Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Света реко где се огледнула слава, Омађијан народ донео је на те, С побожношћу жреца и гордошћу лава, Своје беле орле и своје пенате.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али нећемо браћу осудити, него онога који је био посредник њиховој мржњи, онога који це испрва узнесе гордошћу, рекавши у себи: „Поставићу престо свој на облаку, и бићу подобан Вишњему“ и који је због тога био свргнут са небеса
са Грцима и својим Готима приклони се, и од оба народа сабравши велико безбројно мноштво свакојаких народа, са великом гордошћу, као лав ричући, на отачаство његово подиже се, у намери да га озлоби и тако потпуно опустоши.
бесима рече: „Није ми непозната ваша лукава подвала, којом лукаво хвалећи ме наваљујте, и да узнесете ум мој хоћете гордошћу, којом ви отпадосте.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Што су момци прсих ватренијех, у којима срца претуцају крв уждену пламеном гордошћу? Што су они? Жертве благородне да прелазе с бојнијех пољанах у весело царство поезије, како росне свијетле капљице уз
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо чује, а знаће мирови!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Ваше објатије искрено, как рускаја душа... Ваши мишици так силни, как рускиј кулак... Ми с гордошћу гладим в будушчије...
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
ватре се гасе тихо или с праском И нове се дижу кô химна раздања А сав стари блесак у пепелу сања, Разочаран таштом гордошћу и ласком.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Када се увече враћам кући с пленом, нехајно пребаченим преко рамена, осећам се испуњен од дна до врха гордошћу. Ја сам јак и моћан, шапућем себи. Ја сам господар ове питомине, мудрији сам од свих прастарих житеља ове забити.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И све то зашто? Ја сам знао: Туга и радост - све је сан. И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан. Тако побожно факир пада.
М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе. За радост и боле твоје Да не зна овај хладни и бурни овај свет. Не допуштај - о друже нежни!