Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар селâ светли за маршеве горде... Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама!
Твоје су светло име брисали, Да не знаш ко си међу другима. С убицама су цркве стварали, И с издајником горде тврђаве; У заклетви те свакој варали, На води дигли мосте рђаве!
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Нако што је плав! Око принципа заврже се мала препирка, јер Крцун, Перо, пристав, Анђе, Горде и оне три претржнице тврђаху да су га виђали, али се не могаху сложити какав је на очи!
Најзад стари бан гракну: — Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома! Кажите баби да јој водимо госта, добра госта, ваистину!
Јанко не могаше очију одвојити од Маркише Стевова и његове Горде. Љепшега пара није се могло замислити. Стево је имао још два старија сина, који погибоше, један неожењен, а другога се
У дворишту Стевову, Маркиша, син, му, такође дераше овна. Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Гледај те краве, брижне, И волове, горде и лење, Док силазе, свечано, На појило, ко на крштење; Иду, ни о чем не мисле, У сумрак топал и тих; А пут је
Свети Сава им је пастир и учитељ у чудесима; Горде се својим поразима, патњама и удесима! Сви су народи детињасти и хвалише, Само се то код Срба запажа понајвише.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
други пут, када чежња тиха, бона, Прелије у сјају месечине млáке И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке; И живим у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали
су били Закључани сви планови, сви рачуни и све скице Будућности, снови маште изаткани к’о на свили, Ташти понос, горде мисли и великих страсти клице, Љубав, мржња, вера, сплетке, твоје шале, твоје злобе, — Цео свемир недокучни и лепоте
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ето што нам причати могу те зидине мрке и горде. Проста им гордост! Судбина је слâгала и раслагâла, ломила и преметала стихије њине, ама се одржаше на скупу —
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Та и по другим земљама има лепота, али су свуда по вишој части лепе поносите, пак како и[х] човек види да се горде и чудеса о себи мисле, не мари за њи[х] — нек иду својим путем Ал’ ево чуда овде, гди, рекао би, да оне нити маре,
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Дај речи које имају тело И у телу срце црвено, Све оне које ће горко чело Наћи у свету разбијено. Дај речи горде ко мач топола За наше празне руке бола.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
просторе китнијех ливадах врсте су се непрегледне садах у правилне расуле редове и на дивна кола изувиле; ту се горде кедри и јаблани и породе неизбројне дрвах, све породе само небу сличне, врхове им једва зазрет можеш, у зелено
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
праву правцату сен, ја угледах: лепшу од свега што сам икад могао замислити, опуштених руку, високо уздигнуте дивне и горде главе, откривена, сасвим откривена лица, девојку, булу, жену, анђела.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
зелену мамио шуму, Рику лавова, бесна тигра давио Песмом и свирком својом, и потоке жубореће Онемио, подизао зидине горде града: Грома у руци има за крвљу грабљиви човек!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Бог славе грми. (Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг. 15) Господе, да ли чујеш горде трубе? Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази, Док сенке сумње видике јој рубе?
Гацају горде чете, које Преко језера стегове носе, Тутње поносне легије што се По голетима фијучним роје. И пију жудно дах мора
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
На ме кад големих дигне се сила, Изнад њих дигну ме његове моћне руке. Растури горде, помете им смер Што тајно беху спремали мој слом. ИИ Ничег се не бој, у вечног ти уздање.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Познајем све те горде и смеле јуначине који се хвастају својим подвизима, па у удобности крај какве ватре, уз ракију и пршуту, натенане
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1923. МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме игда челом прах по тлима мео.
У сну гледа царске низаме и хорде, С мјесецем барјаке зелене и горде, И борија турских чује јасне звуке... Сања... Но ђаурска труба писну неђе.
Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја драга, ми смо бедни обадвоје. 20 Флауте и виолине Звоне и бубањ бије; Ту моје лепе драге.