Употреба речи говорио у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о друговима са којима је у младости веселе и тужне часове делио.

Први дан и ноћ бацао је крв. Други дан, изјутра, беше миран, световао је мене и децу, говорио нам је и о вама. Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!...

„И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину мојих дедова!... Ох, боже!

“ Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхтале, и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: „И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет

„Не могу, Алекса, ја не могу!“ Он онда рече: „Па нећу ни ја ићи у коло!“ Рече и оде... Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...

сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. „Шта је то?

Хтео би нешто рећи... али ћуташе. Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...

„Чудно, заиста! Једва се видесте, па се већ и заволесте!... Побратиме, то неће испасти на добро...“ Ја сам говорио као да сам унапред знао шта ће бити... Али га нисам могао одвратити него сам му и сам помогао у његовоме подузећу...

разним борама, које су се све усређавале око малих, црних очију којима је једнако жмиркао док би с човеком говорио; глас му је био дубок, али је у говору заносио, рекао би на грчки, и тек сам доцније чуо да је из Турске и да је Грк.

— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... Јест, и то је истина била...

— питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. Сведоци уђоше. Сваки је од њих говорио шта је који знао. Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

е, Августова првога министра, он који, да је хтео, могао је всегда с Августом живити и соцарствовати, не само овако је говорио, него ови исти живота начин за себе је изабрао.

Ни дрвета не може човек наћи на ком би се лепо и љуцки могао обесити!” Јошт једну, пак нећу више. Један старац све би говорио да би оном добро платио ко би му казао како може умрети. Нађе се добар човек који му се обешта казати и без плаће.

Не, браћо Србљи гди сте год, немојте да се о вами рече оно што је Солон неким у своје време говорио: „Υμών δ΄ έις μεν έκαστος αλώπεκος ίχνεσι βαίνει, σύμπασιν δ΄υμών χαύνος ένεστι νόος, εις γαρ γλώσσαν οράτε και εις

То ја знам, и теби кажем. С.: Не би ти тако говорио да знаш шта ми Турком дајемо. К.: Да ви о својој муци живите, не би толико давали; али Турци добро знаду да ви

Марко, далматински слепац, често би овако говорио: „Хвала богу што у Далмацији нејма никаква чудотворца, јер би ме учинио силом да прогледам, пак би' онда морао радити

” Ово што је он сиромах шалећи се говорио, у моралнима стварма сасвим истинствује. Ко се год находи у слепоти ума, или у блату неваљалства, тај мрзи на свакога

А која му од тога полза? Велика! Да може казивати док је жив како је с президентом Н. и с конзилијари Н. Н. Н. говорио. „Знаш ли како сам им кресао? Бре, нису знали шта ће ми одговорити, него само: „Шон гут! Шон гут!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А ако ниси научио шта да говориш, бар си могао научити да ћутиш! Ако ти пред сваким будеш говорио као да сведочиш на Последњем суду, никад нећеш постати ни коњушар!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и

Владика што ме је запопио био је прост али добар човек. Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи.

Онда обично мој отац, кад је у цркви, опомене народ и запрети да ћуте. Да видите, децо, да је попа цели дан говорио, не би тако ућуткао као мог оца неколико речи. Сви ућуте као да водом сваког залијеш.

” — „Јок, јок! ја од вашега соја хоћу кнеза и никако друкчије!” говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским Турцима, те сви рекну, да је Пеја Јанковић из Забрцице Алексин

Тако сам ја непрестано говорио тој скупљеној војсци, а мој Дел-Амет све је климао главом и потврђивао: „Јест вала, чојече, тако је!

Он опет каже ми: „Пишите ви оној двојици, како сам ти јуче говорио”. Сад ја узе̓ размишљати, јербо мислим да није досад Црни Ђорђе комегоде писао, па се бојим да он од једну руку не

У Борку скупштина. Међу прочим опоменем ја, као што сам и пређе сваком поособ говорио, за Совет. Како Карађорђе, тако и све старешине одобре, да ја бирам кога хоћу, и тако ја накупим шест советника од

) Ту је Карађорђе био у великој опасности, како је сам у шанцу говорио: „По души ти те шљиваре босанске, како неће да се без зла окану!

” — Ја онда рекнем: „Господару, ја сам, истина, код везира говорио да смо ми сви цару покорни, и да ћемо примити арачке тескере, и цару арач дати, еда би везир војску дуље задржао, док

Турци викали: „тко си?” и „натраг!” — Ђуша шта је говорио, не знам, и није хтео одступити. Најпосле Турци опале из пушака и убију га. Чује то Карађорђе.

” (јербо је он имао таки обичај често говорити, кад хоће кога од себе да одбије; а и у шали са нама од пређе говорио нам је: „около голићу!”.) — Станоје Главаш повикне: „Побратиме Ђорђе, ево калуђера са сабљом!

и да би и он својим уваженијем како код руског тако и код други̓ сајузника за народ српски милост своју показао и говорио и проче, како стоји у његовом предатом писму. 20. декембра. Ово исто писмо однесемо у канцеларију и предамо г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове »декорације«. Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и

Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и

Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти.

— рече Милун као уз реч. — А где ли ће се после најмити? — Е, то не знам — одговори поп. — Није ти ништа говорио? — Није. — А што ти, газда Миле, толико разбираш за њ? — упита Видак лукаво. — А што не бих разбирао? Момак ваљан.

Досад су попова деца ишла у школу код учитеља Грујице, и сам је поп говорио да ће их оставити ту код њега нека изуче и четврти разред. »на приват«.

— Красно! Ићи, те ме опадати и говорити што није истина... Баш ти доликује! — Ко говорио?... — Ти исти! — викну учитељ Грујица сасвим ускипео, и све му искреса што год је рекао.

шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их »моје кочије«.

Страхиња салете да их како год устави. Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега. Аја, све узалуд!

Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу?

— одговори Миона и заплами се мало у образу. — Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу...

Поп Мића није више никад говорио о Вујиној женидби. Кад се Стамена удала, онда је тек отишао Бошку у Лајковце. Вуја се опет крпио под оном липом,

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Савете је давао озбиљно, укоре благо... А свакад је говорио истину... И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових папоxијана.

склањао се од њера; бежао је да на сенку његовy не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока. Више у њему није гледао јарана него крвног душманина... Станко то не опази.

Нешто, као пека грмљавина из дубине, збуњиваше му мозак. — Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. Јелица прошапута: — И баш хтеде да те убије? Он слеже раменима. — И то због мене!

види му сенку... Тек опет се настави разговор. Али се говорило хладно. Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор... — Не плаши се, човјече! — Не плашим се. — Видјео си, нејма никог. Него...

Свака је њихова реч — пословица. Онако данас не говори један научар како је тада говорио ратар. Полуписмени попа постаде дипломата, обичан ратар војвода, а један марвени трговчић геније!

Пођи овијем путем па ћеш право у његову дружину, и кажи му: Дева ме послао. Говорио је слободно, отворено. На први поглед допао се харамбаши. — Добро, добро... А како оно ти би име? — Зеко.

Никоме!... Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!... Зека је говорио лепо, речито... Чисто се отимао поглед човеку да га гледа. — Тако је, Зеко — рече харамбаша. — Тако је, ја!...

И, како Дева каже, Турчину је пошло за руком. Сва Црна Бара пљује на дом Алексин... Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја дату ствар изравна. — Па шта је рекао? — упита Станко.

— рече поп и покупи обрве. — Кажем ти, разговара ти, брате, о свему и свачему као да није Турчин. Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови... — А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... — Вели: добар вам је онај поп. Красан човек!

Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови... — А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... — Вели: добар вам је онај поп. Красан човек! Ја онаког попа нисам видео, не памтим!..

Ово што је све овако добро у Црној Бари, то су они учинили. Паметни људи, па то ти је! Док је Иван говорио, кмет погледа попа и виде да му не годи Иванов говор. Заусти нешто да рекне, али га поглед попов задржа...

Пре ће се с њим сашаптавати него што би на те и помислили!... Зар их не знаш?... Истина, сама истина, Маринко је говорио истину!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа цео дан док је светац говорио учећи људе милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба.

Ти си својом истином само ограничио нешто што је неограничено; и говорио што је неизрециво. Али си својим ранама показао оно што је божанско у човеку.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

Каже да ће кроз који дан натраг у Н. — Натраг! А што? — Богами, у оној муци и невољи ја не знам ни шта ми је говорио. Знам само да рече да ће да иде. Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим.

А у мој се посао не плећи! Покуњи се мати па ћути. Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне по коју.

Благоје је још донекле говорио: „Све ће то народ позлатити!” После је окренуо на: „Све ће то теби бог платити!” Напослетку се пропије и ту скоро умре.

Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу. Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.

Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш. Кад напошљетку сав поцрвење, па поче да дршће, каже: „Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани?

Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош. Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао.

” Владика се добродушно и лако насмија. И ц Маром је много штошта говорио. — Који је оно светац? — рече он њој, па показа на једну икону на зиду. — Цар Лазар! — рече Мара — Гле!

То би њега, сиромаха, само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио. Покуњисмо се, па ћутасмо. Претурисмо још годину дана преко главе.

И тако се учитељ осами. У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио. Кад видје да му и оно мало, што овда-онда проговори, нико не разумије, он се дусне, окрене главу на другу страну и

Нисам ништа даље говорио. Кад баба изиђе да гледа вечеру, а Попеску да купи духана, остасмо само ја и она. Туманов чита новине и сваки час

Говорили смо врло тихо, не знам зашто, па ипак ми се учини да сам и сувише гласно говорио. Она климну главом. Ја дођох до прозора и гледах је са стране. Боже! Она је то опазила.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Е, и то је дочекала. Сад узела најмлађе унуче Савицу, и сад њега чека да ожени. »Видићете само«, говорио је Палчика, »ја сам малерозан човек, преживиће та све нас, ожениће и Савицу и посашиваће и праунуцима гаћице а по

Сва се очекивања испунила; и Савица читао апостол, и нови учитељ певао Херувику, па чак (преко очекивања) и поп Спира говорио предику.

Као и на вечерњу јуче, тако и данас, многи су му похвалили глас. А кад је поп Спира говорио предику о Спокојној жизни, некима се оте: »Та гле поп-Спире!

Дошао јој Шаца много милији. Није ју вређао као досада, него јој тужно цвилећи говорио оне слатке речи. Тога дана јој једнако у глави; и тога и другог и трећег дана једнако јој је посред срца, — али га у

И сад, никако да ми изађе из главе то што ми је говорио. Па сам ти, садакана, дрŷго, на муки великој. Једно ми замерање пристоји: ако послушам њега, кáсти, један тестаменат

Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!) говорио ми је: »Синко Перо, говорио ми је он, кад киша пробије зору, пробиће и опаклију.« И то је баш тако к’о свето!

Кера био ако не потрефим! Та још мој покојни бáба (бог да му душу прости!) говорио ми је: »Синко Перо, говорио ми је он, кад киша пробије зору, пробиће и опаклију.« И то је баш тако к’о свето! Баш сам то добро утубио!

свирке, игру, пијанку и весеље, и замерао му што је он (Доситеј), иначе тако учен и паметан човек — тако писао и говорио о српским сватовима и другим веселим и лепим обичајима.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Који? — Истрчала би клисарица уплашено. — Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб.

Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се чуо кад ишао. Ишао као нека сенка, али право, круто. Свако би јутро њега било пред варошком, саборном црквом.

Чак и сам хаџија који је ретко и са женом и децом говорио а камо ли са осталима, пазио га и по некад се с њим разговарао...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је једнако својим речима онамо шибао, као да баш није мали трговац, а и господар Пера говорио је као какав „гросхандлер“. И то се могло приметити као да хоће Љубу да искуша како му акције стоје.

Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио. Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера.

Док је момака, хвала богу, биће девојака! Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може. Бадава је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна.

— рече Пинтерић. Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред госпође Макре сести.

— Можете и овде све казати. — Нећу да ови чују. Чика-Гавра је све то шапћући говорио. Његова компанија је међутим пила и певала. — Дакле, да вам кажем? — Можете. — Ја сам дошао да вас просим.

нико покварити; јер нико се тој женидби не радује као госпођа Гледићка, што ће Марту с врата скинути, па ма ко шта говорио против Чекмеџијића, она га брани. Кад је чика-Гавра видео да ће се Љуба оженити, покуша и он срећу.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

'' — Госпођо — рече он кад су стали једно према другом до прозора — ја незнам да ли вам је муж икад говорио о мени. Ако јесте, онда вам је морао рећи да од мене нема уочљивијег човека на свету.

А Јуришић, који је оног тренутка кад је говорио о својој уочљивости имао читав план о нападу и његов развој до ситница, осети од једном како се све то збрка замрси и

А тај човек што је с њом говорио могуће је неупоредљивије чистији од мене. Ето гњурам се ја по бездану моје прошлости па ме отуд вулкан прљавштине и

Никад Наташице! Јесам ли био безуман онда кад сам те вређао? Ја, свакако, не знађах шта сам говорио. Ето помисао на тебе пржи ми ум.

Имао је астраханску шубару и пушио је на дугу ћилибарску лулу, а кад је остарио говорио је увек о — је и највеће му је задовољство било да гласно и отегнуто зева.

Африка

у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело

Тако сам видео ја овога младог уништеног човека у посети код Швајцарца. Сигурно да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао заинтересовао за моје путовање.

“ Ја сам приметио две ствари док је он говорио; наиме, да је њему необично стало до тога да пођем са њим, свакако само и једино друштва ради, и затим да мој

Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом.

је желео да ме одведе у црначко село, али тако да Швајцарац не дозна да он и тамо има познаника. — „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја

Н. их погледа мрко и лаганим гласом који се пунио горчином, срџбом и презирањем, као каквим електрицитетом, говорио им је, не дижући још босе ноге — страшне ноге — на постељу: — Грубијани, дивљаци, гапови, људождери.

То је говорио црначки, али са толико покрета са показивањем на мене и на моје бележнике, да ми је било сасвим лако разумети га.

„Ја сам им говорио само оно што они могу разумети!“ Нисам га убеђивао, прво, да у то не верујем, а онда да не желим забуне које су

Видео сам је тога дана неколико пута у дворишту; Фонтен је платио за њу родитељима, и чувао је за себе. Говорио јој са више нежности и срдачности но што белци обично говоре својим „мусама“. Мислио сам да је можда и воли.

Он овде, овако безначајан, и расплакан толико да га се ни Фонтен није сетио, ни овдашњи црнци сетили кад сам говорио са њима, свакако ипак згрће богатство, на онај тајанствен и невидљив начин на разне физичке слабости.

И уморан и успаван био сам задовољан да сам ту. Говорио сам себи у сну: „Лепо је да си ту!“ У поноћи смо продужили. Магла се разишла, небо светло и звездано, обасјано

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио? да ти држим у лутку, да ти правим маска. Није доста кад ти зовим: душо Јуцо; кад ти кажим: пили моје?

Камо срећа да је то сва штета! КАТИЦА: Зар се јошт што догодило? МИШИЋ: Говорио сам с вашим господином оцем о вами. КАТИЦА: О мени? Каквим поводом? МИШИЋ: Случајно у разговору.

ЈАЊА: Ко-ј истеко сирћету, проклету пас? ПЕТАР: Та маните ме! Јесам ли вам говорио стотину реди: Господару, купите другу славину, ова се сасвим ојела, биће штете. „Немам новци, синко.“ Ево, сад је боље.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па нека иду откуда су и дошли.“ „У сваком случају“, говорио је Гарсули, „у Вијени је решено да се Расцијани населе на територију Хунгарије и под хунгарске камералне законе.

Шта би тек рекао Грк, помисли, да зна да им је било допуштено да иду и у Театар, са својим женама. „Прегледао сам“, говорио је Гарсули, „акта која су остала, од оберста Вука, илити Волкана, што ће рећи Волфганга, Исаковича, из прошлог рата.

И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају.

Ицх wерде Еуцх дас нацх Москоу реисен вергессенд мацхен.“ Гарсули је говорио неком мешавином немачког језика, који је био немачки са Крфа.

Сви су о томе у породици Исаковича знали и сви су јој се, због тога, и смејали. Њен муж је, каткад, говорио – али само у шали – да ће је отерати натраг, оцу, сенатору Стритцеском, у Нови Сад.

„Море, имао сам цара Давида, за проводаџију!“ говорио је њен муж и уживао у женином гласу. Насамо, то двоје је лудовало, иако су били већ пет година у браку.

Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати. Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и

Бојао се – говорио је, после, Ђурђе – да не испадне: „Ти си, бабо, глува! – Купио ми Ђура!“ Међутим, та девојка – кад је била сама, без

„Море, Павле, жедна ти је њива!“ говорио му је безобразни Ђурђе. Али су браћа видела Павла само једанпут, да жену узима у руке, кад је узе и понесе уз

Чуће се и наша!“ Павле га међутим тужно погледа и рече му неким гласом којим није говорио дотле, оштрим, грубим, леденим: „Ама није ријеч, дете, о талирима. Него о срамоти коју овде трпимо.

Је ли ти је, Петре, врана мозак попила? Његов братучед, док је Павле говорио, пребледе, и био је блед као крпа. Осмејкивао се љуто.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу, док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим

А божаствени младић, каква ли благодарења Богу због овога није говорио што је овим призором тако узвеселио душу његову!

А овај са плачем мољаше да добије милост и да тако иде докле може, и никако није хтео престати. А отац га је молио и говорио му: — Смилуј се на мене, чедо: камењем о које удараш своје ноге бијеш срце моје!

А опет младић је оца тешио као старац, и говорио: — Не малаксавај ми, господине и оче, ја сам твоје пошћење и стојање и клањање, ја сам твој подвиг и по дyши труд, на

Јер све што је очево и његово бејаше, а што је његово и очевим називаше се. И ништа отац није говорио да је његово, него да је све синовље, осим једине душе, па чак и ову у Богу и с Богом њему предао беше, јер таква је

И догоди се како је Господ говорио преко пророка: „Моје је злато и моје је сребро, и коме хоћу даћу га“. Али и ово богодаровано сребро џ злато није свети

се радујем надом да ћу примити вечна добра и истинско и неотуђиво са Христом царство, и оно о чему си ми за живота говорио. И незамисливих лепота гледањем наслађујем се, док све то у поновном рођењу у правом смислу не будемо примили.

Богу мојему, да се бојим и да трептим од имена светога његова, и да заповести његове сачувам без уклањања“ Што је говорио то је и чинио: могло се видети да се све више и више добрим делима у души назидава, и степенице ка Богу оним виђењем у

“ И ови треба да разумеју најмилосрднијега и доброга судију Бога, да ни о једном греху није тако гневно говорио као о немилосрђу: „Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљен ђаволу и анђелима његовим: јер огладнех, и не дадосте

А прот будући у недоумици о смислу онога што је свети говорио, рече: — Нека буде воља Господња! И предавши кључ ономе који га је служио, уђе у ћелију да се одмори.

и сматраху га не као човека већ као пророка Божјег који је послан к њима, тако да се и сам самодржац дивио и говорио: — Благословен је Господ, Бог Израиљев, јер посети и избави народ свој и подиже рог спасења нашега, овога светога

кнез Вукан, тако да је поуком светога Вукан кнез пребацивао себи и стидео се што је преступио заповести очеве, и говорио је да је узрок његове непокорности наговарање и подстрекавање од властеле, а не од своје воље.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Пошто је генерал говорио само турски, два официра, мухамеданска Бошњака, служили су као тумачи. После дугих преговора успео сам донекле и

Покојни министар Калај, некад један од писаца статута за аутономну провинцију Источну Румелију, често ми је говорио да Бугаре прецењују, да је политички таленат једног Стамбулова усамљен, да је бугарска интелигенција уопште без

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ВУКИЦА: Да, и тај господин вереник. До пре неки дан је по два и три пута дневно долазио; пилио ми у очи као маче; говорио ми љубавне речи и описивао ми најлепшим бојама наш будући брачни живот.

СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи? АНТА: Доћи ће још данас пре подне. СПАСОЈЕ: Али му ниси говорио ради чега га зовем? АНТА: Боже, сачувај.

СПАСОЈЕ: Ја вас не разумем. ПАВЛЕ: Зар вам ваш зет није никад ништа говорио о злочину који је учинио према мени? СПАСОЈЕ: Никад ни речи! А какав злочин, о каквом злочину ви то говорите?

МИЛЕ: То би најбоље учинили, ја сам то већ говорио госпођи Рини, када би ме, рецимо, узели у службу у ваше друштво „Илирија”.

СПАСОЈЕ: Да, пред свима присутнима. Ја сам их нарочито и позвао ради тога, јер што вам будем говорио биће и у моје и у њихово име. МАРИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Ви знате да вас у стопу прати полиција?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Био је то примењени час природних наука и учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама. - Шта мислите, децо, где спава врана?

Дечаци су још пуцали топовима од блата, а учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама, док се Рашида лудачки кикотала. - Нећеш прећи!

То би био исувише скуп спорт, говорио је. - Зашто си рекао да немаш књиге? - приближио ми се, а глас му је постао шећерасто мек. - Да нема ко да ти их купи?

Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа. Говорио је о нашој будућности иза смрти, о свему што ћемо имати кад умремо.

Профа из руског, мали с нечим врапчијим у покретима, говорио је о Татјанином писму Оњегину а лице му је изгледало занесено и као неком невидљивом батеријском лампом осветљено

Покушавао сам да мислим о ономе што је Багрицки говорио, али су ми стално на памет падале мачке које сам једно поподне, отишавши да му однесем неку поруку свога оца, видео

- иако је сада говорио о Татјани и Оњегину, а друштво је као буљило у књиге очекујући крај часа. - Колико још има? - долете једна цедуљица,

— Почиње са „једина моја”, а завршава се са „твој М” — говорио сам смејући се, а она је, склонивши руку са моје мишице, рекла да то није смешно ни нарочито генијално написано за

Постајало ми је јасно зашто су се Влада и мој Стари редовно заљубљивали у курве. То мора да је јаче од њих, говорио сам сâм себи, све док нисам погледао у Неду и сетио се мајке и Рашиде.

ме је тренутак или два, па опет почео до говори о себи босом и изгладнелом у рату на онај исти начин на који је већ говорио, тако да нисам имао снаге да га слушам. - Опрости, мама!

Рашида је дисала кратко и брзо. Тома Црни је говорио да су цуре зреле, зна се већ за шта, кад дишу брзо и кратко, да је потребно искористити тренутак.

Напрескокце и потпуно без везе говорио сам о Соломонским острвима, о острвима Галапагос, о корњачама тешким до две стотине килограма које излазе из мора само

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

свет ме већ баш за богатог човека држи; истина, већ сам добро стајао, али ни пола није било истина што је свет говорио.

Но чујеш, Чамчо, ако ти будеш код куће што говорио, тешко теби. — Не бој се ништа, то ти је на дику служило. Сви су на тебе лепо гледали, а нас у „трајдроту” преко

Но Пера се не поправља. Господар Софра дуго промишља. Госпођи Соки досад још није ништа о томе говорио, али једаред већ мора. Приликом заподене разговор. — Чујеш, Соко, шта ћу ти нешто казати! — Шта?

— Је си л’ ти само њему послао новаца, немај бриге. Онда немај бриге, до две недеље је ту. — Бог из тебе говорио! — А шта твој Пера с коњи тргује? — Немој ме о њему ни питати! Бекрија, па бекрија! — Па сад гледај, жени Шамику.

— Даће се све то изгладити. — Тешко. — Видећемо. — А јеси л’ јој том приликом што о томе говорио? — Нисам; није било ни места ни прилике.

Фала богу, нисам банкрот. — За мене је то увреда. Но дајем ти реч, да ћу се оженити овде у вароши. — Бог из тебе говорио! Чуло се да се Шамика вратио и да није никоју испросио. Све девојке смеју се. Већ су га и спевале.

Па мени није ни жао. Живио сам како сам хтео, и не кајем се како сам живио, ма шта говорио. И после сто година опомињаће се Чамче. Казаће: Сад да нам је ту Чамча!

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тим више што му, синоћ, Комесар није поменуо унапређење, него му је, напротив, до дубоко у ноћ, говорио о глупостима које је, путем, учинио потполковник Арсеније Вуич, и о нередима које починише приморски граничари, које

Кад му је брат говорио штогод, није му гледао у очи, већ смешећи се, преко рамена. Никад му није одговарао одмах. Још док му је брат био на

Ни његов нос, ни његов трбух са којим је побољевао, ни његови послови са калуђерима, о којима му је сваки час говорио. Нису га се тицала управо ни та његова деца, коју је хтео да му натовари на врат. И он му то и рече.

И то што је учинила, али и да није учинила. Све оно што јој беше девер Аранђел недељама говорио, учини јој се сада право.

Вук Исакович пролазио је кроз Виртемберг, са успоменама о којима није говорио и које су и старији његови официри само слутили.

извезене златним цвећем, њена плећа и њена зрела колена чак, боје бресака, кад јој је помагао при јахању, али је говорио сам себи да све то није као у других жена и да би она умрла, кад би знала на шта он мисли.

Кад би се неки нови савезник нудио, он би говорио својој пратњи да је започео љубавну игру са кнежевином том и том и да се она већ фрака, да би му се боље свидела; кад

љубавну игру са кнежевином том и том и да се она већ фрака, да би му се боље свидела; кад би, при вечери, пре коцкања, говорио, на пример, о преговорима са Саксонском, споменуо би то просто тако да се Саксонска већ порађа, а кад би му ђенерали

Аркадије, дрмусајући белца, виде намрштено лице пред собом и покуша да умири коња, коме је, и иначе, говорио мазећи се и шапућући. Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву.

Толико се беше смирио, после оног што доживе у Виртембергу, да је са својима једва и говорио; па и кад је говорио, зборио је неколико речи.

Толико се беше смирио, после оног што доживе у Виртембергу, да је са својима једва и говорио; па и кад је говорио, зборио је неколико речи.

Док је говорио, гледао је Исаковича, брадатог и бесног, зачуђено, лорњоном. Од тога дана нису више вешали. Батинали су само оне које

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Најпре сам као нешто ћутао, а онда почех панично да се извлачим. У ствари, умирао сам од страха, а говорио сам да ствар још није зрела, да не знам довољно добро француски, да моја уметност мора да проистекне и да се расцвета

Још увек је говорио о својим глумачким плановима тамо у главном граду и о кафанама у моди, где су сви гости и келнери били на ти, везани

—Могу... Мислим да могу... И даље дрхтећи, ушла је у »дијану« и покренула мотор. Човек седе покрај ње. Говорио је куда да вози.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Чуо сам да сте живјели међу Граничарима, али ипак то је превелики успјех! — Двије пуне године нијесам готово ни говорио другим језиком, а матерински ми је чешки! — Њемачки већ знам да говорите савршено, а умијете ли и талијански?

“... Говорио им је дуго тако од срца, просто, очински, њиховијем језиком, па кад видје гвоздене самовољне горштаке укроћене и заплаш

Све то Јанко пробра и складно наређа по стијенама своје ћелије, а како је о томе једнако говорио, најзад наведе владику, духовнике и ђакона да дођу прегледати.

— Шта! — викну кнез... — Да није он теби што говорио? — Није, али јест ми покојник као мало наговијестио, прије но што пођоше на сретњи пут!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Јунаци Вучове поеме, одреда, личе на Змајевог Пура-Моцу, о коме је добромислећи песник говорио са згражањем и тугом. Вредности су се, дакле, темељно изокренуле.

О његовом зазору од финих манира писања већ сам говорио; поменимо, на крају, и подозрење према осећањима, што је, такође, одлика најбољих дечјих песника.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Зар после нећемо опет живити заједно? ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати. ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани!

ЖУТИЛОВ: Мађарон, да се запише. ШЕРБУЛИЋ: А Минић је једанпут јавно говорио да се сами банкроти и којекакве проту<в>е начинили родољупцима. ЖУТИЛОВ: Треба га забележити.

Шта сте за народ учинили? СМРДИЋ: А шта сте учинили ви? ШЕРБУЛИЋ: Више од вас. Ко је по кафанама јавно говорио да Србљи морају добити, него ја; ја се чудим како су ме Маџари трпили. СМРДИЋ.

ШЕРБУЛИЋ: То је истина. СМРДИЋ: Па истина је да сте и ви Вла. Није ли вам отац говорио: „Лепа је времја!“ ШЕРБУЛИЋ: Мој се отац вас не тиче ништа. ЖУТИЛОВ: Аз иштенирт!

ЛЕПРШИЋ: Брже да се пошаље пандур да види шта је. (Истрчи напоље.) СМРДИЋ: Лепо сам ја говорио, да бежимо у Сервију. (Међутим су женске побацале оружје, Зеленићка побегла под кревет.

СМРДИЋ: Јесте ли га чули? ШЕРБУЛИЋ.: Лепо сам ја говорио да се сви мађарони побију као скотови. ГАВРИЛОВИЋ: И да им се куће секвестрирају на ползу родољубаца.

СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим. Тај што сам с њиме говорио из Сомбора је, и каже да од наше војводине неће бити ништа. СМРДИЋ: То смо одавно могли знати.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Полазећи од саме стварности, он је говорио о стварности, критиковао, саветовао и упућивао. »Словесни човек будући, вели он, имам богодану и природну власт

Један такав необичан човек, који је тако необично живео, необично се носио, необично говорио и писао, који је толико одударао од осталих људи и од осталих писаца, допадао се млађем нараштају, који је у њему

Он врло често није знао шта говори, и сва је вероватноћа да је хотимично говорио заплетено и мутно да би давао утисак генијална човека. Стил му је тежак, нејасан, често сасвим неразумљив.

му је певао: »Бог је теби гром у руке дао«, Васа Живковић га је назвао »преузвишени Србин«, Јаков Игњатовић је говорио: »Овако је само Шекспир писао.« У времену од 1830. до 1850.

у дијалоге, у којима има много високо лирског елемента, нарочито у мислима владике Данила, кроз чија уста је сам Његош говорио. Било је покушаја да се Горски вијенац игра на позорници (1897. у Карловцима, 1902. у Новом Саду), али без успеха.

двадесетих година ова два, доцније љута противника били су тако блиски један другом да му је у једном писму Караџић говорио »о нашој партији«.

псевдокласичне књижевности, отрже се од »глођане огромне коске коју су Римљани са своје гозбе бацили«, како је говорио један немачки романтичарски песник.

у Кунѕт унд Алтертхум десетак пута говорио о српским народним песмама; Валтер Скот исто тако их је преводио; Гђа де Стал са пажњом говори о »далматинским

Караџић је непрекидно и систематски прикупљао грађу за опис народног живота с намером, како је сам говорио, да изнесе српске »обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот«.

Павле Кенђелац је са пуно презирања говорио о том »славено-сербо-немецко-мађаро-турско-циганском« језику. Милован Видаковић се бунио против писања »онако као што

Умро је 16. новембра 1878. године. КЊИЖЕВНИ РАД. — Читајући Петефија, свог Петефија, како је он говорио, који је толико одговарао његовој природи, и Бајрона, који је био песнички узор свима романтичарима европским, поред

Он у њој није тражио нагу и суву истину, но поезију и славу народну. »Тамо је све свето«, говорио је он о народној историји и доказивао да је циљ историје да »својим електричним муњама осветли« људе и догађаје.

Милићевић, Вук - Беспуће

— Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Заборавио сам. Опрости. И погледа га благим погледом који моли. Гавре Ђаковић ћуташе.

Он је није посљедње вријеме примјећивао ни опажао, нити је говорио с њом; она није више постојала за њега, и сада му се чињаше као да је гледа послије растанка од неколико мјесеци,

сувишна строгост; неко претресање њезине књиге и биљешке; на исповиједи свећеник је задржаваше двапут дуже од осталих, говорио јој је озбиљно и строго о стварима које је могла тек да слути, или о којима није имала појма, и прописивао јој неке

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова).

Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова

Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«, а домаћин не види ни беле мачке, него свршава своју

Затим их је преслишао неколицину. Деца су запамтила шта је говорио, и лепо и тачно на свако питање одговарала, тако да је учитељ потпуно задовољан био очевидним успехом.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Са свим сам се лепо опростио, Домаћину јоште говорио: „Здраво ми је Цвета омилела, Дража ми је и од данка бела; Ох дајде је, дај је, оче, мени, Да ми мајку на дому

Ао моји јада!... Кога год сам путем сукобио, Сваки грдну реч је говорио, Свак вељаше за мојега Рада Да је Цвета гиздава му млада; И та речца као љута змија Око срца мени се савија.

Ја тек дома, ал' гле Рада амо: „Помагâ Бог!“... А ја ћута само. Опета је Раде говорио: „Шта је тебе, побратиме мио? Шта је тебе, а тако ти Бога! Зар ти друга не познајеш свога?

С куле сишâ беше и Милета — Србу света, Турком сабља клета. Па је њему говорио 'вако: „Ти ћеш дома останути јако, Доста амо још ће бити друста, Побратиме, све сокола пуста, Дивну помоћ покрени

“ То Милета беше опазио, Па се свога злата осетио, Још је своме другу говорио: „Ој, чули ме, побратиме мио, Остај дома, а тако ти Бога, Не остављај тако злата свога; Има доста ко ће бој да

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.

— Хајде, кад си Јово, ваљда те сам драги бог шаље к мени — мирољубиво је говорио дјед, одмах готов да прими и тога стрмоглавца.

Свак своју пјесму, драги мој, нема нам друге, давно сам ја то вама говорио. Пјесник прихвати оно куваричино сикирче и крену према затвору, добродушно гунђајући: — Шта им сад ја ту могу.

— Ово нас, канда, напипаше, гребем им никољданску варицу! — исколачи се Марко. — Јесам ли ја још синоћ говорио да се копају заклони за послугу, а ви, мацани, баш вас брига: Марко говорио, а шаров лајȃ!

— Јесам ли ја још синоћ говорио да се копају заклони за послугу, а ви, мацани, баш вас брига: Марко говорио, а шаров лајȃ! Друга граната засу батерију земљом и гелерима.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Све ми је овим доведено у питање... (Кратка пауза) МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: А лепо је говорио покојни отац: „Каткад и оно што чујеш из људских уста треба да послушаш ко да си чуо из облака!

Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време... ХАСАНАГА: Једва си чеко да ме подсетиш!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

се њих, лично, бојао, већ нисам хтео да изгубим оно поштовање и углед који имах код њих а особито код твоје мајке. Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести?

— Синко! — заустави ме. — Је ли ти мој Мита што говорио? — Не. — Ох! — поче она да ми се тужи. — Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути.

У том јој најстарији брат запева. Био је пребацио руку, загрлио мужа јој, свог зета и говорио му, певајући и нудећи га да пије: — Пиј, Мито... знаш, брате... прва радост, па сам ти...

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

И зато је Вук још у почетку овог рада говорио: „Слабо ће ми ко вјеровати и разумјети, како је приповјетке тешко писати!

— Добро, — рече краљ. Пошто они одоше, краљ поручи по Грбу. Кад Грбо дође, рече му краљ: — Е, Грбо, ти си говорио да мореш довести златна коња од краља ђаволског. — Нијесам, нити могу, — одговори Грбо.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш донијет струку златну краља ђаволског. — Нијесам, — рече Грбо. — Јеси — одговори краљ.

— Добро, ја ћу за то дознати је ли истина, — рече краљ. Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш ми довести жива краља ђаволског. — Ја нијесам, — одговори Грбо. — Јеси, — рече краљ.

Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је мио био, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, па је говорио: — Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу.

Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити.

НОВАЦ ДУШОГУБАЦ Ишао неки човек путем, па удари кроз једну шуму. Идући тако сам кроз шуму, говорио је на глас овако: — Боже мој, вољани! сиромах сам човек, па ти се молим да ми помогнеш у мојој тешкој невољи.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Како си метнула онај пепео? СОФИЈА: Као што си казао. МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака. СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука. Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити.

ДОКТОР: Ја морам одлазити, зато да повторим, што сам до сада говорио, па да закључимо. Дакле: Човек је човеком само через разумну душу. Јеси ли упамтио? МАНОЈЛО: Јесам.

Па ћете моћи наћи и душевну рану. МАНОЈЛО: То ће доктор волити него све трифеље и дателе, зашто ми је више пута говорио, како се сирома разум бори за душевну рану. Сад могу и ја казати да ћемо отићи до 24. предјела неба.

Али откуд то бива, да магарца толико презиру? Он се није никада опио, није јело повраћао, није непристојно говорио, не пије ракију, нити пуши. Али је глуп.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Личио је на оног глумца Питер О' Тула, али сасвим без везе! Мислим, све док не отвори уста и не проговори! А говорио је, отприлике на следећи начин, можда мало претерујем, али, кунем вам се у шта год хоћете, ствар је изгледала веома

Тако пређосмо. Тип је говорио, а ја сам га слушала, удаљена двеста осамдесет километара северније. У ствари, размишљала сам о томе како сељаци ко

године говорио: Рукољуб госпођи мамици! Довиђењце! Диван дан, данас, зар не? — и те системе, тако да тај новинар, алал му вера — то

Ту онај тип што је некада говорио: „Рукољуб госпођи мамици!“ па због тога био критикован и одузете му точкице почне из чиста мира да вришти и чупа оно

Ушла је, дакле, у продавницу с изразом на лицу који је без сумње говорио само једно: Колико су пси паметнији и бољи од људи! А управо тај израз излуђује мог маторог.

И то женски! Окрете још једанпут 95 и — гле опет чуда! — зачу се онај исти гласић, али сада је говорио нешто измењен текст: двадесет и три часа, осамнаест минута, тридесет и пет секунди!

— Тако ти је то, моја Анчи — говорио је госн Суле — за мене нација, вера, боја коже и лова уопште не одигравају када је у питању другарство!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

И ја сам му говорио да прими тако важну службу, али он никако неће. Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве

МАРИЈА: Није ли ово Мита, који ми је сваки дан говорио како је Алекса добар младић, и како ћу с њиме срећна бити? МИТА: А, сад знам.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с ким сам још малочас говорио на обали: — Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? — Ах, па она је отишла има већ десет минута.

Осврнуо сам се на ту страну. Човек је говорио на рђавом француском, али убедљиво. Насмешио се одмах, пошто ми је малочас узео новине.

Ми га зовемо Водич, иако нема шта да се показује у Хуенти. И колико може да попије! Је ли вам причао о Енглезу? — Говорио ми је о неком Енглезу. — Пазите када вам понова прича, како ће се Енглез убити.

— Мислим да сам говорио једанпут са вама. Не сећате ме се, Ивона? — Да, има годину или две дана. Хтели сте да знате зашто се тако зовем.

— Мислим да бих имао нешто да вам кажем, ако дођете макар само за тренутак. — Боље је да кажете онда сада. Говорио сам јој лагано: — Не могу вам казати сада, јер немам шта да вам кажем. Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете.

Док сам говорио с њим, видео сам га такође, истовремено, и како лети изнад нас над градићем, раширеног црног огртача. Нисам се бојао,

— Опет бих то желео. Човек који је говорио у почетку весело, растужи се очито. Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Јован Богослов је прогутао књигу да би сасвим сазнао њен садржај, и да не би говорио. Објава истине и њено уништење, иду заједно. Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина.

племенит сам и мислим да није до свега овог морало да дође вајках се после сваке битке сувише смо узимали жртви и говорио сам да живот мора да се ослади или ће сви отићи у испоснике савећасмо на промаји провевши сате крај сребрног рама

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Али откуд данас да ме питаш о тим стварима? ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет. Малопре је један од наследника говорио са мном о нашем стану, па мени пала на памет она кућица. ТЕТКА: Остави, дете, ту бригу; имамо доста других на врату.

ВИДА: Ето ти, Агатоне, што ти нама причаш како је покојник био добар и племенит човек. АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви. ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Наравно да то не може дуго трајати. На јесен има све да се реши — говорио је отац. — Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом.

Запех и ја, и тако се дочепасмо једнога фургона. Он ме готово убаци, те му додадох руку и извукох и њега. — Тако — говорио је трљајући руке — све иде на снагу... Пази да не уђеш — добаци једноме, који само помоли главу.

— Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може. Месарска чета Дунавске дивизије — говорио је бришући зној. — Јака команда! — Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину... — Без нас, бре, не можете.

— Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину... — Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити? — говорио је дебељко откопчавајући прсник, па завуче руку у недра и поче да се брише. — А после, где ћу ја овакав?

— Ала смо се згуснули — добаци неко. — Нема ту „али“ — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор.

Сметало ми је сада грађанско одело и пожурих да нађем своју јединицу. — Још сте нам само ви недостајали — говорио је један капетан — па смо комплетни. Сада списак можемо закључити. И за мном као да се затворише врата.

— поздрави их наредник. — Стараћемо се! — одговорише они сложно, и онда се изви један глас: Јесам ли ти, јелане, говорио, дивна вита јело... Наредник се окрете и пође у шатор. Тада му приђох. — А, ти си тај...

Тиме ћеш давати пример војницима, а исто ћеш захтевати и од њих. Јеси ли разумео? Говорио је одсечним гласом и сугестивно ме питао да ли сам разумео. Ту поговора нема.

— Иде кô марва и не гледа где гази — говорио је сав црвен у лицу, па се опет обрати војнику: — Јеси ли разумео? Онда ми прича како је одређен да са војницима

— Као да се присети: — То је била твоја дужност, наредниче, да приметиш... — Разумем! — говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима. Радило се целога дана.

— Ситне ствари, господине капетане, врло ситне — говорио је командант — али када се наслажу, испада планина!... — Нови војници, резервисти — покушавао је да правда командир и

— Да, али зато имате капларе, поднареднике, потпоручника, и опет на крају треба све ја да видим — говорио је строго командант, отпоздравио кратко и у галопу одјурио суседној батерији.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Нисам још... (она поуми да каже: дорасла) навикнута на тај посао. Велимир јој стаде говорити о том почетном послу. Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду.

Најпре се посвршаваше неке дружинске ствари, па после један учитељ поче држати предавање. Говорио је и лепо и стручно и занимљиво, али учитељице често набираху устанца, пропраћајући по неке изразе шаљивим напоменама.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ Ту се змају ражалило, Ђевојци је говорио: “Хол’ ми, душо, вјеру дати, Да ћеш к мене повратит’ се? Пуштићу те твојој мајци.

“ 38. Јавор ишетао, Девојке гледао, Пак је говорио: “Која је ту моја, Јави се, девојко, Измеђ’ девојака.“ — “Ево ме, јаворе, Ал’ ти не ћу доћи, Док ми не сакројиш

злаћена марама, Нит’ је ткана, нит’ је исплетена, Већ од сувог саливена Дочуо их јунак Асан-ага, Па је њима вако говорио: “Ал’ сте луде, ужичке девојке! Што с’ чудите мом дивном оделу. Ја га носим, ал’ се женит’ нећу! 136.

Бан Стијено Јову говорио: “Да мој брате, сјајне мјесечине! Благо, брате, ономе јунаку Кога није на далеку драга; А моја је драга на далеку,

Сарајли Илија: Од јада је тамбуру разбио, Златне жице по путу губио, А терзијан у воду бацио; Терзијану тихо говорио: “Пливај, тони, златан терзијане, Како моја Лелија дјевојка!“ 138.

“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем, А зауздај уздом позлаћеном.

Друмом иду три делије, И међу се воде зборе Који б’ чему најволио; Најстарији говорио: “Ја б, паун’ма најволио“. Најсредњи је говорио: “Ја б’ прегачи најволио“.

Најсредњи је говорио: “Ја б’ прегачи најволио“. Најмлађи је говорио: “Најмлађи сам, најлуђи сам, Ја би’ секи најволио: Пауни ће

Најсредњи је говорио: “Ја б’ прегачи најволио“. Најмлађи је говорио: “Најмлађи сам, најлуђи сам, Ја би’ секи најволио: Пауни ће поцркати, Прегача се подерати, Мени сека довијека!“.

“ 193. Платно бели Будимка Девојка, Платно бели, лице јој се бели. Гледао је паша са чардака, Гледао је, па је говорио: “Покри’ лице, Будимко девојко, Са тебе се паше посвађаше, Седам паша, од седам градова, И кнез Рајко из равнога

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: Ош ли ти да крећеш, или да удрим? ЈЕЛИСАВЕТА: Али Филип је говорио текст из улоге! (Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип!

СОФИЈА: Није он то рекао вама, него Симони! СИМКА: Ја се не зовем Симона, него Симка! ЈЕЛИСАВЕТА: А Филип је говорио Симони, удовици из комедије Последње лето! СИМКА: Он се све време мени обраћао! ВАСИЛИЈЕ: Он у вама није видео вас!

ВАСИЛИЈЕ: Наравно да значи! Кад те је срео, коса ти је била острижена! Мислио је да си Електра! Он је теби говорио оно што Орест говори ошишаној Електри!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Концерат је обично почињао увертиром: Норма. Ја сам прво учио основну школу Берића – који нам је говорио и о нашим привилегијама и статутима. Кад сам код њега становао, окупљао је своју децу, увече, да нам прича.

Било је уживање слушати га. Говорио је као да декламује стихове Крсте Франкопана. Кад би отворио врата, продерао би се: „Анџела!

Зубранић је имао лепу сестру и она ми је читала Кардучија, и Леопардија, у оригиналу. Помоћу њеном и његовом говорио сам, после, талијански, као да сам рођен у том пристаништу.

Мене је спасло само то што сам мађарски говорио, али да су ме претресли и нашли у мене динаре, били би ме препознали и не бих био изишао читав. Шта хоћу тиме да кажем?

Међутим, атентатор нам је говорио, јасно, и са оне стране гроба. Као што је познато, атентатор је држан у тамници Терезијенштата и тамо му је, тобоже

Језик којим је атентатор говорио био је јасан. Аустријском царству било је одзвонило. Међутим, после атентата, Беч се расељавао у бање, према обичају

Највише ми је помогло то што сам говорио језик иследника. Полиција ме је, после саслушања, просто упутила у Бечкерек, у регименту, која је, за мене –

Сњарић је јахао мало накривљен. При прелазу Саве добио је метак, у незгодно место. Његов коњ, за све време док је говорио, ударао ме је њушком. Трепћем, а не би требало да трепћем.

Први сукоб са професорима имао сам на часу проф. Вулића. Он је, поред античке историје, често говорио и о античним песницима, и једном је поменуо да је Еврипид први који љубав приказује као страст да је, дакле, он,

„Мüнцхен.“ Овде се ништа није променило. Ја не разумем романофиле али ни германофиле. Цео сам дан провео по улицама. Говорио сам са официрима, исто онако мирно као и са кочничарима трамваја.

Могу баш споменути и портрет Анатола Франса, од Холанђанина Фан‑Донгена, о којем је Париз недељама говорио. Они, уопште, кад се деси каква шала, дуго, дуго, испредају из ње.

И можете бити уверени да ће на годину, ма нико не говорио овде о Ђорђону, Тинторету, а камоли Содоми, рећи да су и Давид, па и Жерар, па и Жерико геније. Све је лепо, редом.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац. „Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио.

Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац. „Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио.

Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица.

Народ га је поштовао као светитеља волео га и слушао. А кад би у цркви говорио реч Божју, сав би народ падао на колена и плакао, јер му реч беше силна.

у Рим, о цару, његовим сјајним дворовима, о његовом неизмерном богатству и о његову небројеном благу нико више није говорио, нити се народ скупљао да гледа и да се диви свечаностима које је приређивао цар, да би му својим блеском засенио очи.

„То је он говорио за мој живот“, сину му у глави. И размишљајући о том непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.

Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком. „Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.

Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима. — Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где је и кад је ово било, то се,

За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њиховом срамном издајству.

Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, — апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио. — Дакле, ви сте сад опозиција! — вели начелник. Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно.

тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио. Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати: — Чудне бруке!... Песме?...

Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем. Неки су утекли, али су били презрени од свију. После неколико дана шетао је онај са два жига

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли... »Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!... Видео девојку, допала му се и — држ' за руку... О, часни га убио!...

— Шта то радиш, чича? — запита Перу после обична поздрава. — Ето, синко, чиним оно што је и Христос говорио: вадим коров из пшенице док је још млада, јер после кад одрасте, ништа не помаже.

Чича Пера је сад нарочито говорио красноречиво, да се покаже пред војником како је и он »књижеван« човек. Истина, то је таштина, и чича Пера зна како је

видећи их такве, седе за сто и дуго ћуташе, а затим уздахну и поче да говори Јули: — Е моја Јуло, лепо је теби Глиша говорио да се манеш ти те лудорије, ал’ ти Глишу не хте да послушаш, онаку красну прилику пропусти само због женске лудости.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује шта хоће, него сам и сам говорио. Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити.

ЈОВИЦА: Па велим... ЈЕВРЕМ: Јеси ли ти о томе говорио са господином начелником? ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком?

ЈОВИЦА: Па велим... ЈЕВРЕМ: Јеси ли ти о томе говорио са господином начелником? ЈОВИЦА: Нисам! ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком? ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда... ЈЕВРЕМ: ...

ЈЕВРЕМ: Какве плакате? СЕКУЛИЋ: Па оне што смо штампали са потписом Симе Сокића? Знаш, што сам ти говорио да Сима Сокић објављује да му је Ивковић преотео жену? ЈЕВРЕМ (буни се): Какву жену? СЕКУЛИЋ: Жену Симе Сокића.

Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину! ЈЕВРЕМ: Па добро, ал' може човек да нас тужи за клевету. СЕКУЛИЋ: Може, не кажем да не може.

Онај Јовица и онако ми досади говорећи ми како би он требао да буде посланик. ЈЕВРЕМ (престрављен): Зар ти је говорио, бога ти? СЕКУЛИЋ: Јес', још пре недељу дана. ЈЕВРЕМ: Е, види га, молим те, он отишао од мене па право теби.

Знаш како ти је то у скупштини: ако говориш за владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио.

владин рачун, опозиција ће рећи да си глупо говорио, а ако говориш за опозицију, владина ће странка рећи да си глупо говорио. У сваком случају, не гине ти да глупо говориш, па онда...

ЈЕВРЕМ: А овај телеграм у новинама? ИВКОВИЋ: То је сушта истина. У телеграму стоји да си ти, газда-Јевреме, говорио противу владе и ништа више. ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе?

ИВКОВИЋ: То је сушта истина. У телеграму стоји да си ти, газда-Јевреме, говорио противу владе и ништа више. ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе? Па дабоме да сам говорио противу владе кад си ми подметнуо твој говор!

ЈЕВРЕМ: Говорио противу владе? Па дабоме да сам говорио противу владе кад си ми подметнуо твој говор! ИВКОВИЋ: Не кажеш ми хвала што нисам у телеграму јавио да си ми украо

ИВКОВИЋ: Ја ћу онда штампати твој говор. ЈЕВРЕМ: Ама, откуд мој, кад је то твој говор? ИВКОВИЋ: Ти си га говорио... ЈЕВРЕМ: Хоћеш ли да пошаљем депешу или нећеш? ИВКОВИЋ: Нећу! ЈЕВРЕМ: Е онда... да знаш... нема ништа више...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И тада је бивало свашта. Једном је накаљао с једним таквим. И бадава му је он говорио панегирик слободној речи, овај никако није био ни способан ни вољан да то разуме.

Али тек је слутио, политички инстикат му је говорио, да све то мора да ништа не ваља ни за учитеља, па, наравно, ни за њега. — Како да није брука! — вели Срета.

« Тако је постао овај други Сретин допис из овога села. Први, који је давно послан, али још није изашао у новинама, говорио је о тескоби и неудесности учионице и носио је ужасан наслов, гласио је: Просветне Варваре Убрик.

— Ама како, џанум — говорио би често ћир Ђорђе, па метне кажипрст на чело увек кад год би то видео или би се о том само реч повела — како, џанум,

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке.

Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се

Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој матерњи језик. За све је био туђин и стран, нарочито за толику родбину.

За све је био туђин и стран, нарочито за толику родбину. Истина, говорио би покаткад и здравио се с којим од њих, али више обичаја ради него што је хтео.

Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би: — Софкице!... Татина Софкице! И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде,

Он тресући се, ослањајући се и пипајући својим штапом, који је био масан, ишао је и једнако као будећи се говорио: — О, о Тодоро! Како си ми, Тодоро? Шта ми радиш, Тодоро?

и упознавајући кроз мрак поједине предмете, шамдуд до капије, степенице, испод њих врата подрумска, као самом себи говорио: — А а... још је то ту!

Ова је пак, ништа не слутећи, још мање о продаји куће, а сва срећна што је он, газда јој, дошао и час са њом говорио, једнако гунђала, себе грдила и корила: како то, луда она, да се не сети да ће газда доћи, кад уочи суботе она онај и

Да огласим! Нека свет види! Нека свет чује! И устаде. — Нека свет чује! — говорио је идући, онако у чарапама, и понесавши собом паре, које мати беше увезала у пешкир, ка отвореном прозору.

цуре млазеви воде, и почне гледати газду својим засићеним очима, овај би му онда, забацујући узду више главе о ункаш, говорио: — Е, сад иди!

Око ње, као увек, био је Томча и нешто јој говорио. Одједном горе, на капији, појави се отац њен. Софка од, среће претрну кад га спази, и у мало, заборавивши се, не

За Софку је јасно тај његов осмех говорио: „О, о, погле, ови баш почели да живе: погле како се удесили. А ја овамо могу без ичега.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Заокупише га питањима. Јан је наелак говорио чески, служећи се и српскијем ријечима које је запамтио у Котору, тако да га разумјеше.

Све што је даље говорио све им је мили постајао. Његове лијепе црте дођоше опет у склад. Пошто се обредише вином два пута, сердар се дигне те

“ Владика је говорио наелак; свака му ријеч бијаше одмјерена и измјерена. Видјело се из тијех ријечи да је одмах хтио заподјести разговор

Његуши сад заокупише Јанка и како је и шта је зимус радио и све редом. Он им је повиједао све потанко. Говорио је већ лијепо српски иако је мало заносио.

ћаше га драге воље својим рукама задавити тога „изрода, одметника, антикриста кога је Пшенел отровао“ — како је он говорио.

Тако је исто говорио и осталој чељади из свога браства, која се врзијаху на измјену по кући му и бијаху у забуни ради њега.

Цуца бјеше Радојев брат, што је петог дана с Владиком говорио. Озринић бјеше један од онијех те су у Дузи с Јанком у чети били. „А хоће ли која од нашијех женскијех доћи?

А онда, брате мој, иако ниједан није из књиге чатио, но говорио славу наизуст, као какву пјесму, ама је слава била много дуља.

Ђаволасти ђакон, кад је видио згоду, наведе говор на оно о чем је, два дана пријед, Мираш Владици говорио. Сердару би мучно да се о томе, у овакоме збору, заподјева, али што ће није мога замучкати ђакона.

Он покри лице рукама, па остаде тако. Адолф му поче говорити њемачки. Дуго му је он говорио, а за колико му је говорио, Јанко не откри лица. „Ама шта ћеш, Јанко, немој тужити, ни залуду се гристи. Фала Богу!

Он покри лице рукама, па остаде тако. Адолф му поче говорити њемачки. Дуго му је он говорио, а за колико му је говорио, Јанко не откри лица. „Ама шта ћеш, Јанко, немој тужити, ни залуду се гристи. Фала Богу!

Ја не знам, вјере ми, замјерке му нема, нити би му је нашла чија му драго шћер... Јучер је опет додио чојак и говорио ми...“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу.

” Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино. Један пут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити.

” Ждријебе познавши глас | њезин одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као и она да му отвори врата, али крупнијем гласом, и како оно није шћело отворити.

“ На то се вјереник ражљути, пак му рече: „Мучи, ничиј сине, ако си све досад истину говорио, ту си најпотоњу слагао.“ 10. СЕЉАНИН И ГОСПОДАР.

Кад овај царев син поодрасте велики, и стане са слугама и дворанима по шуми ићи у лов, он би често говорио: „Да лијепих дрва за гребеништа!“ или: „Да лијепијех дрва за угаљ!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А поноћ када би, утиша се блажени старац, и више ми није говорио. А када би јутро, и започе појање црквено, одмах просветли се лице блаженог старца, и, окренувши се ка небу, рече:

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Направили клику и клан, па групаше! А Вилотијевић коловођа свему! ИКОНИЈА: Боље се присети шта си говорио јуче! МИЛЕ: Шта сам говорио, молим, то је костатовано записнички, на огранку! Ми смо тај случај прорађивали!

А Вилотијевић коловођа свему! ИКОНИЈА: Боље се присети шта си говорио јуче! МИЛЕ: Шта сам говорио, молим, то је костатовано записнички, на огранку! Ми смо тај случај прорађивали!

ПРОСЈАК: Свет је направљен зато да буде добар... ВИЛОТИЈЕВИЋ: То сам и ја говорио, зговорнице, и то годинама... Ал, кажу другови, нисам ништа урадио... ПРОСЈАК: Тебе, видим, притисно велики камен!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе. Нећу после да сам ја крив, да ја нисам говорио, казао... А сад, ето она, и сад сама нека, како зна, говори, брани се... (Повлаче се у кујну.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити.

Ови добри благодетељ млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог

У излажењу, тихо осмијавајући се, говорио је архимандриту: „[Х]оди са мном, кукавче, да те не запопадне опет гди Маленица.

Силом би ме натеривао да ручам, називљући ме дивијим свецем, и често би ми овако говорио: „Упамти ти моје речи. Ти си сад лудо дете, зато гладујеш као сиромашки пас; мирски будући, нећеш меса да једеш, а кад

Мој простосрдечни игуман, с ким би год о мени говорио, ј заклињао би се да сам светац. Но, придодавао би к тому: „Бојим се, неће та светиња задуго дурати.” (Тако је и било.

латински језик, којега је почео био мало учити и знао је неколико дијалога илити разговора, пак би и[х] све преда мном говорио и толмачио би ми их. Баш као да су се договорили били да ме подстрекавају, нова некаква желанија у мени поджижући.

Он би ми често, познајући моје усердије ко ученију, уздишући говорио да жали што ја моју младост ту всује тратим. А мени би се грозило и самој мисли к срцу мојему вход допустити, такова

Ја сам о овом послу, како год овде пишем, покојном митрополиту Викентију говорио. Ево што ми је одговорио: „Ја знам да је то тако; али нека они ответ богу дају који су то тако узаконили; ми сад

Ако допустиш да се утопим, прими у милост и у отеческа твоја недра душу моју! „Ниси ни то говорио вели ми. | Молим га да ме се прође: „Што ћу ја с богом говорити? Зар је бог као човек?

Сверх свега и најпосле, што сам год говорио и написао, из праве љубови к добродетељи к человечеству и к сродним мојим и говорио сам и писао.

свега и најпосле, што сам год говорио и написао, из праве љубови к добродетељи к человечеству и к сродним мојим и говорио сам и писао.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак да он сам није разумијевао шта је говорио. Он је тако дваш-триш бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен

“ Тако се Бакоњи низао дан за даном у манастиру. С њиме растаху „липос, крипос, богољубнос, милос“, како је оно говорио стриц Чагљина; али је он слабо напредовао у буквару, чему није био он крив, нити је крив био добродушни ђакон Ловрић,

Безбрки суђа канда бјеше шаљивац, јер се често сви смијаху. Пристав је мало говорио, али је свакоме потврђивао главом. Љекар, одмах послије јела, закурњави дебелу цигару, гледајући слике по стјенама.

Говор је најпре текао о похарама. Судија исприча како су оплијењене четири латинске цркве те зиме у његовој области. Говорио је о чети Радекиној, која зимује по Котарима и по Приморју, а љети се станује по босанским планинама и допире чак до

“ Тако је говорио попијевајући, ваљда, полак часа, предушујући само кад би се заморио. Брне га похвали и поче тражити њешто међу својим

Брне им онда каза двије-три тамне изреке њекога светога оца, и каза им како их он тумачи. Докле је он говорио, она се двојица поглéдаху.

— проговори најзад Брне. У томе се врати Бакоња, који се не могаше ишчудити. Фра-Тетка окрете талијански. Задуго је говорио размахујући рукама. Брне се више и више ведрио, докле му, у потоњу, не заигра осмијак око усана.

откад се стари слуга подјетио, те бјеху навикли слушати његове разговоре без главе и репа, али је дотле увијек тихо говорио.

Брат о томе није ништа говорио, иако су га често питали. Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину.

Цвита је била благе, слатке ријечи, а Ивана као да много занимаше нова кућа, коју је задуго пажљиво прегледао. Говорио је да би је купио, јер му је давна жеља да има гдје у селу кућу и мало врта гдје би о љетњој припеци могао доћи на

Он је пак сам о себи говорио. — Сви кажу да сам добар човик, а ники кажу да сам рђав фратар! Може бити и једно и друго!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Ти што уче књиге и науке морају друкчије да се одевају. Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су

Не, онда кад су се први пут срели. Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да сада треба да покаже шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи

шта зна и колико вреди, и да треба одмах да се ожени; он ће му са својим пријатељима наћи девојку која њему приличи. Говорио му је да пише за новине, и шта све он очекује од њега, и видео је да га син не слуша и да се мршти гадљиво, као да

Како је Вукашин некада паметно говорио! Ко му не би веровао, ко се у њега не би уздао! Све, све сам уложио у њега. Кроз ледени вез Аћим поново гледа на пут.

Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! — Вукашин се загрцну и умуче. Говорио је да не ћути, да отац заћути и да се што пре заврши ова њихова прва и последња свађа. А добар говорник, пас.

Још тада, и много раније, започело је ово што се вечерас догодило. Само: да ли је све баш онако како је вечерас говорио? Па он је годинама мислио очевим мислима и живео његовим идејама. Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши.

Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши. Не, не мисли он онако како је вечерас говорио. Зар није лепо у овој соби, његовој соби, у кући, у селу на Бадње вече?

“ Замишљено је гледао у под. „Јеси.“ „А ако ти ја смрскам ту курвинску главу, а?“ Није је гледао. Говорио је врло тихо. „Лези ту и скамени се.“ Није веровао својим ушима.

Још мало ноћи ти остаје да ме мучиш, стално јој је претио у себи, у кревету — мучилишту, а њој говорио да поштене жене не наваљују на мужеве, да се само варошке курве понашају као она, и да је исту такву нашао и Вукашин.

Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру? Више од сата те није било у кући“, говорио јој у сама уста, а њено дисање осећао је по образима као пригушено, мукло смејање. „Осећам да ћу да родим.

Није ме волео. Копао је бунаре и ја сам много пута зажелела да у неком остане затрпан земљом. Говорио ми је да личим на мајку и да ћу и ја бити курва као она. Кад год се напио, тукао ме и псовао како се ни стока не псује.

“ придигао се на лакат. Вукашинове очи су се црнеле. Био их је упро у месец. Сенка у јамици отворених уста. Како је говорио, сенка се губила и опет појављивала. „Да му се не изгуби име.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Да није он то говорио?« не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње.

Осим јелена на ливади никога није било. Само је кроз ретке облаке лутао месец. — Да није то плави јелен говорио? — Дечак се окрете ка јелену, али уместо животиње виде само плавичасти стуб магле, и у чуду рашири очи. Шта је ово?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену господар Јевремову мисао, био на путу да потре сопствене огромне заслуге

Симу Нешића, терџумана са сјајним изгледима на успех, храброг више но што и легенда захтева, јединца, тумача који је говорио седам језика, лепог, пратили су изрешетаног Симу и, такође, изрешетаног Нишлију, плач и појање су се стапали са густом

Учени о школама а они, неучени, о другоме. Док је Карађорђе говорио, Добрача је схватао да се то, у тај час, остварује његова стрепња.

Примицало се подне каснога лета, Доситеј је говорио а одасвуд се, из безличног неба, отварао бездан блеска што се, над кровом Велике школе, сабирао у светлосни огањ а

Мек, одједном пун празнине, Рига је проговорио и, код прве речи, знао да ће успети: реч је била права а глас којим је говорио исто. Трептај задовољства, врхунског и безумног као да је љубавно, прешао је свим ивицама његовог бића.

Вучић је говорио речи које су погађале у срж: говорио је о Милошу, о самовољи која га је сасвим узела под своје, о осионости која га је

Вучић је говорио речи које су погађале у срж: говорио је о Милошу, о самовољи која га је сасвим узела под своје, о осионости која га је једнако гонила да изазива туђу

У ономе што је Вучић говорио била је истина, али и у ономе што није говорио била је истина; те две истине доста су се разликовале.

У ономе што је Вучић говорио била је истина, али и у ономе што није говорио била је истина; те две истине доста су се разликовале. Вучић је говорио о Милошу а ћутао о себи.

Вучић је говорио о Милошу а ћутао о себи. дуго га је познавала и добро упознала: некада би му веровала све што каже; сад му није

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

српском свету мирисала; Па би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те груди беле А мирис би говорио: Селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку! Малена сам...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик бубња“, говорио је Анаксимандер. „Кад би тако било, морали бисмо, путујући без престанка, стићи на крај света“, одговарао би му Талес.

Таква хармонија испољава се у саставу целе васионе. Полупречници кристалних небеских сфера о којима сам вам говорио стоје, као што сам то могао да израчунам из времена обртања тих сфера, такође у једноставним хармоничким размерама.

Док је он тако говорио, бацаху рибари мрке погледе на Милона и дошапнуше му: „Будало! А што даде ту највећу рибу џабе?“ „Не берите бриге,

Наше друштво пође, без Милона, ка дому Демокритовом у најбољем расположењу. Номофилакс је успут говорио само о вечери и тумачио Хипократу како се која риба бира, пржи, подварива, прелева, натапа, надева и зачињава.

„Смешљиви филозоф!“, развика се он. „Будала - ништа друго! Нисам ли ти, Хипократе већ говорио да у његовој глави није све у реду?

Куд год сам дошао, говорио сам са најученијим људима, поучавао се код египатских геометара и халдејских астронома и пуних двадесет лета прикупљао

Не само да се испунило све што је Демокритос о њима говорио, већ превазиђоше сва његова претсказивања: још за живота његова подигоше му величанствени споменик насред своје вароши.

За две године није се могло више приметити да је дошљак. Говорио је, без страначког нагласка, језиком отмених атењана, којима је и по своме спољашњем изгледу потпуно личио.

начин и другим речима, но толико јасно, одређено и тачно, да га Платон зачуђено погледа, јер тако савршено научно није говорио ниједан новајлија његове школе. Он положи руку на Аристотелово раме и рече му: „Примљен си у моју школу.

Кад је био у Атени, није посећивао онде њене славне људе, нити говорио ко је и како се зове. Није био борбене природе, нерадо се препирао, јер је сматрао да ко много речи троши, није у

центар непомичног Сунца, унутарњи круг П1, П2, П3 претстављао је путању Венере, за коју је веће Хераклеидес Понтикос говорио да се креће по кругу око Сунца; спољни круг Т1, Т2, Т3 предочавао је путању наше Земље, како ју је замишљао Аристархос.

„Ја сам вам до сада говорио о главном предмету арабљанског научног рада, о астрономији, али су се они прославили и у другим областима науке.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих,

Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија. А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас.

трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

— Још на фронту предосећао сам нешто чему нисам смео да погледам у очи — говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом — кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем

Како, брате, молим те, овде нема командовања. Па гледајући у мене: — Господину част и поштовање. Чичица је говорио јетко, ватрено и оно дрхтање видљиво се преносило са браде на главу, па на руке и цело тело.

Кажу из неког енглеског романа. Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи: — Е мој побратиме — говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала.

ге... генерала. — Море ти, бре, ти си антикрист, ти си опасан, ти си бунтовник. — Ја сам човек к'о и они. Говорио сам ја с министрима. То су а... а... а тр... тр... тр... тртови к'о и ми. Да нисам мутав и ја би' био генерал.

Разумеш ли ме сад? Ти си једак, озлојеђен, ти си страшан зато што си љубоморан. ти не би ни говорио да ниси љубоморан. Ја те познајем добро, ћуталицо.

и брзо нешто писао, па га тапшао по рамену и пустио га да седне и пије воде,; а он одобравао, све одобравао и говорио за њим и казао да познаје, него шта, све оне бестидне учеснике, а да је оног означеног дана био негде око парламента

Шта? То је, ето, Петроније Свилар, тај, пред вама, ту ето тај. Шта? А један од оне тројице из окова говорио је дуго и убедљиво о Петронију Свилару, коме је двадесет година, зидару, другом неком лицу, из другог места.

Онда је Петроније Свилар уведен натраг у собу и строго му нешто иследник говорио о закону и истражној процедури и заблуди и двојици без душе трећем без главе и није га ниједанпут у очи погледао већ

Ми стрепимо, препадамо се, немимо, умиремо, као да смо се родили, дошли на свет само да дрхтимо. Он је говорио: „Болестан сам, зар не видите? Шта је вама, зар не видите да ћу умрети; готов сам, још до јесени, шта ћете после?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Извабио бих један звук и подметао му најразличитије садржаје: и гле — увијек је одговарало! Тон је увијек говорио оно што сам ја хтио, увијек изражавао оно што сам ја носио у себи! Често сам се у дјетињству расплакао од музике.

образлаже двјема битно различитим побудама: она то чини, с једне стране, због „одмарања властитих менинга”, као што је говорио велики писац, или ради надражења властитог отупјелог емоционалног апарата, дакле из једне битне егоистичне побуде, и,

„Ви све комплицирате!”, говорио нам је. За њега се функција ума састоји у томе да упрошћава свијет, који је већ сам по себи прилично неуредан.

Дјед је једном био рекао, кратко, ауторитативно, као што је већ говорио: „Ово ће требати да се поправи!” Коса, безгласна киша што проткива сиву основу.

Још ми лежи у ушима слатка, смоласто удворна интонација његовог гласа, која се нарочито испољавала кад је говорио с дједом: у свакој његовој ријечи била је присутна тежња да угоди и стална унутрашња самоопомена да има посла с наглим

Савршено излишно страховање, јер сам већ и без тога био донио моју одлуку. XXXИИИ — Не брини, преболет ћеш! — говорио ми је искусан пустолов, још један одлутали син мога краја; један од нетражених ментора на које сам наилазио у младости.

Сви су одреда били смирени људи. „Погашени људи”, како сам ја говорио. При сусрету, дакле, бивало је и помало ганућа. Гледали смо се кратак час раширених очију, без ријечи, као да један

и њихове боре и гримасе, и изнад њихових ријечи, које су ми шумјеле мимо ушију као шушкање жутог лишћа, опет сам себи говорио: како ли се измијенио! Гдје је сад онај некадашњи човјек?

Брак из студентских дана. Вјероватно бивши Зиммерхерр. Немачки је говорио зачудо лоше, али с неком хваставом фамилијарношћу.

и само чека пригоду да одапне... А што се тиче Éмила Соуé-а, тачно си интуирао: неко је вријеме непрестано говорио о њему.

— Готово увијек — говорио сам му — на представе великих дјела поезије одлазим са зебњом. И најчешће се с представе враћам, с још једанпут

И то стријељањем у леђа. Но ни то није било особито ефикасно. „Фућкам ја на стријељање”, говорио је човјек одлазећи на стратиште, „ако сам претходно примио моју ампулицу Атханатика!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.

— Знам, али ће и тамо да убију. — Тхе... ја мислим једном се мре. А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив. После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. — А како да изиђем одавде?

— рече Ђурица, — морам да се журим. Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. — Шта си му то говорио ? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. — Па знаш...

»али зна да нисам рђав човек!...« — О, попо, да знаш како ми је то... Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... — Јесте, синко, знам ја.

Да ли он види за кога се ми мучимо? Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио. Само знам једно: треба добро отворити очи... Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...

Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. — Па ја сам ти говорио да није лако... — А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом!

Рај или пакао ? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо. Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја...

— Како? — Хе... како ? Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто. Нијеси више за њега. — Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. — Хм... је ли или није, ти не мораш знати.

— Пустићу те, ако ми све право кажеш... Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио. А са њим ћу се ја још данас нарачунати. — Јесте, казао ми је да те убијем...

Симо се исправи, машући оном руком, која је бодена. — Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узми паре и

остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Чим се свадио, ма̓м је то учинио, и отада није више имао са дјецом својом ништа; ни говорио није с њима ништа а боме ни они с њим. Тако то трајало три године да ни ријечце проговорили нису.

— Рекавши то, остави боцу. Свеђ је муж жени говорио: — Сада ћу ја твоју вјерност видјети. Жена је међутим шутјела. Када је дан освануо, оде муж у дрва, а жена остане код

Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је мио био, јер је дању био прстен, а ноћу леп момак, пак јој говорио: — Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке, него удри мноме о земљу.

— Добро, — рече краљ. Пошто они одоше, краљ поручи по Грбу. Кад Грбо дође, рече му краљ: — Е, Грбо, ти си говорио да мореш довести златна коња од краља ђаволског. — Нијесам, нити могу, — одговори Грбо.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш донијет струку златну краља ђаволског. — Нијесам, — рече Грбо. — Јеси, — одговори краљ.

— Добро, ја ћу за то дознат је ли истина, — рече краљ. Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш довести жива краља ђаволског. — Ја нијесам, — одговори Грбо. — Јеси, — рече краљ.

Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити.

Жао ми је било, па сам често у себи говорио: „Неста блага, неста пријатеља!“ А знаш како су се моји другови обогатили? Они су куповали боце рахатлука, а свака

Ждријебе, познавши глас њезин, одмах јој отвори, пак стане приповиједати како је неко долазио и говорио као она да му отвори врата, али крупнијем гласом, и како оно није шћело отворити.

било љети, извали се у лад од врућине, те прући све четири ноге и главу, а исплази језик, па промисли што је о кући говорио, и рече: — Гле, ма јесам ли ја луд? Ко ће за мене оволику кућу оградити?

Сиромашак пође, и пане му на ум како му је онај старац говорио да не иде на конак гдје је млада жена а стар човјек, „и ево ја умало главом не платих.

Идући тако дође сиромашак до једне мутне воде, па хтједе да загази, док му пане на ум како му је старац говорио да не гази мутне воде док не види кога другога да гази, па сједе на обали.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Имао је изванредно памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући њихова дела.

Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао. Говорио сам оцу: ”Ја могу да прекинем кад год хоћу али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за све рајске радости.

Ето зато!“ Мој пријатељ, поштовани Чонси (Сханцеy М. Депеw) ми је говорио о Енглезу коме је испричао једну од својих оригиналних анегдота и који га је слушао са збуњеним изразом на лицу, али

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Имао је изванредно добро памћење и изванредан приповедачки дар. Говорио је као гуслар. Не само да је врло сликовито описивао шта се збивало у Аустрији и Русији у време Наполеонових ратова, у

Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања.

” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола светог Илије када се вози кроз рај и да ли ја мислим да тај Американац

Словенац Кос, иначе мој тумач и учитељ физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког мудраца Аристотела, светлост извирала из ока и слала наоколо зраке -

Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био мађарски лутерански свештеник који је веома добро говорио српски, а у Панчеву је био познат по свом беседништву.

питање зашто нисам остао код куће или у Прагу и тамо учио, уместо да лутам по свету са мало пртљага и празних џепова, говорио сам им да су мађарске и аустријске власти попреко гледале на мене јер сам био на страни народа, а посебно на страни

зајемчених од стране цара као награда за услуге које мује чинио српски народ у току две стотине година. Говорио сам осећајно, а приметио сам и да је мој говор направио леп утисак на чиновнике који ми нимало нису личили на

То ме је ослободило и охрабрило па сам говорио без страха и искрено, јер сам веровао да говорим људским бићима чија срца нису окована гвозденим калупима које су

“Истина је,” - говорио сам у себи, ”да они имају неке занате, да имају вероватно нешто новаца и да, судећи по одећи, изгледају боље од мене.

догађај са питом као да ми је говорио: ”Михајло, ти си ”жутокљунац”; ово је твоје прво ”жутокљуначко” искуство. Развесели се!

знатно надмоћнијим турским снагама да пробију источну границу Србије, коју је он бранио у време српског устанка. Говорио сам јој и о Косовки девојци којаје по цену живота и слободе дошла на Косово поље да охрабри хероје који су умирали од

Био је то непријатан старац који је уживао у свом доњонемачком дијалекту који ја нисам разумевао. Са мном је говорио енглески, али по мишљењу његовог сина Кристијана, много горим од мога, иако живи у Америци већ двадесет година.

Ћипико, Иво - Приповетке

Спасоје иде увијек пред њом, не чудећи се већ ничему; охрабрен је честим виђењем. Био је с војницима и с њима говорио, и долазио је до самих тврђава, а за рђава времена заклањао се у војничке бараке, и нигда нико није му ружне ријечи

Она се отима, но он је шчепи за врат јаче и, тетурајући с њоме, нагна је на сандук. — Ту је! Наћи ћеш је у сандуку, — говорио јој подмуклим гласом од срџбе. — Чекаш да одем, да се можеш скитати по шкољу, а? Нађи ми мараму!

Док је проговорио, појавио се на дрским уснама једнога од његових другова подругљив смех: он је говорио поквареним наречјем. У тој невољи он се сетио мајчиних препорука и сав подао молитви.

Опет буде кажњен глађу под претњом изгона. Али он је већ отворено говорио својим учитељима да ће да оде; није ту њему место. А топло лето пожури ту његову одлуку.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Стога неће бити да је случајно што сам и ја код Црњанског често говорио управо о динамизму. То не долази из теорије коју бих сам заступао, него из предмета којим се бавим.

Писао сам и говорио о српском књижевном језику полазећи од искуства које сам стекао у проучавању наше књижевности, нарочито стиха.

А ми сами нашу традиционалну културу, говорио је Петковић, не само да нисмо добро проучили него јој исправно не приступамо, што је извор бројних неспоразума.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш. ЧЕДА: А ви сте говорили да има 12000 динара мираза. ЖИВКА: Па има. ЧЕДА: Ама где су?

Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију.

ВАСА: Оде! ЖИВКА (излази): Шта каже, бога ти? ВАСА: Шта каже? Ништа! Е, јеси чула, Живка, баш сам му паметно говорио, веруј, да је други човек, преломио би се, али оно је, брате, арумски тврдоглаво. ЖИВКА: Дакле, неће лепим?

ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: „Ако се већ решим да се женим, узећу само зрелу женску”.

ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: „Али госпођа је удата!” а он вели: „Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!” Говорио сам му затим: „Али то је поштена жена!” ЖИВКА (дрекне): Па и јесам!

А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!” Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да

Остави ти оно што сам ти ја говорио пре, оно сам ти говорио по министарској памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да

Остави ти оно што сам ти ја говорио пре, оно сам ти говорио по министарској памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да разговарам с тобом, то

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Чак и паше по својој вољи бирао и намештао. Па о оцу, који је у турско време од свих ага и бегова био бољи. Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио.

још занимљивији због врло специфичне улоге: служе за успостављање оних „досад непосматраних веза” о којима је Црњански говорио у своме песничком програму.

Црњански је говорио о „новој метрици” са „мелодичном, слободнијом линијом ритма”, а то је у ствари био један еластичније уређен ритмички

чланова у говорноме низу да се они одвајају као самосталне и затворене целине, по вредности изједначене, како је говорио Пешковски, с реченицом [. . . ]”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Поштен је као дервиш, тако ми душе — говорио је он сељанима често — а мрзи нас и либи се од нас не као каква мртва Туркуша анадолска, но баш као каква дивља баба!..

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер. ЕВИЦА: Ја нисам ништа разумела што је овај господин говорио. РУЖИЧИЋ: Сестро Мелеагрова, богом преобрашчена в ћурку! Небесна хармонија из Ружичићеви усти прелива се.

Краков, Станислав - КРИЛА

Пробијао је као оштрим одапетим стрелицама, и ударао широким камџијама. Ко је говорио о вртоглавици провалија? Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви.

Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане. Официру је греда смрскала главу. Неко је доцније говорио како је кундаком дотучен. Ко би још сазнао истину у рату?

И сат му се данас покварио. А најгоре, ноћас је уснио аван у коме су туцали његове поломљене зубе. Говорио је Душку да ће погинути. Нико у батаљону није сановник имао. Ипак је то морало смрт да значи.

Пио је расејано рум, који му је капетан Дановић за чај послао. Брисао је надлактицом чупаве бркове, и говорио да је републикански режим спасоносан. По небу се вукли бели облаци и окачињали о борове на гребену.

— Добро, добро. Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала.

Ровови се држе. Потом је и пук извештавао да је на ”Чепу” крваво одбијен непријатељски јуриш. Извештај је још говорио како на бодљикавој жици висе многа укочена тела, и како је земља пред жицом покривена стотином лешева.

Потом се трупама делило поуздање из штабова. — Ви сте између чекића и наковања, — говорио је официр из штаба. Тада ништа није пуцало и белац је задовољно разгонио репом крље.

Провидне, жуте капсуле се просуле по земљи. Поцрвенео је као девојчица. — Зар и на фронту? Говорио је како ларицин лечи од бубрега. Баба га је од године упустила. Под нагнутом стеном се пискаво свађали официри.

Ниже њих су превијали рањенике. Било је сломљених вилица, смрсканих стопала, улепљених власи и усирене крви. Неко је говорио о практичности шлема. Шуме су гореле на сунцу. Невидљиве бубе певале су. Рањеници су јечали, урлали или издисали.

Ужас када премаши јачину има сасвим необичан учинак на живце. Тако се тада војници сулудо кикотали. Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају.

Телефон је помамно дречао. Румени начелник штаба је једнако говорио да се треба кренути на осматрачницу. — Сад никако, можемо положај открити, — доказивао је артиљерац, који је уз

Велика љубав ширила се из њега. Али то је било само изјутра. Тада је и говорио. Проповедао је братство, бацао проклетства, звао на побуне, кашљао и најзад се смирио. Грмљава се удвојила.

Петровић, Растко - АФРИКА

у Напуљу, на Каприју, кад сам ручао у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело

Тако сам видео ја овога младог уништеног човека у посети код Швајцарца. Сигурно да је са домаћином већ говорио о мени пре но што ћу доћи јер се одмах чим сам ушао заинтересовао за моје путовање.

“ Ја сам приметио две ствари док је он говорио; наиме, да је њему необично стало до тога да пођем са њим, свакако само и једино друштва ради, и затим да мој

Да бих утврдио шта је узрок томе, ја сам пратио њихов разговор са највећим љубопитством. Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом.

је желео да ме одведе у црначко село, али тако да Швајцарац не дозна да он и тамо има познаника. — „Ја не волим“, говорио ми је он, узевши према мени одједном неки сасвим поверљив тон, „да моји бели пријатељи знају с каквим црнцима се ја

Н. их погледа мрко и лаганим гласом који се пунио горчином, срџбом и презирањем, као каквим електрицитетом, говорио им је, не дижући још босе ноге — страшне ноге — на постељу: — Грубијани, дивљаци, гапови, људождери.

То је говорио црначки, али са толико покрета са показивањем на мене и на моје бележнике, да ми је било сасвим лако разумети га.

„Ја сам им говорио само оно што они могу разумети!“ Нисам га убеђивао, прво, да у то не верујем, а онда да не желим забуне које су

Видео сам је тога дана неколико пута у дворишту; Фонтен је платио за њу родитељима, и чувао је за себе. Говорио јој са више нежности и срдачности но што белци обично говоре својим „мусама“. Мислио сам да је можда и воли.

Он овде, овако безначајан, и расплакан толико да га се ни Фонтен није сетио, ни овдашњи црнци сетили кад сам говорио са њима, свакако ипак згрће богатство, на онај тајанствен и невидљив начин на разне физичке слабости.

И уморан и успаван био сам задовољан да сам ту. Говорио сам себи у сну: „Лепо је да си ту!“ У поноћи смо продужили. Магла се разишла, небо светло и звездано, обасјано

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

После врло узнемирено дозва једнога рускога официра из своје пратње, пође с с њим упоредо уз друм и нешто му је живо говорио и показивао руком на косу. Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама.

У шуматовачком шанцу нађем цео штаб. Ту беше ђенерал Черњајев, пуковник Комаров, мајор Владан Ђорђевић итд. Говорио сам о положају шуматовачког виса; да рекнем сад коју о самом шанцу.

батаљона прве класе прођоше поред шанца и упутише се преко рашчишћене пољане оној шумовитој коси о којој сам напред говорио.

но у томе нам притрча Димитрије Антоновић Холштајн (он је ту био у шанцу за време првог јуриша искакао је на бедем и говорио војницима: »Ето, видите, јунаци, Турски куршуми не бију!«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог.

Ова успокојавајућа вест још више расположи ђенерала, он заборави шта је јутрос говорио официрима — и сад се пило и ћеретало. Ђенерал рече: — А, а, чини ми се Турци цy јуче разбили главу о Шуматовац. Затим..

Но поуздано се ништа не зна. Кад сам доцније говорио у Параћину са пуковником г. Драгашевићем о смрти мајора Велимировића, и изразио му моје чуђење да је покојни

Нико није говорио ни речице; чуло се само шуштање од корачања по лањском лишћу и пуцкање под ногама опалих сувих гранчица. Напред...

— Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одговопа он викну промуклим гласом:

Кад смо већ били прилично одмакли, Комаров, не дижући са земље оборених очију рече полако, као да је говорио сам себи: — Суђени час не пита кад ће доћи. Он улази на врата без куцања. Али ко му сам иде на сусрет — пре це нађу.

Ми га имамо, имамо га потпунце — и скупштина поче да виче: живео. — Затим нам је кнез говорио да он хоће у овако тешким приликама да говори непосредно с народним представницима, по примеру својих старих; спомену

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Командант батаљона вратио се однекуд и позва нас, командире. „Вечерас морамо да сменимо пешадију — говорио је. — Сада треба да изиђемо горе са командантом одреда, који ће нам одредити одсеке, да не бисмо ноћас лутали по мраку.

„Осматрај, осматрај!“ — чуло се како шапућу десетари. — Само кад се појаве, пуцати! Пренеси даље! — говорио сам полако. Настало је напето ишчекивање. У мени је навирало неко зверско расположење.

Врх је био у нашим рукама. — Децо! — говорио је пуковник Јовановић. Капија Слободе је отворена... Доцније сам дознао да је један вод из чете војводе Динића,

Чујем нечије радосне повике. Отворих очи. Испред војника био је пуковник Јован. Говорио је: — Честитам, војници. Сада се налазимо у нашој слободној земљи. Капија Слободе отворена је...

— Око топова не види се ни на један метар даљине... Ја не смем да дејствујем, јер можемо лако побити наше — говорио је командант артиљерије. Били смо остављени на милост и немилост непријатељу.

Затим га обухвати испод мишице и лагано повуче. — О, јо, јо, јо... Полако! Доуцемент! — говорио је Влајко правећи гримасу на лицу... — Ах... никад краја овоме! Он припали угашену цигарету и настави.

„После вас ни риба водом није могла да прође“ — говорио ми је. Али командант нашега пука, који се налазио негде позади, наређује да се пређе по сваку цену.

Иако је некада био националиста, сада је постао огорчен противник рата, који ће, говорио је, ма како се завршио, изменити менталитет целога поколења. То је извесно.

Трпео је он и шприцеве, гутао је солуције хинина, па је чак подносио и салварзан. — Ипак — говорио је — то ми мање штете наноси од хаубичког зрна.

Виши официри, из других павиљона, ишли су код управника болнице да се жале. — Шта им могу? — говорио је очајан управник — Они се положаја не плаше. Кад пођу одавде, направе ми још већи скандал.

У одређено време наишао је са капетаном „Фикусом“. Тада је управник одржао говор о реду, дисциплини, говорио је о казнама и најзад представио капетана Воју „Фикуса“. —... Од данас, господин капетан је собни старешина.

— Ама тај би запамтио док је жив — говорио је пуковник, али је и даље, некако с неповерењем, гледао Перу „Ђеврека“. Тога дана баш објављено је да ће једна руска

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

У поглављу Стихови своје књиге о Орфелину Остојић је (стр. 96—9) опширно говорио о обема редакцијама Плача (очевидно је штампарска погрешка када се на стр.

како је писао Мушицки, али и без потребне одлучности да сасвим одбаци архијерејску торжественост ризе речи, како је говорио такође Мушицки.

који је заборавио на своју веру, грађанину који је прелазио преко свих обзира и конвенција моралних и друштвених и говорио језиком романа Жорж Сандове, као романтичарски љубавник (в. Писци и књиге В, Бгд 1911, 42—3).

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију.

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да

— Немојте, дјецо, — говорио би покојни Мијо — за свашто одмах летити суду. Суд је суд!. Боле, насул'те се 'вође, у селу, пред својим људ'ма, јер

— Само док он ојача, док узмогне пјешачити, кренућемо се ми на далеки — далеки пут — тако је увијек Мијо говорио — не могу да гледам, како се онај Швабо шири по мом добру, како руши и оба ра моје воћаре и моју шуму, коју су ове

Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Вићо! ВИЋА: То је врло сумњиво! МИЛИСАВ: То је он! ТАСА: Он је! АЛЕКСА: Питам ја: је л' излазио где, је ли говорио с ким, шта је радио? Газда вели: завукао се у собу па нигде не излази. ЈЕРОТИЈЕ: Аха! ВИЋА: Аха! МИЛИСАВ: Аха!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

додуше постепено, у етапама, Караџићев ијекавски говор као темељ свога књижевног језика, иако је тим идиомом говорио веома мали део Хрвата.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

јој и казује јој колики је био пазар, који је од трговаца долазио, тражио и вршио обрачун, или од кога је он узимао. Говорио он то баби која би се увек тада, само да не би изгледало да она навлаш тражи од њега да јој он положи рачун, нашла

— Тако, тако! — говорио би он. А у томе његовом »тако, тако« било је као неке освете, задовољства према осталима у чаршији.

Сав срећан, кад би му се досадило код куће, он би излазио. — Код Младена... — говорио би жени и Јованки одлазећи и поштапајући се, како је одмах од капије им почео, онако чуван, изболован.

Младен се одупирао, бојао се велике цене, говорио како нема сад одмах готова новца, али, кад је стари Арибег тако ниску цену дао — само у инат наследницима — да је

Млађи брат, уређујући у магази понова купљен еспап, гласно је отуда довикивао и говорио колико је од чега довучено, а он би то овамо пажљиво, помно бележио. Уто дође ч̓а Марко. Видео га је кроз излог.

Зна се кад он даје. После би у меџлис. И тамо, ако неће остали као он, он би упорно, увређено, гордо седео, не говорио ништа, само ћутао. Као дошао само тек да је он у реду, да му се не каже што, да он са себе скине сваку кривицу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

гранчицу и говорио: »Као што ви обилазите богомољу, онако и вас свако зло обилазило!« (ЗНЖОЈС, 12, 304; упор. и ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

Ћипико, Иво - Пауци

Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито. —Па? —Повешћу те собом. Је ли вјера? —Вјера ти је. Доћи ћу!

Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.

је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.

и мене потварају с њоме, а праведна је.. . —Чудо божје, што она вас неће ... —Јеси ли јој говорио? —И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили.

” Кад пјевање престаде, газда Јово вели, онако као да му је онај час на памет пало: — Колико сам оној будали Ради говорио да одустане од тужбе, али што влах уврти у главу, не би нико, ни бог! Гдје ће сврака соколу нахудити?

Знао је да отац даваше на рачун сваке године, иако му раније о томе није нигда говорио, до љетос, ноћу, у пољу. Било је то пошљедње љето пред његову смрт. Сјећа се јако добро.

— И извади новчарку из џепа. Јуре се трже и устаде изненађен. — Не питам вам ја, нити сам говорио за да вам измамим... Зашто ћете ви мени дат'? Бог сачува' и тога!... — Па вратићеш ми!

— Младић је говорио чисто љутито. Жупник се изнебуши и застаде, загледа се у њ и стаде га мирити: — Имаш донекле и право...

Обојицу познаваше отприје добро. С трговцем шјор—Бепом говорио је неколико пута у његову дућану. Бијаше то човјек живолазан, свијетлих, избуљених очију што су се к'о на жеравици

Уто и Јуре приђе к њима. Сви остадоше на ногама. Задуго нико није говорио, а кроз прозор видјело се је како сипи киша и назријевало се натуштено небо.

Иво га поздрави. При вечери слушао је њихове разговоре. Жандар се тужио на силу посла. — Видите, — говорио је, — сад је све на нама... Дошле су наредбе и ради ђубришта и загона... — Па ди ћемо с гнојем? — прекиде главар.

Лугар је одобравао и говорио да нема „грдобасније чељади нигдје ча у њихову селу”, па закључи: . — Наопако, ако се нашем свиту пушча!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, махом старце.

Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом лакоћом читам јеванђеље и како ми рука са каламусом лако клизи преко

Не знам какав би изглед Прохор тражио за писмена човека, знам толико да овај просто не би смео да изгледа као ја. Говорио је да сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли

Знали сте, каже, да је властелин болестан. Могли сте и сами послати видара. Говорио је дуго о томе да је Лауш добротвор и заштитник, да је као такав и задобио рану бранећи овај крај од разбојничке

Сузе су ме голицале у угловима усана, осећала сам њихов слани и горки укус. Рекао је: гамад. Много пута раније говорио је како се ти проклети серби и меропси коте као зечеви.

Хтео је да се дичи са мном пред својим пријатељима. Показаћу, говорио је, свој српској властели ћу показати ко сам ја. Говоре како сам проста порекла и како сам властелинство на мачу

Потом су долазили к њему и говорили: 'Здраво, краљу јеврејски.' И још су га ударали по образима.“ Док сам му ово говорио није смео да се одмакне. Гледао је у земљу, очевидно поколебан.

ми је све Јакос причао о томе, а и он је био тада узбуђен, збркан и расут, а да и не говорим о томе да је очајно лоше говорио наш језик. Изгледа да је главни мајстор Стикриос замерио Јакосу што је Јуду насликао сувише одвратним.

„За ово треба буре“ — говорио је и задовољно се пљескао по големом трбуху. Од мила су га прозвали Јаки, због снаге, а можда због тога што им се име

Рекао је да ће Бог решити о њиховом животу и смрти, а они му се препуштају пуни љубави и поверења. Још је много говорио о вери, постојаности и уопште о таквим неразумљивим стварима, што ја нисам запамтио, или нисам имао стрпљења да слушам.

Спавао је данима, а затим је био готово непокретан: нити је шта јео, нити је шта говорио, само је гледао у неку тачку и ћутао. Враћао се из те своје море споро. Трајало је то читаве две године.

Сећам се да је говорио о Дабиши у Дубровнику, Ларенси у Константинопољу, Малверији у Солуну, близанцима у Новом Брду, а осталој деци у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

И Платон је, увијено, о том говорио, а његов и мој ученик Хераклеид Понтикос - ти га познајеш, зову га Парадоксологом, - смело тврдио.

„Треба измерити величину наше Земље!“, говорио је у себи Ератостен, и размишљао како би се то могло извести. Тада му паде на памет да јужно од Александрије, скоро у

А шта је то генијалност, то се може најочигледније растумачити на начину мишљења старих Грка. Кад сам говорио о Ератостену и Аристарху, не могу да не споменем - видећете одмах зашто - још два александриска астронома.

Ја сам више посматрао но говорио, а мој, први утисак о личности патријарховој скицирао у дневнику овим речима. Мелетиус ИВ средњега је стаса, али га

Са своја два закона открио је правила кретања појединих планета. Али му је његов геније говорио да, сем та два закона, мора још нешто постојати: заједничка веза која та поједина кретања међусобно везује.

Тек кад је, пред крај предавања, говорио о клими квартера и о мојим кривама, пројицираним на платно слушаонице, које су омогућиле да се све фазе квартерног

строгим законима космичке физике и тачно датирају он је, јер се радило о заслугама једног другог, подигао тон и говорио о мени и мојој теорији са толико одушевљења да ме је довео сасвим у забуну.

Али је руски, и у својој дубокој старости, говорио као Рус. Много лепих часова провео сам у дому Кепена и Вегенера, јер публиковањем њихових „Климата Земљине прошлости“

Када сам се годину дана после тога састао са Вегенером у Грацу и говорио са њим о инсбрушком конгресу, рече ми, да ме је онда узалудно тражио погледом по сали да му прискочим у помоћ против

Наука ти је дала - говорио сам сам себи - сретство у руке да гледаш у будућност наше Земље, али твоја властита судбина потпуно ти је скривена.

Појам наше слободне воље не може, изгледа, да се помири са комплексом оних, још непознатих закона о којима сам говорио, а из којих извире појам каузалитета који све што се дешава везује у један ланац.

Ја сам то већ учинио. Сада сам баш говорио телефоном са путничким одељењем Интернационалне компаније за саобраћај са Месецом.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Био је члан Преоднице и питомац Текелијанума, затим судски бележник у Баји. У младости је слабо говорио српски па је песме почео писати на мађарском, под утицајем мађарских романтичара.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мало срећа, мало читаоница, човеку се машта потхранила. Једном, кад је опет с одушевљењем говорио о живости своје деце, рече: „Шта граја, шта тутањ! кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!

Шта ћеш међ њима. Хоћеш тањир у шаке па од стола до стола у прошњу. Је ли то хоћеш?” Док је говорио, мајстор Коста узе пажљивије посматрати Срећка.

А Срећко је ведар. „Секу гледајте што боље можете; да оздрави, да је удате, и да јој дате мираз.” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита.

Једаред си у животу говорио јасно и кратко, онда кад си треснуо утијом у огледало.” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов,

Убица је признао злочин, казао је да је другог вребао, и плакао је док је говорио колико жали Станоја. У мраку јесење ноћи није добро распознао човека. Секу је најбоље тешио Срећко.

Зачудо, мајстор Коста се у први мах држао присебно. Сетио се да је то политичка кривица, и говорио жени да су и те какви људи за такво што седели у затвору, па и у тамници.

[То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил'

Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у касу и под кључ.

Раније увек лепо обучена, па и „намештена”, сад се сложила с мужем у врлини сиромаштва. Жупник је говорио да су Рајнхарт и његова жена један примеран пар, препоручивао њихов пример вернима, и тврдио да су у њему самоме утеха

Понекад је малчице више пио. [„Од муке што нема више старих Римљана”, говорио је извињавајући га, пријатељ његов господин Јоксим.] Али је зато врло мало јео. Чувао лепи свој стас.

Мене слуша, морам признати, али после опет удеси да ради друкчије... А Јулица, то је оно што је мој отац говорио: да неко може да бира ко ће и какав ће бити, а неко не може. Баш је тако с Јулицом. Ту се две крви нису могле слити.

Кажу да је изишао црвених очију. Сам је говорио: да госпођу Лазарићку може само више и више поштовати и волети, никако мање.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије.

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије.

(Чувајте се, Римљани!), но будући је овај био во, зато поменуто положеније да је један само магарац Валамов говорио, непоколебимо остаје.

долази од беса, будући да се често и бес с беседом дружи, и мужа до беса доводи, који је пређе при беседи »бре, седи« говорио; даље, да уста долазе од уставити, као да је нужно уста заустављати.

чува док је жива« УБЛАЖАВАТИ — хвалити, прослављати због врлине; називати блаженим; ублажавате судбину ових животиња »говорио је: блажена судбина ових животиња«. Из средњовековне црквене традиције наслеђено (уп. о блаженствима речи и грч.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Госпођа је имала једног зеленог папагаја који је, по њеном уверењу, говорио и кад год би он закречао: „ла-ра-ро-ра-ро-ра!“ госпођа би нам објашњавала да он то каже: „добар дан желим!

Сећам се једнога мога кума, који је имао три сина, моје другове, како је врло често говорио: — Овај ми је мудрица, њега ћу у професоре, — указујући на најстаријега — овога другога ћу у трговце, а овога

Комшија бакалин, који је досад говорио само о туђим предлозима, тек сад стиже да изнесе своје сопствено мишљење: — Ја бих њега у трговце, али не да буде

Тако, на пример, он нам је говорио дуго и опширно о основним начелима Христове науке. Ми смо врло пажљиво пратили његова предавања, тј.

петла у кокошку, и обратно, и онда никако чудо није што сам ја, као и многи моји другови, враћао се са табле где сам говорио лекцију са уверењем да сам добио четворку, а она се — јус у он, он у дебело јер, дебело јер у танко јер — на крају

Овако нам је говорио: — Један железнички воз, на пример, има да прође пут од Београда до Ниша. Лепо. Кад изведе тај пут, тј.

На часовима, кад би говорио о Душановој победи на Велбужду, као и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазивао

Професор нам је додуше говорио: „Само онај који се ослања на прошлост кадар је градити будућност“, али ја, ваљда стога што још нисам имао никакве

А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама, језерима и морима, и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских

Кад је говорио, подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се смејао, он је просто њакао.

мрава, верности пса, оштроумности лисице, филозофској стрпљивости магарца, — он је све то са таквим одушевљењем говорио, толико нам је густирао, да човек чисто добије вољу да постане животиња. Уосталом, ми смо ђаци то и били за њега.

је он лично знао једнога Црногорца који је много лутао по свету и знао пет страних језика да говори, али их је све говорио црногорским наречјем.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем... разумем! — говорио је командант. — Па се окрете нама. — Хитно одступамо. Са суседног сектора пешадија одступила. — Он се наједном замисли.

— чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон.

— Код оне у рову? — Ваше Величанство, ви се не смете излагати сувише. Ви сте потребни земљи — говорио је ађутант. — Кад могу да гину моји млади војници, није велика штета за мене, овако старог.

Већ заморен, Краљ је сео на један трупац и замишљено гледао преда се. Говорио је командант дивизиона како нам немачки аероплани непрекидно досађују, јер откривају наше положаје њиховој артиљерији.

Краљ слуша, клима главом и лупка једним штапом по земљи, па ће рећи: — Е, тако је... Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство...

Командант дивизије Терзић очајан је и позива артиљеријске официре. — Господо — говорио је он — наш положај врло је тежак и критичан. То и сами видите.

Стиже трговца, дохвати га снажно за врат и увуче у радњу. Затим, лупкајући га корбачем по рамену говорио је наглашавајући сваку реч: — Ја сам, пријатељу, дошао овде да купим, а не да се шегачим.

А? — развика се Лука. — Чекај, чекај, сада ћеш ти видети твој закон и твога бога — говорио је Лука сав црвен у лицу. Трговац махну главом, и журно пође излазу. — Ордонанс, задржи га! — Назад!

како оно... и да ће он мени да одузме батерију. Испадох ти ја најгори човек!... Наравно, он је говорио с разлогом, био сам крив, признајем, те нисам ни покушавао да се браним.

Ипак не слиним као ти: ко ће да ми огреје нану, ко бабу... сивоњу... рогоњу — говорио је Лука плачевним гласом, подражавајући Исајла. — Срам те било! Исајло и нехотице стаде мирно.

— Ниси?... Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? — говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије.

— Ама, ми ћемо платити. — Па ми смо иста вјера, не било те!... Шкиптару да платиш! — говорио је с презрењем. Онда се обрати Аранутину. Слушао је Арнаутин и климао главом узвикујући: „По... по“.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И утицајем интра-планетарних гравитација. Овде се одједном музика јавља као стварна чињеница, о којој сам малочас говорио, рекавши да су тела пуна звукова, и оркестрација.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— 3ашто би баш сви морали да раде исто? — говорио је, и уместо да следи Сунце пратио лет вилин-коњица и пролажење ветра кроз траву.

Лелујала се морска саса. Откидао комаде печења јастог и делио их веселом друштву. Једино Белутак није јео, није говорио. — Баш си досадан! — рече Хоботница, већ уверена да се залетела у избору мужа. — Баш никакав!

А кад је неко толико стар он засигурно много памти. Пегла је упорно захтевала наставак приче, и сат је неуморно говорио.

— Људи су нудили читава богатства да ме откупе, али сликар ме није дао... — Тај сат ми доноси срећу! — говорио је, али време је ишло: на златном орлу односио га је златни јахач. Стар и славан постаде сликар.

Никад га нико није с толико нежности дотицао нико осим брезе тако говорио с њим. Јесу ли недење или месеци пролазили, орах није знао.

— Не дам! — Онда је отмите! — наредио је богаташ. — Орах је из моје шуме. Моја је и столица! Узалуд је дрводеља говорио да је орахово дебло доваљао с врха Снежне планине, а врх тај није ничији. Узалуд се опирао.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

веома занимљиво схватање о небеском и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш, тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке.

Наравно, ко би данас делио царство по томе коме је оно „од кољена“ — тај би заступао идеал правде из XИВ века, како је говорио Светозар Марковић.

Стари појмови о епу као „народној поезији“... треба да се предаду у архив. Још Гете је говорио да „народна поезија није створена од народа и не за народ“.

Марко слуша, ништа не говори, на шатора не окреће главу. Кад га виђе Угљеша војвода, тад Угљеша ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство.

“ Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Кад га виђе војевода Гојко, таде Гојко ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство.

Тад се краље био покајао, Те је ријеч био говорио: „Леле мене до бога једнога, ђе погубих свога сина Марка!“ Ал' из цркве нешто проговара: „А чујеш ли, Вукашине краље!

Кад то зачу славни кнез Лазаре, тад Милошу био говорио: „Вала тебе, војвода Милошу! Вала тебе на твојој бесједи, истина је како што говориш“.

се Краљевићу Марко, па извади сабљу димишћију, па је метну себи на колена, и Јанку се онда окренуо, па је њему тијо говорио: „Чујеш ли ме, војеводо Јанко, и ти с њиме Уступчићу Павле!

крви наточио, с крви њему књигу запечати, па је даде пошти књигоноши, и даде му дванаест дуката; па је пошти Милош говорио: „Носи књигу бијелу Прилипу, на кољено Краљевићу Марку“.

Кад је Арап кулу начинио, ударио стакла у пенџере, простр'о је свилом и кадифом, па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју, куло, кад по тебе нитко шетат нема?

Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула. Сан уснила госпођа царица, ђе јој на сну чоек говорио: „Има, госпо, у држави вашој равно поље широко Косово, и град Прилип у пољу Косову, у Прилипу Краљевићу Марко; вале

“ Изнесе му сабљу саковану. Вели њему Краљевићу Марко: „Је ли добра, Новаче Ковачу?“ Новак Марку тихо говорио: „Ето сабље, а ето наковња, ти огледај сабљу каква ти је“.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Он је био тек недавно стигао из војске и још је увијек, по навици, марширао војнички оштро и говорио гласно и одсјечно. — А тебе не би, Николетина, да нам помогнеш у хватању ове дружине — прекори га кнез Ваљушко.

Онда ћемо ићи од чете до чете. Биће ту онда и пушка, торбица, војнички опасач. Нема ту шале, брајко мој. Стриц је говорио праву истину. Послије неколико дана прорадио је у Липову омладински курс и уза њ одсјек за курире.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Кад сам на мога злотвора, кога ми је ваљало гладна нахранити и жедна напојити, — а ја сам га клео и говорио да га нестане, И род му и пород погине, да му се ни имена не зна, те се цело истреби са земље, — и ова смртна ми

А други је пак хвалио цара и говорио да је од свега понајсиловитији цар заштоно он и земљом и морем, влада над свим људма у свому царству, и што му је

изношаху, и девет их међу се препираше се, а десети говораше им: »Та знате ли ви то, нисам ли ја вама много викао и говорио, подајте ви мира детету и ништа му зла не чините, брат је он наш, од једнога отца смо сви ми!

Зато и не примам твога обрицања ни га слушам ако што ми говорио. Гаврил Та ако и лепота мога промењивата зрака лична и глас ми што плаши те, — ал' то ти кажем да ове моје избесеђене

Бога и живота ми мога, како сам ја чиста девојка, нити за мушку страну знам, него тај што је преда ме био изашао и говорио је са мном кано друг и брат ми поштено из даљег стојећи. Врата није отворао ни на уласку ни изласку.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Тој ли искате?!... Ба!... У мој век... сал тој да бидне — неће!... Тако је говорио хаџи Замфир. А имао је и право! Није он то онако напамет говорио...

У мој век... сал тој да бидне — неће!... Тако је говорио хаџи Замфир. А имао је и право! Није он то онако напамет говорио... Као искусан и паметан човек држао је да сваки човек треба да се поучава туђом несрећом.

па јој излети папуча или нанула чак преко сокака, а лепи Перица само глади своје брчиће и пусти извештаченим басом (а говорио је обично са пола уста): „А јој, побратиме, пусти ме да умрем!...

— раздера се Дока и оде љутито, и остави запрепашћеног чорбаџи-Замфира, који се само крстио левом руком и говорио: „О, бог да чува!... О, Господи боже!“ ГЛАВА ДЕСЕТА У овој приповеци ово је први и једини дијалог двоје заљубљених.

и политичку, и социјалну, и смело се изражавао у кругу свом, у кафаници „Код препеченице“, где је редовно седео и говорио о бирећету лањском и овогодишњем, о општинским кошевима, о киши и суши, и желео сељаку кишу.

— Море, знао сам ја то — говорио је Милисав, опет у кругу својих, у кафаници „Код препеченице“ — да ће то бити оно штоно наши стари рекли: „Појео вук

Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и такорећи стереотиписало се. и само утолико уколико је код нас „свако чудо за

Шта је савета и карања прогутала за ту годину, — то само она зна! Отац Замфир је с њом врло мало говорио, а тетке и стрине боље и да нису, јер чим зину и отворе уста, оне јој само позлеђују ране својим хукањем и кукањем:

Тако је говорио већ од дужег времена и пустио да се то чује и даље, да допре до Мана. Па не само да се задржао на хвали речима него је

како се догодило, ама сасвим од речи до речи, по оној бачванској песми, која гласи: „Ја сам цуру молио и лепо говорио, а сада је дошло време — цура моли мене!