Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тек кад кола савише у његову улицу и кад већ беху према њему он се трже. Одмах је познао, да је то »Голанфер«, хајдук — кочијаш. Заустави га: — Јеси ли ти, Голанфере? — Ја, господине. — Куд ћеш тако рано? — У Мојковиће.
— Куд ћеш тако рано? — У Мојковиће. — Диван пут, господине! Ако хоћете да се науживате — извол'те. Голанфер је то рекао од шале, али се врло зачуди, кад му господин Мојсило нареди: — Па причекај, ето ме.
Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо: — О, света, златна слободо!... Голанфер није смео да се обрне, ал' се чудио, шта то бунца господин Мојсило... Прошао је читав деценијум. Божић је.