије своје порекло и место рођења, и

И он себе назива »худим«, »скудоумним« и »недостојним«, и избегава сваку прилику да говори о себи. О његовом пореклу, због његовог туђинског презимена, могу се чинити само претпоставке.

Када долази у додир са простим народом, са својим »кметовима и кметовским синовима«, са коморанским шајкашима, он не говори »књишки скривено«, но »простим дијалектом«, »на сербски језик ради разуменија простим чловеком«, »на просто

Песник је сав у обрасцима псевдокласичким, меша историјске догађаје са митолошким алегоријама, говори поређењима и речником једног потпуног псевдокласичара.

Он напушта стару традицију да се у писању почиње црквеном историјом и место тога говори о ранијој судби Словена, тумачи постање монархије и републике, расправља о историјским законима, има извесно органско

Сва будућност неуког и заосталог српског народа лежи у васпитању. Када говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце.

ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ. — Било што није хтео да долази у сукоб са цензуром, било што је хотимично избегавао да говори о сувременим догађајима, Доситеј Обрадовић врло мало говори о политици.

у сукоб са цензуром, било што је хотимично избегавао да говори о сувременим догађајима, Доситеј Обрадовић врло мало говори о политици. О француској револуцији, о Наполеону, о политичким захтевима српским из 1790.

»С горућим и пуним љубави срцем« говори он о »славној славено-србској нацији« и верује да када наука и просвета дођу међу Србе, »изабраније нације« неће бити.

Сваки је човек члан народне заједнице, и зато што ужива користи од ње дужан је да за њено добро ради. Када говори о народу, он нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу нације.

Он је тај језик нарочито упознао у Далмацији, где се лепо и складно говори српски. И он ће тај језик заволети са љубављу којом је волео своју земљу и свој народ.

Милићевић, Вук - Беспуће

До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан, плав и кицош, с високом

кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о лумповању, баловима и женама; изнио

Он настављаше да говори са старим, осјећајући што му она каже својим нијемим погледом; он се трудио да заборави на то, али кадгод је обраћао

Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича, не слушајући шта му овај говори. Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски.

Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе. — Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш! — Па четири, рођаче! — одговара сељак. — Је л’ гроша? — пита Јова.

Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и

— Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине! — устаде један и рече. — Е, лепо, данас, дакле, имамо у трећем и четвртом разреду: српски

Учитељ је пао у ватру, мислиш: Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице Пујине, а то је био знак,

А? Онај ни речи. — Да не слави сутра који крам, — па те зауставили попови на бденију? Је ли? А? Говори! — Не слави! — Па где си био? — Задоцнио. — А где си задоцнио? — Нисам могао да дођем.

вели газда Радисав. — А сад одмах да ми кажеш људски: где те оћопавише и како? Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Што год шушне, што год зажубори, Ето злата, срце ми говори, А што год се ливадом забели, Ето злата, срце моје вели.

Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране љуте, Па дукате повадио жуте, Па говори: „Ко излечи Марка, Ево њему пљада дуката!

„О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви! Тамо, тамо наша мајка живи, Ми би преко, ал' ево не

Прва буна ето већ га прође, Он устаде, па зборити пође: „Богом сестро, право ми говори, Што ли чиниш у тој пустој гори? Ко те младу догнао овамо, Где живују дивље зверке само?

Прихвата га, с коња му помаже, На земљицу Гојко га полаже, Полаже га, а мозак му гори: „А Мој брате, говори, говори!

Прихвата га, с коња му помаже, На земљицу Гојко га полаже, Полаже га, а мозак му гори: „А Мој брате, говори, говори!

“ То говори, а с душом се бори, То изусти, лаку душу пусти. А Змајевић — ох махни му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма

Из ока њему тужан пламен гори, Ал' опет мучи, ништа не говори; Голема туга срца му се прима, Он за то опет прашта злотворима.

35. Ал' наш јунак знаде и то, Те говори девојчици: „У то доба, срце, злато, Тако сама на улици? Шта ће рећи ко те спази, А туд силан свет пролази.“ 36.

“ — „Ах, тешко, тешко мојој јадној души, Из брбљави што ја сад пусти усти! Не, није тако кô што сам ти казô.“ — „Говори, Мито, избави ми душу, У тавно срце бацаш наде зрак, Па оћеш таки да угасиш опет; Познајеш земљу куд ми жеље плове,

Ал' ди је она, ди се сакрила? За дубом липе? — Ту је, ту ће бити, У себи Милан виче, говори, — Јер често с' она вако играла. Но је ли сад? Он тражи њу за дубом... Ни ту је нема.

Итд. за тим9 у 40 и неколико редова њему о проведеном животу говори, и опрости се. Певац се оће и с10 другим да опрости.11 Но јурве кукуричу петли, И зора веће ено светли.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из браде говори, каве се пеку, па је згодација за крађу шећера, а и школа се може забушити, не долазе сваки дан брадати људи и

Он вјероватно умије да прави пуцаљке од зове, носи капу чудна облика, говори „амерички“ и џепови су му пуни ...ко би знао чега.

нигдје се више, канда, и не прави, бар он видио није, а и оно нешто што га је још од старине остало, боље и да се не говори о њему. Нашло се тек да те подсјети на то да се некад живјело, кућило и калајисало.

— Знам ...не говори. Ја још увијек осјећам на себи њен поглед, кос и неповјерљив. То у мени и сад пулсирају и лудују мојих узнемирених

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш! СУЉО: Знам ја шта говорим! МУСА: Гурни главу под воду, па говори! Чуће те ко треба! СУЉО: Нисам ни ја у овом мишљењу усамљен!

(Аскери одлазе. На сцену улазе Хасанага и Јусуф. Ахмед, кога они који су на сцени и иначе не примећују, чак и кад говори, остаје на свом месту.) ХАСАНАГА: Коња одма да оседлаш! Полако, чућеш зашто!

ХАСАНАГА: Ако ти се с коца смеје, смејаћеш се! ЈУСУФ: Сад још и колац! Али о твоме разлогу не вреди ни да се говори! Што да ти причам кад знаш! Па сам си јутрос женама војника забранио да долазе!

ЈУСУФ: У реду, аго, како ти кажеш; спремићу коње. АХМЕД: Мудар човек! Брзо научио да су речи мишеви, па сад говори са мишоловком у устима!

година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори. Није ми дао ни с братом да останем насамо. Изађем у башту, он бесни: „Шта ћеш у башти?

Казаћу ти по реду, укратко. Кажем ти, ситница. Седи и слушај. ХАСАНАГА: Ево слушам; говори. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Таква и таква ствар! (Дужа тишина) ХАСАНАГА: Баш тако? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако, од речи до речи!

Нешто ту не мирише како треба. А и ово свраћање је сумњива ствар. Све ми говори да се ја држим што даље. Наше је да стојимо пред вратима, и да сијамо колко можемо.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се.

Отпоче се чешати. Остале жене узеше га грдити. — Говори, што си зинуо соме? Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо.

она, а твоја мајка слуша је жељно, клима јој у повлад, а на лицу јој се види задовољство што моја мати то њој прича и говори. После се ти пробудиш и онда вечерамо.

— Шта хоће и чему ово? — питах се уплашено јер се бојах да се ови увијени, нејасни говори не односе на нас. Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом, заустави ме мати. — Седи.

— Па баш и ти. Нећу. — Али кад те ја молим? — пита он слободније и приступа јој. — А што ме љутиш? — говори она, па се тад насмеје од срца и, тобож срдита, прилази му. — Хајде. Почни! И почну.

— И реч „домаћин“ нагласи. Стојан је покорно ћутао и није сео. — Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ!

— Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ! Говори, хоћу да чујем, видим: да ли знаш, да ли умеш да говориш; хоћу да ти чујем глас... Да знам, жив ли си?!

— И диже песницу. — Зар ја то да дочекам, да ми девојку, венчану, натраг одведу?... И то ја, ја?!... Говори, казуј! — И ухвати га бесно за прса, те га поче да дрмуса, гњави. — Казуј... Убићу те, убићу те!

Стојан само ћути, погнуо главу и чека... — Хоћу, ево, сад! — говори старац и одједном викну: — Не, бре, синко! Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим!

— Што се љутиш на мене? Не љути се, жива ти мајка! — поче ме молити, а једва говори, плаче, само да се помиримо. Крупне сузе котрљају се низ образе. Дише утајано.

руку и мрмљајући нешто у себи својим дебелим, избразданим устима, тако је чудно изгледала да нехотице повукох руку: — Говори!

Помера се с места, откопчава час јелек, кошуљу, час разгрће и заноси косу за плећа. — Врућина ми! — говори, а глас јој кратак. Гледам ја и чудим се. Није она таква.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се том покојних душа цару

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Одмах му поставе вечеру, но он како дође, проговори својој жени: — Овдје има чоечја кост. Жена говори: — Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?

Али он једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и

Како дође, а он рече: — Ја ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је. — Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи.

Пустиник му одговори: — Иди овуд преко планине па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда ништа не говори, него што год он ради оно ради и ти, докле те год он сам не запита. Човек захвали пустинику па пође преко планине.

Кад буде предвече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О, Усуде!

Говедар каже опет: — Е, ако не зна никаква заната, ја му не дам своје кћери. Везир се врати те каже цару шта говори говедар. Сад постане чудо још веће.

— Е, онда ти знаш куд се дио мој ћемер, ено онђе сам га оставио! Пренерази се просјак од чуда шта овај говори, па рече: — Откани се ти мене, добар чојече, доста ми је и моје сиротиње; шта ја знам за твој некакав ћемер; ја како

Ханума кад чује шта говори, зачуди се, па му рече: — То је све твоје, ја нећу ништа узети, него узми новце и одмах из Стамбола одлази, јер неш

Дошавши пред кадију, учини селам и поклони му се до црне земље, те поче говори: — Кадија праведни! Мене је тај и тај ханџија преварио.

Старац мислећи да је истина што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац ражљути, и како дођу кући, одмах јарца закоље, одере

Ту ти он сједне па стане куцати лулом о тле, а ни с ким ништа не говори, и некако мучећи се отудодовуд и назор пусти неколике сузе низ образе.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту?

КУМ: А моја не да ни јести. — Еј, како би се радо с тобом мењао. МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате.

МАКСИМ: Е, мој куме, лако је бабу: али младу, па јошт ако је много млађа од мужа — ту је невоља. КУМ: Бре не говори; што су старије, све су горе.

Колико год пута уђе у собу, ништа друго, него по којипут (опет прети прстом), па онда (шеша се као и пређе), али не говори ништа. МАКСИМ: А кад она окупи лонцима и шерпењама?

МАКСИМ: Само да видимо како ће се жене у лагању надметати. СВЕТОЗАР: Ја мислим да је то излишно, јер се обште говори, да су жене зле; а о мужевима тај се глас не разноси. СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина.

жена све чини, што муж захтева, и опет бива, што су оне наумиле. Немој ти гледати што она чини, него што говори, пак ћеш добро проћи. ЈЕВРЕМ: Е, сад видим да је свако нападање сујетно. Ови сто дуката послао сам ја потајно одбору.

МАНОЈЛО: Да л’ би ме хтео учити? ИСАЈЛО: Стани код њега у службу, пак ћеш све научити. Зашто он, једнако којешта говори; само ме мрзи слушати. МАНОЈЛО: Тиме већ показује да је човек учен. Мора да много чита.

Куку, мајко, шта нећу јошт доживити! ИСАЈЛО: Такви су доктори! Јеси ли видио како српски говори? МАНОЈЛО: Да не знам да је доктор, реко би сметен је. Но, шта оно рече да чувамо? ИСАЈЛО: Разум.

Но, шта оно рече да чувамо? ИСАЈЛО: Разум. МАНОЈЛО: То ми је за чудо. Зар није разум у глави? ИСАЈЛО: Он ми увек говори, кад полази куд, да његов разум оставља код куће да седи. А зашто, бог би га знао.

Код куће му је само разум, а он је отишо у шетњу. ШАЉИВАЦ: И оставио код куће разум? ИСАЈЛО: Доктор често говори, да треба разум да седи код куће.

МАНОЈЛО: Шта је то: око сама себе? ДОКТОР: Око себе. Ваљда српски знаш. МАНОЈЛО: Код нас се говори: око саме себе, или: сама око себе, а не: око сама себе и освим. ПОЗОРИЈЕ 6.

ШАЉИВАЦ: И која је испуњета трифељом и клипама. ДОКТОР: Ха, овај је јошт плодан на безобразлуку. Ко говори: испуњето? ШАЉИВАЦ: Кад ви кажете: учињето, онда могу и ја казати: испуњето и ожењето, сочињето и сакупљето.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо! Тако човек ни слушкињи не говори. Наопако? Кад умрем, онда ћу ову реч заборавити. (Персиди.) Шта ми пиљиш у зубе? Оћеш да те посадим на канапе?

СРЕТА (извади стакло с ракијом): Добро, добро. (Напије се.) Само ти мени млого говори. (Приступи к њој и гледи како ради.) Тако, видиш како Срета уме да женама вади господство испод коже. Богме лепо ради.

Таки моли за опроштење! СУЛТАНА: Ах, ово је велико искушеније. (Клекне.) СРЕТА: Дигни руке. Тако, сад говори: слатки Срето. СУЛТАНА: Ах! СРЕТА: Нећеш? СУЛТАНА: Слатки Срето. СРЕТА: Молим те, опрости ми, нећу више.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

мршавим младићем паперјасте браде, једним од оних прилично конфекцијских момака из Кнез Михаилове (не замерите, то говори злоба из мене), загрљени су, наравно, али он ме и поред тога гледа са благом мржњом.

капији пуној промаје и будних настојника, добијајући хронични бронхитис, а о дистонији неуровегетативи да се и не говори. Мала је покупила страшне речи, а? Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића.

Он још око три и по минуте као тетура по пољанчету, вата се за стомак и говори ли, говори, и таман кад помислите да је најзад готово, госн Суле се опет придигне и још мало поприча, па тек онда

Он још око три и по минуте као тетура по пољанчету, вата се за стомак и говори ли, говори, и таман кад помислите да је најзад готово, госн Суле се опет придигне и још мало поприча, па тек онда дефинитивно

А, и поред свега, даса у бившем кожњаку још увек говори енглески као припитомљени орангутан! Деда, зна се, у међувремену одапео, није дочекао да прочита у новинама како је

Можда у томе што лова, изгледа, увек стиже сувише касно. ГЛАВА XИ У којој главна јунакиња ове књиге говори о томе што ће да постане кад одрасте.

Он да говори о учитељицама? Он? Јер, кад год тако неког маторог мамлаза притерате до зида, он вам истог часа из фиоке свог радног

У реду, можда знају стране језике и те фазоне, али управо то може и да буде кобно! Његов шеф говори непрестано „Yоу аре“ и „И ам“, и ни речи више ни речи мање! Не брбља човек без потребе.

Он је, иначе, једини човек који говори француски ијекавским изговором — за кућу каже ла мјезон, а за госпођицу — мадамоазјел!

“ Ово поглавље је забрањено за омладину испод тринаест година јер говори у огромним количинама о сексу. — Деца су заиста огромна обавеза!

Читала сам наопачке шта је записивао: „...пацијенткиња изводи чин гребања углавном на јавним местима, што говори у прилог потиснутог егзибиционизма јер су за сам чин потребни и посматрачи...

Тек када је зашао у мачји пубертет, назвасмо га О! Чарли. ГЛАВА XВИИ Говори о ситницама које живот значе, избегавајући било какву лажну радњу, што попут вештачког дисања одржава у животу сироте

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч. МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

АЛЕКСА: То често бива. ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике да човек говори немецки. Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању.

А француски говори као да се у Паризу родио. МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас.

Боже сохрани! Него из праве, чисте љубови. МАРКО: Право имате. Тако и свето евангелије говори. АЛЕКСА: Всјачески. Обаче ја мислим да би нужно било продужити свадбу докле ми новци не присну; ја се бо у овим

МИТА: Ја? Господин барон, тко је ова персона? АЛЕКСА: Остави је, молим те, девојка сишла с ума, пак говори и сама не зна шта.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!“ Диже се Ћоса, говори: „Ето, носим у торби читаво љето, сада сам прави див. Поћи ћу ноћас по густу мраку горском млину чаробњаку.

“ „Кућица, глупост! Моје ми њушке, своју бих дао за гњиле крушке. За сатић меда даћу је сваком! — говори медо на јелу лаком. — Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Кудикамо комплекснија, кудикамо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд 28-И-1931.

— Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице. — Одакле долази?

— О, ти си рекла... Разуме се, Бернес је енергичнији много од мене, а онда, Бернеса сви слушају кад говори. Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења.

“ Примећујем да ми зидар који равномерно весла нешто говори. То је увек прича из времена кад је језеро било смрзнуто („четрдесет или четрдесет и два дана, рекли су ми, мислим

То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода. Пипо није слушао шта говори његов отац. Прича је можда била и сувише позната, или просто није одговарала стварности.

Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади. — Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

— зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори. Мале су руке јунака као у девојке, под столом сви осећају неравне ивице гроба и чују лепет погребних птица.

птице растежу жиле, а они живи и црвени, до појаса из реке вире као жапци, над њима црнобрад неко с виолином у руци говори: ово је брат мој који је по мојој вољи! Па то ми нико није реко! Зашто се са мном праве спрдње?

Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином? Да ли је и он једно Ја, налик на моје? Да ли је ваистину толико велик, пркосан, неразмрсив?

заиста док су облаци ниски он стаје на место високо на врх који се зове Голија попут воденог стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му

Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све испочетка.

*** Престају наша немања говори збор чиновника престају наши дугови међународној банци о радости! престају наше издаје обустављају се балканске

се са собом воли у дубини али дубина нигде није на своје дно пала него се отвара и сваки лист за себе пламти и говори свако је хваљење себи хвала најбоља је реч што је на својој граници стала и ћути Како је оскудно то што човек

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (при њеној појави сви заћуте, размењују само погледе и дају једно другом знак да се пред њом не говори. Даница доноси на служавнику жито и служи их).

СВИ (радознало се збирају): Е??? АГАТОН: Јест, испитивао сам га. ПРОКА: Па? Говори, брате Агатоне, говори! АГАТОН: Ама, нека је он сто пута адвокат, стари сам ја иследник, не може он мени изврдати.

СВИ (радознало се збирају): Е??? АГАТОН: Јест, испитивао сам га. ПРОКА: Па? Говори, брате Агатоне, говори! АГАТОН: Ама, нека је он сто пута адвокат, стари сам ја иследник, не може он мени изврдати.

АГАТОН: Ама, нека је он сто пута адвокат, стари сам ја иследник, не може он мени изврдати. ПРОКА (радознао, пргав): Говори већ једанпут, кумим те богом!

Да наставимо ми; где оно бесмо стали? ПРОКА: Ја нисам свршио своју реч. АГАТОН: Е па, 'ајд' говори! ПРОКА: Не говорим ја напамет да сам близак род, него имам и доказе. (Вади један велики табак хартије из џепа.

(Од ових Трифунових речи па до свршетка сцене, дијалог тече врло нагло и живо, упада се у реч, говори се једновремено, прекидају се говори, пење се тон и настаје све јаче узбуђење, да би се завршило бурним сукобом.

речи па до свршетка сцене, дијалог тече врло нагло и живо, упада се у реч, говори се једновремено, прекидају се говори, пење се тон и настаје све јаче узбуђење, да би се завршило бурним сукобом.) ТАНАСИЈЕ: Сви смо ми овде једнаки!

Јеси ли био? Шта каже? АГАТОН: Полако само, казаћу вам. СВИ: Говори брже! АГАТОН: Дакле, ствар је пропала! СВИ (разочарано): Шта?!!!... АГАТОН: Ето, то што вам кажем.

Разумете једанпут, ни речи више! (Даници.) Господин је узео себи слободу да, ни од кога овлашћен, говори о извесним стварима. ДАНИЦА: Ја сам господина молила да ме поштеди. АДВОКАТ: Ја не бих желео да ви то можда тумачите.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта. — Не говори о томе. Све ће добро бити. — Људи смо... ти знаш... пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи.

А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво, са ауторитетом. Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто

Овамте Цер, онамте Шабац... мица тракалица!... Чудио сам се само са колико мира и присебности говори, чак целом разговору даје шаљив тон. Необјашњиво ми како се неко може шалити када људи гину!

Центар наиђе на шљивар. Видимо како појединци у пролазу ломе гране са шљивама. — Пази, пази — говори нервозно командир — сакупљају се око онога, па ће им ђаво бити крив.

Охрабрени, почеше обојица углас: — Господин потпоручник, када смо дошли... — Био је мрак... — Чекај, говори ти, Јанкуљ. — Господин потпоручник, кад је пао мрак, занемоћамо ја и Таса... па се мало одмакнемо.

? — Прве наше комшије су Аустријанци. Кријем своје узбуђење и чудим се мирноћи са којом он то говори. Неко опали из пушке у близини да ми писну уво. — На кога овај пуца када је мрак и не види се ништа?

Ах, фирија дракулуј!... Кад престане, морам да тражим прекид. Пуцњи су бивали све ређи. Чујем где један говори како се метак заглавио у цеви. — Стражари, осматрајте! — наређује неко. — Ја, дете му, разби ми циглу!

— А, ако не пристане? — Шта неће?... Мора, санитет захтева! — говори убедљиво Александар, узимајући већ позу лекара. Кад изиђе наредник, Александар баци капу и подскочи, трљајући руке.

Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди. — Скини, скини! — говори Александар пригушеним гласом и помаже јој да свуче блузу. — Хајд, скини и кошуљу! — Зар и то!

За то време, позадина слави наше успехе. Приређују се свечаности, падају одликовања, говори се о генијалним замислима. Све је заслуга позадине.

немилосрдан према нама? — јецала је она. Моја сестра је такође плакала. — Дете моје, не говори тако. На крају, сви ћемо ми изићи пред лице Господње. Неко раније, неко доцније... Једни се рађају, други умиру.

Погледах у сестру. Наслонила се на кола и подбочила главу. Била је бледа. Донеше нам столице. Чујем где неки старац говори војницима: „Ко ће то наћи! Много их је изгинуло. Овде су биле борбе, све је разривено. А и данас сваки дан умиру.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко,

И овде смањују додатке, чим опазе да је човек мекши. Али ето и она зло прође, а није баш тако мека, уме добро да говори. Бадава, мора тако да иде, кад смо бачени на милост овим безјацима!...

« »А после, Боже мој, кад би се залегла љубав, она права љубав, што је песници певају, што сав свет о њој говори... па ја и она — муж и жена!...

Је ли то та српска жудња ва просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у народним пословицама ?... Јаднице !«...

Ја гледам, па чисто не верујем. Они се обојица загрлише и пољубише. — Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори : неће да ми купи десетне мере зато, што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту, а са мањима фамулус

— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу. — А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.

Ипак осећаше неку пријатност од ових смелих речи, и ако је добро знала да су то само речи, да се то говори у другом смислу. Ко ће разумети женску душу!... После пређе разговор на плату.

Нисам га добро ни разумела. Управо, он ми није још ништа ни казао, него све онако... поиздаље. Час говори некакве одвећ необичне комплименте... Хајде већ то... не мари.

Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори. Она само посматра ово учтиво и озбиљно лице, које се од ономад тако изменило, да овај човек изгледа сад сасвим други.

Не, не... ја нисам живео у младости, нити знам шта је то. Љубица га погледа зачуђено: учини јој се да он ово не говори будан, но као да сања.

Све се надамо да дођете, да се видимо. Изиђе свештеник. За чудо и он беше исти учитељ... Онако исто говори, онаки исти покрети, осмех, ама баш све исто. И његове прве речи беху скоро исте као и учитељеве.

да га превариш: хоће ли данас долазити? Гојко никога не помену, али се знало о ком говори. — Не зна, братићу, ништа не зна. Смрзао се и он кâ жаба на леду, па не зна у кога ће да гледа.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Каде Виде с војске дође, Седе Виде да вечера. Стаде громот, стаде тропот Око двора Видојева. Ал’ говори бели Виде: “Изиђ’, љубо, те погледај Шта је громот, шта је тропот Око двора Видојева!

Питао је голуб Своје голубице: “Ој тако ти Бога, Моја голубице! Што ја с тобом гучем, А ти са мном не ћеш?“ Говори голубу Своме голубица: “Ти си залетео У то туђе јато, За то је не гучем.“ 38.

“ 82. Лепо ти је под ноћ погледати Где девојка седи код девера, Испод венца младожењу гледи! Њој говори млади младожења: “Што ме гледаш, драга душо моја?

кола му вила кликоваше; У тај данак, у који с’ жењаше, Танка га књига допаде, Да иде дужду на војску, Она му млада говори: “Буди ли идеш на војску, Коме ме младу остављаш?“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам?

“ А Јово њојзи говори: “Како, коме те остављам? Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.

Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.“ А она Јову говори: “Што ми је свекар свекрвом, То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори; Што су ми

Говорила загорка дјевојци: “Хоћеш да ти хитрац траве дадем, Да ти буду похитрије руке?“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом,

жању, За њим’ вежу момци нежењени, За њим’ шеће беже Јован-беже, Те погледа мобу накићену, Мобу гледа, а моби говори: “Моја мобо, не просипај класје, Далеко је до Ђурђева дана, Камо л’ није до новога љета.“ 102.

“ Ал’ говори Милица ђевојка: “Нит’ сам луда, нит’ одвише мудра, Нит’ сам вила — да збијам облаке, Већ ђевојка — да гледам преда

А јаглуком сузе утирући Са мојом се драгом растајући.“ Ал’ говори Јово капетане: “И моја је драга на далеку, Ал’ кад мени на ум падне драга.

Бере ли се струк босиљка зими зелена? Љуби ли се дилбер Мара б’јела румена?“ Ал’ говори дилбер Мара б’јела румена: “Ах Бога ми, млад на коњу, млада делијо!

163. Рано рани Јагода на воду, За Јагодом Радоња на коњу, За Родоњом Јагодина мајка. И говори Јагодина мајка: “Лакше хајде, Радоња на коњу, На води је нејака Јагода, Нејака је полупаће суде, Лудо, младо,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

” ВАСИЛИЈЕ: Не кажеш „несрећна”, него „несрећан”! За име Бога, Јелисавета, говори као мушкарац! ЈЕЛИСАВЕТА: „Сувише сам НЕСРЕЋАН и без тога!” ВАСИЛИЈЕ: Не мораш толико да наглашаваш!

А једва сам и чула шта говори, пола речи је односио ветар. Али ми се чини да је рекао: „Убићу оне који су ми мрскији него ти!” Тако некако!

ВАСИЛИЈЕ (врло заинтересован): То је било пошто су ти одсекли косу? СОФИЈА: Зашто питаш? ВАСИЛИЈЕ (говори за себе, и као да се присећа): „Срце моје кукавно и глава острижена...” ЈЕЛИСАВЕТА: Шта кажеш?

Кад те је срео, коса ти је била острижена! Мислио је да си Електра! Он је теби говорио оно што Орест говори ошишаној Електри! А кад је видео да износе оне лешеве, за њега су то били лешеви Егиста и Клитемнестре!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

једнако додавали понешто новог, доброг; повољну могућност за зараду, селидбу у Америку, и дизали главе и питали: „Ки говори, ча говори?“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту.

понешто новог, доброг; повољну могућност за зараду, селидбу у Америку, и дизали главе и питали: „Ки говори, ча говори?“ Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту.

То је била једна од највеселијих фарса рата. У згради Општине, међутим, Кашанин већ држи литерарна предавања и говори о величини поезије Дучића.

Поповић је био присталица дискусија, на папиру, без увреда, и ја сам га онда испитивао откуд код њега та жучност, кад говори о раду Лазе Костића. Откуд та хајка, која је пратила, као псећа, Костића, целог живота?

Три сата већ батргамо се од хотела до хотела. Он ми ређа само имена и мирно додаје да је све препуно. Говори тихо. Они, бечки фијакеристи, изгубили су свој дијалекат.

Доле, у дубини магле, осећам воду. Све је мокро. Он ми се међутим једнако јада. Мирним гласом. Броји. Говори о хлебу и не мрзи никог. Њему је свеједно. Нема деце. Ја га једва чујем. Ускоро затим, пред зору, добио сам собу.

Прадеда, деда, отац, и ја, сви смо ту изгубили веру. И данас, кад је то престало, видим да је свеједно говори ли се гласно или уморно. Ја мирно идем за гомилом сенки које су туда пролазиле у оваква зимска јутра.

Трећа Република говори само о себи, и сећа се само „револуције“ железничара, која је осигурала каријеру сјајноме Бријану.

Новине су, уосталом, јако узбуђене; говори се да ће у дворцу поставити кафане и, „данцинг роом“‑ове. Чим сам ушао и видео голуждраве анђеле, голе лепотице на

Можда само то, да је одбор последње понудио да у Београду изложи француске гравуре од почетка до данас. Дошао би да говори Морис Барес, и други. То би доказало, у Европи, да смо и ми културни.

Сезанове изложбе, још немају непролазну моћ оних лепих ствари о којима се више не говори. Још увек се о њему пишу лудости.

Један свештеник прилази ми, говори ми, хвали се. Али његово угојено лице буди у ме ни бес, и ја му ређам Молијера, Расина, Монтескиеа, Русоа, који су ове

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

„Моја је освета“ — говори господ — „и ја ћу вратити.“ Онда цар смисли да учини једно добро дело, да би се умилио и народу и старцу.

— Или те је моје силно благо тако задивило да си од чуда занемио? Говори! — Ја то злато не смем примити — проговори најзад старац. Цар га гледаше зачуђено.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у

Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори! Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро,

— Жели ли ко да говори? — упита. Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник,

Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.

— А народ? — питам. — Који? — Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича? — Ништа! — рече министар. — Баш ништа? — Шта би!... Народ као народ! — То је дивно чудо!

Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за”, или „против”.

Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике: „Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек...

Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.

У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини

На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа. Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два—три заједно.

Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког

Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Шта би, пристаде ли? — Ко... шта?... — Чуо сам све, него говори, не бој се. — Да си ми по Богу брат, немој ми кварити!... — Не будали, но говори брже, како наредисте?

шта?... — Чуо сам све, него говори, не бој се. — Да си ми по Богу брат, немој ми кварити!... — Не будали, но говори брже, како наредисте? — Само да набавим пушке и да наредим са мојима вође, па да је водимо.

Капетан разгледа оружје и људе, па стаде. — Е, браћо, — поче он да говори лагано, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник! Зар он један да гази толики народ по свом ћефу.

Угледаше га и прозваше. Поче испитивање. Женска говори као »оченаш«. Прича о пропасти римске царевине. Чича се одушевио, па сваки час ставља своје напомене. — Тако, ћерице!.

Разгледајући тако једну по једну страну, он се удуби у садржину, те и не беше у могућности да чује шта се говори тамо код стола. Цео му тај говор изгледаше као куцање часовника у мрачној соби.

Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога нарочито корили.

сан га опет савлађује, али речи мамине, које говори седећи уз њега, увлаче му се некако у само срце, јуре му по крви и он сав дршће од неког ненадног узбуђења...

Станко је био човек друге мере. Висок, повијен сед и сух као дрво. Иђаше вазда замишљен, а кад с ким говори, лице му се на мах разведри, а усне се завуку у топал старачки осмејак.

А Коса?... А мало маче ?!... Хтеде бризнути у плач, али је исти глас поврати. О, па то не говори тетица, него он!... Чекај да видимо кога више воли тетица!... Он и не зна за мало маче! Питаће тетицу.

Дођоше кући. Чим угледа мајку, дете у себи говори: »Нећу јој казати... нећу! ... Заклела сам се! ...« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да

У истој паланци А..... о којој говори прича наша, беше један богат трговац Петровић, који је располагао грдним имањем.

Јуло, ја рекох; право да ти кажем надала сам се таком одговору од тебе; ја истина не гледам на то што свет којешта говори, кô бајаги да ви мислите да ће она бити капетаница...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИВКОВИЋ: Па да. Онако... савитљивијег, погоднијег. ЈЕВРЕМ (размишља, али му се огледа задовољство на лицу. Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.

Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па,

ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!” ЈЕВРЕМ: Које ствари? ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек. ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро?

ЈЕВРЕМ (расејано): Јест, јест, чуо сам... али нека говори ко шта хоће, шта се то нас тиче! ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас се не тиче, побогу, човече!

ДАНИЦА (гледа га зачуђено и изненађено и одлази десно). ЈЕВРЕМ (узбуђено хода и говори нешто сам себи, млатарајући рукама).

ИВКОВИЋ: Да. Тај им је сад највећи агитатор и натуткали га те какве све гадости не говори. ДАНИЦА: Једва чекам да се ти избори сврше. Мене је чисто страх! ИВКОВИЋ: Па, ипак, нећемо се ми посвађати.

МЛАДЕН: Па ја нисам писмен. СЕКУЛИЋ: Па како си, ђавола, записивао? МЛАДЕН: Тако... у памети. СЕКУЛИЋ: Е, 'ајд' говори! МЛАДЕН: Прво и прво, долазио је јуче после подне Пера клисар, донео неку цедуљу, па онда...

СЕКУЛИЋ: Па онда? МЛАДЕН: Па онда... чекај, поп Видоје, па онда опет госпођица Даница... ЈЕВРЕМ: Ама, за друге говори. МЛАДЕН: А јест, био је и господин Срета учитељ одјутрос.

СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш! ПАВКА: Па пусти жену нека каже! СПИРА: Е, 'ајде, говори, говори! СПИРИНИЦА: Па то: решили смо ја и Спира: ти зете да будеш посланик, а Спира председник општине. ЈЕВРЕМ: Па..

СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, ако бога знаш! ПАВКА: Па пусти жену нека каже! СПИРА: Е, 'ајде, говори, говори! СПИРИНИЦА: Па то: решили смо ја и Спира: ти зете да будеш посланик, а Спира председник општине. ЈЕВРЕМ: Па...

СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили. (Прилази Павки и говори јој поверљиво.) СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари? ЈЕВРЕМ: Та... иду... само кошта! СПИРА: Па кошта, али вреди.

Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе — него и ова опозиција у кући. ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић? ПАВКА: Ништа он, али да чујеш њу!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

стране речи, а погледаш: на њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек!

Е, мораш и ти, и сваки, да се осврне за њим кад га види где иде сељачки а говори научењачки!! Пошто је тако распаковао и понамештао уз припомоћ фамулуса, седе или управо извали се да се одмори мало.

Постаде од главе до пете (на којима носаше нануле) права наша женска. Ни по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори.

Ни по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори.

по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори.

кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори. А сем тога говора још је нешто задржала од старих својих навика што је бунило помало и село а и газда-Ђорђа.

И обојици мило бог зна како што су се познали, пију, разговарају се а ниједан не види ни, беле мачке, нити зна шта он говори, нити памти шта му онај говори и бог зна да ли ће се сутра или прекосутра и познати кад се виде. Таки смо ми!

су се познали, пију, разговарају се а ниједан не види ни, беле мачке, нити зна шта он говори, нити памти шта му онај говори и бог зна да ли ће се сутра или прекосутра и познати кад се виде. Таки смо ми! Али ја ћу већ ствар поправити.

Поваздан тако седи у механи или пред механом. Мало говори, само ћути па звиждуће или певуца кроз зубе. Опкорачи столицу, наслони се на леђа од столице па се љуља тако.

И сада седи тако по ваздуги дан пред механом; мало говори, једнако ћути и прима оглушке, јер увек нешто мисли и премишља, а једнако шиљи бркове и шиљећи их гледа им у врхове,

Кућа је светиња. Не сме нико ни да ми пригвири у кућу и замуку моју да такне!« Тако говори Мића, а све лупа кажипрстом по извађеном уставу који је увек уза се вукао као мачка мачиће, а који му је био изнутра у

« А татко ми много чатеше и паметна глава беше! Тако обично говори ћир Ђорђе кад се поведе реч о томе. И тада је увек љутит.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

кад ми се пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода овакова и слобода онакова, А најважнија је

” „Судбино, пуна си гада и злоће! Срећо, спорија си од три пужа! Нека говори ко шта хоће: Од дивота што их живот пружа Једини лек од самоће Жени доноси близина мужа.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

За њих се везују многе урођеничке легенде, као н. пр. то да оне чују кад се на обали говори, јер за то имају дугачке уши.

За прву хипотезу говори, поред осталога, и то што има и других риба које дегенеришу и угину после мрестења. Такав је, на пример, случај са

Против такве хипотезе, поред њене невероватности, говори и то што, кад би она одговарала фактичном стању ствари, морао би се кадгод ухватити какав прелазан облик између

Свет је иначе миран, доброћудан и услужан. Говори једним енглеским жаргоном, у коме се све изражава специјалним морнарским изразима које могу разумети само они што свој

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

И нико неће видети да сада Промениле се улоге: Сирано Говори, пева, плаче, клечи, пада, — Но ја му речи шапућем лагано...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН. ДИГНИ СЕ КНЕЗ ЈАНКО И КНЕЗ РОГАН ДА ВИДЕ КО ЈЕ, КАД ОНАМО АЛ' ВУК МАНДУШИЋ ГОВОРИ КАО НА ЈАВИ. КНЕЗ РОГАН Који су ти јади, Мандушићу, те се сву ноћ с неким разговараш?

“ „Ђе изјести, ако Бога знадеш, кâ човјек изјести човјека?“ „Ма сам чуо — опет ми говори — један народ тамо змије једе“. „Какве змије, честити принципе?

ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати.

Красно ли је на карту сложено, као да су кокошке чепале. СВАК СЕ СМИЈЕ. КНЕЗ ЈАНКО ДАВА ПИСМО ПОПУ И ГОВОРИ МУ. КНЕЗ ЈАНКО Попе Мићо, држ' ти ово писмо, те прочита, да знамо што пише!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чак чуло би се како и сам владика, када би му после певања прилазио руци за благослов, благосиљајући га, говори: — Аферим, синко! Аферим, Николчо! Али много, синко, световно, много силан и чудан глас!

затећи мајку и њу, Софку, као и целу кућу мало сиротнију и онда да ће му требати да њега навлаш пред | њима грди и говори им: како и он тамо у Турској не живи боље, и тиме њима даје као неке накнаде, утехе. А оно ево преваре се!

И Софка овамо зна како јој сада она тамо сигурно говори: — Како си, снашке? Ето ја данас имала неко рочиште у суду, па ето једва стигла да и ја пођем на гробље.

Узалуд су је остале ућуткивале, особито мати јој, да не виче, не говори, не грди толико гласно, да не би Софка доле чула, ништа то није помагало.

би мати отуда сишла, изишла, да овамо Магди или Софки што нареди, Софка би чула како гост, оставши сам са оцем јој, говори, као поново му тврди за кућу: — Ја, што рекох, не порекох! Софка их је напослетку оставила и повукла се да спава.

и гаћама, ни како му један опанак остао тамо негде | у дворишту, него, отварајући крила, а од страха не знајући шта да говори, он поче коњу: — О, алат! Ја, алат! — Живи ли сте? — чу како газда само ослови и брзо поред њега на капију промину.

али већ збрчканом, јабучица била испречила, и готово га гушила, не гледајући никако у Софку, продужи сам себи да говори: — И ја могу, а сви други не могу. Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди Мита!

И зато ће је он стално избегавати. И кад баш буде морао, због свега, с њоме да говори, увек ће му бити у гласу нечега плачног, прекорног, што га је дотле гонила, да се толико пред њом понизи и сав открије

Показујући на сандук са разбијеном бравом једва говори: — Ето, ево, све, кћери, све је твоје. Отвори, и узми. И све... Ти ћеш од њега кључ имати.

руком да се хвата за врата од собе, да би се задржала, видевши по лицу сељаковом и његовим очима да је истина шта говори, преврну се у страну и скљока преко прага собњег.

Е, али ја, Арса, ништа не знам! Арса луд, Арса пуст!... Кад говори Арса, кад моли да иде и оном псу откине главче као врапцу, онда: „Немој, Арсо, седи код куће, Арсо“...

Што год би му наредила, он би учинио, и то радосно, сав срећан због тога што му она наређује и што говори с њим. Никада, већ само кад би га Софка позвала, ако би пришао к њој. С њиме је она могла да ради што год хоће.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Да ми је љубав осетити благу О којој не зна, а говори свет, Наивну, белу, у животу злом! Да ми је опет заволети драгу!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ и хтједе напоље. Овдје треба објаснити нешто. У црногорској кући, гдје су кајачки, (или како се амо говори гдје коротују) на Бадњу вече прилажу се бадњаци и остали се обреди свршавају, али се пециво не пече, нити се поје; а

“ Откад је Станко почео да говори, ђакон се нешто загледао кроз стакло од прозора; зинуо мало, држећи на лијевоме длану боцу, а купицу међу прстима од

читаоче, посумњаћеш овако (отприлике): или је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је. Ово је потоње истина.

„Та, шта ти је чоче?“ Он избуљио очи; не мога се одмах прибрати. „Што ти је, говори?“ „Стане!“ изговори он наелак, крвавим устима. „Која Стане?“ рече Крцун. „Пејова“, одговори он.

„Пејова“, одговори он. Сва четир му друга насмијаше се. Крцун се одмах уозбиљи, па шћаше да га још дрма и да му говори, но му не даде дружина. „Пусти, га, види да га је грозница ухватила; нека почива!“ рече један.

Огањ се бјеше разјарио, те она двојица почеше се врпољити. Медик обрну плећи огњу и поче да говори иза сна. Сердар, напротив, обрнуо лице к топлини, а отворио очи. Стана баци луч на огњиште и сједе према оцу. „Тата!

У толико и отац јој поче да нешто иза сна говори, баш као да замјени свога лези-друга, који бјеше престао булазнити. „Удри, удри, за крст часни!

“ рече медик. „Разврже ли се та вјеридба? Неће ли га дјевојка, што ли?“ „Стана, као паметна и честита цура, не говори од своје ни тако ни овако“, одговори момак. „Ја ћу чинити како је тати мило“, каже она.

Ђакон, погледав на небо, стаде да говори, више као за себе: „Данас лијеп дан... нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не

“ рече Владика оштро. Сви браственици, у највећем чуду, окомише очи на Владику. Момче се поче трести. „А рашта? Говори!“ нареди Владика. „То је подавно било...

А ти, ето, знаш све и што је скривено...“ „Говори, море, говори сад; казуј све!“ стадоше бректати браственици му у највећем једу. „Мир, људи!“ загрмје Владика.

А ти, ето, знаш све и што је скривено...“ „Говори, море, говори сад; казуј све!“ стадоше бректати браственици му у највећем једу. „Мир, људи!“ загрмје Владика.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

али многе од њих тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком смислу говори, јер не само од употребе, него и од њене камене зависи разумевање свих говорних израза.

као и само њихово мистериозно казивање, уз разна обредна средства, осим тога и непосредно обраћање болести као да се говори живом бићу, даје им експресивну снагу и митски корактер.

Шиче као гусак. 3 РАЗНО Благ као мелем. Бистар као суза. Брз кô свјетлица (муња). Глава му као торни маљ. Говори као из бадња. Добар као добар дан у години. Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану.

По свили уводи, а по трњу изводи. Просејан и на ситу и на решету. Расте му перје. Сва му је памет на језику — (ко говори шта му на уста дође). Сермија јој памет, а друг зрцало. Скинуо би с матере божје покров.

— Ко брзо суди, брзо се и каје. — Ко паметно ћути, мудро говори. — Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује.

— Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи. — Тко пуно говори, мало му се чује. — Не вјеруј ономе који се много куне. — Бучи већма тко мање разлога има.

— Реци макар и једну, али вриједну (ријеч). — Не реци зло да зло не чујеш. — Тко говори што хоће, ваља да слуша и што неће. — Не кажи све што знаш, не чини све што можеш, не вјеруј све што чујеш.

— Чега се мудар стиди, тим се луд поноси. — Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети.

— Чега се мудар стиди, тим се луд поноси. — Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети.

— Пара камен дуби. — Гдје новци ту и масни лонци. — Иде пара на пару. — Динар је милиону басамак. — Где злато говори, уста ћуте. — Новац планине пробија. — Пара врти где бургија неће. — Гвоздена врата златна рука разбија.

— Лаж добро руча, али зло вечера. — Ако лаж и омркне, али не осване. — Увече триста, ујутру ништа. — Што се говори а није истина, рашчини се као маглина. — Ко иде с преваром из дома, враћа се кући са штетом.

— Много ашова треба док се истина сахрани. — Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима. — Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи. О ПРАВУ — Јȁ право, јȁ никако.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Говедар каже опет: „Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери.“ Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће.

Дрвена кучка у потоку лаје. 28. Дрвено тело, гвоздени зуби, камен прегризе. 29. Дрвен трбу, кожна леђа, длакама говори. 30. Дужи ивер од кладе. 31. Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче. 32. Жуто маче пред Богом плаче. 33.

77. Ни од педао ни од чеперак, а два дућана покрило. 78. Нити мисли, ни говори, само ти се каже. 79. Нит' шушну, нит' бушну, а у кућу дође. 80. Од земље се диже, а не може се дигнути. 81.

130. У једном суду и вино и ракија (па неће да се помијеша). 131. У мртвој кобили дроб говори. 132. У нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран,

Приповијетка у народу нашему, особито по јужнијем крајевима, највише се зове прича, као што се говори и причати мјесто приповиједати, а гдјешто и гатка.

” Али он једва чекајући да види паунице није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде у јутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и

” А он јој од говори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.” А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић;

Како дође а он рече: „Ја ћу тога коња купити. Говори старче по што је.” Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи.

Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради оно ради и ти, докле те год он сам не запита.” Човек захвали пустинику па пође преко планине.

Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве | зачује се глас: „О

али кад дођу тамо, не смедну одмах ући унутра, него се под стрехом сакрију крај пенџера да чују шта се у кући ради и говори.

” Говедар каже опет: „Е, ако не зна никаква заната, ја му не дам своје кћери.” Везир се врати, те каже цару шта говори говедар. Сад постане чудо још веће.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

У њему топлом ранивши се љубављу и покренут божаственим Духом, чу преслатки глас како говори: „Ко не остави све и за мном не иде, није мене достојан“, (Мт.

“ Затим се игуман моли и говори: „Бог молитвама светих отаца наших нека вас спасе!“ И тако уставши, у ћелије ваше пођите, оставивши свако састајање и

11, 27) рече божаствени и Духоречити и први међу апостолима Павле. Страшан је то глас, браћо моја, који говори да треба да стрепе од причешћа не само грешници као што сам ја, него и много поузданији у себе.

уобичајену молитву, ви треба да падате на колена, као на крају првога часа, и ка игуману ухо приклањајте, који добро говори: „Опростите ми у Господу, браћо, јер сагреших делом и речју и мишљу!

“ А потом он вама покорно говори: „Бог молитвама светих отаца нека вам свима опрости!“ А потом уставши треба да му одате поклон.

3, 20) а и апостол говори: „Све што се разоткрива светлост је, као што реч указује, а напротив, оно што се не разоткрива, тама је“. (Еф.

Онда нека приклања игуману главу своју откривену, а игуман часним крстом знаменујући га, нека овако побожно говори: „Молитвама Пресвете Богородице и молитвама светих отаца постављају те за економа манастира!

написано и чињено, да ми и они после нас до краја овога века часним молитвама оца нашег и ктитора пазимо на оно што се говори, и последујући да чинимо све што је угодно Богу, гледајући на подвиге и живљење овог преблаженог оца нашег, у којима

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ставра седи и чита новине, наизглед потпуно незаинтересован за оно што се напољу догађа и говори.) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће!

) МИЛЕ: Сјајан говор! Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу?

Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш!

Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш!

Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори? ИКОНИЈА: Говори, говори, а нема појма колко то мене кошта! МИЛЕ: Добра ова Госпава, кад је погледаш!

СКИТНИЦА: Ништа, само нешто да питам. Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић. Била му слика у новинама штампана. СКИТНИЦА: Има да покисну. Много света, једва сам прошо довде.

Затим их затвара): Чујеш ли овога напољу, молим те! ИКОНИЈА: Баш ме занима докле ће! СТАВРА: Да говори на струју, ми бисмо овде у мраку седели! (Улази Госпава) ИКОНИЈА: Шта је, Госпава, зар већ готово?

С муком се спушта на столицу. Враћа се Иконија.) ИКОНИЈА: Да ми је ко причо, не би му веровала! Стоји и говори, а пред њим нигде никог! (Примети Анђелка) Ја морам да седнем! Ћоро! јеси то ти? Ниси ваљда побего?

И то због вербализма. ИКОНИЈА: Због чега? СТАВРА: Због вербализма. Кажу, говори, а не спроводи. Биће сутра у новинама опширно. Скрено с линије, и то изгледа дибидус! ИКОНИЈА: Даје само он!

СТАВРА: Шта све овај несретник неће видети! Није му сад лако са таквим очима! ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто. Говори с паузама, у које су смештене замишљене реплике невидљивих војника.) Ама само ви седите, нешто сам пито!

Танаско је заборавио пушку наслоњену на Анђелков гроб. Просјак полако устаје, сумануто се креће по сцени. Затим говори, окренут према страни на коју су отишли Манојло и Танаско.) ПРОСЈАК: Шта ми кажете — ране вам једини докази!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега. ЈОВЧА Како он, како »красник«, шта он ради? АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна.

АНЂА (моли мимиком Миту да не говори). МИТА Што ме гледаш, што ме молиш? Не може више, сестро. Мора да се говори, мора да се зна. Не могу (показује на Јовчу), па после на мене све да баци, да сам ја за све крив.

Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути).

(Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути). ЈОВЧА (нестрпљиво): Говори. Немам ја када, и нећу ја то. Је ли истина? АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па...

(Таре чело од зноја, страха, језе. Измиче се од жене, блаже): Јест, убићу те, убићу. Говори, кажи да си лагала, да није истина. Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем!

Измиче се од жене, блаже): Јест, убићу те, убићу. Говори, кажи да си лагала, да није истина. Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем!

Кажи, па да те убијем. Говори да то није истина или, ох, све ћу да побијем! Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда...

Говори брзо, брзо, јер ево већ ме души (хвата се за прси, врат), стеже, хвата... Говори, кажи да можда, можда... (Измиче се, престрављен.) МАРИЈА Убиј! Али камо срећа да је »можда«, да није истина!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Сад познајем да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!

Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право. Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека.

” Мал[еница]: „Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе! Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом.

Него, говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утешенија, да ће

Зашто, дакле, да слепо верујем? „Ја сам свет света“, говори Спаситељ, „ко за мном ходи, неће се наћи у тами”. Свака правда и истина свет љуби и свет иште.

о, свемогући боже, дајући, царе свету, по|дај им и дух Петра Великога! „Познајте дрво од плода његова, — говори свето јеванђелије — ,,неплодно дрво сече се и на ватру меће.

„Ове моје руке“, говори сосуд изабрани, „делале су не само за моје препитаније, него и за оне који су са мном били.” На ови начин имаћемо мање

из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина,

Из све ове књиге бог говори к свим људма: „Познај, чловече, творца твога, творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога.

” Ја: „[Х]оћу”. [Игуман]: „Но, пољуби руку, пак ти не слушај тога великога и брадатога; он говори шта му на уста дође. Ако ти само будеш добар, у свем [Х]опову нећеш наћи бољег од мене.

Ови гледа воду; мутну и блатну види, и која заудара на зној; неће да пије, говорећи: „Како ћу ја помије пити?” Говори му старац: „Бре, пиј, пиј, јер ћеш се кајати”, и То много крат.

но залуду; заповедио би ми да се не мичем с места; док сам и ја као огуглао, пак би[х] слушао као да се о другом ком говори.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију.

— Ја ћу те слушати и бићу добар! — одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи. — Не говори тако, дивље дите, него реци: Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — поправи Стипан.

Мисли да ће се и вечерас мукте опити. Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак. — Не говори тако, кршћанице! — опомену је кнез. Опет се зачу лупање. — Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи.

Кушмељ зинуо, те га жена гурну. — Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука! Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.

Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер да га одмах пробуди чим се они поврате.

Сви грају. Балеган открио мртваца, па га куца прстима по утонулу желуцу, а другом руком маха и говори њешто. Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку мирисаше.

— Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака. — То је ликар. Чини ми се да је ркаћ, јер говори као и они. Господа све „пркелајући“ уђоше у манастир. — А ова је баба — претур!

Па је било странијех људи и у млину и у вигњу. Бакоњи би мило, чувши што један говори о њему: — Видите ли — вели — овога дијачића? Ово је синовац Наћварев, али се, госпе ми, није на њ увргâ.

Боже опрости, човјек би могао бити чак захвалан. — А ко, најзад, познаје тајне божје путове о којима нам говори богословска наука! Послије ручка Вртиреп предложи да погреб буде одмах, те да се бар већи дио сељака разиђе.

У другој прилици одговори Тетки: — Ја се налазим, брате Думе, у ономе стању о коме говори... не знам сад да ли Агуштин или Аквински...

— Ја оћу да разумим оне погрдне ричи, због који... — Мучи, мучи, тише говори! — вели Тетка, јер му се учини да шкрипнуше Брнина врата... — Ајмо, одма горека... Нису то погрдне ричи!

Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати.

Снег је црн. И ветар је гарав. То невидљиво што није само Бог, које је и смрт и даљина, и то гротло одакле жена говори „мушки“, и све што је жена, и та гомила живог песка у који пропада, не, он се успиње некуд, само не зна куд, крв му се

— Причај зашто си дошао — завија дебелу цигару да се смири и да не гледа у Вукашина док говори. По дугом ћутању капље растопљен восак. — Дан је за озбиљне разговоре.

Ђорђе претури бокал са вином. Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак. Не молим милостињу, говори себи Вукашин. Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто.

Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки! — Аћима оштро заболе што први пут пред Ђорђем ружно говори о Вукашину. Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине...

— Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу. — Грдне паре. Много кошта. — Ти си се мучио... — Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку.

— Грдне паре. Много кошта. — Ти си се мучио... — Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче?

Тада јој он шапуће речи које човек његова доба жени не говори, тепа стидно, очински и љубавнички, и бира израз, како то само настрано ћутљив човек уме.

Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори. А увече се са оцем могло и о књигама причати. Тих вечери он је други човек постајао Само да једно такво Бадње вече,

Ја имам пет. Требало је да буду четворица. „Десни“ је сувишак. Значи, грешка. А што Ми онда нападаш „левог“? — говори гласно, лице му је изобличено, чини му се да се кожа одране свиње разапета на зиду грчи и савија патрљке ногу да скочи

Паре ти не дам, а ти поведи парницу за своју очевину. Није братски... Нисам заслужио... — Ђорђе једва говори, узбуђен, уплашен. Вукашин га прекиде: — Колико си ми дао? — Триста. Еј, триста! Зар ти је мало, брате? Триста...

“ „Је ли имао крупан глас?“ Шта му је требало да ме то пита? „Глас — обичан. Само, викао је кад говори. Као и сви воденичари. Нисам хтео да му кажем да је сиромах оглувео поред камена и витла.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали. »Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!

— Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба. — Како да и не разумеш?

Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече: — Ја сам твој врабац! — Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду.

— Заустави се! — Па, зауставио сам се. Шта хоћеш? — Да пођем с тобом. Да постанем Принц облака... — Не говори глупости! Ниједан дечак још није полетео, ниТи постао Принц облака. Заборави на то...

Када их је отворио, замало није сео од чуда чувши како му Мајка гуштерова, смешећи се, говори: — Не плаши се, јуначе! За Мерсада ти хвала, можеш проћи, али знај: иза ових врата је врт, у врту Црно језеро.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ипак, није рад да уђе: пуно је а приметио је да, окренут лицем шанку а леђима гласовима, не разуме шта се говори. Изгледа да људи све мање умеју да кажу шта мисле: гомилају неразумљиве, ваљда чиновничке, речи.

Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач. Сима је умео да тумачи говор са седам језика и да говори на седам језика.

Хита терџуман а иза њега су Ђорђе Нишлија, спадало које говори невероватним наречјем, и још два жандарма. Прескачу згрчене сенке ружиних жбунова и опуштене сенке шам-дудова (у

немира нема много; други се један немир, трговине у бујању, овде оцећа и Узун пролази између различитог света чији се говори мешају и плету под замрзнутим небом. Иде у Управитељство вароши Београда, тамо, у дну Велике пијаце.

Умео је и да обрађује земљу, и да тргује, и да ратује, и да заповеда, и да, сјајно, говори на скупштинама. Кад је излазио на мегдан неком од турских силника, нико се није сећао да је он бивао и трговац марвом,

Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посе

Кад је изишла да објави ову смрт, свет је угледао изгорелу жену која говори смирено и без суза. Један од страних извештача који је, у лето 1839, виђао Кнегињу како хода, под јаром, савском

Као да се јуче збивало, он памти себе како, на отварању Школе, говори узбуђеним старачким гласом, пред мноштвом збијених глава, о значају који ће Школа имати у просвећивању Србаља.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

„Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах,

„Ил' можда желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори сине! говори брже! Да купим оне токе злаћене.“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег - „Ах, бабо, - бабо, -

Ј. Дучић ЛXВИ ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева.

Само из избе допире Пригушен, сањив дрхтај виолине, Као кад жица о жицу се таре... - Ал' ћути, песмо, даље не говори! Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В.

Попа, Васко - КОРА

која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице земље Поноћним прстима Језик вечног поднева Говори У зимници успомена Изненадним свитањима Проклија Све то зато Што му у срцу Сунце спава СТОЛИЦА Умор лутајућих

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

У уџбеницима, какви се употребљавају у школској настави, о томе њеном постанку и узрасту се обично и не говори. Предмет моје дисертације био је један од проблема Механике. Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке.

Књига природе исписана је бројевима - хармонија природе је хармонија бројева. Она говори нашем оку размерама, оличеним у грађевинама наших храмова, она шапуће нашем уву звуцима лире.

Оба сенатора климнуше, одобравајући главом, али Хипократес није више слушао шта му Грилус говори. Он је запазио над једном тезгом пијаце таблицу на којој је стајао натпис „Лековито биље“, па похита онамо, не рекавши

“ Сад номофилакс зину да говори. Он је свој говор којим је требало да Хипократа уведе у звање експерта унапред срочио, научио напамет и успут се још

Био је способан да говори само рукама и очима. Зато затресе косу и подиже десницу свечано у вис. Но ти гестови допадоше се мајмуну, те и он

Демокритос поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју претходну смрт.

који радо путују по свету, завире у коју од филозофских школа, расутих по целој Грчкој, па онде чују да се о мени говори, промениће сместа свој досадањи став према мени. Онда ће они, један за другим, да се испрсе и рекну: „Демокритос!

“ „Био сам му први комшија“. „Чим се после тога врате кући, испричаће надалеко и нашироко шта се о мени говори у Атени, Мегари и другде, и окитити свој извештај плодовима своје бујне маште.

„Знаш ли до каквог сам закључка дошао?“, рече Деморитос Хипократу. „Говори!“ „После хиљаду и више година препираће се филозофи још увек око тога да ли је наша душа смртна као и наше тело, или

Аристархос поче да тумачи конструкцију и употребу тог инструмента. Принцеза слушаше са видљивом пажњом шта он говори и наже се, истуривши своје лево раме, поред свог оца, да би инструмент видела.

једно посматрање неба, извршено године 280 пре Христа од Аристарха у Александрији и, пошто том приликом Птолемајос говори и о школи Аристарховој, сигурно је да је те године Аристархос као млад, ваљда једва тридесетогодишњи наставник, онде

неки историчари науке држе да је био присталица Аристархов и правдају своје мишљење тиме што грчки историчар Хиполитос говори о Аристарху и Аполонију у једном духу.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш. — Па шта је, брате, говори. Гле како си потавнео! — Полако, седи, пуши. Па кад си пошао, како си путовао, шта радиш?

Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт?

И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио. — Тај гроб а напрезао се он да говори мирно — осрамотила је моја сестра. — За име Божије — узвикнух запрепашћен — то не може бити!

нисам познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен, срећан говори о своме детету ја сам грцао гушећи се. — Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће.

Шта сам рекао, господо? Решење је незаконито и квит. Ето, господо, шта сам рекао. А... а шта чаршија говори то ја не знам, нити ме се тиче. То се тебе тиче и ти расправљај како знаш, брани се.

Четврти промрмља нешто, па се збуни. — Јасније, брже говори, не брљави ваздан. — Господине пуковниче на рапорту сам... молим за три дана одсуства...

— Битанго, џукело, наказо! Исквари ми пук, наказо! Зашто си на рапорту, маму ти коцкарску? Говори зашто! — П... п... појма... п... п... пуковниче...

— Ама, да простиш, не могу пред свима. Жалбу једну имам. — Ајд' улази унутра. И командант уведе сељанку у штаб. — Говори, снајо. — Ете, имам унуку, господине, девојку. — Нек' је жива. Па? — Па је нешто слаба.

Рецимо струнила се ја ли шта. — Па онда? — Па један војник, знаш превари ме да је доктор. — Па после? Говори, молим те. Имам ја и друга посла. — Па дође да је прегледа; па је пипа, пипа...

су то предратни просјаци, лажни инвалиди што „ватају на униформу“, Цигани и протуве, и он једини ратник међу њима. Говори мало, и док они ћаскају, он се треби од вашију.

су још једина храна с којом се имало живети све док се не дође до савезничких бродова са храном, о којима се толико говори и тврди. И он је чешће и строго опомињао Секулу да оне кутије чува у своме ранцу, од кога да се никад не одваја.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

с било чим другим: она је сама себи цјеловита и потпуна: један ликовни факат, с односним одразом у сферу духа, који говори сам за се, и који је сав у томе.

Жене не обожавају баш тако „снагу”, као што се обично мисли и говори. Та фамозна „мушкарачка снага” и сензуално робовање жене дају тек привремену, несигурну, и увијек помало условну власт

Или је и то само један вид тежње за оном птичјом слободом чија вајна љепота и лежи у њеној несврховитости. Говори се, пише и пјева о великим љубавима које знају да испуне читав један људски живот, да му подаду смисао и сврху, да

А много се мање говори и пјева о великим доживотним мржњама, које су кудикамо дубље, органскије, упорније него велике љубави, и које нас

— Немојте га слушати! То из њега говори завист!... Умјешао се и Мато. — Ја сам додуше у томе потпуни аналфабета. Слушао сам виртуозе по концертима — нема

— Па то су сасвим легитимне амбиције данашњег друштвено развијеног човјека кад говори о данашњим друштвено развијеним проблемима! — Не, није то реалистичност, није то смисао за стварност, драги мој!

Недостојна нашег драматичног доба. А поготову недостојна оног још драматичнијег на помолу о коме се у мом роману говори... Уосталом, зар ја ту нешто могу? Ви још живите у безазленој обмани да је писац господар ситуације.

Други, танкоћутнији, не труди се да му разбуди интересирање, не извјештачује живахност. Говори лијено, с малом горчином; настоји да стварима одузме нешто од њихове животне пуноће, да све поспе пепелом скепсе.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... — Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа? И шта да радим сад?

А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... — Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње.

Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: — Ја се не шалим; ти знаш мене. Говори, хоћу ли да цуцам? — Пуцај!... Казао сам једном. Станка поче да нишани...

Она скочи, па закука: — Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај ; ишти шта хоћеш! — Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! — Не, душе ти; само њега немој. Ево пара, ено их у вајату.

И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. — И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге...

Што да ме називају свакојаком? А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да

Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради. Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и

И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!... Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« — О, попо, да знаш како ми је то...

— Шта је то? — запита она полугласно, осврћући се око себе. — Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.

Станка је мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе. Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив...

Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... — Што то сад? — Тако... виђећеш.

Хоћу да се причестим, кô и остали свет. Ђурица се подиже и погледа је зачуђеним раширеним очима. »О чему то она говори?... Причешће.. .Какво причешће!..

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— Тврђа вјера него камен стјена, слободно говори. — Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске хаљине па му носи у ашчиницу, нека се

Али он, једва чекајyћи да види паунице, није хтео ни слушати шта баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и

и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Одмах му поставе вечеру, но он, како дође, проговори својој жени: — Овђе има чоечја кост. Жена говори: — Нема, чоече! — Па по другом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ, кад би који дошао?

Кад дође у дућан запита мајстора: — Шта ћу радити? Мајстор се стаде обзирати: чује га гђе говори, а не види га, те ће му рећи: — Ама оклен ти то говориш? Ја те не виђу.

Како дође, а он рече: — Ја ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је. Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи.

Пустиник му одговори: — Иди овуд, преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред усуда, ништа не говори, него што год он ради, оно ради и ти, докле те год он сам не запита. Човек захвали пустинику, па пође преко планине.

Кад буде пред вече, седне усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: — О

Старац, мислећи да је истина што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац ражљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере

Чујући сватови што лисица говори, изиђу пред кућу и почну хвалити њезину пјесму, а она им каже да би и боље пјевала да их хоће пустити у кућу а затијем

Кад то виђе старјешина, повиче на зецове: — Стојте, не топите се! Лажу људи и свак други ко говори да смо ми најстрашивији на овом свијету; јер виђесте ли како поскакаше жабе у воду од нашега страха!

Сиромашак упита оног другог човјека што онај старац не говори. Човјек му рече: — Старац неће проговорити што му нећеш дати дукат за једну ријеч.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ПРИЧА У ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме, мисао се спрема, Да приђе теби и говори с тобом.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Мој отац му је скренуо пажњу на то, рекавши: “ Повуци тај капут, оштетићеш ми точак.” Имао је чудну навику да говори сам са собом, и то би чинио врло живо, упуштајући се у жучну расправу и мењајући боју гласа.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који о овом може с правом да говори. Али има много других америчких научника који су још позванији да о томе говоре.

Чему онда да о успону идеализма у америчкој науци говори научник који је почео своју каријеру као српски досељеник, када има толико рођених Американаца који познају читаву

Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже. Михајло Пупин И ШТА САМ ДОНЕО АМЕРИЦИ Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у

На крају сам се некако смирио и престао плакати. Чинило ми се као да чујем како мајка говори сестри: ”Нека га бог благослови за ово лепо и топло писмо. Нека га дух св. Саве води у земљу преко океана!

Када ме је надзорник представио ословљавајући ме именом, утврдио сам да већина говори немачки, са швајцарским акцентом, као и пословођа који ме је довео из Њујорка.

Моје искуство говори ми да тај мануелни рад развија у младом човеку одређену способност која се никад не може научити само из школских

Онда драматично изрецитова на латинском језику једну Хорацијеву оду, у којој песник говори о младићу који се поверава блиставој лепоти своје драгане, као што се морнар поверава и ослања на осунчане лаке

Он је могао све да издржи у боксу, што ми је потврдило пословицу ”крв говори”. Пре краја друге године студија моје колеге су ми признале да сам шампион не само из грчког и математике, већ такође

Тај пријашко пролази кроз колеџ и његова животна прича о студентском животу је скоро завршена, а он ништа не говори о својим студијама из области науке на Колумбија колеџу!

О томе говори и ово искуство које ћу сада изнети. Воз Лондон-Луцерн прешао је француско-швајцарску границу рано ујутру у близини

Ишли смо сами, полако. Слушао сам је како ми говори о разним стварима које су ме подсећале на детињство. - Овим путем си ишао у школу; тамо је црква у којој си недељом и

Разговарали смо на енглеском јер ја нисам знао мађарски, а он није волео да говори српски. При представљању показао сам му моја америчка документа о држављанству и диплому.

Ћипико, Иво - Приповетке

Учестао једну за другом. Цвети дотужи: — Говори језичином што те воља, но не дирај рукама! . — Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко.

—Не бојте се! — говори браћи. Сада ће банути жандарска патрола, па ће они за њим .. А ви идите с осталима на радњу! Браћа, умирена,

и гане, па старији исприча исту ствар искреније и топлије; ниједном се не заплете, ситурним изражајем да истину говори. Судац их посматра, замислио се и — пише. Наједном полиже главу и упита Спасоја: —Можда га нијеси на мртву убио?

Ето, можеш се похвалити да си била у Америци... Једи и пиј! Немој послије да се тужиш на ме! — говори јој он у очитој узбуђености коју залуд настоји да сакрије. —Што да се тужим?

Али не смета, наћи ћемо јој посла... —Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука! —Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим? К теби сам дошла...

Код бијеле црквице светог Николе, на врху, окренути прам мору, чаом одахнуше. — Све се лијепо свршило, видиш! — говори јој он већ неколико пута. — А ти си се плашила. Ха, сад си већ моја!... Нема већ разлога да се отимаш. . жено моја!

— Пусти ме! — одговори му она преко воље и не диже се. —Уђи у кућу, све је приправно! — говори јој он. —Пусти ме... — понавља Антица, кад се он с прага маче да је за руку ухвати. —Ти се још отимаш? Што ти је?

Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду. —Устани!

а стари Андрија, одложивши врч, погледа је као преко воље, па, споразумјевши се очима са старом, рече: —Пусти га нека говори!... Проћи ће му....

— старица заврши живо. Па онда наједном као сјети се: Заборавила сам вам понудити чашу млијека, — говори ми, па не чекајући одговора, пође кроз једна вратанца у свој одјелит стан, што по изгледу негда бијаше сигурно

—Спиро сједи! — вели му. —Нека, грем од курата... —Бија си ради онега... Па ча говори? —Ча говори? Не би човик вирова..... Говори да ће га уклонити и спалити... — Спалити?!

—Спиро сједи! — вели му. —Нека, грем од курата... —Бија си ради онега... Па ча говори? —Ча говори? Не би човик вирова..... Говори да ће га уклонити и спалити... — Спалити?!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Кад је почела да говори о општем и елементарном у заједничкој нам култури, она је, према општем мњењу, постала ексклузивна и неразумљива.

Он га није изумео, он га не изналази, него га у памћењу своме и нашем проналази. Погледајмо ближе: говори се о косовској вечери, у првом стиху је сипати у путире, у трећем је глагол пити, а између њих је та рујна будућност

језичкога и књижевног угла писало се врло много, често и полемички, о културном подручју које обухватају новоштокавски говори, они које је Вук посредством народне књижевности увео у основицу стандардног језика.

Србијански староштокавски говори, опет гледано из књижевнога, не само лингвистичког угла, углавном су остајали по страни.

Код нас је прешло у обичај да се говори о победи Вукових језичких идеја, о коначној победи „вуковског језика“ у другој половини прошлог века, а при томе се

Но ипак, дубина промене, готово преокрета, када се туђи стих узима да би се на домаћи сасвим заборавило, говори о извесном дисконтинуитету у нашој поезији, свеједно што је иначе књижевна еволуција дељива, дискретна, а не

у нашој поезији, свеједно што је иначе књижевна еволуција дељива, дискретна, а не континуирана и једнолика. Говори нам то, посредно, и о једној од карактеристика наше културе, поготово када имамо на уму промене у језику.

путописима и огледима, реченица тако пажљиво грађена да је доведена до савршенства, са извесном звучношћу која нам говори о активираној интонацији, по типу најчешће реторичкој.

Звездама се.“19 Било би, наравно, важно кад би се могло сазнати од које је особе Вук песму забележио, али нам понешто говори већ и сама чињеница да је то, по свему судећи, био неко ко је у оно време могао дилижансом да путује од Беча до Земуна.

Разлике су у графији, морфологији и, међу речима, луна за месец. Остало је углавном исто. Нема потребе да се овде говори о путевима ширења Новог завета у народ, упознавања с њим, почевши од његовога читања у цркви.

“ Слике и музика, то нису само два основна састојка поезије него и два облика у којима нам поезија говори. Данас би се већ рекло: у којима нам поезија преноси иконично обавештење, које се разликује од концептуалног.

И он је такође једини који у новели непосредно говори, са приметним дијалекатсколокалним колоритом. Ове су појединости изабране према задатку или функцији која је Селиму

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.) Знам, то ће тетка Савка да ми донесе...Цела истина... кревет! (Скупи два доња реда и почне покривати карте.

Није мени бадава око тако наједанпут заиграло. XXИИ ПРЕЂАШЊИ, ЧЕДА ЖИВКА (Тек што се Чеда јавио на вратима): Говори! ЧЕДА: Чекајте, забога!... ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест!

ЖИВКА: Ако ми одмах не кажеш, пашћу у несвест! ЧЕДА: Али чекајте, да вам кажем све по реду. ЖИВКА: Па говори, не отежи! ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио... ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није?

ЖИВКА: Па говори, не отежи! ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио... ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или није, разумеш ли? ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио.

ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (Даје јој визиткарту.) ДАРА (чита): „Живана Поповић министарка”. (Говори.) Па шта? ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише „министарка”! Као да је то занимање: министарка.

УЧИТЕЉИЦА: Изволите, питајте га. Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже! ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао?

ЖАНДАРМ: Разумем! (Салутира и одлази.) ВИИ ПРЕЂАШЊИ, без ЖАНДАРМА ЖИВКА (Раки): Шта си урадио, црни сине, говори шта си урадио? РАКА: Ништа! ЖИВКА: Ама, како ништа кад си разбио нос сину енглеског конзула!

дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа. А и сам адвокат, који ме је бранио, код куће мени једно говори а на суду друго – па онда дабоме да сам морала изгубити парницу.

РИСТА (преплашен): Ко? ЧЕДА: Онај са револвером. РИСТА (усплахирен): Па сад? Ујка-Васо, говори, шта сад? ЧЕДА: Морам те прикрити док ја њега уклоним. РИСТА (устумара се): Где да се сакријем? ЧЕДА: Не знам...

Ако ми даш два динара, ја ћу бити још чвршћи карактер па ћу ти казати. ЖИВКА: Говори, где је? РАКА: Два динара, па да чујеш? ЖИВКА (даје му): Ево ти, стоко божја, говори!

ЖИВКА: Говори, где је? РАКА: Два динара, па да чујеш? ЖИВКА (даје му): Ево ти, стоко божја, говори! РАКА (пошто је примио): Ено га у соби код Анке. ЖИВКА: Је ли истина? РАКА: Сада је отишао.

Ако већ треба ко да га узима на саслушање, ја ћу то. Говори шта ћеш тамо? РИСТА: Послао ме ујка Васа. ЖИВКА: Ујка Васа? Дакле, он је све то замесио?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ето зато се овде, будући да се Сеобе посматрају искључиво у контексту раног стваралаштва Милоша Црњанског, уопште не говори о Другој књизи Сеоба, а помиње се узгред исто као и Роман о Лондону или Код Хиперборејаца.

Пошто стих подразумева голим оком видљива и проверљива ограничења, о песниковој приватној (не)писмености говори се са извесним устручавањем зато што се осећа управо моменат формалног посредовања.

У прози пак, особито тамо где се у ауторово име говори, чини се да нема посредовања - јер аутор је што и писац!41 Из тог су неразликовања многи неспоразуми проистекли, па и

Тренутни однос између оног ко говори (ја), коме се говори (ти) и на кога се упућује изван говорног чина (он) израстао је у примарни троделан образац

Тренутни однос између оног ко говори (ја), коме се говори (ти) и на кога се упућује изван говорног чина (он) израстао је у примарни троделан образац „најближе - даље - најдаље”

Разуме се да на тај начин добијамо обавештење и о својини говора: сазнајемо ко говори, да ли је то што говори његово или је туђ говор, односно у чије се име нешто именује тако како се именује.

Разуме се да на тај начин добијамо обавештење и о својини говора: сазнајемо ко говори, да ли је то што говори његово или је туђ говор, односно у чије се име нешто именује тако како се именује.

Кад, наиме, издвојено прочитамо реченицу, излази да се у њој све време говори о Софки, тј. да је отац може затећи како је овлаш обучена, па да му због тога она не би могла на очи изаћи, нити се

” После везника па говори се, међутим, о Тодори, а не о Софки, што у управноме говору експлицира прво лице („па како бих онда [ја] смела” итд.

Тако је, у начелу, свуда код Станковића. А када даје лику непосредно да говори, он се онда служи заградом као сигналом да ће се ту за тренутак укључити потпуно други - ауторов говор.

И баш тада он само привидно говори у своје име, а уистину мање или више посредује говор ликова, којима се иначе сразмерно ретко даје да самостално узму

“81 При томе, опет, не говори сама Софка, него аутор у њено име, додајући да то што је наведено она „осети”. Поновљена заменица у трећем лицу („он,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Устани, јер нијесам Циганин! Е, Бог те миловао, заборавио си на добре старе обичаје!.. — Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини. — То, да је то место моје, бре соколе!

алтин — златан новац, дукат антрешељ, антрашељ – ме– сто између два дела товара поврх самара арно, харно — добро (говори се у Призрену и Македо– нији атаман — козачки војни старешина беса — арнаутска вера, задана реч бекташ — припадник

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

уметник им крати: „Моје слике туђе руке мрзе: Допусти ми да их сам обнажим.“ То говори, један превес снима — Ох, дивоте, ко да се нагледи! Стале очи и краљу и свима.

Зачуди се деда-рибар, — чудно и јесте: Ухватити златну рибу која говори! Он се дуго не премишља већ је испусти: „Иди, рибо, с милим Богом, иди у море!

“ „Е па леко, е па лепо!“ риба говори, „Иди само натраг својој баба-Анушки, Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.“ Кад се деда-Софроније баби вратио,

“ Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; А по мору гибали се дебљи таласи. Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи опет ка теби: Послала ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За њу ј’,

“ Не чуди се риба томе, мирно говори: „Хоће круну? — Нек’ јој буде! Виће царица. А ти иди па је види како царује.“ Оде старац. Нађе бабу. Баба царица.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Евице, шта је твојој матери? ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа. ВАСИЛИЈЕ: Забога, гди сам ја? ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој.

Службеница, службеница... препоручујем се. ФЕМА: Службеница. (САРА отиде.) ФЕМА: То је жена! Како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4.

Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, оћу да паднем у несвест. ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили кад је изео кобасицу?

ФЕМА: Да ми купиш мало хоп-хоп... како га врага зову, хопманише тропн. Овај гурбијан Јохан тако гадне речи говори, да се човеку морају црева мутити. Анчице, данас ћемо имати једну гошћу. Колико има сати? АНЧА: Девет прошло.

Видиш како је лако. ЈОВАН: Сапр ђабл сундиер сусунпрпрпардон. ФЕМА: Видиш како је лепо. Сад се све француски говори. Пропопо, Жан, погодила сам једног ламура за двадесет форинти. ЈОВАН: А мене да отерате?

ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин. САРА: Он говори о вашем супругу? ФЕМА: Да!

САРА: Ништа, то не треба да вас интересира. ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло. ПОЗОРИЈЕ З. МИТАР, ПРЕЂАШНЕ ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на Врат. (Метне мараму на нос.

Ко вам је то? ФЕМА: Мога брата кочијаш. МИТАР: Шта сте запушиле носеве, канда сте се увоњале. Говори што те питам или ћу другојаче почети. ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори.

Говори што те питам или ћу другојаче почети. ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори. МИТАР: О, ђаво ти одно и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви.

ФЕМА: То није истина. МИТАР: Није истина? (Виче.) Јоване, Јоване! ПОЗОРИЈЕ 10. ЈОВАН, ПРЕЂАШЊИ МИТАР: Говори откуда ти овај сат и бурмутица? ЈОВАН: Ја не смем да кажем. МИТАР: Не смеш (ћуши га), тко ти је господар?

ЈОВАН: Ја не смем да кажем. МИТАР: Не смеш (ћуши га), тко ти је господар? Говори кад те питам! ЈОВАН (уваши се за уво): дао ми је господин филозоф.

МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори! ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу ш њиме на крај изићи! Чи је так панове? Ми сме друзја.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

то је празник Послушни пепео Брашно ништавила Претвара се Иза мојих леђа у шугавог пса Испред мене у жар птицу Говори ми истину иза леђа Грлице Ти си прави нагласак умрле нежности Начини зору од нашег умора Мирис је време које је

Краков, Станислав - КРИЛА

Мршава тела плакала су од врућине под плавим сукном. Суве војничке усне су нешто шапутале. — Ко говори о смрти? Музика је свирала.

Војници одвлаче укочено тело. — Само да нас не нападну док се не утврдимо, — говори мајор Душку, који чучи до њега. Звече мали ашови о камен, и гребу испуцалу земљу.

Мајор ћути, хита. Дуги бели брци му играју на ветру. Ађутант би да говори, прича. Капетан најближе чете је до њега. Мучи и њега све ово. Шта се то дешава горе? Да ли су одбијени наши?

А зато сад стоје овде? Војници гунђају. А на челу њине колоне неки виши, крупни командант говори чичици мајору: — Од вас све зависи. Драгомир на тебе чека.

Одједном је престао да говори о јуришима и препадима, и почео да доказује Душку како је он спавао са малом девојчицом из Житомира, а није је дирао

било смркло када се дошљак пољубио са дебелим командиром коморе Марџукићем, који га је још влажних усана питао шта се говори о смени, и уопште какве вести доноси из Солуна. У ниској колиби се димило. Неки су брадати људи седели на баквицама.

Петровић, Растко - АФРИКА

Вуије ми прича о каменом добу Африке, о њеним племенима, језику, биљкама, фауни и фосилима. Док говори, осећам како јесенашње назебе, и све назебе од рођења до данас, ово сунце извлачи из мене.

усана, што оне одговарају тачно гравурама које сам налазио као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли.

Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне. Мој пријатељ говори са њима бамбара, што је језик судански, али који, као Европљани француски, говоре сви трезвенији црнци у западној

и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

Једино кад говори црнкиња, кад се види влажно црвенило унутрашњости њених уста, што човек јасно бива свестан њене нагости.

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Волим овај узбуђени, журни разговор белаца на веранди, јединој која светли у овој безграничној мрачној савани. Сваки говори као да му је само за то вече повраћена моћ говора, па треба да саопшти све о чему се размишља у пустим афричким

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у

“ Сваки час чуло се да се говори о лешевима, људској крви, људској пути. Обесвећење гробова и крађа лешева били су свакодневни.

Дозивамо укућане, испред једне колибе. Из колибе одговара мушкарац дубоким баритоном. Н. му говори бамбара: „Доњи, дони–сиса–тара!“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи.

“ Н-ов глас је тих, отегнут, са ћутањем између речи и речи; убедљив и претећи. Он говори као иза олтара, као на позорници у Метерлинковим комадима. Ко зна шта каже!

Ко зна шта каже! Црнац такође одговара само са по једном речју, али нагло, гласно, и све уплашеније. Најзад Н. говори сам дуго, реч по реч, сасвим тихо, скоро шапатом у улаз колибе као у какво огромно уво. Онда одлазимо.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту. И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја.

ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа! Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници!

“ ПРВИ ТУРЧИН: Прави јарамаз ђаур! ЋЕРИМ: Зар на царевој земљи таким језиком раја говори?... Ефендум џанум, твоја је кривица што се толико ухасио!... ХАСАН: Јаваш!... Јаваш!... А, ено, канда, Главаш долази?

Укратко казуј, Јер ме на дому чека посао! ЋЕРИМ: Овај пексијан не дође амо да слуша, но да заповједа! ИСАК (говори на уво Вуку и Радаку): Тај што се мршти, Ћерим је, Раде, Погана зверка!... О, знам их ја!

А то ће рећи: главу искати!... ХАСАН: Није ни тако! Пашино писмо јасно говори: „Прими од њега турске пусате!“ ГЛАВАШ (смеје се): „Прими од њега!“...

ХАСАН: Главашу! Ако у тебе вреде савети, Ја бих, кô човек, нешто рекао. ГЛАВАШ: Говори само... видећу. ЋЕРИМ (за себе): Тако!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Варош застење, занеми, више це не говори речима већ погледима; на свакоме се лицу може прочитати само једно питање: »Шта ли ће бити«?

— Затим нам је кнез говорио да он хоће у овако тешким приликама да говори непосредно с народним представницима, по примеру својих старих; спомену неколико речи о »ситуацији,« рече да је

Но теоријски о та два облика владавине требало би да се код нас говори. Али ако смо принуђени да трпимо монархијску форму, ваљало би живо да радимо на остварењу онога што је суштина у

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

У оваквој ноћи људи се несвесно збијају у гомиле, као крдо оваца. Чујем где неко иза мојих леђа говори: „Сигурно наши врше напад.“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.

одвикли су се од разних смицалица позадине, прилазили су људима наивно, и веровали да је све истина што им се говори. А потпоручник „Кица“ објашњавао им је.

Пера као да се прене, и обраћа непознатном: — Друже, из које сте команде? — Петнаести пук — говори овај мало гласније. — Како? — и Пера зине, као да хоће боље да чује.

Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом. Мисли се тренутно укрсте, онда сваки пева углас, тапшу се по рамену и љубе са

Онда се поклони, бацајући масним рукама пољупце. — Господа! — диже се Сергије Николајевич да говори: — Дожил до срећњаво дња, кагда увиђел својево друга мојеј младости и познакомилса с друзјами Сербами...

Дивота... Хтели заједно и да ручају. Али припуца артиљерија и растера их. Слушамо шта говори пешак и са чежњом помишљамо на дан када ћемо моћи да се једном слободно исправимо.

А они су моћни и силни. — Знам, али нас ће нестати — говори забринуто Станко. — А откуда ти у бомбашима? — Па, ка велим, да убрзам рат, не би ли једном отишли својим кућама.

— Шта радите? — пита их Станко. — „3афркавамо“ бугарске стрелце. А никако да га погоде — говори један смејући се. Ишли смо погнути да би били испод висине пушкарнице.

О појас је била прикачена једна бомба, и командир се загледа, па као да говори са самим собом: — Не могадох да је извучем, закачила се. Онда баци шлем на кревет, протрља чело и скрушено седе.

кингири мингири. Сунце му његово, нисам знао да говори енглески. Видим ја да он њој показује земуницу. Женска поче да се колеба, и као пође.

— Бре!... Овако вино нисам скоро пио — каже Бора. — Клизи, као зејтин — говори зналачки Коста. — Где си га нашао? Мораћу и ја да купим двадесет литара — пита Бора. — Донели војници однекуда.

— Кад му је толико стало... Бора згази Косту на ногу, дајући му тиме знак да не говори, па се окрете Радославу: — Ваљда ће се једном и овај рат завршити. Уосталом, дођите до нас, горе.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Истовремено, по Бачкој се певала друга, у славу Стевана Заке, кандидата Бачке: ...Када пише, Добога уздише, Кад говори, Педесет умори. — — — — — — — — Сваком у инат — Зака нам је аблегат!

Он би, самим својим присуством, немилосрдно разбио јединство стила ове књиге: говори језиком друкчијим (и у дословном и у пренесеном значењу речи) и тенденцијама оштријим, искључивијим но песници

За марву је само поље, бунар, извори, Где падају с хуком у тавној гори, Гди птичице поју, ехо говори. Ено, драги, градска царска палата, Ено на све стране куле от злата, Прама граду равни Шанац при самој води, Славни

Но цену му познај и очи отвори, О друже, јер руже је твоје то цвет: Све језике учи, ал’ својим говори, То жели и вели сав паметни свет.

” Беседи му Цвет-девојче: „Јао јадна, Сабља-момче, Не говори, не плаши ме: Нит’ је теби сад умрети, Нит за другог мен’ с’ удати.

Кажи, боже, шта је право, Која ли је воља твоја.” Натуцало младо момче Са натуцком изабраним. Па говори младо момче: „Дај ми руку, Цвет-девојче, И право је и праведно Да ти мени руку дадеш.

” Насмеја се младо момче, Младо момче голобрадо, Па говори Цвет-девојки: „Чујеш мене, Цвет-девојче, Ја сам чит’о старе књиге И слушао мудре људе, Књиге пишу, људи веле: Што

Идућ’ спавај — ал’ не сањај, Нит’ с’ ком’ јављај нит’ поклањај, Ватру тела мозгом мори, Нит’ шта мисли нит’ говори! Иза двора измеђ гора Биће доста нам’ одмора.

дело, 84), а пре њега и Ст. Новаковић (Српска библиографија, Бгд 1869, 4—5), још је знао за њу јер говори о њој у своме делу Краткоје в’веденије в историју происхожденија славеносерпскаго народа итд.

певати године 1810, кад наши неродни песама није било штампани, показује заиста необичан дар поезије” (а овде Рајковић говори баш о песми На књижицу за новољетни дар; в. Глас истине 1884, 131б, 132а). И Љуб. П.

и наглашено лирски, и баш као да ту Видаковић пише слово надгробноје себи самоме, док у роману међутим стихове говори старац Теофан.

фебруара 1829. (Преписка ИИ, 84) за аутора ове песме сматра Бранковића и Матића (о томе Петру Матићу Вук 1845. говори веома позитивно: в. Писма о српском правопису и језику, Граматички и полемички списи ИИИ, 157—8); о истој песми в.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Капетан Ђурашко долази.) Баш добро дошао! Нестрпљење ме скоро умори — Не знајућ шта је?... Де, шта се говори! КАП. ЂУРАШКО: Шта?... не питај, Светлости!

ЈЕЛИСАВЕТА: Е, сан је, сан! Ал’ слушај памет што ти говори: Смишљајућ давно неверник сед С престола како да те обори, Знао је глупост српског народа Својој користи вешто

Црн женик да те нигде не види. — Тек хајде, нека и он говори, Знамо га ко је, — а то је дост’! КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару! ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша!

Е бијаше смијеха... Сиромах Радош неће се скоро насмијати као... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао? ВУЈО: Божја ми вјера, не море! У туђинству је, господару, горак осмијак!... Тек, вељу, поклонићеш га?...

Столећа тужног седу старину, Који је својих груди извором У годинама жарке припеке Врхова ових камен росио... Говори, моли, светла госпођо!... Ви’ш, лепо би ти израз милости На дивотноме лицу стајао... КНЕЗ ЂУРЂЕ: А је л’ заслужио!

Ал’ сад је стар... (Један крајишник улази и ћути.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Што ћутиш?... Говори шта је?... КРАЈИШНИК: Опрости, господару!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ти опростим?...

КРАЈИШНИК: Господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Поглед ти је, истина, ужасан, Несрећу ми некакву гласи — Ал’ говори — све нека је просто!... КРАЈИШНИК: Шест тисућ’ војске, све Анадолије, удрило је јутрос зором на границе наше.

Љубим ли, ха!... Убиј га, Ђурашко!... Ђурђе!... Кнеже! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? О, сапутницо моје несреће, Говори, жено — грешан идоле, Да те послушам. — ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?...

(Метанише.) Алах ил алах! Чујете л’, децо? Сердар вам седи турски говори, И нисам Србин!... Ја сам муслиман! А и како бих Србом постао Кад су ми деца Турци рођени?... На ноге, децо!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док једном не смркне, не море другом сванути.

Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.

море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама, наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

Нема вајде крити, воли, браћо, и да мало удари у страну кад о себи говори. Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети. — Какав је да је, наш је! Драг нам је.

А сад се јопе' говори да сте вас двојица неке ноћи у глуво доба некакве чет'ри проклете и несретне депешине — из Беча добили.

'Вамо, веле, око Сане свак вјерује да сте ви довели Швабу у Босну. Истом то Давид говори, а од Томина Моста пуче пушка па се разлијеже пјесма и попјевке: — Курво кучко, Симеуне Ђаче!

Давид: Ама, казаћу, па нек иде глава!... Има ли у вас школа што се зове терезијанска? Судац (говори с писарчићем њемачки). Давид (скочи са столице као опарен, стаде између њих и поче махати кажипрстом): Никс, никс!

Ти знаш кад суд неког осуђује треба да зна колико је стар, је ли ожењен, има ли дјеце, како говори, које је вјере. Све је то потребно суду. Ето, које је вјере тај твој несрећник? Давид: Никакве!

Пуна и' долина више оне моје јадне и једине њивице што се зове Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. Судац: Како говори, Давиде, тај лопов; којим језиком? Давид: То ти, главати господине, 'нако посигурно не умијем казати.

Забркљачи-де, господине, мало на њег', да видим 'оће ли... Судац (смије се, говори нешто и удара јазавца по њушци). Давид: Види, господине, види како диже њушку, како те разумије!

Јок, господине, то се сваком не говори!... А чија је ово штрампа? Писарчић: То је оно што ви, сељаци, зовете Земљана Влада.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам!

ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем?

ЈЕРОТИЈЕ: Не говорим ја, Анђо, он говори, он! АНЂА: Ама, ко? ЈЕРОТИЈЕ: Па Ђока! АНЂА: Опет! Говори једанпут, човече, да те разумем? ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш? Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети!

Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.

) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче! АНЂА: Па шта ме се онда тиче?

(Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче! АНЂА: Па шта ме се онда тиче? МАРИЦА: Ево ово! (Чита.

Ја те молим да ме саслушаш, јер ћеш се иначе кајати. ЈЕРОТИЈЕ: Добро, 'ајде говори, али кратко и јасно. Кажи име и презиме, године старости, место рођења, јеси л' који пут осуђивана и зашто, и одмах

ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.) „Алекса Жуњић, срески шпијун”. (Говори.) Па је л' он луд? Откуд се јавно каже да је шпијун?

ЈЕРОТИЈЕ: Уха, 'ди си ти запео! Па онај ће, бре, да побегне док ти то све испричаш. Говори, брате, брже. ВИЋА: Краће! МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, говори као да си на саслушању.

Говори, брате, брже. ВИЋА: Краће! МИЛИСАВ: Замисли да си на саслушању! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме, говори као да си на саслушању.

ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице... ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони.

Уложивши нечувен труд и пожртвовање, успео сам ухватити лице о коме говори ваш телеграм Пов. Број 4742. Приликом хватања изложио сам лично живот опасности, јер је зликовац насрнуо на мене и,

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Она говори о човековом духовном повратку на почетке свог бића, на изворе свог постојања. Ту тему он је развио у низу песама (међу

имагинације и затамњеног смисла, та поема открива друкчијег Бранка од оног какав је у већини других песама, што се говори о разноврсним могућностима овог песника који је своју судбину сам најбоље описао у стиховима: "Много хтео, много

(Рефуз мртвак, 1969, и Бугарска барака, 1969) са сродним тематским, а донекле и стилским усмерењем, па се у критици говори о засебној струји "стварносне прозе".

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ил’, можда, желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах,

Ил’, можда, желиш од свиле рухо? Нека ти буде свилено све! Говори, сине, говори брже, Да купим оне токе злаћене?“ Дете се чешка руком по глави, Као да не зна шта би од свег: „Ах, бабо, бабо,

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— А ја бабу не видим! — говори љубећи је у руку, али као једнако гледајући у Младена весело, сјајно, што зна како је лепа, допада му се.

Као да је он Младен, тако је стари Марко био срећан у Младену, задовољан. Чисто детињасто радосно слушао је шта се говори о њему по чаршији, међ трговцима.

улицу, која исто тако мртва, пуста и црни се, а испод њихове Јованкина висока кућа јаче се црни и као да му она нешто говори, те њему од тога срце трне. Знао је да је све то ништа и зато је ишао мирно, укочено, погнуте главе.

шири, испод дворишта, опет, више зида висока заједно са дрвећем црни се њена кућа, лелуја отуда и као да нешто говори, оплакује га.

Ако каква ствар има у меџлису, с Турцима, да се решава, како ће он да говори. А највише ради школе, цркве. Он је био све. Али, свакад, не иде то тако лако, сигурно, поуздано.

— по чаршији да позајми, вратио се, дао бегу новац, све, све га исплатио, али, док није добио и тапију, није хтео да говори, све се бојао да се не поквари. Али сада — свршено је.

Баба, притворно, чинећи се ожалошћена, одговори: — Не знам, синко. Видим: дошла и седи код куће. Мати још ништа не говори а ч̓а Марко само бежи, хукће. Шта ћеш, судбина таква!

заостали посао на време сврши, од светлости и пуцкарања ватре што допире из кујне, на махове, брижно, као журећи их, говори: — Хајде! Сада ће доћи!

— Ако, синко! — вели јој. — Само, гледајте, раније дођите. Немојте да се задоцните. То као обичај, по дужности говори јој, а зна да ће се они, ако их тамо, код пријатеља му, задрже, оставе на вечеру, вратити чак у ноћ.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Кора од б. скувана у води лек је од зубобоље. Б. намазана крвљу од менструације (при чему се говори басма) регулише менструацију (ібід., 296). Највише се у народној медицини употребљује б.

В. гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети; при томе се говори: »Расти као в.« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл., 1006; Караџић, 1, 1899, 163), и на Ђурђевдан (ГЗМ, б, 1894, 374.

гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223).

Де мат. мед., 1, 90 и Самтер, о. с., 741; Фразер, ГБ3, 9, 1532). Г. се терају и змије: у басми која се говори о главном змијском дану, Јеремијином дану, избола је змија очи »на два трна глогова, на четири шипова« (ЖСС, 124;

»Петолиста« д. спомиње се и у бројаници која се говори на покладе (ма које) пред спавање, као утук од вештица (Караџић, 2, 1900, 100). За сејање и кошење д.

, 197). Д. се даје у ракији болеснику кога завија пупак (и при том се говори басма, ЖСС, 286). Такође је лек од змијског уједа (ГЗМ, 12, 1900, 134; 150), и диуретик (ГЗМ, 1892, 142). Теј од д.

»Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92). Плод од д.

, ѕ. в.). То што Вук говори о Срему, забележено је и у околини Смедерева. Ту, код села Петријева, има место Јасенак, где расте врло много ове

К. се употребљује као лек од главобоље (ГЗМ, 6, 801), ницине (СЕЗ, 13, 360), костобоље (при том се говори басма, ЗНЖОЈС, 7, 164). КРОМПИР Картоффел (ѕоланум тубероѕум). Кромпир, кртола.

, липиног и врбовог корена (ЗНЖОЈС, 15, 128). Л. лишће даје се кравама кад им тргне млеко, и том приликом говори се басма, у којој се л. Богом сестрими да буде »сведок« при исцељењу краве (ЖСС, 125. Л.

д. у врућој води облаже се на уста оном коме се грче вилице па не може да говори (СЕЗ, 14, 239), или ко пати од лишаја (СЕЗ, 19, 226). У латинском тексту Луіћеве Љекаруше м. д.

Тројановић, Ватра, 191), а на Бадњи дан увече по штали (Беговић, 228); формула која се том приликом говори (»када чинилице ово п. покупиле, онда да нам узму ксмет«, и сл.) можда је доцнија интерпретација обичаја (цф.

Ћипико, Иво - Пауци

— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито. —Па? —Повешћу те собом.

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва.

Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом да говори. Застајкујући, ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као

Надам се, биће ждријебе добро. Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти... Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје

Може бит' да је и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа... Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би то негда био рекао?” — Машо што си се замислила?

Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као за се. — А што питаш? — понови Илија, загледавши се немирним, зажагреним очима у шаренило нацрта.

Стриц јој Петар вели: — Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету није сваку ни вјеровати, — не бих био однио им поруку Радивојеву.. . не бих, па ето...

—А ко ти вели да ја не видим? — љутит ће поп. —Не љути се... к'о велим тако .... —Ево, — говори поп Вране и пише у књигу, биљежим дан раставе од сутра до треће наповједи.

—Не треба да се он врза око ње... Она за њим пристаје гдје хоћеш, — увјерава слуга. — Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је.. . —Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио?

Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. . —Не мари, сине, мајчин савјет није нигда на одмет... —говори Смиљана својим сувим, тихим гласом.

Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних, набухлих очију, са наочарима као и поп—Вране. Ништа не говори, као да је нијем, већ му истрже из руку цедуњу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на кољену написа нешто на њој с

—Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!. ... Одвјетник, као шалећи се, говори са суцем, а унеке преврну, па му каза неколико бесједа на италијанском језику. Војкан протрне.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица. Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове.

Код Јакоса ми се допадало што о нама не говори с ниподаштавањем и господарском надменошћу, као странци које сам, иначе, виђао.

Нешто јој говори, можда је већ прешао на ствар, како ли је почео? Прича се да је Дадара одбегли себар који је у раној младости неком

сам да ће моје речи одјекнути у њој на друкчији начин, да ће поцрвенети, да ће се збунити, почети да се правда и да говори како она све то чини из захвалности због тога што јој је калуђер спасао мужа од сигурне смрти, а она му ето сада враћа

Не знам зашто од тога зазирем. Исидор је наглув и скоро мутав, а и кад би могао јасно и разговетно да говори, сумњам да би знао шта ја то у ствари гледам.

Да ли му то Доротеј нешто говори? Хоће ли, видевши да му никаквим мелемом и својим чудотворним умећем више не може помоћи, изговорити барем неколико

Дакле, он је решен на битку с нама. Још горе: он једва чека да све то почне. Нестрпљив је. Ум не говори из њега. Нешто друго. Бес? Могуће је.

Већ неколико дана овде се само говори о томе како ће Доротеју јавно судити за издају. Пипац Прошао сам свет уздуж и попреко.

Нема оне Дадарине раскошне ширине да човека подиђу трнци кад га слуша. Нема предњих зуба па шушљета кад говори, вавољи по устима речи као залогаје каквог жилавог меса.

нису само људи: и њима је потребан вођа, а вођа није онај који је вољен и паметан, тих и добар, вођа је онај који говори са пеном на устима, раздражљиви успаљени клипан који буди у људима страх, зебњу али и неку животињску снагу.

Једва је ишчекао да Никанор заврши своју беседу, да би проговорио. Жучљиво, свађалачки. „Овде се говори о душама рањеника које блуде по пољима. Помиње се како ти младићи нису стигли да остаре. О душама се брине Творац.

Следе га као да су омађијани. Онда чује његов прозукли глас. Говори нешто, мени неразговетно, налик час на проповед, час на бајање какве врачаре, час на црквено појање.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

се тада вечерња утвора јави И проговори старцу, кроз облак прозрачно плави: „Господ, који те гони, кроз речи говори моје. Касиме, отиди у град и продај магаре своје.

Он подиже руку десну, (на груди му лева пала) Па говори стражи својој, што се збила крај машала: „Отманова мрска децо, мрак нека ми тело крије, Ал' дух мој ће тек да живи,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари подвалаџија, говори о осам кула. А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака.

На лађи настаје комешање, морнари се буде, електризовани чаробном речи која им говори о сјајнооким женама кипарском вину, коцки и другим уживањима.

Колико ће онда бити отстојање Сунца од тога зенита? Ератостен се поново диже, па поче да говори гласно, као на своме предавању: „Зенитско отстојање Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална права која

То следује из паралелитета оних двеју права и из 27. става прве књиге Еуклидове.“ Он престаде да говори, осећао је да се приближио, на дохват руке, решењу свога великога проблема, а грло му се осушило од узбуђења при тој

Студирао је у Атини, говори течно грчки, влада француски, познаје Цариград и све његове улице, а и подземне ходнике. Слагаћемо се, надам се, врло

као изасланике наше цркве и државе, затим су измењени, између Његове Светости и нашег митрополита, официелни поздравни говори на грчком језику, па се онда прешло на неусиљени разговор на француском.

Благе и спокојне, када их подигне к небу и говори о његовој вечној правди, оне се усплахире и добију чудан сјај када их спусти на земљу и посматра шта се на њој све

Мелетиус ИВ подигао се са своје столице, држећи се једном руком још за њу, а дајући другом руком знак да хоће да говори. Наста тишина.

у којој је забележио и све важније породичне догађаје: рођења, смрти и женидбе; о његовим властитим ступањима у брак говори та књига четири пута - није чудо да му је за тај посао било потребно нарочито књиговодство.

Његова удовица почне да нариче: „Куд’ ли ходи, куд’ ли броди а у бари се удави!“ Породично предање говори да је та моја прабаба место речи бара употребила погрднију реч, коју њен отмени потомак не сме пером да испише, али ми

“ „Али Галилеја хвале!“ успротиви се онај други. „Хвале! Хвали га фукара, зато што говори и пише језиком пастира, без реторских обрта, без класичних цитата. А и одакле му их?

Видим да сте врло учени, и перипатетичар уз то. Ви изволесте мало час рећи да Галилеји говори као пастир. И горе од тога! Он има обичај да својим „противницима баца камење на главу.“ - „Како, како?

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од

Како да нећемо да живимо? ХАЏИ РИСТА (од радости умало га не пољуби у руку): Хвала, дедо! Тако нам говори. Тако хоћемо да видимо да си и ти међ нама одобровољен. — Тако! Хоћемо да живимо, како нећемо да живимо?

(Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да, Ташана, душа ми је стара!

(Хоће да прекине): Али, шта ја то теби говорим? ТАШАНА Ама, зашто, дедо? Настави! Говори! Истина, ако ја то све не могу да разумем, као ти, што си толико учио, могу бар да то осетим.

МИРОН (прекиде је, сам себи говори): Да, мене поштују сви. Али најгори људски осећај то је поштовање. То је најхладнији, најтежи осећај.

Сав се некако изгубио, помео. ТАШАНА Добро, нека дође. Само да ми опет којешта не говори. СТАНА Море како! Кука и моли... Само да му опростиш. (Одлази.

Какви су то образи? Какве »невере«? Па у цркви сваки дан слушамо како се говори: »Љубите своје ближње, као самога себе.

Са трговцима има неки посао, шта ли. А у кући, сви су здрави. И, каже, да мало Миланче већ одавно проходало и већ говори. И већ тебе тражи. Виче: »баба«, »баба«. ТАШАНА (замишљено): Што га ниси донео? ЈОВАН Хтедох, али снашка не даде.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан. Пијаца, и судија, господин Ђурић говори народу: Објављујем са жаљењем да се после много година открила тешка заблуда и неправда.

Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка. „Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор. — „Ако и то не поједу доктори.” Пре две године Сека се била разболела од отока у колену једне ноге.

Мило мајстор Кости што сад зна шта говори; служи се опет много сликама у причању; ту је, наравно, и земљотрес. Учитељ из места му је дао био карту Балкана,

Јулица је танка као сенка; вуче на глави грдну црвено-златну косу; кожа јој бела, и хладна као у рибе. Кад говори, шапће; уста отвори, лепи зуби засветле, нешто је рекла, и ако сте чули што је рекла, добро и јест, а ако нисте, и

Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начином и нагласком вереника њена. — Та мани, молим те лепо! Има код мене и леба и печења и за ђавола.

било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и правду, да су сви задовољни, да гос-Тоша најлепше говори о снаји и о беби, и о свима рођацима снаје и бебе.

Тако се једино и живи... Него, треба мало боље да видим и оног Србу. Чудно говори и много зна, тај балавац... Дете без матере, готова несрећа... Вечито је међ слугама и међ одраслима...

Просто је изневерио и господин жупника и цркву. Седи и као жедан слуша шта госпа Нола говори, и кад она каже нешто згодно, он тапше рукама или скаче у месту као пајац.

Каже, туга јој је да се потсећа на кућу нашег оца... Знам и ја, Нано, не говори она истину; њу је срамота од тебе... Могу ја и сама да путујем, ако ме пустиш.

Њих двоје разговарају, паметно, озбиљно, тихо. Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота. Она говори о деду и оцу, о томе како су старином с планине, и како је у њих било снаге и лепоте ако не богатства.

Ви сте млади, сиромашни, без родбине и потпоре. Способности ваше су лепе , и, говори паланка , лепо и зарађујете. Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање.

Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године. Блед, ситан, мекће кад говори. Млад, а старац! Да ми оправите зубе, Нено; да ми купите наочари, Нено. Наочари носи од десете године!...

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога

Да није волшебница каква њега под заштиту узела? — мишљаше мати. Но матери веровати што о сину говори, не види ми се бити советно. Мати неке особите очи осим свију људи има кад на своје дете погледи.

Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе. Говори се да човек од суза нема ништа благороднијег; но и то је познато да се ничим толико не тргује као са сузама.

да онај који жели касателни проблем размршавати мора с чудословјем упознати се; јер ако је дивно да магарац физично говори, то је сасвим наравно да морални магарац нигда ћутати не може.

000.« — Ха, то је за мене! — »Истина, она је мало...« — Молим вас, само да се не чује. — »Говори се да је мало...« — Кад ћемо је просити? — »Зар нећете ићи да ју најпре видимо?

»Фрајлице, како се овде унтерхалтујете? »Доста свакојако.« (Младожења у себи: »Лепо говори«.) »Имате ли лепих балова?« »О, молим, какав може леп бал у овом месту бити?« (»Паметно говори«.

) »Имате ли лепих балова?« »О, молим, какав може леп бал у овом месту бити?« (»Паметно говори«.) »Но чујем да су у Вршцу лепи балови?« »О, прекрасни, имамо лепу музику.

« (»Добро и немецки говори«.) Старији, међутим, из друге собе дошли, и девојка изилази напоље. Прводаџија. Е, како се допада мома, јесам ли

Младожења А долази; девојка му се допала, и он овако с њом говори: Момак: Господична, ја имам кућу, као што вам је познато, имам два винограда и земљу, имам другог покућства.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

урликом Поздрављају га вукови Са врхова очишћених брда ШКОЛА СВЕТОГА САВЕ Седи на врху крушке И нешто себи у браду говори Слуша Како се медоусто лишће Његовим речима моли Гледа Како по брдима ветар ватроносац Његовим речима псује Смешка

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Ја, на пример, не могу приликом венчања да певам посмртно опело, је л'? А професор може; дође на час рачунице па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут.

А професор може; дође на час рачунице па говори о хришћанској науци, дође на час цртања па говори о помрачењу сунца и никаква власт не може томе стати на пут.

„Оченаш“ смо научили напамет и изговарали смо га као неке тајанствене речи, отприлике као што гатара говори речи којима нити зна смисла нити значаја.

Тај је задатак гласио: — Најздравија је реч кад је печена и онај се може сматрати за мудра који говори само печене речи!

читао као да су му гусле биле на коленима, па се тако некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше

па нам је причао како је он лично знао једнога Црногорца који је много лутао по свету и знао пет страних језика да говори, али их је све говорио црногорским наречјем.

Питање: Ваш старији брат, говори ли он француски? Одговор: Мој старији брат не говори француски, али он има један перорез.

Питање: Ваш старији брат, говори ли он француски? Одговор: Мој старији брат не говори француски, али он има један перорез. Питање: Једе ли ваша сестра радо сира? Одговор: Да, моја сестра једе радо сира.

бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи.

који се односио на вас, господине професоре, — обрати се директор професору латинског језика — и у коме се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што вам достојанству одговара.

Дакле, шта сте ради? Новинар: Напољу се говори да сте ви умрли? Ја: Не треба, знате, никад полагати много на те уличне гласове, премда, у овоме случају, има у њима

– Молим, не упадајте у реч! – протестује председник. – Будите парламентарни! – А он нека говори у прози – одговара Бора.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа. Неко говори да је разорна ударила у ивицу заклона и убила телефонисту, а поднареднику разнела ногу. — Изнесите га!

У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац.

А и он то говори гласом као да препричава неки безначајан догађај. Други војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали,

— Е, мој докторе... није тако. Ова деца гину... а шта тражимо више од живота нас два старца... Не говори тако — вели Краљ благо и махну руком ордонансу да принесе лекару јело. — Мени је место са мојим народом.

Кажу, погинуо од митраљеза са аероплана. — Овај се народ не може кренути милом, већ само силом! — чујем где Лука говори иза мојих леђа. Пред једним мостићем застадосмо... Испречила се нека кола, па нити ми можемо тамо, нити они овамо.

Да видим још и то! — Онда застаде, и као да говори са собом: А после ћемо пешачку карту па кући. Значи, ипак, он још чека.

Изнурени телом, измучени душевним колебањима, лишени тако воље, иду мрзовољно, ослушкујући непрестано шта се око њих говори. Коморе се увелико осипају.

Изгледало је да пристаје без речи. Ђуро се окрете мени. — Имаш стан. Тада се Арнаутин обрати мени и поче нешто да говори, рашири руке и погледа у небо, помињући „Алах“...

Затим размахну лагано старачком руком, као да говори о нечем огромном и онда одбаци шакама од себе. Заћута и тужно климну главом.

не знам који беше по реду: „Ја сам држава!“... Где је капетан Веља, ту је држава... А територија, а народ? — говори љутитим гласом Живадин. — Е, није него!...

— Зар нема у вароши нека друга зграда? — Ово је за армију — говорио је коњички ка петан са висине. Јер он говори у име армије, док је батерија последња јединица у системи војничкој. У собу почеше улазити официри из штаба.

Маса потрча, разреди се, и дивизион стаде. Људи су били у напрегнутом ишчекивању. — А ви као да чекате лимун! — говори више пријатељским тоном командант.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Убићу каквога гнусног сањалицу, место сенки засадити му зелени врт по лицу; то крв из мене говори! Ситости, ситости, свуда на хиљаде!

Тек тог тренутка Он поче да говори. У Београду, Х 1922. Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот мисао, Залогај пресни меса

Нисам знао да се не говори свуда српски: пред једном реком чучи неко па се огледа ко заљубљени Нарцис. Овде се жене само у кошуљама, а људи у

збуњен, неповерљив; спуштам му руку на раме, и што је рука та отежанија све је смиренији, све му је потребније да говори - врло усрдно, као да се каје за своју сумњичавост; што пак лаганија, једва дотичући га се, лежи му твоја рука на

Пољуби и тад ми руке и моје стопало, И тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало, И сто пута поче ону мисао да говори, Којој бејаху онда толика бивства извори; На сваку реч коју би изговорио, Страшном шупљином бих му платио: Само на

гледах љубичасте зраке овог грања у зори, Као да њима опојна младост тек прође Не лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!

“ Тако говори један младић, огрнут ноћју и кабаницом, Под планинском вејавицом, Под небом оштрим, тамним, хладним, Котрљајући се за

И тако говори, као што би и ма који други Сводио своје речи и своју крв низ брегове. На броду ”Ђул-џемал“, фебруара 1932.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак: — Не стежи нас толико! — Ко то говори? — жена погледа око себе, испод себе, али нигде никога није било. »Мора да ми се причинило?

Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила! Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора излази једна жена, али приче су им

раније несанице те је спавао од доручка до ручка, од ручка до вечере, а о размаку између вечере и доручка да се и не говори! Зидови су могли да затворе уши, јер поданици више нису отварали уста.

Жестоко замисли се Варалица. — Па, добро! — рече напокон. — Шта ти говори да онај један гутљај, ако до њега дођем, нећу сам попити.

Је ли тек слутила, или већ знала да се срце Белутка, као ружа, једино на осмех отвара? Ветар о томе не говори, а и Белутак ћути. Па, нека ћути: Корална Грана зна.

Пореметио се момак у свету, то је! Ко је још нашао воду у Пешчари? О каквом он то кључу говори? Збуњено су га гледали како дан за даном избацује песак из дубоке јаме, без одмора и предаха.

Тај узвик као да разбуди гомилу окупљених дворана. — Којешта говори дечак! — рече Царичин први доглавник. — Откуда зевалица на зиду?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Одлази). ТОМА (згранут, прилази зиду, где је оружје): Ко тамо?! Ко је још господар у мојој кући? Он? Зар он још да говори? Пушку! Узима пушку, прилази прозору, напери је. СТАНА (иза позорнице, кука): Не, оцо! Слатки оцо! Јао!

Она. Она је научи и да пева и да игра. Ја не — ако сам ја што крив, овде сам... (Показује на врат.) АРСА (Салчету): Говори, вештице! Ти си за све крива! ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом

Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо?

Народни певач као да говори: имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо,

С великим симпатијама у овим песмама говори се само о неколицини личности: о Милошу Војиновићу, војводи Момчилу, младој Гојковици.

Константиновић, који је ово стављао на хартију негде око 1499, не помиње Вука Бранковића као издајника, а о њему говори одмах затим, без икаква знака сумње.

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Он већ зна за издајника; назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш), и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана.

Неких педесетак година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“, о „невери, зависти и неслози неверних И неваљалих људи“.

учинити да ударци на њега падају и из нашег неба, да се и наше планине крећу против њега, баш онако као што песма говори: Ведро беше, те се наоблачи, из облака тиха роса на'ђе.

“ О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је

Из њега бије мрак незадовољства, у његовим речима осећа се потмули тутањ велике буне. Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу

“ „ Мили боже, на свему ти хвала!“ и за њих — мада и они на свој начин истичу значај онога о чему песма говори — не може се рећи да су лепи.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дјевојчици заиграше усне. Она погледа по свима редом да се увјери узимају ли они озбиљно то што Стриц говори. Најзад заустави поглед на њему, кос, испитивачки и мученички поглед онога који страда и воли.

— Ништа ја тебе не разумијем. Шта је донио? — Па зна се шта је. — Е баш си луд. Зна се ко је, зна се шта је! — Говори јасније. Ко је то дошао и што је то донио? — Па јесам ли ти већ казао: дошао наш Николетина и донио пушку!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХОТЕ И МЕСА 31 ПРАВИЦА 32 ПОХОТА ОЧИЈУ 33 СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 34 ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ ЉУДИ ОДРИЧЕ 42 СРП КАЗНЕ 43 ЛОВЦИ

127 БОГ ГОВОРИ 128 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 129 ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА 130 ДУБОКЕ ВОДЕ 131 РАЂАЊЕ 132 ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 133 РЕКА

САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ ПРОСЈАК 406 ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И ПОД ВРЕМЕ ДОЂЕ 408 МОЈСЕОВ

згодила где прозорац излетити напоље — тако се је душа Данилова узврдала и узмутила била у њему од анђелскога страха. ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ Бојим се са својима власима зашто нисам ктео

Ко ли је тебе учинио господина и цара Над свим тим што год на земљи и у води има? БОГ ГОВОРИ Што вели, што ли заповеда, што ли хоће, страшни у договору?

извори водени, основа свој васељеној! ... Внимај! Небу и земљи и свој твари цар к нама говори! Внимај! Велики пастир живу храну људма раздаје! Внимај!

доле, под земљом, — не кроз које анђеле, серафиме ли, или преко које друге му слуге, али сâм собом к нама недостојним говори свршујући и сведочећи Исаијино пророчаство!

о себи мудри, износе да нису то исте право реке ни воде што се за њих пише, него о нечем другом бају да се то говори.

Помало, помало док се увезоше у беседу, ништа му преко ни љуто не говори, ни га чим обличује да га не засрами. Зашто стидљив приговор човека на јарост диже.

И рече му: »Имам ја неку даву код тебе, светли цару, за неку вешт!« Рече цар: »Говори брате слободно о том, видећу ти суд док чујем каква је кривица.« Поче Натан о том беседити.

лажу, мусевеџију ли, или блудника, а и ми смо у чему томе шувртни — стога стинемо и све нам се чини да оно за нама се говори, те сећамо се свога зла: на другога се указује а приличан му и недознан сотога се пронеразује у себи те се боји и

по земљи на суху, тако и по мору свака чудеса може чинити, те да прознаду како је тај то што о њему Давид казујући говори: »Ти обладаеши државоју морскоју. Вазмуштеније же влн јего, ти укроштаеши.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ту би најволела и да ноћива, али јој мајка никако не да то. А Зона се растужи обично тада и говори о смрти. — Кад умрем, нане, убаво да ме са’раниш...

„Их, што је несрећник!“ веле једни. „Лелее, куче у чашире!“ смеју се други, а он игра, па и њему смешно, али ништа не говори.

Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!“ рече, па се засмеја и једва говори од смеха. „Мало ли је зар муке и бруке његове, та саг да му врзујете та п тенџеру јоште да понесе?!...

Прошла читава година од оног кобног вечера, а ствар још једнако стоји да не може бити горе. Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило.

Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило. Говори се двојако, и овако обично, а и у стиховима.

Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило. Говори се двојако, и овако обично, а и у стиховима.

Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило. Говори се двојако, и овако обично, а и у стиховима.

Чуди се Ташана откуд све то зна и где је научила Зона све то?! Говори француски, немачки, грчки зна. Иде по господским кућама, курдисује клавире, свира из неке велике књиге и печали паре,