Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина
Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!... Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари... Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Н о н а у к а ј е з ла м у к а , и млого гора него ко мисли! Чему смо привикли и што смо из детињства научили, то и тако хоћемо да буде и да остане, ако ће свет
” Овако благородне и велике душе о великим људма мисле и говоре. Верхови превисоких гора остављају далеко под собом црне облачине.
” — „Ух! Не говори то, Јупитеру! Уста и очи једовите! Ко би то рад имати? Зар 'оћеш да сам гора од змије?” „Кад ти се не допада, да ти дам зле зубе и нокте као у лава.” „И то је зло, нећу. Дај ми што друго.
и развраштеније нарава, а кад се ово у обичај уведе и отме мах, онда се и наука иста отрује, разврати, опогани и буде гора и вредовитија општеству него простота и варварство.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Вратите у шкрињу вунене чарапе - оне ће и босе преко снежних гора! Не спремајте им, лађари, једра и весла - оне ће и без лађе преко мора!
МРАК НА ПРАГУ Одавде, са овог прага, кад је ведро, види се море иза девет гора! А ујесен се спусти таква тама да ти је најдаљи видик онај стог!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” — „Ваше Величество, ми нисмо упливали у ту воду од какве наше силе и непокорности султану; но нужда нас приморала, гора него 1813. год. кад се нас пола у Сави подавило, а пола под вашу заштиту пребегли.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!... Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу...
Кад угледаше јасан пламен, Крушка се продера: — Нико да се није макао! Предајте се! Гора одјекну и врати му речи његове. Притрчаше ватри — нигде никог!... — Их! — цикну Турчин и ухвати се за главу.
Од судбине се не побеже!... — А побеже, брате, ја!... Не иди му на веру, веру му његову!... Дођи, брате, к нама!... Гора нам је и отац и мајка!... — Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити.
— рече Станко. — Чим земаљска правда помири небо и земљу, ето нас! А сад — збогом! Заврзан је певушио: Чим се гора заодене листом, А земљица травом и цвијетом И кад стигне јагње за пециво. Притегоше упрте, па се одвојише.
— Али ја не мислим, мајко!... — рече Станко. — Ја сам се одбио од куће и плуга! Моја је гора, мајко!... А кући треба домаћин, а не хајдук...
Да их половина роди мушкиње, то би било пет јунака!... Турци су, брате, паметни!... — Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!... Ево ја ћу ударити на двадесет њих!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И мени се чини Да негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца у првој тишини, у блиставој сенци смарагдових гора — Бледа, као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.
И пламен док хвата крвавијем сводом, И пуши из модрих маслинових гора, Гордо, са далеко раширеним крилом, Кружаше албатрос...
Сва гора паде... смрзну река... Али већ одмах, пред ноћ глуху, У шупљу трску залелека, И умре на једном листу суху.
Док у твоме врту дан очајно тиња; У тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња, А у теби хује риме моје песме...
“ МОЈА ЉУБАВ Сва је моја душа испуњена тобом, Као тамна гора студеном тишином; Као морско бездно непровидном тмином; Као вечни покрет невидљивим добом.
Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец. Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са
Увек је дошла гора смена, Увек туђ жбир на стражи! Глупост је тврђа од свих Вердена, А Верден слабији од лажи... Место хероја,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Однекуд пуше ветар, и то тих, топал, миришљав ветар, и шушти липа, и онда један јак вијор. И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица. И чујем шеталицу сата, и она као говори: „Јан-ко!
И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица. И чујем шеталицу сата, и она као говори: „Јан-ко! Јан-ко!
Од ње нешто блешти, и гора се раставља и гиба, и све мирише; и она се гиба и све се више упија у мене. Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
А гробље? Пуно. Што кажу: читава гора од гробова. Нарочито око цркве, једно до друго, па и преко друго — као да желе да пробију зидове и уђу у саму цркву —
— плаше се оне од ње. — Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба,
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
стоје она јадна, стара порушена и ољуштена дрвета и у дубокој, тешкој и уморној резигнацији гледају се немо, док млада гора расте неправилно и кржљаво.
Африка
Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана. Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан,
С друге стране реке је већ дубља и јача гора; улазимо опет у горњу ивицу прашуме. На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се
Негде бескрајна гора у пламену, праћена праскањем дрвета и дерњавом птица што одлећу. По нашој стази, док прелазе с једне стране шума на
Црњански, Милош - Сеобе 2
Па шта сад? Зар само ми да останемо, Исаковичи? Са владиком Василијем креће цела Чрна Гора. У Тријесту чека да пође сиротиња што је дошла преко мора, са албанских страна.
Ишла је од руке до руке. Ако је таква глумица имала фамилију у театру, обично је била и удата у театру и није била гора него друге жене. Ако није имала никог свог у театру, обично је, скоро сваке ноћи, легала са другим.
Он има извештаје руских официра, да је Чрна Гора голо стење, сиромашна земља, а владика прича о лепим, широким, пољима, плодној земљи.
Они, о росијским победама, певају. Сматрају да су Чрна Гора и Росија, исто! Владика зна да постоји хусарски, сербски, пук, у Санкт‑Петерсбургу.
Тек за време Петра Великога, хтели су да оду читави пукови, и цела Чрна Гора – а официри почеше да сањају, како се шећу, и како им се сабља вуче, по калдрми, али не у Бечу, него у Москви.
Теодосије - ЖИТИЈА
је отуда опет стигао у Свету Гору, сви који у њој живе, чувши за њега да је архиепископ по божаственој власти, од гора пустиње, од пештера и раселина камених долажаху к њему у манастир Хиландар, носећи радост заједно са жалошћу, хотећи
И тако сетан цео дан тугујући иђаше. Када је дошла ноћ и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима
И тако сетан цео дан тугујући иђаше. Када је дошла ноћ и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама
Када је дошла ноћ и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест
Када је дошла ноћ и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и
Када је дошла ноћ и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и Мати Бога мојега, од
и када је легао да се одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и Мати Бога мојега, од које се без
одмори, гора мислена и света, гора Божија, гора зелена, гора натопљена Духом, гора небу слична, гора виша од небеских гора, свима анђелским силама подобна, то јест свечиста Дева и Мати Бога мојега, од које се без семена, без људске руке, од
Потом и цар дође од пребивања у лову из гора у град, и пре свога дома дође у свој манастир, поклони се Божјој цркви, дошавши ка гробу светога, и радујyћи це због
Испод те стене иа којој преподобни стајаше, река С високих гора сходећи близу протиче. И једном, од снега и дажда великог беше набујала.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Северном варијетету припада Србија а јужном Стара Црна Гора, обе доскора посебне народне државе на различан начин формиране.
дрвена је кућа замењена каменом и високим „кулама“, које су врста малих утврђења. Ова кршна Црна Гора је доскора била без путева. Није било других до пешачких стаза по кречњаку, преко шиљатих стена и шкрапа.
Међу њима су се најпре укорениле демократске идеје, донете из Србије. Од 1878. године Црна Гора је држала део јадранског приморја са пристаништима Баром и Улцињом; трговачке везе са Которским заливом су постале
Бока је великим делом, као и Црна Гора, љути карст, који се одсецима и стрмим странама спушта у Јадранско море. На више од тих одсека је брдска и планинска
Шар-планина и Скопска Црна гора (Карадаг) одвајају овај варијетет од осталих варијетета централног типа. Али гњиланско становништво у горњем сливу
Поисламљивање које је захватило сву област и овде је продрло, нарочито онда када је Гора поисламљена. У овом је погледу највише учинио Синан-паша (Синадин) према психологији поисламљених хришћана.
Из ове се заравни дижу мали, усамљени масиви, поглавито од кристалних шкриљаца: Фрушка гора (539 м), Било (288 м), Папук (865 м) и Мославачка планина (489 м) Земљишни облици су исти као и у Шумадији и у
Црњански, Милош - Сеобе 1
ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН 28 ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА 38 В ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА 52 ВИ ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН,
” Не паде му ни на ум да помисли да га жена, код куће, вара. ИВ ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА Аранђел Исакович био је почео да се дави, у хладној води, заједно са једним коњем, што је предњим копитама прскао у
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.
“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н. за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.
се“ да трудница једе зечетину јер ће јој дете, негде сматрају (околина Шапца), бити разроко, а негде (Скопска Црна Гора), имати „дрхтавицу“.⁴⁰ Трудница такође не сме јести „начето“ место.
⁵⁵ У многим крајевима (Босна, Црна Гора, Херцеговина, Србија, Македонија), каже се да ће ово дете бити срећно, односно да ће бити „ајарлија“, и „кисметлија“,
Када породиљи нестане млека, она у младу недељу изговара следећу басму: „Дође гора на гору, дође вода на воду, дође стока на стоку, дође ријека на ријеку, дође моме Дмитру, на млијеко.
³⁵ Када дете не може да заспи, њему се још и угљевље гаси, а и баје: „Дува ветар преко високих гора, широких поља, великих вода, класастих јечмова, винограда; дува ветар преко лисица, курјака, зечева, медведа, срна,
460) — Дјелај колац као ти и отац. (Вук, бр. 1207) — Бог на небу, а отац на земљи. (М. М., 1973) — Од зла оца још гора су ђеца. (К-Љ, НБ, 1888, бр. 79) — Од зла оца и ђеца паликуће. (Павићевић, М., 1937, с.
Народ каже: „Образ цене нема“; „Човек све дава за образ, а образ ни за шта“; „Поштењак — вјековњак“; „Гора је брука него мука“ итд.
, исто, с. 81; Врчевић, В., Низ српских приповједака, Браћа Јовановић, Панчево 1881, с. 100; Уп. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета— Нолит, Београд 1987, с. 304.
77; Милићевић, М. Ђ., исто, с. 134—135. и 164. ³¹ Требјешанин, Ж., исто, с. 91—94. ³² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Нолит, Београд 1987, с. 343. ³³ Геземан, Г., Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње 1968, с. 134.
86. ⁴¹ Ивић, И., исто, с. 87—88. ⁴² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987, с, 351. ⁴³ Дучић, С.
Караџић, В. С., Живот и обичаји народа српскога, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Српски рјечник (1818), Просвета—Нолит, Београд 1987.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— А о другијем главарима племенским јеси ли шта чуо? — Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба.
— Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба. Права Црна Гора има седам племена: Цетиње, Његуше, Ћеклиће, Бјелице, Чевљане, Цуце и Пјешивце. То је све Катунска нахија.
Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и
Иако му из тога повиједања не бјеше јаснији однос владичин према народу, иако разабра да је несређеност у земљи гора него што дотле замишљаше, ипак осјећаше да је тај народ прожет здравијем, великим нагоном, који ће га довести до
веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“. — Тако је трајало више од пет година, па се чу да се Француз спрема на Русију и у јесен чу се његова грдна погибија.
„Отпиши му“, рекоше му они, „да Црна Гора не даје харача, но нека покуша да га сâм узме. А мјесто дванаест дјевојака, пошаљи му дванаест рогова од овнова, а
Оно, има и пословица: „Благовијест, приповијест“, али њека буде снијега још једном-дваш, па ће се зазеленити гора и јунаци дохватити планине, ако бог дâ насјећи турских глава! Једва чекам!
— А што сте се ту смрзле! — рече он. — Што не разговарате, или не лијежете? Иди лези, бабо! Ти си данас гора у лицу но икад! Хај’те! Крстиња, увијек слабуњава, бјеше у пошљедње вријеме веома олошала.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
била је само београдски пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и Херцеговини није било ни трага од духовнога живота, а
000 душа. Стара Србија је сеобама преполовљена; у Босни и Херцеговини влада тама и варварство; Црна Гора је у сталним борбама са Турцима и Арбанасима; Далмација, под Млетачком Републиком, преплављена талијанством, живи
У Горски вијенац Његош је унео и лично себе, много свога. Када је писао Горски вијенац Црна Гора је преживљавала тешке дане, као у време владике Данила, и кроз уста владике Данила у свом спеву Његош је казивао своја
час« српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и
После пет стотина година извршено је потпуно ослобођење српскога народа од Турака. Србија и Црна Гора су се додирнуле.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти
“ (1843, нов.) ПУТНИК И ТИЦА Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној
Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом, тицо, збогом!“ Он се стази врну. „Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.
1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.
“ Нека пљуска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скријем, Па олуји да се смијем.
(1844, јан.) ЂАЧКИ РАСТАНАК Неси, бреже, чудо ти за око, Не дижеш се до неба високо, Неси гора умилнога латка, Кад ко шеће да је шетња слатка, Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко
Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић
Још би дуго гледати те тео, Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек се смркне измеђ ови гора, Ту нек ми се ладна копа рака, Ту ће мене земља бити лака.
— Стреле, копља, бојни мачи, Јунак бије, а коњ тлачи, Звека, Јека, Вриска, Писка, Гором, долом, јунак врви, Гора, дола, сва у крви.
она врећа света, Испадоше брда свеколика, Начини се једина гомила, Начини се она српска дика, Дика српска, Црна Гора мила.
Ко да с' гора цела помакнула, У људе се дрва прометнула, Тако љуство ка мене нагрну, Ја га згледа, па од стрâ претрну, Није
ли ти Боже, Така врата, таке јегожине, Таке браде, така ока стрма, Таке јоште огромне гласине, Виче пусти, сва се гора дрма: „Стан', ниткове, стани, несретниче, Стани, уло, стан', безакониче, Стани, губо, стани, куго клета, Да т'
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
затварају ријека Сава, једна њена притока и, као трећа страна, линија бункера и ровова, ту се тек размахује битка, гора и страшнија, чини се, него дојучерашњи сријемскн фронт с друге стране воде.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
као што се у причама казује, полети, седне до њега на коња, обгрли га, и да обоје, загрљени, на месечини, преко поља и гора побегну далеко, далеко!... — На месечини, загрљени, далеко, далеко!...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора. На том је каму азијска гуја зубима кивним изгризукала цртама дивним јуначку драму.
Јер никог не мож' гора клетва снаћи, до заједно с њиме у рају се наћи? Ох, зато, боже вечне милости, не прости њему, ил' ником не прости!
скоковца бесна хука, испод окна Делилина што се стрми са висина, а камоли она јека, она дрека издалека, преко гора, преко река, да ће доћи сад до њега!
(Из драме Пера Сегединац) ЅАНТА МАРІА ДЕЛЛА ЅАЛУТЕ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ТИ
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила.
Кад она виђе, извади једну длаку из главе, баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ће ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет
него ме погубиш, заповједи да се три пута затруби у трубу да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи. Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи.
Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи. Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима н
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели него само зелене гране пред њима као гора.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
О, сачувај те, боже, с таквом женом живити! МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора. Отоич мал ме није столицом ударила. КУМ: Мал није? То је јошт добро.
После до шест недеља каља, ваља; али како прође шест недеља, помами се жена, и од оног доба сваки дан црња и гора. Па ако узживи јошт двадесет година, куд ћу онда? МАКСИМ: А какав ти је тај нови лек?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Ти мене с отим вређаш. Немој тако, пиленце моје. Треба малко да се умериш, ти си госпођа. СУЛТАНА: Гора сам него слушкиња код тебе, напустио си ове да ме каљају од главе до ноге.
ПЕРСИДА: Ту немате ништа сумњати, милостиви господине. Ако ви нађете да је боља него што је ми описујемо, гора јамачно није. СТЕВАН: Оћу ли ићи за чоу, милостиви господине?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У свести ми сјаји трина, гора сиња и самштина, са црвеном укосницом, полуплава и са птицом. Ништећи се собом самим, мислим зрачим - а ја тамим.
) - Од јутарњег гутљаја крижају се, претичу завијуци арије: Гором језди, гора, ппо... (Простор свјетлост креснула.
С ивањским цвећем, ливадо, истрај! У смерној тузи ромори гора. Зелени бреже, дугом заблистај и пламен свуци низ лице створа.
А очајање пустило лале разних колора: мрквиног тена, трешње пред брање, некоју с венцем снега са гора, понеку црну, рујних је тушта Изворци њини њина су ушћа. Увелих врежа суши се гроза.
Зар лаком римом - није пчела сврака! да крпим цаће, Творче пчелињака? Тек привид то је да це варком чара, а гора није она гора чарна. Док израз тражи сила несазнајна, Пастирак тужни шта ли би да ствара?
да крпим цаће, Творче пчелињака? Тек привид то је да це варком чара, а гора није она гора чарна. Док израз тражи сила несазнајна, Пастирак тужни шта ли би да ствара? Са жалбен-ткања не диже се звоник.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун.
Брзо се кради из твојих двора, обасјај земљу у ноћи благој, у сребро окуј врхове гора, а ја ћу поћи мамици драгој. Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.
БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ На крају земље планински ланац, диже се гора, зелени џин, у гори лежи дубоки кланац, тамо се крије чаробни млин.
“ И најзад Мачак, побједник мора, стиже до земље ледених гора, у крај сурове климе. Тамо га срете с бјеседом красном чудан господин у фраку масном, пингвин, министар зиме.
“ Најзад се дигоше увис око њих вјетар свира, путују изнад гора на змају од папира, на змају чудних шара у правцу Килиманџара. Најзад — спазише брдо високо, под снијежном капом.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Устале су пчеле, подигло се цвеће, Са далеких гора поветарац леће; У мирису цвећа, у бисерној роси Он вам свако здравље и весеље носи.
По пољима травним разлеже се јека, Одјекује небо и гора далека. И кроз тихе равни поточић кривуда, А песме и свирке разлежу се свуда...
У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно
К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас... Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас
у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и светове благосиља.
СУМОРНИ ДАН Киша сипи... У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
му сиве питали га да л 'је убијен он рече био је убијен сад више није Синаит у Горњаку Кажем Велика је Синајска гора иако није од једне иконе већа гле стуб по средини и борова раст око свете Катарине не гори више жбун не тражи
Планина никад није била голија. Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки пањ исклијало је оно што се спремало на сусрет
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Њега је вазда побеђивала Стојанова речитост, па и сад он немаде шта одговорити, знајући унапред да ће соба бити све гора и све нечистија, ако се он сам не прихвати метле.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
70. Гором иду Петрови сватови, Гором иду, гора јектијаше; Пољем иду, поље звечијаше; Селом иду, село страх имаше Од љепоте господе сватова. 71.
“ Одговара из бостана када: “Што је небо — да ли је лист артије, Што је гора — да су калемови, Што је море — да је црн мурећеп, Пак да пишем три године дана, Не би моји исписала јада!“ 113.
“ Два су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха зелењаше. 129. Славуј чедо, не пој рано!
су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха зелењаше. 129. Славуј чедо, не пој рано! Не буди ми господара. Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити.
“ Цура сађе у поље зелено, Сунце скочи на брдо високо — Од сунца је гора усахнула, А од цуре срце у јунака. 150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване!
154. Девојка је крај горе стајала, Сва се гора од лица сијала, Девојка је лицу говорила: “Давор’ лице! давор’ бриго моја!
“ — “Појди збогом, мој невољен соколе!“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те ју метни у недра, Како копне она
182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од јада дјевојачког. 183.
186. Паун пасе, трава расте, Гора зелени; И гора се листом саста, А ја немам с ким. 187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима;
186. Паун пасе, трава расте, Гора зелени; И гора се листом саста, А ја немам с ким. 187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
А у руци му нашли видову траву! Не чују... (Светлост се полако гаси) Завеса Крај Јелова Гора, 6. априла 1985.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
СТРАЖИЛОВО Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
И, тако, без мора, прелићу живот наш, зорама Фрушких гора. И, тако, без пића, играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.
Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири, свему што је било сазидано уврх гора? Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925.
тога сетим, зуји она песма коју је наша сиротиња певала кад је Аустрија била напала Србију: Аустријо, нека, нека, тебе гора судба чека.
Пандуровићева критика, једина, није била простачка. Много је гора била инсинуација да је наша литература неморална. Ту тезу су заступали многи тада, а нарочито је то била теза
пастира, са мало разумљиве афектације, знам да су плави зидови небеса огромнији; видим звездане површине река, шума и гора, и осећам да ћу једном, тешким кораком, ходати по њима, давно заборавивши све ово.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој крчаг па пође доле по воду.
Ја сам ти лепо казала да ћеш се кајати. А пекар, како онда, тако и сад, кад у пролеће гора листа, кука; а народ, по његову кукању, рачуна пошто ће бити жито и хлеб те године.
“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!... Над њоме пламти ускршња зора, А на њој Црква ко златна гора У руменоме сјају се купа— И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже велики!
„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака
Хууу!... Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.” Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек,
Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Наступају њиве. Улазимо у планину од кукуруза. С обе стране пута подигла се недогледна гора... Ништа не може радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу
Сунце греје, ветрић пирка, па заљуљује суве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веселим шумом; кр!... кр!... пуца корење, под једром девојачком или снажном момачком руком; ха... ха...
Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед.
Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед.
А над тобом се наткрилила зелена гора, окићена сивоплавим драгим камењем, које се не прелива, али ти је његова сива »маглица« дража и лепша од каменог
сивоплавим драгим камењем, које се не прелива, али ти је његова сива »маглица« дража и лепша од каменог блеска... Гора, као босиљак!... Купите ме купиоци, Заклаћу вам шарку коку И петлића без репића, Који не пева....
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ево и зиме: прве без доброг мачора... Знам — отишао је преко вода и гора, Замакао је друмом, између топољака, Изгубио се иза ниских облака, Препловио је мора, велике океане, И отишао у
пумпи дванаест месеци довлаче Воду из смолнице, из глине и иловаче; А ветар, чија радионица је усред Зелених Гора, Брине се о раду и одржавању мотора.
По вејавици, по снегу и магли Ишли су, дању, ноћу, преко гора, И падали, крај стаза, изнемогли. — Мало их се живих пробило до мора.
Србија, Црна Гора и Босна Држе да је промаја смртоносна. Како ли је било нашој светини Вековима, на балканској ветрометини.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Гаутіер Она коју волим сада је сред Кине, У хладној тишини вечно снежних гора, Сама. Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора.
Каткад, као зрак месечев, мине Пустим одајама усамљеног двора. Ту тугује она чекајући мене, И са својих гора од снега и леда Уздишући за мном болећиво гледа, И у слаткој чежњи неосетно вене...
И снова месец трепери на води, И спава река, и поље, и гора, И свуд тишина што крепи и годи. — Исток се ведри, звезде гасе... Зора.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири! Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада
Споменик је вашега јунаштва Гора Црна и њена свобода! ИЗЛАЗИ ИГУМАН СТЕФАН МЕЂУ НАРОД. И НОСЕ ЗА ЊИМ ДВА МОМКА МЕЂУ СОБОМ ЈЕДНУ СИНИЈУ И НА ЊОЈ
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
О, то је тајна и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само.
Отишли су мирно, не знајући куда, Прешли преко поља, кланаца и гора, И орлове наше проносили свуда Од прагова својих до далеких мора. Побијена децо наше земље здраве!
Можда тихо, плаво, разнежено вече, И дах што поноћном тишином потече Преко гора, поља, урвина и хрида. Доста нам је игре непотребног стида. Шта се најзад њиме и на крају стече?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Састале се двије бановине: „Црна Гора и Приморје равно, па обје заједно не могаше исушити овлико ракије; а да сам ову боцу ставио пред двојицом смиренијех
свуда умнимом) развијао се листак по стаблима; побрђем, бијели цвијет окитио грање, па чак и по планинама, четињаста гора труњаше увехле ките да их замијени свјежима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
). Поређења могу да буду и поетске лепоте (Оденуо се као гора листом, Нагиздала се као ливада о Петрову-дне, Оправио се као липа у пролеће, Чиста пшеница као да је голуб зрно по
Лети као кунина. Нагиздала се као ливада о Петрову-дне. Ођевен као цвијет. Ођео се као каћун. Окитио се као гора листом. Оправио се као липа у пролеће. Оста један као пањ у лазину. Порастао као конопља.
— Ко ветар сије, буру жање. — Зло рађење готово суђење. — Од лоше њиве — чанак сочива. — Зла работа гора плаћа. — Ко се пса не одбрани, не умоли га. — Змија, кад не може да уједе, репом ошине.
— Лонац ћеш познати звонећи, а човјека говорећи. — Лијепа ријеч гвоздена врата отвара. — Гора је рана од језика, нег’ ли од мача. — Ко хити врат ломи. — Хитња је вражије плетиво. — Брза кучка слепе кучиће рађа.
— Људи се по одјелу сретају, а по памети прате. — Клони се луда као и света. — Више луд мисли, него што гора листа има. — Зао ум, готов суд. — Луда памет, готова погибија. — Будалу ће и пас на ланцу ујести.
— Ко умије тому двије. — Права преља и на криво вретено зна прести. — Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче. — За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт.
— Права преља и на криво вретено зна прести. — Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче. — За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт. О ПОЧЕТКУ — Ко започне, његова се броји.
— Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче. — За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт. О ПОЧЕТКУ — Ко започне, његова се броји. — Какав почетак, така и сврха.
— Какав почетак, така и сврха. — Златна сврха злати и незлатан почетак. — Зао почетак, а гора сврха. — Што се не почне то се не доспије. — Ко добро почне, он је на пола радње. — Тко добро почне, боље сврши.
— Да је стећи кô што рећи, сви би богати били. — Међу реченијем и стеченијем гора је по сриједи. — Боље је и мало с благословом, него дато с проклетством. — Боље је немати него отимати.
— Туђину се хвали а својему се пожали. — Дрво се на дрво наслања, а човек на човека. — Гора се с гором не састаје, а човек с човеком вазда.
— Боља је поштена смрт, него непоштен живот. — Ко хоће да га други људи поштују, ваља најпре сам да се поштује. — Гора је брука него мука. — Туга се не лечи срамотом. — Ништа боље од поштеног имена. — Поштено име не гине.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
БАШ-ЧЕЛИК. 147 2. ЋЕЛА. 156 3. ГВОЗДЕН ЧОВЈЕК. 158 4. КУМ РИБА. 161 5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА. 163 6. ВИЛИНА ГОРА. 165 7. ТИЦА ДЈЕВОЈКА. 167 8. ЦАР ХТИО КЋЕР ДА УЗМЕ. 168 9. ТРИ ПРСТЕНА. 170 10. ЗЛА СВЕКРВА. 171 11. ОПЕТ ЗЛА СВЕКРВА.
105. Сам лончић у пољу ври. 106. Сва гора покисе, а четири прута не могоше. 107. Све по кући изгоре, а кућа оста. 108. Сивац море прескочи ни копита нескваси.
” „Разбиј ме!” одговори му орах, и | како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за њима у поћеру.
је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила.
Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет
оно је чудовита гора, што преко дан сијева а по ноћи гори, и когођ к њој пође да види што је, остане у они трем мутав и на оно мјесто
Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му | рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба га уведе у некаку авлију ограђену костима
кажи ми што она гора гори.” Она му одговори: „За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора.” „Како каква је?
кажи ми што она гора гори.” Она му одговори: „За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора.” „Како каква је?
него ме погубиш, заповједи да се три пута затруби у трубу да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи.” Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи.
” Цар то послуша особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи. Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима и
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели него само зелене гране пред њима као гора.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Преко високи[х] апенински[х] гора и кроз именовате градове предивне тосканске державе, друге недеље, на наше воскресеније, дођемо у Ливорно, гди
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ни тога се не цећа, али це цећа да су тада, у претпролеће 1804, снегови на Авали трајали а гора била сва пуста. Бела су била небеса, бели ветрови, беле светлости над Дунавом и Савом, и та је белина скривала
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Буди к'о птица са сјеверних мора, Становник магле и острва леда, Што пјева жудно измеђ' ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад
А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси
Још бих дуго гледати те хтео! Ал' кад ми се веће смрћи мора, Нек' се смркне измеђ' ових гора! Ту нек' ми се хладна копа рака, Ту ће мени земља бити лака“...... Збогом остај, красно Стражилово!
“ „Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут' листом, Сунце синут' како није давно“ Одазва се: - „Ох, сунашце славно!
Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?
Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема!
И мени се чини, Негде далеко, преко трију мора, При заласку сунца, у првој тишини, Тужна у сенци смарагдових гора, Бледа као чежња, непозната жена, С круном и у сјају, седи, мислећ' на ме...
На цветној обали морској они су седели често У светле вечери мајске. Са тавних коринтских гора Ветар је мирисним дахом мрсио њихове власи; И они слушаху с чежњом шуштање мирнога мора.
шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа; Док у твоме врту дан очајно тиња; у тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња; А у теби хује риме моје песме...
“ с пуно страхоте Глас му захори... Голгота гори! Над њоме пламти Ускршња зора, А на њој црква, к'о златна гора, У руменоме сјају се купа; И к њојзи ступа Свет будућности с далеких страна.
Не схватају они ту трагику бора: Ни пустолов врсни, ни блудница часна. Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа преласна.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
На средини непрегледне равни крута се је гора узвисила, основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине
На средини непрегледне равни крута се је гора узвисила, основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине свјетлости сви погледи и воображења у поњатност
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао између маслина, луд корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
један људски живот уложен у то да се одржи на лицу једна доста прозирна, сасвим двојбено укусна образина, често чак и гора него што је рођено лице!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.
Их, душу ли му, што плаче гора за 'ваким јунаком! А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би
»Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...
— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена! А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему. Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.
Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.
Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи. Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања. Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред
завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја...
Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће... Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном слетлошћу сунчевом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Оно је чудовита гора што прекодан сијева а по ноћи гори, и ко гођ к њој пође да види што је, остане у они трем мутав и на оно мјесто
Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба та уведе у некакву авлију ограђену костима
разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: — Ма, жено моја, кажи ми што она гора гори. Она му одговори: — Забога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора! — Како каква је?
Она му одговори: — Забога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора! — Како каква је? — упита је он опет, а она му одговори: — Да ко гођ онамо пође, остане мутав и удуречен, па сам се
ме погубиш, заповиједи да се три пута затруби у трубу, да чује сватко и ко хоће да може доћи да види, па ће поћи и гора да гледа ђе цар цара губи.
Цар то послуша, особито да види да ли је истина да ће и гора поћи да гледа ђе цар цара губи. Па онда свеже Соломуна и метне га на једна проста кола, па га са својим момцима и
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели, него само зелене гране пред њима као гора. Цар се томе врло зачуди и увјери да је истина што му је Соломун казао, па заповједи те се затруби и трећи пут.
Ту ћемо се наћи. Сватови се зачудише: где ће бити та гора што плаче. — Идите ви само напред, — рече млада — ја ћу вам већ показати где је то место, иако тамо нисам била.
ЦРНОГОРСКИ ПОП Кад је Црна Гора увела да свештеници морају бити изучени, бива морају свршавати богословију, а који није свршио да иде у мир, био један
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И два ока к'о два црна мора, Обасјана снагом и животом, К'о тишином говор древних гора, Као цвеће бојом и лепотом. Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне
А из цвећа, а из снова, Мелодије и звукова Оживеше земље, мора, Цвет непознат белих гора, Ново небо, страни врти, Стара љубав, млада нада, Коло мисли, игра јадâ, Замисао глуве смрти. Свирала је.
Ноћас су ме походила мора, Сва усахла, без вала и пене, Мртав ветар дувао је с гора, Трудио се свемир да покрене. Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва
И пођосмо дале, у крајеве нове, Кроз дубодолине и висове гора, Да наше орлове и наше топове Пренесемо смело до сињега мора.
крај Јадранског мора, И њихове груди са седамн'ест рана, Позивају себи децу нових дана, Враћене орлове са албанских гора.
Дани борбе и љубави и висине, Дани рада и идеја и полета Попадали по младости, те се чине К'о предео мртвих гора, којим шета И лагано и свечано дух тишине.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Недавно, једно ново откриће је објављено уз заглушујућу буку али се показало још једном “тресла се гора, родио се миш”.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
године молили за мир, пошто су их поразили српски граничари. Причали су ми да је иза Карловаца брдо Фрушка гора које је често опевано у српским песмама. Тада сам први пут посматрао ово брдо из близине.
Моја собица у Норфолк Стрит улици била је тужна и хладна, гора него и моја таванска соба у Прагу. Дању ме ни соба ни њено суседство нису привлачили и милије ми је било да лутам
су се често чули, а односили су се на догађаје за време балканских ратова које су водиле против Турака Србија, Црна Гора и Русија. Трећа би исплазила језик на мене или би направила неку ружну гримасу.
Ћипико, Иво - Приповетке
Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
као кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са гора.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А да ствар буде још гора, сазнало се да је Станковић био приморан да текст у самој штампарији при крају скрати за, отприлике, два табака.
Лутам, / још, / витак, / са сребрним луком, расцветане трешње, / из заседа, / мамим, али, / иза гора, / завичај већ слутим, где ћу смех, / под јаблановима самим, да сахраним.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато.
Само земи мој прстен. До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора, иако је потур, иако јоште међу зубе, може бити, ће му се нађе домузовина... Такец!...
Зато се околина и бојала од њега. Врстан изданак досељеника са арбанашких гора, он је био омален, црн у лицу, сјајних упалих очију, увек зверасто ћутљив и намргођен као човек који само о злу мисли.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима.
Ил’ обрне неродица, Гора Црна Нема зрна, И ма да јој мало треба, Ни толико нема хлеба. Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила
Замириса тамјан, Словенством се шири, — Није тамјан, није, твоја душа мири, Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора, Пресађен у врте руског царског двора! »Стармали« 1889. ЗАР НЕМА ДРУГА ЛЕКА!
Не тужи се, не мршти се, — не вермам ти претњу, Ми славимо данас твоју педесету шетњу! Што год има Фрушка Гора намастирска вина У једној бих данас чаши дигô од милина; Дигô бих је да је види цео српски свет, Све бих теби
— Чекаш ли шеве Печене с гора, Ил’ спас од туђих Дипло-мачора? — Чекаш ли да те Наџаком текну, Ил’ да те само Цивилизвекну, Па да ти ругом
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Човече тајно феникс је једина истинска птица. ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор.
Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи у повратку цвета у повратку сна и гора на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора Лице свих доба у
Свет са ветром испод сваког листа у тами Који се завршава звездама изнад назначених Гора И наказом у пољупцу која се родити мора Својим доласком измислили смо сами.
Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем. Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт.
Из срца ми славује измами гора, Па празан клечим пред оним што паде, Сред непокретних ветрова и мора Празних: пакао — предео без наде!
Врати човеку усамљеном птицу: Под празним небом плачу соколари. Дозови утве с гора у предање. Састави чула песмом да не вену У ноћи тела. Нек буде све мање Видљивог да оствариш успомену.
Петровић, Растко - АФРИКА
Свуд је ту прашума, и само је то гора која је прашума. Остало је савана. Онај огромни простор, од западне до источне афричке обале, који се зове Судан,
С друге стране реке је већ дубља и јача гора; улазимо опет у горњу ивицу прашуме. На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се
Негде бескрајна гора у пламену, праћена праскањем дрвета и дерњавом птица што одлећу. По нашој стази, док прелазе с једне стране шума на
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Место је исто. ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили! Има ли гдегод нешто од лова? Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.
(Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног
Да шта?... ПОРФИРИЈЕ: Вељу, угледаће ватру? РАДАК: Ко? ПОРФИРИЈЕ: Па Турци!... Рекао бих: ушли су у траг, чисто је гора од њих оживела!... Све хуји. РАДАК: Ветар је, веруј!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ми трчимо. Шумица се прореди, настаде ређа, а старија гора; Турци беже уз брдо; сад се окрећу и хватају бусије иза дебелих дрва и просуше на нас страшну ватру.
с нашега левога бока, с оне стране где је граф Кановњицин био заметнуо борбу, запишташе турске трубе да сва гора одјекну. Свирали су на јуриш. У танку писку труба брзо се помеша и потмула тутњава: »алах, алах«...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
— А њој свану: „Пролеће је близо.“ Небо ће се заблистати блистом, Гора ће се заоденут’ листом, Сунце синут’ како није давно, — Одазва се: „Ох, сунашце славно!
“ Оживиће у лугу славуји, Сва ће гора песмом да забруји. Она шапну: „Ох, мили славуји!“ Дић’ ћемо се фрушкогорском рају, Ићићемо све у загрљају,
Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима. Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само лишће кашто шане:
Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима. Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само лишће кашто шане: Слободно је уздахнути!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Погледали смо чежњиво попут плавога хоризонта, тамо далеко, далеко, иза кршних гора, сећали се детињства, оживљавали догађаје наше кратке, безбрижне младости, напајали се надама и — гинули.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Херцегова земља и Чернаја Гора, Далеке државе, и острови, мора, Сви теби помоћ небесну желе Све добре душе теби се веселе И согласно веле: Востани,
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље, Или како под Родопом дјеве беру смиље. Скажи шта су спрва биле српских гора виле, Пој што волиш, само нам пој, — та хоћеш ли, Миле!
Стадо веће возиграва мени испод гора, Њива око пастирскога разботјева двора; Долина ми нову љупкост јутром даје росна, Нову сладост с хладом својим дрена
Духа твога благовоном уханију нема Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема; Подобни му остров нема уханијем цв'јета, дивни состав пристрастијам возмужавших љета!
Павле Соларић ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ ТРШЋАНИНУ Читаћете, кад ме од вас дол' и гора д'јеле, Овај Павла, мили Драго, листак књиге б'јеле; Читаћете, нека знаду рода вашег уди Да за њима и у даљи моје горе
Ићи ми стоји сад тамо где кажу да живе јошт Србљи, Свете остатке и поштују Мајке Анђелије верно, Фрушка где гора се, чувајућ светиње, кулама блиста.
Овде, у Бечу, где толико има стихова Колико Фрушка има птичјих песама гора, Све, и дуже и краће, и наше одбијам и туђе, И тек само теби отворам врата своја.
Трава мека к’о свила, а лузи тамни к’о поноћ: Која не трпи ока, тајна долеће тамо. Дрва ко гора, девојче к’о јагње, а ја ти баш ноћ пре Снивах о слатком чеду да ми с’ пољубит даде.
Измеђ гора од запада Два с’ путника виде млада. Они путем иду скоро. Кад згледаше дворац бели, Протрну им корак смели — Они
Иза двора измеђ гора Биће доста нам’ одмора.” Покрај двора кад су стигла Два рођена млада брата, Капци златни двора с’ дигли,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
) А, Леонардо!... ЛЕОНАРДО: Светлости! И мило ми је, — Што те на овом кршном престолу, Као госпођу гора слободних, Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје сјајне одлике Преиспунише душу прерано, — Што те у име
КНЕЗ ЂУРЂЕ: И кô хришћанин, Ал’ и кô владар гора слободних, Крвавијем сам срцем гледао На Херцегову земљу згажену, На тужну Босну — на те робове Што име своје
кад други тражише По пећинама мрачним заштите, Он храбар стаде са неколицином, С маленим бројем, али с лавови, Све гора ових снажни синови — И осим турског робља, плена, богатства, Трин’ест је рана донô са собом, Све турског ножа бесни
Са таком свирком громко праћени Младенци пусти даље летеше, Док нису ногом своје мрзости Од Црних Гора гробље створили И на том гробљу крст оборили... (Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори?
— КНЕЗ ЂУРЂЕ: Чули сте ваљда. Отаца мојих седи другови, С каквом је силом Турчин пошао Да гора ових племе слободно Или у хладно гвожђе окује Или исече. — ПРВИ СЕРДАР: Чули смо сви.
— И ево, оче, У старе руке прими крмило, И вековима нека одсада Христове вере први хранилац Слободу храни гора слободних. — СТАНИША: Сви неверници! Сви! Сви издајници! Проклети, бог дао! (Станиша и још неколицина одлазе.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
— и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена. (1911) ГРИФОС Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш
(1913) СЕВЕРНИ БОГОВИ Дошли су млади са северних гора С мирисом снега и јелова иња И вером туге и облачних зора.
Тајац пољем гази. Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде, Челичном речи да славе и суде?... А Поколење Сунца с гора слази. 5. ФАНФАРЕ Ужежите нам луча светлост пуну, Фанфаре златне славу нека груну, И дајте палу царску круну!
што смо уморни се стекли, Да ваш врт нам пружи сан и исцељења: Ми идемо куд су богови прорекли: Преко сланих гора путем васкрсења. (1917) НЕРАНЏИН ЦВЕТ О, неранџин цвете мирисни и бели, И ми смо женици стигли из далека.
Поноћ је. Задња звезда догорева. XИ Север је плео гранама опело, Побожно зима спуштала се с гора, Из свога сиво-плаветнога двора; И јаблању се грчила имела.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
поступцима, на пример, у стиховима о бројности турске војске (Кон до коња, јунак до јунака,/ Бојна копља кано чарна гора,/ Све с' вијају по пољу барјаци,/ кано мрки по небу облаци).
в. проширује се културно подручје. После два ослободилачка устанка (1804, 1815) у књижевност улази Србија, потом Црна Гора, делимично слободна још од краја 17. в., и други крајеви јужно од Саве и Дунава.
Лалић у следећим романима неће мењати тематику, ни време и место збивања (северна Црна Гора), чак ће се и исти ликови појављивати више пута.
Лелејска гора (1957) и Хајка (1960) најбољи су између десетак његових романа. Други, 1951. објављен роман - Далеко је сунце Добрице
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи,
Смртно бледа лица, горе небу лети: Погинули витез ено се посвети!... 1857. ОРАО Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет.
“ Пет другара, пет стражара, Таким гласом одговара. У то доба неме ноћи Затресе се у самоћи Мрачна гора, јела вита; А ломљава страховита Раздираше поноћ мрака, Кô да ј’ рада таму њену Паљевином из пушака Пројурити у
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ТРУБА Шта вреди плаветно небо, и зумбул и девојче и ласте лет. Негде зàпева труба. То иза гора и вода лелек је рушне сељанке. Род смо. Кад умре човек, и моје срце рушно је.
4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе.
4 Па пролеће над нама плаветна рашири крила; са тајне спаде скрама, сном букну у биљку клица, и заромори гора, и запева тица. 5 Ми тихо, руку под руку, румен док лета избија на плод и зреле ливаде зричу.
ПЕСМА КОПАЧА Што то гора заромори, туго? Ил’ је дажда ил’ је вражда, Завраждило не даждило, туго, За годину не кануло, А за другу не
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Д. се такође употребљује и при скидању чини (Беговић, 253). Занимљиво је да је у Кучима (Ц. Гора) постојао обичај да се новоизабраном војводи скине капа, окити дреном, и метне му се на главу (СЕЗ, 8, 212). Д.
У народној песми помињу се и митске (нестварне) горе: »Трн су горе упоредо расле: Једна гора од били-биљура, А друга је од мави-пируза, А трећа је од цкрли-мерџана« (Вук, Пјесме, 1, 462).
19, 1956, 10 идд, 13 идд, 89 ид (у разним крајевима); 33, 1970, 120 ид (у околини Будимпеште Срби), 166 (Банатска црна гора); 37, 1974, 165 (у Југославији); 42, 1978, 410 (околина Зајечара); ГЗМ, н. с.
На то упућује и народна песма: »Извила се света гора зелена. То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија« (Вук, Пјесме, 1, 202). 2.
На то упућује и народна песма: »Извила се света гора зелена. То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија« (Вук, Пјесме, 1, 202). 2.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Гледа према истоку у сунчеву куглу што се помаља из Качаринских гора. Ја сам пробдео ноћ лежећи у високој спарушеној трави, а Матија стојећи непокретно на једном месту.
Отворише се преда мном призори узбудљивог скитања: нови далеки предели иза модрих гора, непознати градови и друмови, изобиље јела, пића и податног женскиња, али и мрцварење дугих путовања, отечене ноге од
те не пребива више овде с ногама на чврстој мајчици земљи, но негде странствује у далеким неким пределима иза седам гора и седам мора. Гледао сам га како гвири у распадајуће чиреве.
Јер поново и поново, једна далека плава гора раскрилиће своје тајанство само да би ме ранила горком истином: ни на њој ништа.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Свет изумро. Никог нема, Да ме поздрави, Кô да цели живот дрема, Живот убави! Сањалачки гора брују, А по странама Наранџа се стидно руји Међу гранама. Ја запитах украј мене Поток, ружице: „Где су људи?
Све прену из тешког санка и све се радосно крете, Да прими подмлађен живот из руку божице свете. Са древних, високих гора водопад потече брујом И тихе потопи равни планинском, сребрном струјом.
гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе. Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди, И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи.
У томе чудноме часу, од зрачних пловећи двора, Месечев бледи зрачак озари врхове гора, И вихар дувати стаде. Кроз тавне пољане и мирне Магловит, немирни лахор кад и кад лагано пирне, и тихо затресе листак.
Кад сунце спусти косе зраке, И тихо падне сутон блед, Сакривајући у облаке Босанских гора даљни ред, Ја самац блудим по обали, Спокојан, тих у миру том, Па слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô
Тромо и мирно теку часи, Младост се губи, гине све, Суморна јесен живот гаси, И живот, младост, све то мре. Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи дô А суро небо сузе лије, Досадно,
у чудној самоћи Слуша тајни шумор са Мртвога мора, И скромно верује да у тихој ноћи То сâм господ иде преко мирних гора. 1886. МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 1. Шта ја хоћу? Чему срце жуди? Ах, та ко би разумети могô...
лотос цвета, Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете И Гангес вечито шуми, Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора... Да, ми смо већ стигли тамо.
сплела, И древне палате њине, и њине пагоде свете И Гангес поред њих шуми, Носећи свештене вале са даљних индијских гора У недра сињега мора. 1887.
шуми по чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од Мртвога мора, И тишина веје са прастарих гора. 1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.
не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.
Ах, ја знадем њену прошлост, кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора? То су тужни споменици разорених царских двора.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ПУТНИК И ТИЦА БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Дивно гора листа, Дивно сунце сија, Дивно река чиста Зраке му одбија. А на реци ледној Дивне липе стоје, А на липи једној Дивно
Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом тицо збогом!“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21.
“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.
– Прошло неко време, а лав се ухвати У ловачку мрежу и поче урлати; Од лавове рике јечала сва гора, Миш позна по гласу свога добротвора; И потрча одмах, у помоћ му дође, Па од замке уже започе да глође.
чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче! … О, сироче!
Априла, 1876. ОРАО ЂУРА ЈАКШИЋ Влизо до неба је гора чарна, Не треба орлу тек један лет Само да пусти крила немарна – Презро је – давно презрени – свет.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
му је паметно одговорио: да он често седи у авлији на сунцу, и познаје сенке свих укућана, и да је сенка, по њему, гора још од огледала. Мало помало, о сенки је чуо Петар, па Швабица, па Мађарица, па и Љуба.
Видесте ли мог Србу после матуре? То је високо, то је здраво, то је лепо као гора! Кад проговори, кад запева, тице заћуте и слушају га... Видим, увијате врат, велите: није то главно и најважније.
Право каже Шваба... Да ми је отићи, и тамо умрети, и лећи у оно наше гробље зелено као гора, башча једна и лепота...
Нема више онда Тисе, која извире у шумама испод Карпата, баш испод планине која се зове Черна Гора. После, Тиса више није ни бистра ни брза. Учио сам да у њој има много масне и укусне рибе.
у кући, или у месту становања, која не би дохватила децу са одраслима заједно и, у последицама, била можда и гора и за децу него за одрасле.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
ноѕ неqуиореѕ, моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).
Али моја емунцтае наріѕ (тако Хорације зове оштрљатоносате) комшиница није ктела гора бити од други критикера. (Шта је то критикер, то ће најбоље знати онај који једнако туђа дела одговара.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Па зашто се не бисмо још и сада вратили. Проноси се глас да идемо до албанских гора, где ће официри напустити војску. А заклетва обавезује само у границама државе, изван отаџбине не важи.
сребрнасто сјајан, помаља се иза брежуљака, и блага светлост разлила се преко лимунових и наранџиних поља и маслинових гора. Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета... Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали.
ствара се царство „све лежећи на свил’ну душеку“ и резолуцијама оних који нас из позадине, иза девет мора и деведесет гора, бодре да истрајемо до краја... Доцкан је. Сутра ми треба уранити. Кад добијем времена, наставићу даље...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе
Драгано моје младости... Та између тисућу надсведених мостова гле, Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова, Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја. Па гле, па како!
небо ко кабан, Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина; Около свуда пољана, словенски ветар хабан Душе са гора.
Коњици ко да њини врани Не тичу тле земље гора Већ да су они нови дани Без сјајног зрака и без зора А грдне сенке што се вину Ко да су сенке коњских крила Што пођу
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ништа ти не могу рећи! Није још знао Радан да је радозналост гора од влаге, од буђи: кроз најтврђу планину наћи ће пут, разориће стену.. Поче мајка да уходи свога сина.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
— Зар ја ово да дочекам?! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто?
) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери! КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери.
КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа.
КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио?
Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио? И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову?
(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај!
(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?... МАГДА (бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју?
) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза. С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара. 1908. ПУТНИК Не могу даље! Овдје ћу стати, Гора ће мени покоја дати. Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне.
1908. ПУТНИК Не могу даље! Овдје ћу стати, Гора ће мени покоја дати. Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава.
1911. СУСРЕТ У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох...
У раном добу, када с чежња тајних Трепери душа, с њоме сам се срио На изворима гора завичајних. Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио...
У радовању стреми гора стрма, И воде њене, грмјелице пуне, Пробијају се из хриди и грма. Све кличе. Уз то кô да росне круне Класова
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И сви ће причати вечито о твојој срамоти, а за часног човека срамота је гора од смрти. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те.
освети, али је и то цијела истина да што је год влада турска боља и човјечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и зато је међу хајдуцима бивало кадшто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске
Његове речи упућене турској потери опоре су и одсечне као ударац ножем. Не зна се да ли је мрачнија гора која му је дала уточиште или он који чува шумску слободу, једину у току векова.
низом унутрашњих друштвено-економских чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XВИИ столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј.
Коњ је „као горска вила“, копља „као чарна гора“, чадори „као и сњегови“, и т. сл. Овакве компарације, очигледно, — и утолико пре што се често понављају — у највећем
Чечана врху до планине, — све је турска војска притиснула: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља као чарна гора, све барјаци као и облаци, а чадори као и сњегови; да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на
Зло ти вино, а гора ракија! Пивница ти пуна јаничара: папучама пију вино ладно, а за моје здравље намењују, а тебека жива сарањују, сарањуј
Од Жабљака до воде Цетиње све широко поље притискоше: коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како чарна гора, а барјаци како и облаци, разапе се чадор до чадора, под чадоре красне поглавице, дан данише, пак и заноћише.
није шуркулија, од Жабљака до Цетиње воде ударен је чадор до чадора, коњ до коња, јунак до јунака, бојна копља како гора чарна, а барјаци како и облаци.
у б̓јелу чаршију, нека зовне тридест Сарајлија, нека пођу с тобом у планину лов ловити по гори зеленој, — тамо има гора Романија, и у њојзи кошут̓ и јелена. А рећи ћу слуги Хусејину нек опреми два коња витеза“.
ову ћу зиму презимити и с миром се вина понапити; него, браћо, да се послушамо: када дође лијеп данак Ђурђев, те се гора преођене листом, а земљица травом и цвијетом, опет овђе да се састанемо; кој’ не дође овђе на рочиште, да онога сложно
“ Тјеши њега Перовић Радуле: „Та не бој се, мој мио бабајко! Чекај мене до Ђурђева дана, док се гора преођене листом, црна земља травом и цвијетом, ја ћу једну чету сакупити, пак ћу с њоме поћи у Бањане, Батрића ћу
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
СМРТ 206 МОШТИ ЛАЗАРЕВЕ 207 БОГОРОДИЦА У ПЕРСИЈСКОМ ТАБОРУ 208 ИКОНА НЕМИЛОСРЂА 209 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА 210 ЦАР, ЛАВ И ЗМИЈА 211 О ТУРЦИМА 212 ИЗБОР КАЛУЂЕРА ЂЕРМАНА 213 ПРЕПОДОБНИ МАКАРИЈЕ МИРИ БОГА С ЂАВОЛОМ 214 ИГУМАН
А други пак чекају оно доби док се пак сама вода зањиха. ШЕТЊА У СУБОТУ Елеонска гора близу је напрам Јеросалима: зове се Суботњи пут. — две хиљаде и четириста коракљаји растоји од града.
тај адет је био узакоњен Израиљем, у суботу и на празднике им даље не ходити кроме толико ножних ступала, те та гора Јерусалимљаном суботна шећња бијаше.
КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА Каде је римски принцип Петар био наумио покалуђерити се, те се је одрекао војевања и обрече се до своје смрти служити
му света Богородица милост своју: на сну му дође к њему, те му то рече: да иде тамо у Атонску гору што но се сад Света гора назива, и онде ће своје спасење стећи борављећи му насаму. И то он таки послуша и учини, те би свет.
И то он таки послуша и учини, те би свет. До њега је пуста била она гора; он је први насели. Тако и досад то бива. ЦАР, ЛАВ И ЗМИЈА Грчки цар Теодосије изађе с господом једанпут у лов
Велите: зле су жене, а ти ли си добар? Сам је злу чиниш. Што ли ти, боли, поводиш се по њој? Смисли де се, по чему је гора од тебе. ...
је кад дочуо да слуга господару сми судити, или хајдук на капетана набрекивати и цара сељани истезивати, да се диви гора и вода о таквом послу!
Љутит скочак ка хрчак. Меште доламе скројене клашње — с ваљала зло начињено. С невешта и гора плаче. Шуга с шугом се удиљ и састаје. Узалуд је камен мекшати и мртвоме што обрицати.
Ништа им згледљива пута не спреча: ни куће, ни какве дебеле зидине, ни шума, ни гора; а ни цела земља, ни све небесне висине згледа њихова не засецају.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И она му дође ужасно немилосрдна и гадна. И кад је она таква у сну била, размишљаше Мане, била би она таква, и још гора, и на јави.