Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Све изнад њих се запалило! Гледамо тај пламен високо изнад голети, гледамо тај пламен, - у њему још ничега нема! Ни онај ко нас води не зна хоће ли одозго да нам сине зора, или
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ову пустош, и дах мраза, дах голети, Ако жели да опстане, човек мора заволети!.... ЖАЛОПОЈКА ПРЕД ПРАЗНИМ ТРОНОМ Кад ми само падне на ум, ја
” „Тешко је, ал и лепо било волети, И слатко у срцу носити плам! Сад остајем пуста, ко на голети Ветровној дрво! Ох, знам, све знам: Ко се освети, тај се посвети, Ал светац је човек много сâм!
Ћипико, Иво - Приповетке
Сунце се нагнуло; сене се маслинових дрвета продужише, зраке су сунчеве светлије и блеђе, док голети одсевају у жару. Влажан лахор са свих страна проноси оштри мирис кадуље, вреса и зиморада.
голе кршеве гдје се орлови тиће, али они не иду тамо да ходочасте ни на какву славу, већ да заклоне главу међу оне голети. Кад одмакоше од границе, породица, уморна од пута и узбуђења, сустаде; устави се да отпочине.
Гледа пусте њиве, обрађена поља, и сјећа се труда и зноја док га је обрадио; и гледа пред собом огладњелу стоку што на голети скапава — нема чега да , се маши.. .и смрче му се у души.
Прво што запази сунце је, што непримјетљиво, поступице осваја комад по комад голети западне стране. Оно се рано родило тамо откуда је она дошла, на висима Црне Горе, али до доље још није допрло, иако је
Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим тугаљивјпл вапајем. Утруђени, попеше се на брдо.
А како га с вида губи, све јој је тјешње у души, док га најпослије заклонише градске голети. А град долази пространији: изнад њега зијевају мрке шпиље и дубоке стране, испрекрштане поточинама.. .
И над том складном питомином дижу се високе голети, крцате поточина, шпиља и гудура, чији се врси љубе с натуштеним небом оловасте боје, које је боје и земља гдје се
Убрзо, море и земља изједначише се у оловастој сивој боји, једнакој као што је стијење прекоморских голети. Марка још нема, а невјера очиглеце пријети; наслућени хладни западњак наједном јако духне, море се најежи и јаче
назиру се Близанци, једнаке величине, један до другога, са уоколо сијасет шкрапа, — сури, голи, на ударцу вјетра, чије голети за олује топи море.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
пример, оне чудесне прерођајне „провалије сна“ – уз то и „од бескраја обнажене“ – које се могу „пошумити“, као да су голети, „ужасним збиљама“ у којима се живи: Очи ће ти заувек остати заражене Ужасним збиљама које си негде живео, И којима
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ту не стиже ноћ, ну освијетли је огањ из пушаках, те ни показа многу неосвећену крв што је по голети каменој нациједи рука погане некрсти. КНЕЗ ЂУРЂЕ: А Ђурашко? ЈЕЛИСАВЕТА (за себе): Да није рањен? Да није пао?
Ћипико, Иво - Пауци
а што друго?.... — Немој тако, болан, Ждрале! Не видиш уоколо голети и крш, а гледај ограду! Што није уоколо овако? Ко је овај подмладак чувао и одгојио?
У одгојку, у прошарици, игра сунце и одбљескује се у претежитој бакарастој боји, и одваја се од пусте околне голети. И нигда досад ћутљива планина не осјети толики жагор, кикот и весеља напитих сељака; вична бијаше тек шапорењу
Ишчезаваше тако сјај, да га замијени сива свјетлост онакове боје к'о суре околишне голети. Иво се трже, испред очију му пролетају меке сјенке што се пучино часом стизаху и надође на њ сјета, као некака бона
владаше бљедикава свјетлост, у којој ишчезаваше ведрина неба; У том бљедилу једва се назријеваху контуре прекоморских голети, а пучина подрхтаваше у сјају и бојама дуге.
спарине, од велике врућине небо не бијаше плаво, већ превучено бјелином кроз коју је сунце још жешће упицало. Голети и суро камење, што се је од поднева надвисило над селом, жестоко отсијеваше у сунцу и од себе к'о да пушташе бијелу
танког облака и сунца лебдијаше небесни знак у раскошноме сјају, и пружаше се све до модрих, испраних прекоморских голети. Иво часком застаде. Силна чежња и туга јављаше му се из душе.
Очима је пратио сјенке што се гоњаху по пучини и круну свијетлих облака, који су се овили око крајева прекоморских голети, као да управо одонуд лолазе.
Најпослије дође на претрес диоба опћинских голети. Начелник сједећке протумачи о чем се ради и закључи отприлике: „Ја с моје стране нијесам за диобу с разлогом што би
рашчешљаних облака сјаје се и лагано плове прама сјеверу, у сусрет једноме оловастоме, што тек у заметку провирује иза голети на јужној страни.