Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Отрчим, дакле, до говорнице на углу и окренем наш број. Јавља се маман, с једним невероватно природним: „Хало. о. о. о. о. о. о!
Хоћу да кажем, телефон су виђали једино у облику говорнице, па су се толико избезумили што га имају у својој соби да би само телефонирали и телефонирали! И сад, како се зезају?
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
по свом схватању, модерно; могла би да одговара опису Вукосаве, који Скитница даје у првој слици ВИЛОТИЈЕВИЋ, човек са говорнице ИСЛЕДНИК МАНОЈЛО, капетан ИВ пешадијског пука „Стеван Немања”, Дринска дивизија, Прва армија ТАНАСКО, редов у истој
ЦМИЉА: Ја кад на то помислим, сва се најежим! (Враћа се за шанк) МИЛЕ: Овај друг Вилотијевић, са говорнице! Зајдно смо ишли у занатлинску, били смо сјајни другови, пар екселанс! ИКОНИЈА: Какав пар?
СТАВРА: Чујем зглајзо ти онај твој! МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације! ИКОНИЈА: Друг Вилотијевић! МИЛЕ: Мој, због чега мој?
ЦМИЉА: Па је л ти не видиш ко је то? ИКОНИЈА: Колко ја видим, владика није! ЦМИЉА: Па то је онај са говорнице! ИКОНИЈА (седне): Вилотијевић? МИЛЕ (устане): Вилотијевић?
Ставра сам за столом, на који је спустио новине.) ИКОНИЈА: Кад га видим вако, без говорнице, не би га познала ни за два милиона! ЦМИЉА: Замишљала сам га да је висок.
Нашо сам ја излаз из оног што се десило! Није то тако страшно, ко што изгледа! Мислим то, што су ме смакли са говорнице. Овог ми момента синуло. СТАВРА: Па наравски да није страшно! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да ти кажем шта ћу!