Употреба речи горе у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Петци; а ако си баш уморан, ено ти коња, па седи горе на оне кожице; кад будемо тамо дубље у планини, а ми ћемо се онде и одморити.

али се према ведрини вечера лепо видео црвен пут што, као танка змија, пресецаше мрачну Честобродицу, пружајући се час горе у висину, а после опет у поноре.

Кад је видела Живка, она му пође у сретање, подиже своје црне очи горе, у којима су све страсти женскога срца гореле, на беломе лицу заталасало се танко руменило, а на уснама лебдео је

Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. — Ох, Милисаве!... драги мој!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Нема дакле горе несреће од злонаравија и неправде, нити већега благополучија од добродјетељи. Богатство стећи може и зао и неправедан

Ништа није хуђе и горе него благородна младића с таковим мишљењем из младости напојити да се је он за леност и бездјелије на свет родио.

Човек није као курјак за самоћу од бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без прстију обадве јошт горе. Благополучије општества состоји се у једнодушном свакога својих дужности исполњенију, и колико ко више од општества

Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна и

Почне ловити једног по једног. А кад виде мишеви таку напаст, договере се да не слазе више доле, но да ходају горе оо гредама, гди мачак не може доћи. Онда се мачак учини мртав и пружи се без увиженија.

Ленивац чека сами дан путовања да се на пут спрема, пак онда: Хе, нема тога, ни овога, ни онога! Ништа ти није горе него с одлагалом имати дело.

будити, и међу собом се разговарају: како се је то догодило да за толико стотина година они исти који су на богатство горе него на курјаке викали, њега се са страшним заклетвама пред богом и пред светом одрицали и сиромаштво као највећу

детету ласно разумително, које да хоћеду могли би опипати и познати: нећеду, него стоји их вика на све што је ново, горе него на бесна курјака.

Наравоученије Људи без потчињенија, без владјетеља и без крепких закона пре али после мораду пропасти, и што је горе, сами су себи курјаци.

А без тога, колико је она лепша, толико горе за те! Моја нити је лепа нити шарена као твоја, но ништа мање сваки ми час глава на концу виси, а ради шта? Ради коже!

знајући да колико су лепше и присталије, ако не буду имале довољно памети, благоразумија, стида и чесности, толико горе за њих. Свак се лакоми на лепу ружицу, а како увене, и не обзире се на њу, баца је под ноге.

дервиш, именем Абдул Ибраим, пође из Анатолије на Меку да постане хаџија, прелазећи нека прекрасна места, у којима све горе и холмови и међу њима цветуће долине саме собом бјаху насађене и покривене преизрјадними плодовитими древесами које

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване?

Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино! КОСЦИМА Ниједно време, а поготову време кад осване среда у суботу, а поготову време кад остане више

крвави мајстори муче, и који не знају да се бране и боре, још крвавији протомајстори уче да од зла спасава само горе; да те од секире сабља ослободи, да те из поплаве извлаче чакље и куке, да те у мутној И леденој води из уста

Ако није земуница, онда је трап! Ми смо овде под неким поклопцем! Је ли то поклопац сандука или лонца? Није то горе поклопац, него чеп! По грмљавини коју озго чујем, неко нас је затворио у бубањ!

и лоповлуком, повучен доле у најдоње таме и дубине, својим тасом дотакавши дно, тим силаском у понор и ад, подиже горе, у ону висину, високо изнад шарана и вина, тас на коме светли Горњи град? 10.

з. Не питај ме од чега је мање, од чега је и црње и горе! Сам ћеш знати какво зрно жање, када видиш да са козом оре!

Хоће да га одува у Немачку! Дунав бесни, дунав расте, дунав кипи! дунав кључа, као да под њим гори! А горе, високо над кошавом, дува и звижди влажан северозападњак!

У овом мраку глинених руку и ногу биће добро ако не буде горе. Из овог мрака, што труне и трује, не чује се позив ослободиоца.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву. — — Као што сам горе казао, причекам ја стрица, и пошто ми каза да кнезови погибоше, потерамо коње што брже можемо и дођемо кући.

Но ми опет нећемо на вас, који сте мирни и добри и цареви Турци; ви се одвојте до чаршије горе, а ми ћемо његов конак окружити, пак ћемо се огледати”.

Сутра, кад у Срем побегнеш под дугом, а ионако, чиме ћеш се ранити” итд. Ето опет муке горе. Војска оде на Шабац, а џебане нема, а новаца нема, све зло од горега.

да један план имамо, по ком ћемо војевати (међутим послао је био Црни Ђорђе Павла Поповића из Вранића, да види шта ми горе радимо и бијемо ли доиста Шабац, и откуд нам топ). Дођем у Орашац крагујевачки.

Питају ме шта ми горе чинимо. Ја кажем, да ми Шабац бијемо и да већ и топ имамо; и кажем им, да сам ја пошао Црном Ђорђу, да се договоримо

„Јербо се — велим — он туче с Турцима тамо, а ми горе, а ништа се не договарамо; а ево и писма која морам да му прочитам и на њи̓ одговор да пошљемо.” И њима прочитам писма.

То је бој био уочи Цвети, на Лазареву Суботу, тј. месеца априла 18. лета 1804. Шта сам ја на Шанцу радио, док је горе стриц отишао и тукао се с Турцима — Ми смо од пре често одлазили на кленачки чардак пословима; а тако су и шабачки

потопити, но се из они̓ села думенџије узимају који су вешти Ђердапу, и говоре да они никаква данка не дају, но само горе и доле лађе пропраћавају. — Сад ми Живковића замолимо да, када себи нађе думенџију, да и нама нађе.

И био се неко време на Врачару, пак дође опет Шапцу, а Милоје остане у шанцу, у Циганској Бари како сам горе казао. Да, и ово сам мало прескочио.

) Ми смо заискали међу нас Сирчића, како сам горе казао; али, како ми новски капетан онда казује, поп Лука послао писмо капетану Али-Видајићу (који је онда за пашу

у бризи, Турци са свију страна; слабо с ким говори) и рекнем: „̓Ајдете да говоримо господару Ђорђу, да он не иде собом горе, но нека седи овде.

— Мучно мени да он иде. Пак одем њему и рекнем: „Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе скупити; ако

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Паја скочи незграпно, па поче климати — бајаги трчи, вичући лено: — Уша! уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!...

? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно. — Не могу ја то данас — одговори Стеван.

Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: »хм, хм!« па замаче горе у свој забран. Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној ниви, Газда Рака размлатао се и развикао као да их

Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.

— Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље. А да га тужиш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе... — Није, вала, вајде ни деветати га — рече Ђура. — Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа...

Саг ке донесем! — Ама где се ви тако оквасисте? — упита Сима. — Е, па... тамо ето... горе!... — рече Ђура и поче преливати преко чаше већ донесено вино.

— Свуда је вала незгодно — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

Свуда је вала незгодно — почеће Радан — а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

Већ опажа како му нокти од оних шапа пробили гуњац, па већ дохитају у кожу. Мрдне мало да се стресе, аја — још горе притеже! — Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи.

Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа деду, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја — него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ к знању«, и

те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој

Ово се не зна ни ко пије ни ко плаћа. — Пијеш, ето ти! — рече му Видак испевши се горе на доксат и показавши руком на кафу пред Милуном.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Па приђе белези. Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе. — Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу... Момчдија се умеша. — Нећемо тако!

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја..

И од ове горе ухвати га страх. Од горе у коју је побегао!... Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја...

поштовао старије, волео млађе; живео би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима... Мира ради попуштао би па ма штетовао...

Како?... Срце им зна, душа им зна!... То није био живот него вечне муке... И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. Како да не буде пакао?...

— Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?... Да му се ниси заверила, несрећнице?... Јелици јурну крв у главу.

Очи су му севале. — Право веле! — рече Ногић. — Кад неког волеш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућег душмана!... И Станко опет обори главу, и опет се подаде својим мислима.

— Ама, да л̓ је истина? — упита кмет чудећи се. — Истина је, мој кмете! А што је још горе, то је што онако обрукасте и одгурнусте онога поштеног човека. Куд ће вам душа, болан?

— Да не долазим!... А што?... — Он нема више ћери. — Да није умрла?!... — привикаше сви пренеражени. — Горе!... — А шта? — Она неће за Лазара. А Милош ти је лепо за рамена, па напоље!... — А што неће?

Нема оног веселог збора ни разговора. Где двојица говоре па трећи дође, они ућуте... Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног. Његов Лазар се сасвим одбио од куће.

Врата се затворише за њим, и он остаде у густој помрчини... Врати се на степенице, па се прекрсти и диже очи горе: — Господе! — рече он. — Ти ми буди пријатељ. Дај ми снаге и дај дај ми памети да се одржим до смрти!...

— Зар толика непочинства његова... — Он ће за њих испаштати. Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?... То је горе и од саме смрти... Је л̓ тако, браћо? — Тако је!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал,

Све је тако тихо. И у мојој души Продужено видим ово мирно море: Шуме олеандра, љубичасте горе, И блед обзор што се протеже и пуши.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море.

ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини.

Донећу на свет, када панем, Прву вест људског срца. ШУМ Пође шум с горе јасенова, Даде га шуми јелâ, И букви буква, зови зова, Прену се природа цела.

ПЕСМА МРАКА Све војске ноћи језде, Заставе мрака вихоре; Ветар је разнео звезде И задње лишће са горе. Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не светли Где брод мој мирно трули.

Ја расух песму као море, Сви од ње звуче гајеви; И блага која у дну горе Чуваху љути змајеви... Мину са својом свитом целом И љубав с њеним болима, Са пажевима и са велом, Плачна у

ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно шуме Реке пуне звезда, горе пуне сена... До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме...

ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна... Можда зрачак сунца, најмањи шум горе, Доста ће јој бити па да буде сретна, И да се разлије звучна, као море.

Кад поноћни ветар поред горе глухе Прође и отресе тешки мрак са грања, Као страсна песма жудног умирања, Чу се глас музике из трстике сухе.

Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне.

ниско рођење под мраком; Да као гнев светлост сва испуни мене; Да сам као копљем прожет сваким зраком, Ту где горе вечне подневи без сене.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Кроз отворен прозор пиркаше са оне липе сладак, миришљав дах. — Не! — рекох ја. — Већи је онај горе и од мога друга Јоце! Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах!

Ја сам бар осећао горе на темену рупу и доле за патос заковане ноге. И онда сам се знојио, кухао, топио и напослетку био хладан као леденица

издашност, пластичност; али то што она седи крај Ђорђа, и његов поглед и њен поглед, то ју је опет дизало високо горе у зрак идеала. Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро.

Почињао сам стотину некаких послова, али — све је ишло од зла на горе! Напослетку сам постао нестрпљив и нервозан. Поврх свега тога био је још и дан преко сваке мере топал, те ми чисто

Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао негде кљуца, и у ушима ми зуји, и ја гледам горе и видим само небо и њу! Сав свет је она, и она сав свет!

Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао.

Пуца врљика, а разбијених глава као бундева. Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде

Какво је то зло ударило, да је горе неголи у Турској? Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу; кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио

Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским! Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.

Иде сам по дворишту, а све прислушкује код капка. Али поши, како која недјеља, све горе. Мука, истина, гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу, и често је хвата несвјестица.

Али поши, како која недјеља, све горе. Мука, истина, гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу, и често је хвата несвјестица. Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне.

Била је сасвим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац. Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ако је Ирош, баш се ирошки и владао! А, обешењаци једни!... Но, ништа, ништа; шта је, ту је! Могло је бити и горе! — извињава господин попа своје овчице. — Хе, хе... деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе!

Да се није откинуло клатно, па поубијало јадну дечицу? — Није, — виче Аркадија сав задуван, — него нешто још горе! Дошли су Његова Екселенција Господин Владика...

Трифуна, који је носио до чланака дугачак пепељаст капут на струк, и прслук са два реда дугмади и закопчавао га до горе, а око врата обавијао два до трипут шарену цицану мараму, и кашљао и једнако јео жута шећера, а бркове увек

Пешаци улазе на врата, а кола на браун-капију са дугачким и честим ексерима са врховима горе поређанима због лопова, а још више због Мађарице слушкиње.

у Велико-бечкеречком календару, и тако спасена од заборава и постала данас већ позната »од Пеште даж до Черне Горе«.

Вид’ла сам, вели, »свака чуда, али тога покора — никад!« А друго, што је тако исто, ако не још и горе наљутило гђа Сиду, било је и само госпоја-Персино понашање.

кад је био зловољан, Меланија је остављала клавир и није смела да свира ни омиљену поп-Ћирину песму: »Сјајни месец иза горе«, јер поп-Ћира се толико пута у љутини зарекао да ће га свега секиром разлупати, или га продати каквоме верглашу.

јер је Меланија одмах скочила за клавир да забашури, па засвирала и запевала омиљену папину песму: »Сјајни месец иза горе«, па тако нису ни придавали много важности овом сукобу.

Е, ал’ оно како који дан, све горе. — Хм! — хукну поп Спира. — Па кад си чула, што ми то ниси одма’ каз’ла? — Па ја нисам гђа Перса, да правим сплетке.

Сад ви ’оћете, наприлику кáсти, онако, к’о људи, да опалите на онај месец горе. То је све лепо и красно и фајн, — вели Иђошанин, — али је л’ вам пало на ум шта ће бити ондакана од наши ушију кад

Али, шта је ту је; фала богу кад није и горе! — Ха-аааа! — зева и наставља. — Чисто ме већ заболела глава од ови’ силни’ мисли.

— Да се нису посвађали? — Та да је само то — па и боже помози! — А зар има, наопако, штогођ још и горе? — Да шта ви мислите. — Та шта говорите! И-ју! — Инзултирунг!... Потукли се! — Потукли!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни, гладни, сиђу у своје гробове и ишчекују да им тога дана њихови живи,

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице

Ако га о томе упитате. — Отуда, отуда, батке... — Још уплашеније почне да вам се правда, показује на суседне горе, планине, и једнако да се склања, узмиче испред вас као бојећи се да га не бијете. ВИИИ БИЉАРИЦА — Лале, лале!

— Лалê, лалê! Биље, травке, лалê! Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“...

Не смем жељарник да оставим... Ко зна шта је тамо сад? И, при помисли да је можда од толико жељакâ које она из целе горе купи и меће у ограду од камења а у којој огради, жељарнику, и она сама спава; да је можда која од тих жељака баш сада,

да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо одгегуца опет тамо, горе, у планину, код жељкарника да пази и тражи расковник... И тај јој расковник дошао главе.

По томе би се познавало да је он хаџија добре воље кад би, долазећи у кућу, не ишао право горе, на горњи бој, у своје одаје, већ би застао и спазив Стевана како обично тамо у дну дворишта око амбарова и штала, као

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Даље — кеца воли, ал' увек губи, јер је клопав кад игра. — Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу.

Кад су већ готови били, опет. уђу у собу да промишљају како ће визиту правити. Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле. Кад дође једно девојче, иште од бирташице једну земичку, а овамо пиљи Љуби у очи.

Фрајла је о чикаГаври снивала. Господар Першуновић дуго није могао заспати. Он је сам у једној соби био, па је дуго горе доле ходао и размишљао како ће ствари изгледати ако му се кћи уда.

Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује. — Но, како вам се то допада? — Врло брзо свирате.

Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује. — Но, како вам се то допада? — Врло брзо свирате.

Каква је дивна онда мода била. Девојке — „фрајле” — у кратким хаљинама; струк кратак; лепе руке од лаката горе голе, са пуфонима; до лакта жуте рукавице, а на глави шешир.

Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне белензука. Не носи се горе ни Алка Ћирковићка. Како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави. Ћирковић је могућан, може јој бити.

је добричина, па ће му само то споменути да он то чинити мора; а иначе могао би Марко ствар другом предати, па још горе; овако ће он гледати да повлачи ствар у корист Алке. Ћирковић ће му веровати. и Алку ће већ утишати.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

иза капеле он уђе у испражњени олтар у чијој га мртвој тишини задахну осећање смрти, па се брзо попе на торањ цркве. Горе, у оној мртвој полумрачној шупљини, у оној смртно хладној тишини торња, пирила је језива хладноћа тешких и ледених

зарашћује он је, кријући, полије мало сирћетом те она онако нагризена и разједена увек остаје свежа и отворена и чак горе с њом стоји него у почетку.

А онима се горе то не допада, јер они не воле човека који мисли него машину. Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је

хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило и мучило.

А на њему, горе, чаме старе новине, тегле, боце с парадајзом, разне кутије, неколико трулих јабука и шта ти још не стоји горе

на њему, горе, чаме старе новине, тегле, боце с парадајзом, разне кутије, неколико трулих јабука и шта ти још не стоји горе покривено прашином, баш као пре рата. И огледало стоји накривљено, излизано, прсло, на истом месту и пегаво.

Да ли треба? Или је боље: остати горе и овако у планинској усамљености, у болној и сањарској некој контемплацији, гледати: како по вечним, неумитним и

оних чудних кутија у којима људи стоје, са оним својственом шумом, пењу и спуштају свуд око мене, клизају доле и горе, негде бестрага у дубину и у висину. А Београд расте.

Африка

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно.

Нека од њих, захваћена сасвим пламеном, горе као буктиње. Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа.

Ја тек овде видим да је велики део горе која ограђује реку у ствари њена питомост, дело руку њених сељана. Тај густи појас растиња, што је између праве

Због срдобоље и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од горе још сасвим врућа од сунца. Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија.

ГЛАВА ТРЕЋА ОБУКОХ СЕ У БЕЛО ДА БИХ ПОСЕТИО ГОСПОЂУ БЕДЕ, АЛИ МЕ СТАЗА ОДВЕДЕ ЉУДОЖДЕРИМА У ГОРЕ ОКО ЗЕГЕЛА. КАД САМ СТИГАО ПРЕД ЊУ, ОДЕЛО МИ БЕШЕ ЧАЂАВО И ЗЕЛЕНО Боаке је престоница племена Бауле и њих је највише

Звоњење звечарки, лавеж мајмуна и шакала, пиштање ноћних птица. Велики ноћни живот горе на ивици саване, узбудљив, нарочито и зато што нисам никада очекивао да је толико безопасан.

јединствених девојчица, на чему сам му бескрајно захвалан, јер је он тежак, неспретан, ружан, а оне су оваплоћење ове горе и ових планина. Оне су младо звериње, у истих мах.

Ми нисмо прешли ни километар кад испред нас, обавијена вечером које се спушта, изби из горе читава гомила бело окречених младића.

По степеницама, с једне и друге стране нас, закачиле су се слуге наше и Мејове. Остатак света је горе изнад нас, на товару и на нашим стварима које су као какво брдо на камиону. Ту је и неколико црнкиња.

Продужавамо још неколико сати кроз ноћ да бисмо изишли на први кампман. У неко доба кувару Самби, који је горе на врху задремао, откотрљао се у помрчину каск који сам му поклонио и којим се он толико поноси.

ГЛАВА ОСМА ОСТРВО ГОРЕ; ЊЕГОВЕ ТАМНИЦЕ ЗА ЦРНО РОБЉЕ ОПУСТЕЛЕ. ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан!

Пошто је за табарен исувише доцкан враћам се кући. Ујутру одлазак на острво Горе, напуштану насеобину на пучини, три километра удаљену ОД Дакара.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена. Сад, ако оћеш кога да погледиш, а ти тако гледај да ти очи к носу иду.

Црњански, Милош - Сеобе 2

било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега. На лицу Гарсулија јасно се опажала, због тога, срџба.

Ноге су му биле као дрвене и он је, сваки час, ударао песницама у своју чизму. Ходао је горе‑доле, али се био уморио. Ослушкивао је себе самог и гледао у самоћу.

Сем тога, и самог себе сажаљевао је у својој самоћи и осећао је ту разлику, да је он, ту, доле, а да тамо горе пролеће румени, да је тамо свакако, сад, диван, пролетни, дан, а он не може да га види и можда га никад више и неће

Проводаџије онда – један стари мајор и његова жена – почеше да се шетају, горе‑доле, по соби, да се шепуре, као пауни, а да брбљају као паткови.

скочи у двојне редове, на деоно, а на команду „марш, марш“, да прође ходником, иако се љуљао, корачајући, и посрћући. Горе, у заложеној и осветљеној канцеларији профоза, чекао га је караулски официр, из пука кирасира грофа Сербелони.

Крив ти је Гарсули! Нисмо ми јобађи, па да питамо смемо ли се селити. Сваки тражи боље царство. Нико неће са бољег на горе ићи. Не може нас Гарсули окивати, јер смо Росије жељни. А шта би сад хтео, дебели?

Била је лепа. Она је, међутим, кад стиже до неког јарка, горе, легла у траву и задихано, тешко, дисала. Ваљда уморна. Била је затворила очи, а руке изнад главе савила.

Стрнџали су се, горе него последњи, у Футогу, кад остану у мраку, да сено дену, а млади су. Валдензер отац, довикивао је Божичу: у реду!

Што је било још горе, у Бечу се било рашчуло да је из граничарске компаније у Брину, тридесет војника прешло на турску страну.

А звонило је, као клепетуша, иза врата. Затим се, далеко, горе, у висини, са трећег спрата, указа једна свећа, у мраку, и једно, женско, лице, и чу глас, који је питао: Ко је?

Кад Павле уђе, поред Јерменина, виде да се налазе у каменитом, уском степеништу, као на дну неког дубоког бунара. Горе, у висини, стајала је нека жена, која је држала свећу и која се гласно смејала.

А кад стигоше горе, на трећи спрат, Павле виде да их чека увела лепотица, која га је зачуђено, и задовољно, посматрала.

Теодосије - ЖИТИЈА

и када су се веселили много дана, — гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете Горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус.

А ја ћу ти бити слуга у таквом делу и у Господу провешћу те до Свете Горе, камо желиш стићи, само нека буде коња да ме носи, да бисмо могли побећи од оца твојега.

Заповеди им да га гоне и до унутар Свете Горе. А написа и посланицу ипарху солунске области, да га отргне и из саме Свете Горе, и да га нему врати.

А написа и посланицу ипарху солунске области, да га отргне и из саме Свете Горе, и да га нему врати. „И ако овим, мили мој, утешиш срце моје, многе почасти од нас даром и љубављу примићеш; ако ли

и пошто је војводу с благороднима љубазно почастио, одмах написа писмо проту Свете Горе, говорећи: „Пошто ствар није обична када се ово тражи, просим и топло молим твоју преподобност, немој презрети ове

“ И тако отпусти војводу. А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете Горе, давши им написано писмо.

власима и с меким хаљинама, јер су га стигли брзо гонећи, а није ни страховао да ће га хтети гонити до унутар Свете Горе; али бол родитеља, а уједно и моћ, и ово могаде. Нашавши га, обрадоваше се радошћу неисказаном.

! Овако и много слично плачу изговорише, и још Дуго плакаху, онај горе на кули, а ови доле на земљи, да би се и неосетљиви камен ражалио.

Поцле y неко време одахнувши, горе ка њему уздижући поглед и клањајући се, даваху му опроштајни поздрав, и милостиво са сузама корећи га и пребацујући

И обишавши свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и

И обишавши свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души

А дошавши у Меси, то јест у средиште Свете Горе, у место звано Кареја, ушавши у цркву пречисте и свенепорочне Богоматере, поклонише се и многим сузама како треба

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

варијетет Јужномакедонски варијетет Источнобалкански тип Варијетет доњодунавске плоче Варијетет Средње горе Румелијско-трачки варијетет Помачки варијетет Панонски тип Славонски варијетет Сремско-банатски варијетет Словеначки

Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају.

Од краја ХВ века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису

су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије.

Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од Старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која

преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од Старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која одваја херцеговачка племена од Старе Црне Горе;

Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића која одваја херцеговачка племена од Старе Црне Горе; Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну Босну

Неке породице су ту од старине, али је већина становништва дошла из негдашњег новопазарског санџака, из Црне Горе и Херцеговине.

Српска племена у границама Црне Горе деле се у две групе. Једно су црногорска племена, тј. племена Старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и

Једно су црногорска племена, тј. племена Старе, историјске Црне Горе, између долине реке Зете и Скадарског језера с једне и Боке Которске с друге стране.

Одржала су се после оснивања црногорске државе, која је у почетку била савез племена из карсне Црне Горе. У току последњих година почело је распадање рашких и црногорских племена.

Ова се промена подудара са линијом која пролази готово средином негдашње Црне Горе: преко преседли Ветерника, Зетине долине и седла Повије јужно од Никшића.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а

Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина. — Зашто су ме спремили у џак?

Кладим се да ће тај читаву ноћ висити горе на нашој сланини. Тај ти не лови мишеве! — Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко.

Зачуђени сунцокрети — Одлазак у војводство — Страшан глас и тољага Чим се Миш пророк увукао у Бркину кућу, чуо је горе испод крова тихо мијаукање мачка Тоше: — Мила и драга сланинице, примакни се још само за два прста да ти нешто шапнем

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Од неког ко из чистог мира или досаде завитла књигу насред часа увек је могуће очекивати и нешто горе. Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је

Осећао сам како ми горчају уста. Још једну годину слушати сав овај давеж било је горе него осудити себе на робију. На страну што ће стари понављати како не види на кога личим и како су његова сведочанства

Са банатске стране враћао се последњи брод, а горе на мосту тутњао је Тауерн-експрес. Лица путника била су зелена и неиспавана.

Купачи су масовно опседали Тису, а горе на насипу блештало је каросеријама заустављено крдо аутомобила. Убрзо је плажа била пуна гласова, фротир-пешкира,

и ја смо стајали у пихтијастој тишини прекиданој само звуком очевих речи и самилосним климањем глава оних двеју. Горе у поткровљу, нешто је чангрљало и ја сам знао: Грета је ђаволски узнемирена.

- отпустио нас је покретом руке милостиво и узвишено као свргнути краљ, а онда смо га, из оне собице горе, још читав сат слушали како говори о хормонима и жлездама.

Бићу шофер. Бићу било шта. Имам два метра и шеснаест година. Ваљда сам бар за нешто употребљив? Грета је гребала горе изнад нас. Било је то време кад смо обично излазили.

Мада то ништа не би могло да измени. Питајте Станику: би ли? Она је стајала и гледала као да горе шушти упаљен фитиљ бомбе. А отац је настављао да говори о писмима и будућности.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако сребром окован штап.

Па калајисан шешир, цилиндар, доле узан, горе широк, као изврнут котлић. Господар Софра радо се с њим дружио и к њему је одлазио картати се „фрише фире“ или

Не би згорег било две-три лађе однети. — Нећу, вино се пије и увек га је мање, тешко се пази на њега. — ’Ајдмо горе у Словачку, на Ваг, да спустимо Дунавом сплавове, па од чамова да правимо тачке, па да продајемо, ту има профита.

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или већ јесу. ИИИ Господар Софра има петоро деце.

Но осталима је било тешко, и што више остраг, то горе. Бичеви пуцају, вију се око ушију, коњи тешко дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ

хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети морао. Велика разлика између његове и Перине младости.

— Не може бити, сто је такса. Господар Софра крваве очи баци на Чамчу. — Но овде ћемо проћи горе нег’ на чарди, — промумла и дубоко уздане господар Софра.

Кад је већ време било да се иде, а шљахтец учтиво позове, па тако сви упарађени седну у велике каруце, горе два шљахтеца, а доле два „купца”, јер бадава, мада су гости, пред шљахтецом не могу седети. Довезу се у дворац.

заплашене женске, не његова Сара, већ госпођа Сока и Кречарка, поплашене, или ће потеру за њима послати или, што је горе, могу још саме доћи, а то није ишло у његов рачун. Писма је сакрио. Када се вратио, питају га је ли предао писма.

— Сад нећу више никог питати; хоћу одавде управо у Кошицу. — То је још горе. — Већ горе не може бити, него што је досад.

— Сад нећу више никог питати; хоћу одавде управо у Кошицу. — То је још горе. — Већ горе не може бити, него што је досад. Но пре него што ће се из Житомира кренути, Кречар се поболе, падне у врућицу.

и јесте изгледао примамљиво, демонски, па кад се шеће у кратком капуту, са шест џепова напред, а на левој страни горе из џепа му вири свилена „шамоа” марама, свакој срце брже куца.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Затим је опет настајала густа шума, горе у планини, а за њом, као огромне камените завесе, стење, врхови, врлетне зидине.

је главно довести их тамо, где ће први преврнути се погођен, али презирање, помешано са сажаљењем, појави му се у души горе, него иначе.

официри из оближњих француских логора дотрчаваху, стотине и стотине мускетара и жандарма краљеве гарде вијаху се, горе‑доле, између два жива зида, непомичних чета.

промрзла и отекла, и, видевши тих шест згрчених ногу, као шест одераних јагњади, Исакович се једва усуди да погледа горе.

Уоколо, горе, виде дрвене тремове, по којима су промицали калуђери, као црне сенке, под великим кандилима, а на дну дворишта, иза

Не дајући калуђерима да дођу до речи, мада се од њих један понуди да још једном иде горе и да јави његову жељу, Аранђел Исакович, сасвим разуздан, пискавим гласом, поче пред полазак да хвали себе.

у ком је непомично висило звоно, у воћњак, у ком су непомично висиле безбројне јабуке, у штале и тремове, у прозоре горе, у којима не беше ни једног јединог покрета, он осети нагло, у мрачној хладовини свода, под иконама и кандилима, да

Пре, када су се клали са Турцима, видели су запаљена села, турске лађе, пуне робља, на води, како пролазе, чули су да горе манастири, да силују жене и бацају увис децу, па их дочекују на ножеве, а сад од свега тога не беше ни гласа.

Уосталом, Исаковичу би било добро и да су га оковали. На дреку ђенералову није одговарао. Кад га одведоше горе на балкон, није се много извињавао.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“⁷ Слично се гата и у Срему. Да би девојка из Скопске Црне Горе сазнала за којег ће се „бећара“ удати, она, уочи Ђурђевдана, узме три чешња белог лука, па два од њих назове којим

). Удавача из Скопске Црне Горе, да би дознала да ли ће се удати за богатог, средње имућног или сиромашног момка, гата овако: Испод јастука стави три

правила одгонетања „бесмислених“ знакова разоткривају се извесне основне опозиције: лево—десно, округло—шиљато, доле—горе, које су симболички повезане са начелом женско—мушко.

Мушки атрибути су: десно, горе, усправно, дугачко, унутра (у кући), дебело, шиљасто, немирно итд., а женски су: лево, доле, положено, широко, напољу,

Бежи стра’у, избаја те, искара те, прекара те, през горе, през море!“ итд.¹⁶⁶ Деца се још бране и од вампира, караконџула, ноћница, псоглава и других демона.

„Зле очи, очи урочљиве, веле сељаци, могу да посеку горе од сабље. Кад човек погледа у лепо дете, у напредно теле или ждребе, и зачуди му се лепоти, може детету веома наудити

„Пошто код дрена увек стоје по две гранчице наспрамно, то он две горе на дршци сачува и само их укратко обреже и савије.

(Вук, бр. 648) — Рђа се за злато не прима. (Вук, бр. 4652) — Удри зло, да је горе (ко је од себе рђав, н.п. жена или дијете не можеш га бојем доћерати да буде боље). (Вук, бр.

Ако је неко по природи, „по рођењу“ лош, ништа му не може изменити ћуд („Удри зло, да је горе“; „Вук длаку мијења, али ћуди никада“). Сазревање је изгледа у народној психологији врло важан развојни процес.

“ Ако неко дете ово тачно, чисто и без замуцкивања брзо изговори, вели један извештач из Црне Горе, онда је оно „добро за школу!

су лепа, сликовита и упечатљива поређења којих су пуне наше народне песме: „Сину Милош у пољу зеленом / као јарко иза горе сунце“; „Пишти као гуја“; „Кука кано кукавица“; „Лепа као горска вила“ итд.

120. ⁵⁵ Павићевић М. М., „Народно благо из Црне Горе“, ВЕМ, 3, Загреб 1937, с. 176; Грђић Бјелокосић, Л., исто, с. 211. ⁵⁶ Кордунаш, М.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Кад царица крштење кћери огласи, нека певају владике и патријарси, златна кандила нек горе у олтару, нека кудељница покривач детету преде, трговац који кроз царство караван тера нека на узглавље спусти златну

За завиднике, њима, царе, не треба горе казне од злобе која им срце нагриза. ЗА ПЕСМЕ За песме што у танким лирским кошуљицама изиђу на посмртне критике

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

љубави рођене су тамо, на ђубрету, и све до једне имају укус отпадака и 6ојy оних заједничких станова изнад нас, оних горе завађених станара, малих смрдљивих гнезда у општем хаосу подозривости.

подсећали на летеће краве, не седи уопште он, већ само оно што је преостало од њега после свих окршаја и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог — осећао се као сопствена љуштура која носи његово име, презиме и

за лулу, где има много пријатних ствари на окупу, много лепих и удобних ствари за око, добро је што сам ту, а не негде горе у копну, где је сада прашњаво и знојаво, улице пусте, а свет куња иза спуштених ролетни, добро је, ипак је добро што

Контрабас је уместо правих жица имао лажне, од канапа. И тако, горе на галерији, сасвим у тами испод аветињског гипсаног свода, зазвиждах наш сигнал лажном свирачу са лажним инструментом

У летњим ноћима искрадали смо се из постеља и стизали чак до Синанове текије, тамо горе, на брду. Притајени иза њена зида, вирили смо кроз коров у дервише, који су, премазани зејтином.

Како одолети? Отфикарим метлу и поново под руком осетим чврстину згодног, облог дрвета. Замахнем два-три пута горе-доле, па после исечем и клис из глогове гране.

Где ли су то наумили? А они већ месецима избезумљено јуре задовољства, горе-доле, по обали, траже што пријатније ствари, укусна јела, што мекше кревете, кремове од којих се брже тамни, што

Најгоре му је било оне ноћи у Венецији када га је натерала да боси трче по киши. Прехладио се. Још горе, када му је слупала кола — последњу ствар која му је још преостала из старог живота.

— све мамино на свету, пролази грациозно преко простора за игру, а онда елегантан окрет, добро је, овај пут држи браду горе, сада је пред столовима, то је онај тренутак када им се треба забити у троми мозак, у срце, у очи — тренутак истине у

Но, њена »дијана«, чији је стражњи део био затрпан пакетима књига, опет је издала; изгубила је сат и по намештајући горе у брдима вентилатор за хлађење мотора, чији се зглоб разлабавио, па је стигла у Место пошто су све продавнице и пекаре

упутства за овакве прилике, које је негде прочитала, да се у безизлазним случајевима не вреди опирати (биће само горе), него се препустити на милост и немилост и, можда чак уживати, како је то препоручивао неки психолог.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ја сад не допуштам да се град раније отвори! Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима! Ви заборављате да смо ми представници ћесарског града Котора, а не робље, ни ваше слуге!

— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви. ИИИ Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према одсјеву снијегом покривеног Ловћена, биваше све видније.

Дотле се чудио како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен отвор, који се све наниже шири, и да је тај отвор ограђен олијепљеним плетером, те личи на изврнут левак.

да је благословен и због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње.

Ону дочека ватра с руских бродова и с новских тврдиња, те се умах распршти. Владика нас горе разреди у чете дуж кланаца и поврху њих скривене и нареди да се не бијемо сви једнак, но да припуштамо непријатеља,

Владика отправи Сава Пламенца у Париз, гдје се находио руски цар, молећи га да не раздваја Боку од Црне Горе, али прије но што ће се Пламенац и вратити, дође ћесарски ђенерал Милутиновић с војском и заузе Боку и пошљедњи Котор,

— Мислим га одвести господару, на Васиљев дан. И без тога бјех наумио поћи горе тога дана. — Лијепо, ваистину! — прихвати старац. — А мни ли он остати онамо, што ли? — Како га је год воља, стрико!

— Свршила, ја!... Ево овако, сад ћерај до горе, заковчавај... — И неће бити друге службе данас? — На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад!

Овај не изиде горе, већ остаде у Котору, па у друштву с Вучетићем стане призивати главаре црногорске и брдске и читати им оно грдно

кад је дужд владао у Приморју; он је тражио да поред владике буде још један главар, те да њих двојица, у име Црне Горе, говоре с дуждом, кад треба што.

јада, а и ми њему, колико смо могли, а рек’ би да смо доста, пошто се много љутио на нас и пријетио нам да ће се наше горе називати црвенијем!

најприје у подугачко, уско двориште, иза којег се диже друга, мања зграда, са широким покривенијем ходником; видио би горе на ходнику одсјев пламена и чуо би пјевање уз гусле; попео би се уз камене стубе и, стигавши до средине ходника, нашао

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Одлази.) МАТИ: Луда девојка! Али тако свака мора мало да прозанати. Ја сам јошт горе чинила. УГЛЕД 10. ДЕВОЈЧИНА КУМАЧА И ПРЕЂАШЊА МАТИ: О, Персо! Откуд ти тако?

МУЖ: Што човек више стоји, све је горе. (Пође.) МАТИ: Стани, куд бежиш, кад си јунак? ЖЕНА: Оди, да ти видимо поштење. МУЖ: Бежи, Лазо, док си читав!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

проблематику васпитачи поједноставили до недозвољених граница, свеједно да ли су сами састављали лоше песме, или још горе прегледе, уџбенике и приручнике.

Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три мора препловио- док га нисам уловио, Плавог зеца, чудног зеца,

од дечакових рођака-сањара овако говори о тајнама земље и света око нас: Шта ти, болан, знаш што се може наћи овамо горе ... Можда каква старинска ствар, каква руда, па и само злато... А и лековите траве расту по оваквим камењарима ...

у свакој речи овај ћирилски знак магијски је присутан, садржајно битан, ликовно уткан: пречага, грана, гпеда, подигло, горе, нагло и углом не могу без њега!

Ево песмице: Као пречага, као грана или греда, Г се подигло горе, нагло се под углом и гледа. У овој логички беспрекорној реченици, која је опис графичког изгледа једног ћирилског

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Еј, урам, рекне ми, није добро; изгубили смо и Пешту и Будим, и сад морамо да маширамо горе. ЗЕЛЕНИЋКА: Та је ли то истина, забога! СМРДИЋ: Тако ми солдат каже. Но умро нам је војвода.

СМРДИЋ: Може ли што горе бити од овога? ЛЕПРШИЋ: Код нас може, јер и сами бунтовници добијају заштитно писмо, и добра која смо им као ребелима

ЖУТИЛОВ: Милчи? НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила гди један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе. Све сам мислила да л’ се ње тиче, и сад видим да је истина.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

2) КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ Културно стање српскога народа под Турском у XВИИ веку било је ниско, извесно горе но ранијих векова. Али приликом сеобе од 1690.

Римске Империје, војводине св. Саве, Црне Горе. наследног господара Херцеговине, Срема и Јенопоља, и тако даље. У Оршави дигне устанак и када је хтео да пређе у

Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија треба морално и материјално да помаже.

Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и о значају Црне Горе, коју Русија треба морално и материјално да помаже.

Историјски део је само увод, и ту се овлашно износи топографија Црне Горе и убрзо излаже српска историја, заустављајући се нарочито на зетским и црногорским династијама, Балшићима,

Он се први обраћа свима Србима »од Црне Горе до Смедерева и Баната«, пише за »све Србље од Адријатическога Мора до реке Дунава«, уводи у српску народну заједницу

О Јоакиму Вујићу су сувремени српски писци судили горе но и о једном од познатијих старијих писаца српских. Већ тридесетих година он је био прегажен временом.

постао владар, он је добио титулу »народа црногорскога секретар«. И ту није дуго остао. Побегавши из Црне Горе, врати се у Србију. 1831. је полицајац у Београду, заповедник (»бимбаша«) 2.

А он је и на том радио, и био један од првих историчара обновљене Србије и Црне Горе. Кнез Милош му је дао титулу »историографа«. Он је издао у Београду 1835.

Кнез Милош му је дао титулу »историографа«. Он је издао у Београду 1835. дело Исторія Церне Горе одъ искона до новиєга времена.

од великог књижевног гласа који је за живота уживао, читаоци су га напуштали, а критичари одрицали или, што је још горе, заборављали. Он је остајао као писац неколико комедија, које су давали дилетанти и путничке позоришне дружине.

не зато што је осећао љубав према цркви но зато што је такав био ред, што по утврђеној традицији владар Црне Горе морао је бити владика. Он носи црквено одело само када служи архијерејску службу, а то бива врло ретко.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић се сав увукао у шубу, само му, покаткад, провири нос и око да види гдје је. И тако читав дан. Горе му је било кад почивају, кад се згрије и изиђе опет на зиму и наставе вожњу преко мразних и пустих поља, преко

заповједничку ноту: јаче и брже лупали батови, чешће се разлијегала експлозија, људи се наглије и ужурбаније кретали. Горе се видио он, црвен, са испупченим трбухом, са шеширом који га поклапа, машући, показујући и упирући својим штапом на

Он је горе био постао сасвим други човјек, не наличећи ни најмање на онога трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигар

људима, браћи и рођацима; разлијегао се подаље из хладовине весео врисак девојака и лијено, безбојно смијање жена; горе лежале разбацане ћускије, лопате, батови, колица и други алати који су блијештали на сунцу.

самоме себи, својој радозналости да се упозна с том девојком коју је наравно замишљао сасвим друкчије, боље или горе, која није била рђава, која је била као и све остале, и све што је донио у себи од тог познанства, био је један миран

— Зар је моја мама умрла? — запита она не заустављајући се да плаче. — Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је оставила.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— А што — чуди се Јова — зар без саслушања? — Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф.

Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа. — Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем.

« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.

« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.

Али ја не верујем у сувишну ревност г. г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар. Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г.

А можда би и горе прошао да га није отео Пуја фамулус, човек мирољубив. Већ је петнаест година како служи у просвети; он мири децу,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

1843, 1. дек. ПУТУ КРАЈ „Ја обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем

1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.

мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже И чудо га снађе: „Јао мене, и до сада Шета ја по горе, Али не чу још никада Да славуји зборе.

(1843, дек.) ДРАГИ Петли поју, ето зоре, Збогом, драга, ја одлазим, Туђе доле, туђе горе Ваља мени да полазим, Та за лето, за читаво Одо, злато, остај здраво!

Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тију реку, силно море, И под небом орла горе, И над орлом шарну дугу, И славуја у том лугу, И још његов глас умилни Ти сатвори, Боже силни.

“ „Само, душо, кад сам твој.“ То рекоше, издануше, На земљицу те нануше Кô два бора усред горе Кад секире њи оборе.

Скочи горе, одо на прозоре: Ведро небо нада мном стајаше, Звезда јасна до звездице сјаше, Тио небо, тија и планина, Тија

Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те није на јаве! Скочи горе, отр тешки зној, Па остави брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога

под облака, Под небо се дигô тић и сада, Ал' весео није кô некада, Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с' чине до толико друга, До толико успомена свети, С кима дане прелепо пробави, Па и сада мора да

Моме поју, момци подвикују, Јоште мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!

Збогом, горе, места моја слатка, Пуна липа и дебела латка, Пуна тица, пуна јагодица, Јагодица, прелепа ђурђица; Збогом, доле,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Даћу га ономе свом најмлађем сину, који се преклани одијелио од мене и скрпио кућу горе у крчевини. Нек му и свети Јован ломи ноге по оним пањевима, као и он. Имаће бар о шта тупити ону своју свету сикиру.

је то нарогушени, чупави Дане и дјед је истог часа осјетио да је доље у вртачи заувијек оставио своје детињство, а горе нашао камарата с којим ће одсад, нераздвојно, кренути новим путевима, у момаштво.

Чума ме покупила ако ти горе, код светог Петра, не измолиш какво лијепо мјесташце чак и за ове џандарске вуцаре који држе псе по селу.

— Које добро, господине водниче? Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине. Ваља нам спјевати пјесму за онога твог побратима, Перу Дошена, а никако не иде.

— Еј, дјецо, ево иде Отпадник. Јесте ли нашли нешто горе око бункера? Отпадник! Кад је први пут чуо за то своје ново име, Мулић се поклопи као под пљуском.

— Шта ћемо, мораш је дати. Триста људи горе гладује. Момак поваздан митраљез носи, а гладан. Сељак се окамени у мјесту.

Сипа са зидова малтер и уједа дим за очи, па се још горе види у овоме вражјем сумраку, а велика је тјескоба, па не можеш честито ни размахнути ни ударити.

— уразумљује га Бориша. — Једини командир има сат, а он је враг зна гдје у овој ноћашњој варици. — Па да викнем оне горе на цести, можда неко од њих зна? — Ма јеси ли ти луд, говече једно! Шта ћеш ако то буду Нијемци? — смирује га Бориша.

—Ама, шта ти је то халка, другарице? — чуди се Марко. — Ја сам ти, брате, Шеста личка, отуд од Велебит-горе, па се слабо разумијем у ваше босанске еглене. —Па оно тамо.

— све штокуд по стражама и осигурањима, па никада да те видим. — А ја, кумићу, већ трећу годину радим код одбора горе у свом селу — поносито гуче усукани кум. — Несебично дајем себе за општенародне циљеве ове наше борбе ...

Пролазе и кола с материјалом, горе се подиже трибина. Спрема се прослава двадесетогодишњице чувене битке у којој је до ногу потучена читава једна

Придошлица излази из кола и весело поздравља: — Здраво, Стево, соколе, како си ми? — Како? Па нешто боље нег они горе, веселници, на брду. — Е, е, ти опет! — пријекорно ће предсједник. — Гониш увијек оно своје тер своје.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Полако, чућеш зашто! Поведи и резервног, да можеш да их мењаш. Чим спремиш, појаши, ко да им репови горе, тако појаши!

СУЉО: Ајде џарни ту ватру. Ако смо гладни не морамо и да се смрзавамо. Лако је аги горе на миндерлуку; гори мангал, иза крстā наслаго јастуке, а пред миндерлуком жубори наргила! И то после обилне вечере!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Не знам, стварно, на шта се више жалиш. Ајде, зрело размисли: зар није могло и горе да се заврши? Реци по души. Нећу да кажем да твој брат није и своје рачуне у све то уплео. Руку на срце, јесте.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Као да те ти гласови понеше са собом горе, у те висине, крештећи и пиштећи... светећи се мени који час се радовах што се отресох тебе, час опет дрхтах и плаках

Косе јој шибају, образи горе, очи цакле, а она игра и пева. — Шта ти је? — питам је сада. Али она главе не диже. Као да не сме да ме погледа.

Чисто осећам како се неке грудвице растварају и крше у њеним недрима под мојим лактом. Чак ми и ноге горе од њене топлоте... — Не слушај ти њега... луд је он, луд! — као да се правда говори ми она, заноси се и једва иде.

Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма: „Рождество твоје, Христе, Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу

Јер цела кућа, још од капије, од калдрме испод лозинака до камених степеница, па горе, у кући широко предсобље, кујна, гостинска соба, са отвореним вратима, прозорима — све је изгледало некако свечано,

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би прошао. Но гледај те ми пошљи за моје молитве један саландар новаца; знаш добро да су молитве за новце.

Моја ће књига написана бити чисто српски какогод и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ЕЈ, НЕСРЕЋО... Е ј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха него што си песка. Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за прецрна

На Олимпу је пировање, част, међ боговима њему у пропаст; пехарима се златним куцају, од откуцаја горе пуцају, а човек бежи неда'нимице у гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на

Кад се после дуге ноћи јаве зраци нове зоре, те помислим, сад ће доћи слобода на наше горе, да ће хтети, ко ће моћи, дићи народ богу горе, те ће бити један, срећан, неће бити Саве, дрине, и опет се тебе

ноћи јаве зраци нове зоре, те помислим, сад ће доћи слобода на наше горе, да ће хтети, ко ће моћи, дићи народ богу горе, те ће бити један, срећан, неће бити Саве, дрине, и опет се тебе сећам, будалине Саведрине!

БАЛАДЕ ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ И Стоје пребели Ђурђеви ступови, сведоци верни божје љубави, облаци лебде над њима горе, лагано броде лагано скоре, казујућ богу молитве сетне што им из цркве долећу чедне, а кад им творац срдито грмне.

онда одлете за горе стрмне. Стоје пребели Ђурђеви ступови. љубазни знаци божје љубави. љубазним лицем на брег се смеше, а равно поље,

Ал' да га чује, живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га

Ал' да га чује, живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је

Па ни камен му мâ не спречује, чак на дно пакла продире му јек, разбирају га дуси пламена. Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој невести: „Делило,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

) Зато, све што је горе речено о народним приповеткама треба применити на њене најчистије примерке. Састављајући ову Антологију држали смо се

их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи код себе, да се скинемо

Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако

А они му кажу: — Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку. Онда им змај рече: — Идите и кажите му нека ми иде из двора, јер ако му дођем, неће му ни кост с кошћу

змај стане под кулу, разметне љутито главе — три вргне с десна на лево, а три с лева на десно, седму пак, средњу, горе дигне, па све живу ватру сипа. Помркне сунце и увати се тама, реко би да је поноћ.

Човјек сад није имао куд камо, јер с врагом зло, а без њега девет пута горе, те јој рече да ће заклати краву, па нека буде једанпут мир.

два добра друга, који су ме амо спустили, и који ме још чекају на улазу у овај подземаљски свијет, да ме опет извуку горе; зато, ако ми не можеш дати и за свакога од њих по једну дјевојку, онда не могу ни за себе ниједне повести, јер

је сад привезивао једну по једну дјевојку за уже, и дао свакој блага колико је која могла узети, а они извуку све три горе.

је орлетица видјела своје тичиће живе, зарадова се толико да је својијем чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха.

Кад то спремиш онда ми дођи и ја ћу те изнијети. Али мораћеш при томе на ово пазити: кад те будем горе носила, чим ја и кадгод зинем, ти ћеш морати сваки пут бацити у мој кљун по један крух, једног печеног овна и улити

И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако

Она се сад дигне, упрти њега и све што је он за њу приправио на своја леђа, па хајд горе. Кадгод је она зинула, он јој је бацио у кљун један крух, једног овна, н улио једно виједро вина.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Није него да се удавиш у ђубрету. Иди погаси ону ватру, да не горе дрва узалуд. ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи.

Двапут, трипут тако, па ће се одучити. СОФИЈА: Само да не учинимо горе. ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад да ме не осрамотиш. СОФИЈА: Браца, на вашу ризику.

Двапут, трипут тако, па ће се одучити. СОФИЈА: Само да не учинимо горе. ЈЕВРЕМ: Горе не може бити, нег што ти је. Ево га гди виче, сад да ме не осрамотиш. СОФИЈА: Браца, на вашу ризику.

КУМ: Бре не говори; што су старије, све су горе. Моја док бијаше девојка, ништа се није зло чуло, него су је јошт фалили, „добра девојка, ваљана девојка“.

МАНОЈЛО: Е, како то говориш; а да се сети после неколико дана, па још горе. Боље да му кажемо сад. А, може бити, да га је гдигод сакрио, пак смо се бадава уплашили само. ИСАЈЛО: И то може бити.

ДОКТОР (прође неколико пута по соби тарући чело): Не, ако ја овако оставим, јошт ће горе безобразници нападати на мене. Одговор морају добити, каки нису читали.

Ја видим да је зло. ЉУБА: Е, мајка, мења се свет. СТАНИЈА: Ја! Свет треба да се мења на боље, а не на горе. Каква ти беше оно кошница на глави? ЉУБА: Шешир. СТАНИЈА: Ја се препадо, кад те виде. ЉУБА: А што? Зар није лепо?

СТАНИЈА: Како ћу да јем, дала си ми неку чорбу, нит је слатка ни кисела; препесте ме горе, дадосте ми неке виле да се убодем.

НЕША: Што је опет, мајка? СТАНИЈА: Ама не знаш ко је горе, мушко ли, женско ли? Што говори, што ради, што пева, што чита, само безобразлук. НЕША: Љубо, изиђи мало напоље.

АНИЦА: Господине, шта имате ви са мном? АДВОКАТ: У присуствију моме то не иде, разумете ли? (Диже је горе.) ФЕМА (ђипи): Ха, изела те трпија! (Тресне Аницу доле.) АДВОКАТ: Фема је свалила.

АДВОКАТ: Пуштајте, пуштајте, удависте ме! ФЕМА (ђипи горе, да боље Аницу дочепа). АДВОКАТ (се искобеља): Малеферіатае! (Почне ји штапом макљати. Оне се распусте).

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Ода горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

И уопште, има ли шта горе од осамнаест година? Има — седамнаест! Пре свега, треба да знате да мачки од осамнаест не одговара сваки момак.

— упита Џорџ ударајући непрестано у тамбуру, док је своје ноге, дугачке најмање два и по километра, држао сасвим горе, на ормару. Пушили смо као луди његове дуване. — Па, ништа ... — рекох.

обично закмечимо у суморним собетинама градске болнице, заједно са другом нижеразредном дечурлијом од зла оца и од горе мајке.

Да човек осећа како би га такав тип оставио на цедилу, мислим, на клацкалици, баш када је сасвим горе у ваздуху, а он доле на земљи; мислим, да би мртав ладан сишао са клацкалице и оставио вас да треснете о тврду земљу и

Кад се само сетим колико смо Мишелино и ја путовали до старе Голфијане, тамо горе, у Кошутњаку! Најпре трамвајем, а затим одвајање пешака — кратицом кроз шуму.

И да ћу долазити горе у Голфијану у белом двоседу, грмећи на све стране. Помислих да некако није у реду што само нас двоје шипчимо пешке

Или, на пример, песник, па крене да нас масира својом поезијом? Или, још горе — хипик, па натера Ану да станује под мостом, а мене прогласи за потрошачког типа? Језиво!

Стравично исцереног лица, матори, дубећи на глави, не престаје да везе, онако одоздо према горе: — А увече, увече татица попије целу целцату чашицу вина и онда буји-баји!

Кухиња је затрпана блажено неопраним тањирима, пепељаре се још пуше као бивши вулкани, а високо горе, под самом таваницом, лењо се вуку праменови плавичастог дима. На тепиху догорева последњи опушак.

дана сам пролазила поред њених великих излога и три дана сам виђала свог маторог с некаквим пропосима од зла оца и од горе кеве, како се непрестано смењују за његовим столом.

бих и издржала, али шта да радите кад подигнете слушалицу а идиот вам пушта музику с грамофона и ћути, или, што је још горе, као заљубљено дише равно у ваше уво? Прво, то ме голица, а друго — мени не допада преко жице!

Пошто их нема довољно за свирку, увале свом излапелом деди гитару у руке, наместе му прсте како треба, горе на жицама, и викну: „Држ де, матор!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Фијук метка: мук - Гњилане. С роговима у плетиву оре ђаво Крвну њиву. Цепте стабла, горе влати. Гине крава у појати. Сред кућице, у пошасти, глоговина почне цвасти.

Жар-крилима дуси бију о планинску мистерију: просипају диљем дола живог жара троја кола. Од сијања широм горе божји кути зажуборе. Зрак са душе чак зарања у завесе од орања и засипа црне стопе јаблан-лишћем с прве строфе.

Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и тукући жито, поље преко Цера одгргоље. А све потом што се чује муња палцем потписује.

Суварак ја сам, крцкав прасак сушке из тмушних шума крстом горе Фрушке. Тек листак жут сам међу иноцима. Кривуда писмо: рука ми је брена а иницијал сенина је сена, без

ме, шуме кад захује, у тихост сточим хлòрофил с олује; и кренув горјем, или било куда, тек шапор пустим: Иза седме горе под крушком пир је Деметре и Флоре. Вилењак биљни јасне се са дуда. ИИИ Затруби злокоб с руба памтивека.

- Трзнем струнице: треперав инстинкт самоубице, танан, прошуми разорним рујем. Облином брега горе глогиње. Жубори простор осињим зујем. Болује шума пурпур-богиње, топло умире.

У срцу гајим љубав гостопримства, а црним сјајем горе купињаци: веселу кратком крунисани зраци. Не тече млеко пољем доброчинства, већ вајно веје пепео славуја синоним

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Чуј, Алекса, моју невољу: од јутрос како ми је трбу почео музику прави ти, па једнако траје; а ти знаш да ја на музику горе мрзим него на чуму. Не би л ми мого који грошић дати, да купим потајно леба и да га мало умирим?

ЈЕЛИЦА: Ах, како вас бенајдигујем! АЛЕКСА: Зашто? Изволте и ви намолити господина оца да вас води горе, пак можемо заједно путовати. ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу.

ЈЕЛИЦА: О, молим, Лидија је само ћутећи потврдила да Лаузуса љуби; тако исто и ја љубим. АЛЕКСА (ђипи горе и увати је за руку): Ви мене љубите? О, бози, помозите ми да моја чувства изразим. (Пољуби је у руку.

Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити. АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода,

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Са биљур-чешљем ту сједи вила, орао пада крвавих крила; ту нам се Марко преставио. А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну,

У њеној сјени опоро се рађа чудесна справа, чаробна лађа. На њој ће људи једном да језде високо горе гдје трепте звијезде и куд се дјечак, по послу свом, пењȏ по стаблу просеном.

преде ли, преде: „Пођем ти једном, делијо стара, у лов са мачком Пекмеза цара, идемо журно кроз неку раж у правцу горе Дебела Лаж; у мене пушка одлична роба, ваља ми више од шупља боба, у њега топуз из дрена сува на страх и трепет

Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка. Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута, над њима шуме прастаре гране и кроз ноћ мрку патуљак лута.

Понекад, опет, у освит сив, низ кланац неки промакне див. Једнога дана дружина славна нађе се срећна на крају горе, пред њима пуче равница травна, љуља се, шуми зелено море. Зањака Сивко: „Ово тек ваља, ево и чкаља!

“ рекоше на то другара три, па даље крећу тражећи срећу. Прошли су много питомих доља, лиснате шуме и стрме горе, док најзад стигли до неких поља, кад тамо — гледај! — мишева море!

Узалуд Жућу на путу дугом из трња сваког мамиле зеке. Ишȏ је вјерно за својим другом, газио горе, пливао ријеке. Често их моћне олује бише уз бљесак муња и вјетра хук, пекло их сунце, квасиле кише, јурио ноћу

Облак се прича о млину роји, Има ли неког да се не боји? ИИ А близу горе, уз њиву проса у шупљој букви живио Ћоса. Стан му је чудан, много не вриједи, љетос га Ћоса отео меди.

“ Покренут вјештом Ћосином руком, заигра жрвањ са дивљом хуком и пође послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат!

Вечери једне подигох главу мјесецу пуном на небу плаву, кад горе мишић, главом и брадом, сјео на мјесец, глође га крадом.

Протиче вече и ватра пламти, а мачак причу старчеву памти. ИИ Године горе ко тиха свијећа, рибару старом свијају плећа, снага се топи, око се мути, времена тешка старина слути.

Плави се небо ко шатор сведен, одјури зима на север леден, а наврх горе, у сами мрак, сину још једном чудновати зрак: остатак снега, блештав и бео, путнице зиме подеран вео.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење.

Уз острво је врло живописна шумица пуна птичије граје. Горе, са врха, за час још вири поцрнела црквена звонара која је на врх села, затим је апсолутна усамљеност.

Када она реши, ствари иду увек добро и с љубављу. Ако желите да читате попните се горе где постављају сто за вечеру. Морали су упалити велику петролну лампу. Пењем се кроз мрак уским дрвеним степеницама.

— Да се нисте повредили? Требали сте да викнете да вам осветлимо. Рекла сам дечаку да вас доведе горе са свећом чим дођете из шетње. Изволите. — Хвала. Сметам ли вам док радите?

Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио. Паде ми на памет: — Али живот наш не зависи само од нас и наших породица. Сваки дан га може потпуно изменити.

Осећам то, и онда несвесно раздвајам прсте на рукама како би их ваздух што боље обавио. Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Покажи им међе своје, Твоје горе, реке твоје. „Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су моје

„Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су моје кршне горе, Куда Срби српски зборе”. Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје?

Само горе, на висини, Још се беле пусте равни. И гаврани с криком лете У вечерњи сутон тавни. Ал' крај реке, у долини, Где трави

ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и поља равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног

За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајка не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

Осташе му мрачне горе, Где се Рудник небу пење И под небом орли боре, И остаде суро стење: И ту спомен славе старе Диже цркве и олтаре.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

— Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом. У његовој руци што је горе диже, С упаљена луча рујни пламен лиже. Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу.

Сад бирај, царства ти се нуде, битка се и кроз облаке вуче. Зло је и горе, иза гроба се опет туче и добру твоје сени двојници худе.

Гледајте како ватре горе на врху ветровитог брега и не питајте ме зашто сâм на коњу јездим далеко од села и тражим лековите траве за многу

хране онима на путу што просе сваком ко залута да се нахрани док пада киша као из кабла један кабао велик пошаљи горе крилатом створу кабао напуњен радостима Сведок треба да се пробије кроз своје сведочење, оно није потребно.

се расцепио ум и наиђоше пошасти као да се над Србијом до сада рат није збио распукла се бурад око Фрушке горе и у Жупи и на смедеревском гробљу алкохолни вал пређе преко Саве и преко све три Мораве уз Тимок да подигне сав

Зар читаву ноћ без жене на видику једну ноћ дугачку суву и прозуклу? О не то је горе од напасти оштрих! Анђели иструбите зору!

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу. ПРОКА: Па нико није...

Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.) Горе је покојник и умро. (Пође ка степеницама и сви за њим.

САРКА: Тамо је Танасије са Видом. МИЋА: А Прока? САРКА: Он је тамо, из дворишта, а Трифун у оној малој соби горе. МИЋА: Па где ћу ја? САРКА: Једино још није заузета покојникова соба, она где је умро.

Тамо су опет Прока са Гином. Узели ону собу где стоји покојникова каса и Гина по цео дан плаче крај касе. А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје. СИМКА: А коју си собу ти узео?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Не боје се никакве казне више, јер виде да им сада предстоји најтежа дужност и највећа опасност. Горе бити не може. Хтели би још мало даха, живота — макар командант пука викао и претио.

Иди код оне господе горе н нека ти они даду написмено. Дошао је ред и на нас. Коњи су се морали залетати да би извукли возове уз једну кратку,

Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе... Нигде ниједног непријатељског војника... Откуда онда овај лом!...

Засу нас ситно комађе земље са настрешнице. — Поче разорном... копај земљу и бацај горе! — рече Траило. Иако уморни, гладни и жедни, војници запеше да рију.

После оне трагедије, они се не узбуђују много. Јер ма шта се десило, горе бити не може. Не занима нас више ни правац марша. Ишли смо у правцу Дрине, одакле допиру учестали пуцњи топова.

Питају војници каква је ситуација. Али ми смо толико преморени, да само дигосмо руке изнад главе и они разумеше: горе бити не може. Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође.

Возари у ходу појахаше, послуга се, после толико времена, попе на предњак. Пред нама, покрај пута, горе неке ватре и, кроз лупу точкова, као да чујемо неко цвиљење.

— Господине капетане, јако жалим што ми нисте друг, па бих вам рекао нешто — упаде Душан. — Црње и горе ми ништа не можеш рећи, него ово, да се вратим натраг.

А помоћи ни с које стране... Два наша шрапнела појавише се горе на врху. Онај поче опет да туче шрапнелом, вршећи сигурно последње поправке, и пуцњи наших топова сливају се са

Цеви су се кретале брзином парних клипова, пуцњи су се слили у јединствен тресак... Тамо горе запурња земља, батерију обави таман облак од дима и прашине, док из једне каре сукну страшна експлозија и црн, густ

“ Дотле памтим. Али како сам се сручио овде у село, то не могу рећи. Знам само да сам видео горе када један упре пушку у мене... — Дакле, захваљујући вашкама, ти си спасао свој живот...

Њихова једина дужност је да се старају како ћемо ми да погинемо... И док су звецкали грошеви и динари, горе на положајима праште пушке, а повремено писне и понеки куршум изнад наших глава.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице... »Боже, како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам...

А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице... »Боже, како је ово лепо! Што и ја не бих могла овако. Баш ћу да огледам...

Гојка не сме вређати, јер је управитељ — може га одјурити; Љубицу још горе... уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша хоће ли

и тако даље — стајаше написано на тој хартији. Доле потпис: »Управитељ школе орловичке «... а горе на врху великим словима: »Краљевско-српска основна школа орловичка. Бр. 34.« Баш звони!...

суморан покривач загасите тамне боје, из кога непрестано сипи она ситна, влажна, досадна измаглица, која укваси човека горе од пљуска, а траје данима, недељама... Сокак се раскаљао, па нигде не можеш ногом згазити од блата.

— Ето ти, брате... шта ћеш више!... Речено је све. Ако они горе имају најмање образа и љубави према школи... не, макар не имали праве љубави, али макар поштовања — онда ће ти, брате,

Ово се нигде у свету не дешава... А с тобом што буде: од премештаја неће ништа горе. — Да ли да заведем у деловодник? запита Гојко, савијајући исписану хартију и остављајући је у капут. — Разуме се...

Не може још да се прибере од страха. Ноге, му дрхћу, и он се једнако осврће око себе, очекујући какво ново, још горе зло. »Шта је ово ?... Има ли у свету правде и истине!... Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«...

И ти јуче цвокоћеш у затвору од зиме, а данас јој пружаш руку!... — Шта ћу ?! ... Да терам даље, мени је горе... — Море, видим ја све: ти би се и сад сматрао за најсрећнијега, кад би она пристала да буде твоја жена, а?...

»Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !

Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !«... Али сад осети како му спада велики, огроман терет с главе...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Овцама нема чобана, До једно дете Радоје, И оно лудо заспало. Буди га Јања сестрица: “Устани горе, Радоје, Овце ти за луг зађоше!

А ја лего, да поспавам, Проговори бела вила: “Устај горе, млад војвода, Отуд иде чудно чудо, Чудно чудо невиђено, Страота је погледати, А камо ли дочекати!“ 17.

“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране! Испод тебе виле Дивно коло воде. Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи:

“ 40. Бацала девојка За облак јабуку. Заостала јабука Горе за облаком. Братила Девојка Све редом облаке: “Облаци, облаци, Драга браћо моја, Вратите ми натраг Злаћену

“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42. Ови двори паунови, А пенџери ђинђерови, Ту ми седи младо момче

72. Истекло је жарко сунце ћа иза горе, Обасјало младожењи бијеле дворе, Пред дворе му коло игра, пјесне се поју, Вес’о ти је ови данак, мој мили Боже!

“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77.

“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена.

“ 111. Текла Сава на камену сама, На њој Мара платно бијелила. Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла.

Ако б’ те брату тргала, Брат ми је ошô на војску. Ако б’ те драгом тргала, Драги је од мен’ далеко: Преко три горе зелене, Преко три воде студене. 123.

“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања.

“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања. Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Да га сретнем на улици, мислио бих да је обичан сељак! ГИНА: Тај је пре рата горе у Сињевцу, да извините, силово козе! ВАСИЛИЈЕ: И то је данас постало власт! ГИНА: Неће да се смилује ником!

ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер? ГИНА: Није он звер, него нешто горе од звери, нечовек! (Улази Благоје, са флашом у џепу) БЛАГОЈЕ: Шта је Дробац тражио овде?

Одбрани ону успаљеницу белосветску! ЈЕЛИСАВЕТА: Немој да ти ја сиђем тамо доле! ГИНА: Ма немој да ти се ја тамо горе попењем! БЛАГОЈЕ: Гино, јеси побеснела? ГИНА: Јесам! Додај ми нешто да убијем курву! СИМКА: Гино, не буди луда!

Овако не знам, па сама замишљам, а замишљам му горе и крвавије него што они, крвници, могу да измисле! ДАРА: Засад се поуздано зна да га не туку! СИМКА: Откуд знаш?

СИМКА: Откуд знаш? ДАРА: Нисам казала да ја знам! Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је, значи, још горе! БЛАГОЈЕ: Зашто је горе ако га не туку, будало? ГИНА: Зато што значи да је почо да признаје!

Али знам ко зна! ГИНА: Ако га не туку, онда је, значи, још горе! БЛАГОЈЕ: Зашто је горе ако га не туку, будало? ГИНА: Зато што значи да је почо да признаје! БЛАГОЈЕ: Шта он има да признаје?

ГИНА: Нисам видела ја, него Благоје! Ево их, долазе довде! А одавде се настављају... и иду горе уз реку! ДАРА: Да Дропцу поверавају да некога уходи, не верујем! То би било превише компликовано за његову памет!

ГИНА: Језик пресекла! ДАРА: ...или, још горе, зато што је све признао и издао, па више немају шта од њега да извлаче!

ДАРА: ...или, још горе, зато што је све признао и издао, па више немају шта од њега да извлаче! ГИНА: Теби је горе ако је признао, него ако је умро? ДАРА: Ако је умро, бар је умро као човек, за свету ствар!

ДАРА: Прво треба да пођемо трагом, да видимо где иде! БЛАГОЈЕ: Иде горе уз реку! ДАРА: Знам, видела сам! Можда ће до нечега и да нас доведе! Имаш ли каквог оружја?

ВАСИЛИЈЕ: Није праг, него је обична боца! И сви смо у тој боци зачепљени! А онај месец горе, оно је чеп! ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати! Треба путовати, а не знамо куда!

ЈЕЛИСАВЕТА: Све, што је икад било, па макар како да је било, Могло је бити и много боље, али и много горе, него што је било! СИМКА: Плашим се да нам никада нећете опростити! ВАСИЛИЈЕ: Немамо ми зашта да вам праштамо!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег.

На најгорој крпи сања, благодари, благосиља. Тела нам се узнесу, као камење у небеса. Да прште грме и горе у мржњи, разочарана, у бесу. БЕЛЕ РУЖЕ О, немој доћи кад те зовем. Ноћ ми последња остаде дивна, лековита и бескрајна.

Предамном на отоку тамном и црном, са једним манастиром невеселим, као тајном. И мислим: и да га има тамо горе, ако ме види под јадром саног, у ком се зраци плоде. Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре.

Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго, на Месец са запетим луком. И милујемо далека брда и ледене горе, благо, руком. Београд, Браће Недића 29, 1920. СТЕЊЕ Данас сам био тако весео! А сад?

јутарњим једном и ви заиграти, са сребрним луком, у бездан небеса бисерно сиви, са Шара, са Велебита, са Фрушке горе. Затрешћу вишње изнемоглом руком, на градове ваше беле, да ућуткам једном дречеће гајде и пијанке невеселе.

тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро, и бескрајно, и код нас, небо, и сенку Фрушке горе. И, тако, без звука, смех ће мој падати, са небесног лука. И, тако, без врења, за мном ће живот у трешње да се мења.

Недељама не виде своје жене. Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи. Горе се дотле игра бродова смирила.

Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи. Горе се дотле игра бродова смирила. Наш пар је бацио мрежу и сад је и ми спуштамо.

Сад копа мрежа“ – мрмља капетан Вицо – „биће шкампа“! Боља риба је доле на дну и само кад је месечина јака диже рибу горе. Сви ходају на палуби горе‑доле и ћуте. Мотор лупа као срце.

Боља риба је доле на дну и само кад је месечина јака диже рибу горе. Сви ходају на палуби горе‑доле и ћуте. Мотор лупа као срце. По води као да почиње да трепери мешавина руменог злата и сребра. Брод као да стоји.

Крајем XВИИ века то је био расцијански гарнизон. Горе, на брегу, где је онда била тврђава, сад је велика базилика, седиште арцибискупа, примаса Мађарске.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Хумови, горе у даљини, стене— Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад

Кад изненада, вијор... Када му коло до ње стиже Заигра се, заврти, Дохвати дете и диже Па га у свом вртлогу Понесе горе Богу... Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха...

) Код тебе? Госпођа у црнини: Јесте... Оставимо гробове на миру. Мртви припадају Богу, њима је добро. Горе је живима кад остану самохрани. Али Бог је милостив. Он подиже наше мртве у живима.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?

“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.

— а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима. И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори: — Срамота!

— опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо.

за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли,

подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један

Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал' некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто.

” Министар га премести. Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Смеј и жагор, врисак и песма, проламају се из њиве у њиву, преко цела недогледна поља, преко читавог мора горе — хранитељке...

ваздух, на небу светлуцне по нека звезда, пронесе се по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар...

Тада ти се извлаче мршави вампири из гробља, вукодлаци из јазбина, виле из горе, вештице из оџака, дрекавци из потока и свака проклета утвар, што ради о глави човечијој. То је најстрашније време.

И куд ће сад Милица Ђокина да се сети поноћних страхота, кад јој још образи горе од пољубаца и мишице од жесног штипања!...

Она им је тако омилела, као онима горе чистота. У овај други ред »младића« спадао је и он. Иначе се звао: »господин Мојсило«. Било му је око 45 година.

Ова неизвесност, ово непрестано очекивање да плане на тебе ватра иза сваког трна и врзине горе је, но да човек стане пред непријатеља и бори се на живот и на смрт.

Да ли од страха или радозналости, тек ми за час истрчасмо уза страну и нађосмо се у неком густом трњаку без горе. Почесмо да идемо пажљивије. Чује се викање од ланца, који је пред нама.

и долина, и лете заједно са хуком студене кошаве, која пишти И фијуче око сниских плетарица, па се понесе дале, преко горе и дубраве, не знајући ва станак ни препону...

За богомољца нема веће казне. Шта је горе, него кад ти светац молитву не прима! Да би бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из

Па онда поче свађа, најпре у другој соби, а после и пред њим, и тако све горе... А куд ће он сад ? Кад ли ће мама доћи... или можда неће више ни доћи овамо, него ће сад њега одвести к њој.

— Којешта, као баба! Зовни кога, нека те истрља, па да видиш... — Трљали су ме, вала, многи, па ништа... све горе... После недељу дана Станко пође да звони на вечерњу, али не може да изиђе уз степенице.

се сутра дан Марко, по јутрењу, заложио хлебом и почео нешто по баштици да чепрља дадоше му знак са звонаре да пожури горе. Требало је звонити. Марко не прекиде свој посао, нити се запита: »Кога ли то ваља огласити ?

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па... ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића!

ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник? ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

Тако је то у политици. А, после, немој ти да мислиш да су ти само то измислили, измислиће они теби још нешто горе. Не брини се, измислиће ти!

МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа! Други: живео! СРЕТА: Одох ја да видим шта је то. ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти! СРЕТА (одлази).

ДАНИЦА (завршила је препис и одлази из собе Ивковићеве). МЛАДЕН: Вичу: живео народни посланик, доле, горе! И... не знам шта још вичу. ЈЕВРЕМ (Спири): Ама, па они ће сад овде под прозор, је ли?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује, бива

сујете и каћиперства њихова и тражио за њих потпуну еманципацију, равноправност и право гласа, као једини лек против горе наведених порока њихових. Журио се са овим (то јест са правом гласања), докле нас није Америка у том претекла.

А ја на тебе сву наду полажем. — Ама не брини се ти. А је л’ сам му се само ја натурио. Горе му напасти не треба. А ја, знаш, онако лијепо с њим и опет ћерам своје. Ех, окле сам ја, не може он мени доскочити!

— А добро га трпио свет! — рече зачуђени Крсман. Е, па зло се трпи докле може; свет вели: не дај, боже, горе! — па трпи кукавац сињи.

А људи ка’ и људи, трпели док се могло, то његово тиријанство; све ка’ веле: не дај, боже, горе! Е, па и њима једанпут догоре до ноката, па веле — ту Мића завали фес — веле: једанпут се живи, једанпут се мре, па

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Спава Микица челом нагоре, Спава Стева челом настрану. Интернатски мачор спава најгоре, То јест горе, на тавану. Оно што пролази, то се не враћа: Спавају сложно као браћа.

„Куд и зашто да трчимо?” „У Мокроног, Бор, Шентиљ!” (Ти циљ изабери, римо!) „Куд било, у шир ил у диљ, Горе, доле, покрај, мимо, Напред, јер је напред циљ!

Јер сељаци испод горе Јелице Мисле да су бистри као пчелице, И да није чудо што је Весела У престоници дичној нашој успела.

РОТКВИЦЕ Ротквице — образи им рујем горе — у гомилицама нешто ћућоре; погнутих главица, црвено-сјајне, шапућу росне баштенске тајне; а лишће њихово ћути,

ЉУБАВНА ПЕСМА Био једном један маслачак. И био на небу бели облачак. Облачак горе, маслачак доле. Гледећи се, почеше да се воле. Дођоше врућине нечувене и маслачак поче да вене.

„Не, ту није реч о Старом Авди, Већ о једнакости, братству и правди, А мени, из поносне Црне Горе Ти идеали од рођења у срцу горе, За правду бих дао живота седам (Ал овај, први, низашта не дам!

реч о Старом Авди, Већ о једнакости, братству и правди, А мени, из поносне Црне Горе Ти идеали од рођења у срцу горе, За правду бих дао живота седам (Ал овај, први, низашта не дам!

Бог свети зна колико сам ноћи провео, тако, куњајући по редакцијама. Сетио сам се трамваја који су, горе, у Средачкој, спавали исто тако неудобно, као и ја.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

експедицији, али који су у већини случајева споредни, и при проучавању морских дубина врше се само узгредно поред горе поменутих главних послова. А ови се обављају на начине који ће овде бити изложени у најкраћим потезима.

Шмит је пронашао колевку и тих ларви у горе поменутој области Атлантског океана. Ту се, на томе месту, налази један океански понор, са истим животним условима као

Ево, ја телефонирам онима горе у броду да нас уздигну за дваестину стопа и... избегли смо опасност; прошли смо изнад потопљеног брода не додирнувши

»Ево нам јављају се они одозго са брода; јављају да се горе приближује бура. Али немојте се за то узрујавати. Доста пута сам посматрао буру на површини океана, седећи мирно у

Видите, и овде се таласа, али је то лагано, одмерено, без бесних судара валова и оне хуке и грмљавине што се чује горе на површини.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе неке силе Стегле, и не даду ни речи ни дела, Стварајући од вас. душе моје миле, Јадне Прометеје без полета смела!

— Вас, спомени моји, светли али крти. Лавеж, вика, граја. Покличи се оре, Јури хајка кроз пољане и кроз горе, И оставља пустош на утртој стази.

човека, И бучно веселе тајанствено хуји, Запеваће негде скривени славуји, И природа цела зашумеће страсно, И пола, и горе, и баште, и врти, Све што у њој живи поздравиће гласно Свечани долазак равнодушне смрти. Заћутаћу тада.

И не видех ништа. Ни далеке горе Забрађене танким велом магле плаве, Ни ритове многе што спокојно горе Крај обала мирних непомичне Саве. Ти прође.

И не видех ништа. Ни далеке горе Забрађене танким велом магле плаве, Ни ритове многе што спокојно горе Крај обала мирних непомичне Саве. Ти прође.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Али сјенку што му шће тровати те је у збјег собом унијеше међу горе за вјечну утјеху и за спомен рода јуначкога? Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу!

ли, ако Бога знате, колико је мора и приморја, равне Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо

Све су наше главе изабране! Момци дивни, исто кâ звијезде; што су досад ове горе дале, сви падали у крваве борбе, пали за чест, име и свободу. И наше су утирали сузе вјешти звуци дивнијех гусалах.

Што је ово ево неко доба те су наше горе умучале, не разлежу ратнијем клицима? Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах. Некршћу се горе усмрђеше.

Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах. Некршћу се горе усмрђеше... Уједно су овце и курјаци, здружио се Турчин с Црногорцем, оџа риче на равном Цетињу!

Поведе се робље црногорско!“ Покличи се оној наругасмо: какво робље сасред Горе Црне! Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик!

Бег Иван бег, јуначко колено, бораше се као лаф с Турцима на све стране у горе крваве. Полу земље Турци му узеше, но пошто је сву облише крвљу и пошто му брата изгубише, змаја љута војводу

Дивне жертве видим на гомиле пред олтаром цркве и племена; чујем лелек ђе горе пролама. Треба служит чести и имену.

и умним тварима, који си се милосно склонио дјејателне оживит членове малом мраву кâ гордоме лафу, — проведри ми више Горе Црне, уклон' од ње муње и громове и смућени облак градоносни!

Дочекаше Шенђера везира уврх равне горе Вртијељке и клаше се љетни дан до подне. Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по

Па сам чуо и за ваше горе. Породица света Пророкова зна јунаштву праведну цијену. Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји.

Најгоре им пак бјеху тавнице под дворове ђе дужде стојаше; у најдубљу јаму коју знадеш није горе но у њих стојати. Коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка несретњега; они људе све

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Собе | је раскошно искитио најскупоценијим ћили мима, и старим и скупим сликама из Пећи, Свете Горе и Рила; по рафовима поређао сребрне сахане и златне зарфове.

народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би требало крвника, насилника сменити, знало се да се за то мора к њему доћи.

И тада би се горе, у оној намештеној соби, видело како први људи из вароши целу ноћ преседе договарајући се, а напослетку увек њему

Свака би одлазила горе, на горњи спрат, и на онај доксат, где би он обично седео. Понизно, са страхом, не смејући од величине — јер такав им

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала. Знало се да он никоју, кад по имену зове, не зове за какво добро.

„Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“. И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату, — а зими доле, у оној великој, широкој соби. Цео би дан тамо само седео, пушио, пио кафу и наређивао.

Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога. А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио,

Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и давање

И после, да се све то сакрије, удали је за једног њиховог слугу, коме горе, готово накрај вароши, купили кућицу и дали му неколико њива и винограда, да би могли живети.

И онда све горе и горе ствари. Толико умоболних, узетих, толико рађање деце са отвореним ранама, умирање у најбољим годинама, вечито

И онда све горе и горе ствари. Толико умоболних, узетих, толико рађање деце са отвореним ранама, умирање у најбољим годинама, вечито долажење

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

— Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише. И видећеш да се бујне, преке, Таласају наше моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише...

У животу овом ми једино знамо Да нам због ње бива и горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било

У мени се страсти свих векова боре. Пролазе јунаци с Господњега гроба У замкове своје где кандила горе, С мачевима тешким, у поноћно доба.

По пустој земљи куд су прошле војске Напуштена села у даљини горе... НОЋ СЛУТЊЕ Спавај мирно, чедо моје; Све је мирно... Звезде стоје. Ни дах поћи није пирн’о.

Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у освитак зоре Путују далеко...

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

много скромнија но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике народне скупштине; многе поносите главе, што гдје друго зорно збораху у име царева и краљева, тај

Господар Црне Горе, мудрац, државник војсковођа, светитељ, све то у највећој мјери, а надасве велики мученик, каквијех је мало земну кору

Натегоше орозе. Кораци се чујаху кроза шушањ. „Не пали ни један докле моја не плане!“ рече полако Оташ. Из горе изиђе, па се устави на крају ледине, један — бркати Црногорац. За њим још тројица.

Наврста их дуж њи а он стаде у сриједи. „Полакоте сад ви крајњи, све за нама, а како који изиђе на помол горе“, рече Оташ, махнув главом пут ивице брине пред којом бијаху, „онако легни сваки и чекај мој знак.

“ „То и ја мишљах, Господару, но не умједох да искажем! Колико је Црне Горе, Приморја, Зете и Херцеговине, крштене душе ту нема, која те не љуби, која не чезне за твојим благословом а не дрхти

Те! ово мало снијега по окрајцима, да и њега нестане убрзо, добро би било... Ха! доћи ће му главе овај горе звјездан! Нека га!... Не знам како је лоза понијела, хоће ли бити вјетар отрунио пупове...

дуго задржао од цркве до куће, јер на сваки корак сретао је и стизао људе из другијех села и даљијех крајева Црне Горе. Бјеху то знанци Петровићâ, Кустодићâ и другијех брастава његушкијех.

“ „Ама, чоче, може бити да те и мине тавница!“ „Не збори о томе молим те... Не знаш ти што бих је претрпио, горе и сто пута горе од тавнице. Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...

“ „Не збори о томе молим те... Не знаш ти што бих је претрпио, горе и сто пута горе од тавнице. Не знаш ти ко су они... Па и да није тога, врнути се нећу нипошто, никад, ни за какву...“ „Нека, нека...

„У потоњу рече“, одговори Мита, „да нема те љубави, па ни те силе, која би га могла из Црне Горе покренути; да ће у њој живјети до свог суђенога дана.

Курјаци се извлаче из расјечина и шпиља, па се шуњају на домак гладама, гдје обично горе велики огњеви, те блену и не смију им се примаћи; али мирис жива меса, нагони их да се запање на мјесту.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

стихованим пословицама нарочито се казује оно шта је у животу — по народном схватању — лако а шта тешко, шта боље, шта горе, а шта и најгоре, и не ретко низови таквих издвојених или и измешаних десетераца служе гусларима као шаљиви уводни

с псима другујући / и јунаку с рђом путујући; Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу; Састало се зло и горе, да се мало договоре).

Засукô бркове као вилаш рогове. Затеже се као кобила у вршају. Згрчио се као јеж. Здрав као јелен из горе. Изгубљен као брав у туђем крду. Изишао као мара (у пролеће) на сунце. Иде као гуска у маглу.

— Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже. Тешко томе кога воде, а још горе кога носе. — Одговори у шали онај који се водом понуди. Штакара на двије ноге.

— Паук по цвијећу бере јед, а чела скупља мед. — На љуту рану — љуту траву. — Удри зло, да је горе. — Кад идеш вуку на част, поведи пса уза се. — Зло ни на војску не гине. — Једно се зло из другог снује.

— Дај злу што можеш, за не дат’ му што и не можеш. — Злу добра не учини, да те злијем не плати. — Ни горе без врлети, ни шенице без снијети. — Ко ветар сије, буру жање. — Зло рађење готово суђење.

— Змија, кад не може да уједе, репом ошине. — Ко сваког слуша зло чини, а ко никог још горе. — Ко другоме јаму копа, сам у њу упада. — Угљен, ако не ожеже, он огари. — Тко зло чини, зло и чека.

— Тко зло чини, зло и чека. — У рђаву читлуку вазда рђава година. — Злим зло, без зла још горе. — Тко се туђем злу весели, нека се своме нада. — Све што је зло — у невреме дође. — Зло се лако не заборавља.

— Мучно је саставит’ два добра заједно. — Добру се надај а зло ти не гине. — Удри добро да је боље; удри зло да је горе. — У добру се не понеси, а у злу се не покуди. — Злу се уклони, добру се поклони.

— Враг и сам себе није добро учинио. — Не бој се оног ком ниси добро учинио. — Нитко човјеку горе не учини нег’ он сам себи. О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика. — Добар изглед добру дворбу твори.

— Ко добро почне, он је на пола радње. — Тко добро почне, боље сврши. — Тко зло почне, горе сврши. — Чиј је почетак, тога и кривица. — Добар почетак, — лаки свршетак. — Рђав почетак (иште) камиш у главу.

— Онако живи, да и после можеш живети. — Тко зло живе, горе умире. — Ум за морем а смрт за вратом. — Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад тамо дођем, а то оно пало на влажно мјесто, па узрасло до неба; те ја уз њега ајде на небо. Кад се горе попнем, а то моја проја узрела, па је Бог пожњео и умјесио од ње љеб, па удробио у вруће млијеко, те једе.

Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље!

21. Два се брата преко плота за браде вуку. 22. Два ступца у небо ударају. 23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24.

Кад дође да се пењу уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи. Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо

” А они му кажу: „Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку. Онда им змај рече: „Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, не ће му ни кост с кошћу

свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст, од дана на дан све горе докле тако не осиромаши да већ није имао ни опанака него ишао бос.

Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је, па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље!

” Пробуди се цар и уплашен преврне узглавницу и нађе под њом траву жуту као жукови цвијет, те потеци на коњу пут оне горе ђе му је речено.

” Он ње не слушајући узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут оне горе. Кад дође у гору, улази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву

” Кад се ови сиромах пробуди нађе све под узглавницом као што му је дијете на сну рекло па онда пут оне горе, кад у њој нађе ријеку, он покрај ње хајде, хајде, док дође на извор.

шћер благу као андио, добру као крух, да јој у ономе мјесту није друге било, а при том бијаше и лијепа као вила од горе, висока као јела, а танка као шибика, а румена као јабука и у лицу бијела као горски лијер.

је и грдила од куд је год ишла, патила је глађу и голотињом да би је само какогод са света нестало; ал што је она њу горе држала, то је она све здравија и лепша бивала.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А коленопоклоњења треба само у цркви неговати када се поје „Бог Господ“, као што горе писасмо. А у ћелијама вашим коленопоклоњења да буду док се молите.

устав и кључеве, као од саме Пресвете Владичице наше Богородице, и прилази ка игуману, благосиља га игуман по горе писаном благослову као економа, и њега истим начином да произведе, само окрећући на име еклисијархово.

А сетивши се још нечега, прекинућу реч. ГЛАВА 40 О болници и о болничарима Рекох горе нешто мало о болесној браћи нашој. Игумановој вољи наложено је све што се тиче бриге о њима.

(Мт. 7, 13) Онога који испуњава овај устав који написах овде у овој ћелији, кога видите да жели и љуби горе написано, било да је стар или млад, а такав ће се наћи међу вама, кога оставих да живи као мој ученик у овој ћелијици,

И ту Свете Горе преосвећени, и богобојажљиви, и христољубиви, и црнорисци и све освећено црквено свештенство нераздвојно од њега беше,

“ А када је дошао осми дан тога месеца, рече ми: „Чедо моје, пошаљи ми по оца духовног и по све часне старце Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан исхода мога!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича! СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе! ИКОНИЈА (пришла је и она, гледа, крсти се): Бог и душа, њега је страх да престане! (Сви излазе.

СТАВРА: Не видим, али то ништа не значи. ИКОНИЈА: Држим ли ја кафану, или лудницу? ВИЛОТИЈЕВИЋ (с паузама, као горе): Како? У чему је човеков идентитет? Па у лектимацији, у чему ће другом да буде? Ааа, мислите морални?

ЦМИЉА: Исте смо ти ми среће. Мени се, ко ноћас, слично десило, ако није и горе... ИКОНИЈА: А та његова стрина, швалерка, кажеш, Држи радњу за отварање рупица?

У Младеновцу? У Параћину? У Ћуприји? И шта ако преседне у Лапову? Или, још горе, у Сталаћу? Шта ћеш онда? АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с тим! ИСЛЕДНИК: Колко ја знам, имо си пуно мотива!

ИКОНИЈА: А и та вашка, Трифун Трипковић! Госпави да се преставља као воскар! ЦМИЉА: Оној несретници још горе, као профисор! МИЛЕ: А и она блесава, па верује! СТАВРА: Несретник се свачему понада!

Они који су дошли на пратњу стоје над Анђелковим гробом и гледају увис, у небо. Као да горе, у небу, виде Анђелка.) ЦМИЉА: Ослободио се брига земаљских, веселник!

) ЦМИЉА: Ослободио се брига земаљских, веселник! ИКОНИЈА: Сад се он, са десне стране, међ праведницима горе одмара! МИЛЕ: Они који су га овде доле шупирали, сад му горе кажу извинте!

МИЛЕ: Они који су га овде доле шупирали, сад му горе кажу извинте! ЦМИЉА: Добио двособан стан, са погледом! Намештај све сами махагонијум!

ТАНАСКО: Штета за оно пиће и шкембиће! ПРОСЈАК: А вама двојци? МАНОЈЛО: Са нама ти је испало још горе! Аустријска офанзива, кланица, на наш сектор туче једанес цеви, од тога четири великог калибра!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице. Горе, на средини, до узлаза степеница двоја врата, једно до других, затворена, с обеју страна од њих по два прозора,

МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао? МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао!

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави.

ВЛАДИКА (улази, благосиља Велу која га љуби у руку, погледа на доксат, полази степеницама). ВЕЛА (отрчи брзо горе Јовчи): Тато, ево владика иде! ЈОВЧА Ако је. Сигурно први пут долази. ВЛАДИКА (попео се, иде Јовчи).

Одмах, што пре! Мораш!... ИИ Велика раскошна соба Јовчина, застрта тешким ћилимима. У дну, врата с прозорчетом горе, за собу где је купатило; испред њих поређано одело.

Аферим, пријатељ-Јовча! Отворе се часком врата на кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с тежим корацима, испадне из кујне и

(Пење се с пријатељима и варошким свирачима, иза Софије која им светли уза степенице; Софији): За нас горе гуменџу, и кафе, одмах! А деда -Трифунове чаше и зарфове стамболијске!

СОФИЈА (одмахне им само руком, замакне у кујну). Пауза. У соби, горе, утишанији жагор: »Ако, ако, пријатељу! Аферим, Јовче! па тиха, мека, чежњива свадбарска свирка.

ЈОВЧА (кад је спази горе, издиже се више још, једва се уздржавајући од беса): Овамо ти! МАРИЈА (са свећом, сметено, задижући шалваре да се не

Ох, тешко нама! ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све. МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите!

ТОМА (предано): Хоћу, нано, хоћу за њу, све, све. МАРИЈА (погледа горе, сети се да треба угасити светлост горе; према кујни): Вело, Софија, где сте? Хајде, кћери, угасите горе, затворите!

Хајде, кћери, угасите горе, затворите! ВЕЛА и СОФИЈА (одлазе горе, гасе, враћају се опет у мрак кујнски). АРСА А где ћемо их после?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Вами, пожелани житељи Сербије, Босне, Херцеговине, Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком, с горећим и пуним љубави срцем, ови мој

је ко испочетка чуо, при оном остаје; не дамо себи труда за истражити и распознати праве знаке чисте истине; а што је горе, не смемо ни мислити, бојећи се да не прогледамо.

Једним словом, да задуго не заглушам, одвали ми једну дузину удараца тако горећи[х] да усијато гвожђе не би могло горе жећи.

уједанпут пређем из Срема у Далмацију, из Далмације у Корф, из Корфа у Мореју, из Мореје у Свету Гору, а из Свете Горе у Смирну.

Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека. Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао?

Сви видимо. Ето, видите оца Н. из манастира Н. из Фрушке Горе, који је од први[х] и најимућ[н]и[јих] манастира у Срему.

Архим[андрит]: „Мучи, бога ти, господару Маленица, јер од тебе ће залуду искати. Не из Јерусалима и из Свете Горе, него с неба да дође калуђер, ти му не би дао пребијену грешљику ни сломљена новца.

какво, сокровиште нашао, заклињући га са сузамˊ у очима да ми дâ савет како би[х] ја могао колико пре у оне блажене горе доћи, гди се човек може попустињичити. Лето, за путовање добро време.

Пењући се горе, пришапће ми Ника да ја одговарам на оно што буду питали. „Не старај се”, рекао сам му. Било и[х] је око десетак.

А најпаче, познавајући мужествени характер и поштено срце свију славеносерпски[х] народа од Чрне Горе до Баната, уздам се да ћеду с љубовију примити моја представљенија; познаће моје чистосрдечно, беспристрасно и

Спустимо се к Раковцу, но странпутицом наоколо, јер сам ја ту познат био, пак ти све измеђˊ Фрушке Горе и Дунава пут Зеленграда.

Једва то изрекне, кад ти сви скоче на њега, горе жене него људи, (зашто су сви престали били од игре и музике и слушали наш дишпут), нитко и ништо наричући га.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Тетка би се прошетао горе-доље, испред њих, па би замахао прутићем, а на то би се сложили гласови. Бакоњине су очи сјактиле, пратећи сваки

Јето сам због њега један дан одија, па се јето ни видили нисмо. Како је то!? — И зврљевски кнез достојанствено оде горе. Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св.

Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао.

Аја, госпе ми! — Мучи, бештијо, зашта би човик лагâ — вели млинар. — Они јесу слободни, али из густе горе, а онако вишто... Сви зачаврљаше. Дундак пришапта њешто говедару, који се изврати наузнак од смијеха.

у осам часова, па би, једнакијем, одмјеренијем кораком, отишао до краја ходника па се вратио до другог краја, тако горе и доље четири пута, па би се вратио у собу, сио на најнижу столицу, а ноге дигао на кревет.

Тада би опет изишао на тријем и прошао на горе и доље осам пута, па би се вратио да се одмара као и прије. У почетку десетог часа „учинија би дванајс шетњâ“, како он

Стрицу је бивало свакога дана горе, те се мало и одмицао од њега, а и колико је могао да разбије бригу, није тражио, и поста мучаљив.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају. Па замахнем да бијем, онако како то ја умем, иако ме зуби у корену боле.

— Бежи од мене, змијо! — Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом. — Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати? Чула ме!

Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара. Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту.

У отвореним очима играју пламенови, извијају се, заплићу у гужву и горе у празној, огромној глави. У рану зору Анђу попусти грозница.

Обема шакама стеже чашу и кроз жућкасту ракију гледа у себе, у ватру што ничим не може да се загаси, у којој горе и распадају се речи без смисла, неизговорене и туђе.

Ми смо одувек волели да дижемо буне. Мислило се овако: горе него што је сада не може бити, а ако дође боле, чист је ћар. Ако се главе погубе, никад нису ни биле наше.

Да ли је ово та велика несрећа њихове куће коју је он још од Бадњег дана стално предосећао? Може ли још нешто црње и горе да га снађе? Могу и на робију да га отерају. Он се никада није бунио против власти. Зашто да он плаћа очеве грехе?

може издати и проказати војницима! Нико неће знати да је то она учинила. да побегне? Куда? Где може да се сакрије? Горе ће бити ако побегне. Поштен не бежи. Он није крив. Нема никакве везе са очевом политиком.

Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају два. По тим провалијама веје познат мирис жениног тела: у тами горе све запамћене и незапамћене ноћи, после неколико месеци први пут је трезан легао да спава. Трезан? Проверава се.

Био је убеђен да су у сењаку заказали, разјарено је јурио горе-доле поред плота, по јабучару, чинило му се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто

— Роза је бела као сир. И очи су јој беле. Кад се она, Швабица и туђа вера, петла око Симке, биће нешто горе од женског. А наопако је и радио Ђорђе. Је ли то лепо што је Толу натерао да ме бије?

Цело тело му је у сенци, само му бела брада и рашчупана коса тихо горе, и црне се очи као два стара, црвоточна лешника.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Царица гневно набра обрве. — То је ужасно! Још горе: то је недопустиво! На царској одећи лик некакве бедне везиље! — Царица затопта ногом, упореди лик девојке крај језера

Да је облак, спустила би се на врх Сребрне горе, окупала у мору, потрчала за звездама и птицама. Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим

— Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао!

Јој, како је уживао Смејачко клизајући се по трави након кише, како јадиковао Плачко: — Ово је грозно! Ово је још горе него ићи у школу! Сам вучеш кућу, сам набављаш храну, а још си и тако мален да те може свако згазити! Па и те траве!

Зар и ови око мене нису лагани и жути, сви жути?« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу. Високо горе, на већ оголелој грани, један једини лист зеленио се и певао: — Најзеленији сам, најлепши, нико ми није раван!

А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.

А ако би и почео да прича, већ након првих речи имао је жељу да каже: видео сам Златну крабу... С лажима је било још горе. Он, који никада није лагао, сада је горео од жеље да било шта слаже.

Какав сјај! Баш је будала што није раније напустио сеновито морско дно: шареније је, мирисније, лакше се дише ту горе. Да му је да се вине у небо, да полети за облацима, за птицама!

Свуда, докле је око сезало, царевала је тишина, расли мириси трава, откида ле се звезде и латице цвећа, а горе у висини пловио Месец и сам налик на велико сребрно јаје. »Мора да ми се приснило?

»Гле ти ње!« помисли јаје и усправи се. Птице су поново могле да му се диве, али јаје се више није радовало. Ту горе, на самом врху планине, осећало се ужасно одбачено и усамљено.

Како да зна? Око њега била су пола налик на она која је оставио, исте куће, исти луди. Једино врх Снежне горе који се беласао у даљини био му је непознат. Зачуди га што нико не зна шта се на томе врху налази.

Али, пред сутон, рањених руку и колена, он стиже на сам врх Снежне горе који је с облацима друговао. »Можда ми је овде и крај?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

и зато никада не учини оно због чега сваког дана стигне у троугласти парк под кестеновима: никако да претрчи, док горе зелене бакље (или црвене, њега то не обавезује), тај размак који је, једном, давно, већ претрчао, никако да пређе тих

Слави се празник, Велика Госпојина. Док испред манастира, под дахом лета које измиче, започиње славље, горе се, у одајама манастирског конака, завршава драма: у манастирску трпезарију ушла је, дакле, Љубица и упутила се

у приземљу, у готово тридесет одаја, продавале су се намирнице које су дунавски трговци доносили са свих страна света; горе, на спрату, у двадесетак одаја биле су изложене најфиније тканине углавном са Истока.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Малена сам... и звезда је мала, Што се тамо горе засијала; Лако ј' звезди, има свога сјаја, А ја имам само уздисаја.

Под небо се диг’о тић и сада; Ал’ весео није к’о некада! Гледа доле, реку, врело, луга, Дрва, жбуне, горе и врлети, Па му с’ чине до толико друга, До толико успомена свети’, С киме дане прелепо пробави, Па их сада мора да

Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори.

Ал' опета чини се менека Као бела да зорица зори: Тице поју, горе стоји јека, А крај мене поточић жубори. Ја се шетам, дружина са мноме. Ми идемо Стражилову томе.

Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је ка'но лепи дан, Што кроз гору вири. А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала.

“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже, И чудо га снађе. „Јао мене, и досада Шетах ја по горе, Али не чух још никада Да славуји зборе“.

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ.

„Кад с' окрепиш на томе студенцу, Тада ћемо поћи горе к венцу; Ићи ћемо стазом и вијугом, Ићи ћемо пропланком и лугом, Оном вису“ - „Што је небу близу.

Српски доли, пуни рајска чара, Српске горе, жељо моја стара, И потоци што жуборе туди, Мртво срце још за вама жуди, За потоком, за зеленим лугом, За славујем,

старим другом, И за пољем росним и зеленим, И за липом, за мирисом њеним, За песмама што се туда оре, Што се оре од горе до горе!

другом, И за пољем росним и зеленим, И за липом, за мирисом њеним, За песмама што се туда оре, Што се оре од горе до горе!

Око сваког светлог гроба - Баш ка' горе око звезда Повесница прича ово: Хватало се неко коло, Коло младо, коло ново, Нове клице стара нада, Ново цвеће стабла

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

непрегледне равни крута се је гора узвисила, основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине свјетлости сви погледи и воображења у поњатност довести не могу: ова тајна високог

Наврх горе трон се горди виси и палата превјечнога цара; вјечности је овде колијевка: овде се је она окрунила светом руком

Око горе престолодржеће четири су горе од алмаза, превисоке, у правилном реду; из њих бију четири фонтана са жалошћу пламтећ

Око горе престолодржеће четири су горе од алмаза, превисоке, у правилном реду; из њих бију четири фонтана са жалошћу пламтећијех лучах; дебели се њихови

“ „Видиш - каже - оне легионе те су близу горе трононосне, по равнини што су на гомиле до бреговах р'јеке бесмртија?

уреди вијенца правилнога, но дебљином страшна, па се поче врћет са хитрином на зефирна разљућена крила око трона и горе свештене са потресном преужасном јеком.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Два атенска грађанина прођоше поред њега и упутише се косом рампом Пропилеја горе у град. То беху, вероватно, неки трговци, јер разговараху о пазару и ценама, потпомажући свој говор цифара раскреченим

Ту је шетајући се по њој горе доле, учио своје ђаке, због чега је та његова школа названа „перипатетичком“. У њој је написао своја дела о спознању

Појури, освежен и подмлађен, уз брег, вичући без престанка: „Еурека, Еурека! Нашао сам“. Стигавши горе, саопшти краљу да ће поверену му ствар извести начисто. Тако је и било, али не без натезања.

Прогања и ућуткује све што не одговара правилима и учењима тог реда. Наређења за све ово долазе од горе. Показаћу ти то на једном конкретном примеру“. „Да чујем!

Јер када је ону своју прву призму вртио око осе паралелне њеним ивицама, онда се тиме спектар померао горе и доле, па ако се брзо покретао, онда су се на једном те истом месту застора одмењивале, једна за другом, све боје

’ - ,Јест, јест, ти си то. Па како си?’ - ,О, мој Хемфре’, рече он, рђаво да не може бити горе! Ево већ дванаест месеци како не једем нити спавам.’ - ,Види вам се, Бог и душа, измршавили сте до костију.

Напуните молим Вас, ову посуду оксиженом!“ Масело напуни ту посуду до горе водом, поклопи је стакленом плочицом, обрну је и стави је, у том положају, у једно корито напуњено водом.

Госпођа Лавоазије погледа на часовник који је висио на зиду лабораторије. „Морамо, без одлагања горе у наш стан: и Ви, господине Меланколиш!“ „Али, милостива госпођо“. „Без поговора! Данас је дан мога примања.

Почех да трагам за њиховим остацима. Горе на брежуљку Монмартра нађох богати мајдан фосилних животињских остатака. Место где се сада уздиже тај брежуљак било је

На копну још је горе и црње. До недавна не упознасмо ниједног сувоземног пужа из старог и средњег доба Земљине историје сем једног јединог

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

временом угазили шетајући се горе-доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском

Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и са навиком да нервозно подиже десно раме,

Свима нам, истина, чини, све нас помаже, има јаких пријатеља горе. Једнога дана за време окупације, ађутант Крајс-команде послао војника код шнајдера Андрејевића да му испегла

РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ И данима тако сипи, ромиња, кисне, па мокро све, и тешко, и увијено густом кишном маглом. А горе, на узвишици, седам црних павиљона све више тону у глибу.

Он хоће за сваки свој поступак оцену, иначе не би ни радио. Ја увек мислим на Француза Трајка, не говорим о онима горе. Он је несталан, то је истина. Данас пажљив, сутра није.

— Чкоњо, иди сместа уби оно псето што урла горе! — Разуем, гос’ капетане! И висок, незграпан Рудничанин, кривих ногу, згрбављених огромних леђа, издвоји се, узе

— Мајчина ти, иди горе и лажи макар шта! — Е па дед’, Петроније Свилару, то си требао још давно учинити. Тако га је некако благо, меко и

Зачас они се изгубише; али, гле, ја на њих нисам више ни мислио. Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао кроз траву, и горе су цвркутале тице. Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда.

Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда. А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо.

Преда мном далеко, поливена златом сунца, нежно и лако лелујала се поља, плавила се брда. А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо.

ПОНОР Сасвим горе, на вртоглавим висинама Геммyпаѕѕа, стајали су они сами, раме уз раме, и чекали рађање сунца. Над њима је зјапила

И ћутали су и чинило се да не дишу да не би нарушили тишину. Оздо, из потпуне таме, подизале се горе ка светлости мутне ноћне магле, згужване у бесформне масе, па се вукле, надимале и полипском подмуклошћу пузиле

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И, што је још горе, остала ми је извјесна неспособност да схватим пуну важност тог лучења. Доиста, зар и факат нашег доживљавања у

Тај крхки факат био је јачи, кудикамо јачи! И тад сам помислио: види! није ту важан сам факат, оно што се горе у планини догодило, оно што јест: важно је напросто то да ли мајка за тај факат зна или не зна.

Носталгија је све што нас мами својом слијепом неумитношћу. А ако и непознато има ту атрактивност — то горе по нас! Није оно због тога мање наше, нити је његова власт над нама мање снажна.

Баш су несретна дјеца! Никад да им потрефи оно што би у тај час требало! А горе у соби, међутим, торокали су. Постављали болеснику питања о њему, о његовом здрављу, па му не давали времена да

А срећом нема много прашине... А њој болесник збиља није направио тако лош дојам. Ни њему, ни њему, он је очекивао горе, много горе... Смјештају се у кола.

А њој болесник збиља није направио тако лош дојам. Ни њему, ни њему, он је очекивао горе, много горе... Смјештају се у кола.

оне не виде јасније и блиставије него, из те доље одакле се не пружа отворен видик ни на коју другу страну него према горе. И као да је она некако ближа звијездама него остале тачке земљине коре.

На ободу пладња била је мала ручна пумпа којом се вода, једанпут саливена одозго, дала опет потјерати горе у посуду кроз танку цијев причвршћену уз једну од оних трију мотака. Све у свему, један мали монумент.

да откупим још и онај троугласти комадић терена, дођи амо, постави се овдје, ево овдје, видиш: равно овом линијом горе до цесте. Али власник, сељак, неће да прода. Нудио сам му три пута више него што фактично вриједи.

Умукнуо је. Ја сам се добро чувао да не прекинем ту шутњу. Горе из салона зачуо се клавир: из добро укориченог Санг унд Кланг-а госпођа Миззи започела је прве тактове Асра-лиед-а.

Одиграли смо неколико партија. — Хоћеш ли мало горе? — упитао ме кад је дошло вријеме да затвори апотеку. — Нећу вечерас, нешто ме боли глава.

слично оним брижљивим њемачким Гебрауцханwеисунг-има: држите чврсто апарат лијевом руком тако да вам палац гледа према горе, настојећи да ос апарата буде стално у окомитом положају, а палцем и кажипрстом десне руке прихватите јабучицу

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

Јадне су нам данас и горе и горски цареви... Нема више ни 'наке горе ни 'накога Јевђовића, кâ што ти причаш... — Ко, зар Јевђовић?...

готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе. Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно његови претходници, ради истога циља, ту наместили.

Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало. Сад, кад се нашао пред стварношћу, изгубио се сав.

— Е, синовче, на муци се познају јунаци... Није то шала... Шта је било. јесу ли те позивали горе ? — Ја, па ми рече да сутра морам све казати. Иначе, вели, има неке мајсторије. — Хоће, хоће поганац, знам ја њега...

— поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. — Па... видиш сам... Зло је, не може бити горе. — То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. — Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава?

»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован? Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек. Да ли он види за кога се ми мучимо?

Добро. После већ суд и, рецимо, робија. А она ?... Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... А-ја!... Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет. Да ми је само да накупим пет стотина дуката...

Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире,

Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, И чисто осећа како промиче кроз благу шумску

Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока — Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован.

Подизаше се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије. Више саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза биле су понамештане камените клупе. Шетајући горе-доле по башти, оде до једне такове клупе, па седне и почне размишљати шта да ради, и како да дође до те девојке.

Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће.

прошло девет година и она сав камен санијела на једну хрпу, закала па опет дође к богу питати што ће сад, а кад дође горе, види је солдат, а она кома путем плете од велике мршавости.

Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као кукац, згрчила се, једва иде, па пође опет горе да пита шта ће сад. Солдат хтједе да је устави, али се она не даде уставити. него утече унутра, а он остане вани.

Кад дође да се пење уз опуту, опет најстарији и средњи не шћедну се пети, него се попне најмлађи. Попевши се горе, стане ићи из једне собе у другу, и тако наиђе на једну собу у којој види своју сестру ђе сједи а змај јој метнуо

их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој код себе, да се скинемо низ њу

Онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим. Они, не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако

у путу нађу родну ашламу, па чим је див угледа, ускочи на ашламу и позове и старца горе. На то старац рече како се не може пети, него затражи да му див савије грану, па да сједе и да се одмори.

Узјаши на ме! — викне, и кренуше на даљи пут у трећу царевину. Ишли дуго, ишли, и кроз горе и кроз доле, и преко поља и преко ливада и вода, док једва једном стигли у трећу царевину.

Он, ње не слушајући, узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут оне горе. Кад дође у гору, упази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу и држи у једној руци штап а у другој некакву траву.

Човјек сад није имао куд и камо, јер с врагом зло, а без њега девет пута горе, те јој рече да ће заклати краву, па нека буде једанпут мир.

два добра друга, који су ме амо спустили, и који ме још чекају на улазу у овај подземаљски свијет, да ме опет извуку горе; зато, ако ми не можеш дати и за свакога од њих по једну дјевојку, онда не могу ни за себе ниједне повести, јер

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

И ја сам се пео, уздизао горе, Мислио сам да си на највећем вису, И да плетеш венце, доносиш бокоре, Да си сва у цвећу и самом мирису.

Откуд ове зоре У часу када коб и очај сања? Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри Окис'о видик, огрнут са стравом, И моје лице, док даљином плавом Ја видим љубав,

Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша.

Као дух из гроба Спусти се у мрак да мелема тражи. Поглед му ума грозницу је сип'о, Усне му ватром покривене горе, Рукама мрак је стезао и пип'о, Док уста речи неразумне зборе.

Лагано, споро, буде се горе, Свуд живот цвећа весело расте, Земља се брзо сади и оре, Нада се диже к'о небом ласте; Лагано, споро буде се горе.

се горе, Свуд живот цвећа весело расте, Земља се брзо сади и оре, Нада се диже к'о небом ласте; Лагано, споро буде се горе.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Било је то страшно искуство али ово о коме ћу вам говорити било је још горе. У граду је живела богата госпођа, добра али горопадна, која је долазила у цркву богато искићена, обучена у хаљину са

на ”до сада непознатом закону природе“ био је исто тако лакомислен као и ја када је тврдио да се ове сметње простиру горе-доле, док се ове које долазе од предајника простиру дуж Земље.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У том моменту осетио сам да ме једна снажна рука зграбила за крагну и када сам се окренуо и погледао горе, видео сам крупног полицајца са батином у руци и љутитим изразом очију.

У први мах ми се учинило као да је тај старац сишао са оне велике слике. Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са ње.

Иста та девојка, коју смо назвали ”пророчица”, предсказала је да ће све, горе на небу и доле под морем, што је у власти Нептуна, доћи на поклоњење њему и његовој веселој војсци, када гласници

Тамо смо срели многа певачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. Био је то живописан скуп лепих и кршних младих људи и жена, а многи од њих имали су на себи народну ношњу изванредних

Тамо смо срели многа певачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе. Био је то живописан скуп лепих и кршних младих људи и жена, а многи од њих имали су на себи народну ношњу изванредних

У исто време ноге су им лекле горе-доле као да хоће да из земље испумпају све земаљске радости које се ту налазе за смртног човека.

Када се на магнетне линије сила спроведе разматрање као оно које сам приказао горе за електричне линије сила, добијају се слични резултати за магнетне појаве.

Херцов осцилатор, који сам горе описао, ради слично звучној виљушци. Процес раздвајања оптерећења позитивног од негативног и нагомилавање тих

Кретање електрицитета у проводнику, како сам га горе објаснио, против сила које му се супротстављају, следи исти закон кретања као и еластични кракови звучне виљушке.

Оно мало живота што се јавља у Европи на овом пољу, последица је америчких истраживања у горе поменутим лабораторијама.

Четири горе поменута инжењерска друштва била су у пуном развоју на почетку овог века. Повећавала су се не само бројно, већ и квалит

Ћипико, Иво - Приповетке

Дим се проредио и приземље се чистило. Уљене светиљке јасније горе, мање диме и заударају. Домало ваздух је прозирнији и хладнији. Полегоше да се одморе, ако ће и за мало време.

махове хуку вјетра и шуштање картушине и другога смећа што га удар вјетра са улице диже и у зидове замијеће, знаду да горе, у њиховим кршевима, завија чисти сјевер.

Једнога јутра купи комад круха и завеже у мараму, подаде јој и двије шестице за пут, па је с друштвом опреми пут Црне Горе. Бојећи се да је не избије, дијете наоко послуша и пође с друштвом заједно.

Оно се рано родило тамо откуда је она дошла, на висима Црне Горе, али до доље још није допрло, иако је већ ручано доба; пријече му надстојне високе брдине између којих је упао град.

господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, — па надода забринут, — вјерујте, код нас је горе невоља! Момче је било босо. У издераној гуњини и црно— горској капи на глави.

у јесен, пошла је она с њиме, носила му је јело за више дана, — а он је пред њом гонио овце што их господар бијаше горе код њих купио. Дува јужина.

Ту је загнао дотјерану стоку, а извео на пашу ону што га је, огладњела жељно ишчекивала. Враћају се истим путем горе на бријег… — Зар смијеш ту пасти? — пита га дјевојка, кад су били близу тврђаве. — Што не могу? — одговара он.

Тужна је и замшпљена, а не зна узрока. Чуди се што је Спасоје незадовољан и једак, док би она горе радије живјела но у граду, гдје је у непрестаној трзавици и под господаревим оком, па нема времена ни да се сабере, ни

Ма неће са мном штетовати! — Чо'ече, хваташ души гријех! — озва се Лазо и пође за дјевојком. Горе у соби, кад га угледа у сутонској свјетлости дана што је с прозорчића долазила, изнебуха баци се на њ и објеси му се

Па препометне капу на косматој глави и навали је на лијево око. —Ма ча је полудио? —Је и горе, — јави се с кућних врата Жижице жена и настави: — Ди си? Ча не греш на објед? Ваља да те ишћем... Изиђоше на улицу.

Отада мајци бијаше још горе: гладни зимњи и дуги, уморни љетњи дани, када се из града враћаше ка својом ситном робом, не окусивши преко цијелога

А деца горе, зној их облива и пада на жедну, топлу земљу; препланули, сад ће да им образи распуцају... Стара чуди се и гледа, и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Занимљиво је да Борисав Станковић у Нечистој крви тачно у горе назначеним тренуцима приказује како се Софка распамећује, замире, па јој чак и мртав задах долази из утробе при

Ево најпре целе, уосталом изврсне строфе, с подвученим примерима: Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, паробродизапловишеморе; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.

Тако, на пример, колико год да је снажна, слика „опасах бедра друмом журним кроз горе“ измиче нам чим покушамо да је из иреалне преведемо у реалну.

што при усредсређеном и дугом посматрању обмањује око да су небо и земља заменили места: небо је дубоко доле, а земља горе, с гледаоцем прилепљеним уз њу као с унутрашње стране поклопца.

По њу долази без просидбе и најаве. На путу, усред горе, невесту сустиже урок, као пре тога свих осам њених сестара. Сватови је сахрањују и разилазе се.

делатност, у основу је свеколике човекове културе: ту се учвршћују и канонизују, на пример, наше лево/десно, горе/доле, вера/невера, исток/запад.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

захтева да привремено напусти кућу, а учињено је то „доле у кујни, где је још био мрак, влажна земља, скоро почишћена, горе од чађи црне греде, а спроћу по полици оне жуте тепсије”.

кроз „мрак”, „самоћу”, поред „мртвог падања воде са чесме”, да би онда застала пред својом кућом као покојничком: „И горе, и доле, и свуда су гореле свеће.

У том би положају умела сатима да остане: „Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе, који би јој се надмели и још више поруменели, са састављеним плећкама, са

ограничава на кућни, домаћи простор (не напушта га), кад год треба приказати шта се на улици дешава, она се пење горе да би са прозора могла видети.

у односу на дворишни, а оба у односу на улични) придружује се разлика међу далеким и блиским; такође и разлика међу горе и доле.

Она је у том часу била насред собе („Горе, насред гостинске собе, стајала је мати”), стојећи је испијала кафу, и нигде није речено на коју је страну била

[. . . ] Као саки крај вароши, све је било пространо, разбацано [. . . ] Горе, у ваздуху, као неке грдне тице везане ужетом за своје дугачке вратове, црнили су се ђермови од простих, тек скоро

дан не долазе кроз капију, као остали свет, него „отуда из баште”, где су своје коње оставили; затим, кад се попну горе на спрат да Тодори честитају празник, они с нестрпљењем чекају послужење „не седајући већ клечећи у крају, до зида, а

Поменућемо само један смер проширивања. Јунакиња после венчања силази од „горе”, тј. из чаршије, у „тај њихов крај доле”.

Што је „горе” познавала као закон и ред, „доле” налази у изврнутом облику. Што је „горе” било раздвојено и забрањено, „доле” није.

Што је „горе” познавала као закон и ред, „доле” налази у изврнутом облику. Што је „горе” било раздвојено и забрањено, „доле” није.

су одлучиле јунакињину судбину једна је управо то што је свекрова телесна пожуда за снахом „доле” дозвољена, али је „горе” строго забрањена. Због исте супротности она је подједнако кобна и по свекра, Марка.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ПОДВИЖНИК 42 РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ 48 КОСОВСКЕ ПРИЧЕ СУЉ-КАПЕТАН У Броду, главном месту потурчене Горе, чија су села нежно обгрлила гротласти Коритник, већ одјекују гочеви и зурне, и то не циганске но праве горанске,

У друкчију је печалбу пошао. Саставио је Дружину по старом крџалијском закону: од зла оца и од горе мајке, у којој се о вери не пита.

Затим му пружи фишек и прстен с руке, па се страховито намршти: — Турчин сам, шућур!... Што да мислим горе-долу?... Иди во село. Ће го нађеш чорбаџија Спасо од град. Дади му то.

Колико да сабор оживи од јутрошње јаке планинске свежине. А свет бели се слегао у ову тескобу и почео да се прима горе уз планину, да би иза какве букве нашао нешто места да седне п одмори се после службе божје и дугога чекања да дође на

Пију и о женама не воде бригу: тешко тима ако их на сабору не часте мајке или тетке!... Горе у новим конацима чета низама са заповедником, безброј заптија са својим чаушима, који после кроз нахије Треба да

Причестио би се, видео кнезове и попове, упитао шта је у свету, па се опет враћао к својим овцама, горе на планину. И рођена деца била су га жељна. Носио се чисто и богато али му је рухо било старога кроја као и оружје.

Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка Калудри. Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи.

Село је ту горе, сад ће они стићи. Изјавиће им жаљење, предаће им леш. А после, после ће воденица опет зачактати, сунце грејати и све

— Код проте Дејана Поповића. — Шта?.. — узвикнух изненађено. — Још одмах после рата оставио је горе своја брда и сишао на Косово. Само да га видиш како се населио и изгра– дио!..

Зашто? 3емље је и горе доста имао, шуме и планине још више, лова и лепих изгледа такође. Што није сишао у град, кад се већ померио са роднога

Он се насмеја: — Па зар ниси чуо да сам сасвим оставио брда? — Тек сад видим. — Овде сам само са два најамника. Горе сам оставио по– падију, синове, кућу, све. Оставио брда и села, која сам чувао докле је било потребно.

Оставио их у добру. Сад нека куће без мене. Ако им ваља!.. — И овако сам? — Сам. Горе сам оставио керове, распасао оружје и обесио га о клин. „Сад отпусти слугу својега, Господе!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Кâ да оде у вис горе, — Не дâ с’ видет’ оку моме; Ја осећам бол откида И жалим за њоме. Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам

ИИИ Ах, како ми лежат’ годи На рудини испод горе, Са звездама ћеретати Што се злáте одозгоре. Ви, звездице - осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о

Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо. Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили.

Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.

Деда с мајком поглéдаху На нас двоје, на румене, Поглéдасмо и ми горе На седину глава им. Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше мисли отисле се У далеку будућност.

Беси се стреме од горе, од доле Знамо ли сутра шта нас може снаћи! Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи.

Тика-така, тика-така — Нека, нека. Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија.

Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку? Он свлађује своје боле, Сакрива их у прсима; Диже горе очи своје — Тешко ј’ добром међу злима.

И опет ће, и дуго ће Над висином Црне Горе Као сунце одозгоре Сјати мајчин сјај. Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене узор-жене?

Нит’ је његов дух у тима Што кад мраз ил’ олуј спазе Као деца бесомучна На Бога се горе плазе. »Стармали« 1882. ЂУРО ДАНИЧИЋ Само плач чујемо, само гроб видимо, — Ми још и не знамо колико губимо.

“ — „Шта ће ми душа? Мени треба злата!“ Што се већма силиш, горе ћеш се сплести. А крајни очај куд ће те одвести? Можда ћеш заслепит’ па учинит’ — јао!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати

Зефири Амора око твоји персију лете, и сјајнопуне очи твоје стрјелу Купидону затупљајут. (Ода горе-доле.) САРА: Мамзел, артигкајт изискује да одговорите на курмахерај. ФЕМА: Паорко, зар сам те мало воспитавала?

(Ружичићу.) Коми фо! РУЖИЧИЋ (поклони се). ПОЗОРИЈЕ 5. ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу): Шта је живот без љубови Него неми стубови? Него очи без вида, Ил’ девојка без стида.

Треба да знате, мон фрер, да су удовице као зелено шибље; што више с једне стране горе, то већма сок на другом крају пуштају. Тако и жене, што више година имаду, то јаче и силније љубе.

САРА (пљеска рукама): Право, право; то је виц, то је нобл РУЖИЧИЋ (скине с врата мараму и почне нагло доле и горе одити). САРА: Мон фрер, ви ништа не одговарате на артигкајт госпоје Миричке?

МИТАР: Ко ће разумети лудог човека. Еј, Фемо, еј, Фемо! Тешко теби, тешко теби! РУЖИЧИЋ: Горе тебје Израиле! ПОЗОРИЈЕ 11.

Ја могу бити камила.“ — А ти, Фемо, сваки дан да проучиш ону пословицу: „Нема ти горе него кад се тиква покондири“, пак унапредак терај овакове од себе (показујући Сару). САРА: Шта је то!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ Али не, то још увек није време. То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође. Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.

Нек траје лепота сунца до последњег сна, горе према врховима који загубише нам траг. Ал лудо не веруј томе мору које нас вреба и мами.

Простор и време између свега што бива Безгрешним говором превазиђе у светлости Кад горе градови у самоодбрани. Он је звезда над празнином говор који открива Здробљено сунце подземља као живу у кости.

Сањам те док певаш у скамењеној води Морем без молитве про непрелет горе. Одлете трагом издајничке среће, Од блеска срца руком склањам лице.

Ах што је лепо и опасно: цветрадицвета! Посвети горкој звезди уврх лета Лековити речник биља у ували. Кроз потајне горе горен лек ти је. Да земљу земљом љубиш век ти је.

БАЛАДА Охридским трубадурима Мудрости, неискусно свићу зоре, На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе. Певајте, дивни старци, док над главом Распрскавају се звезде као метафоре!

Краков, Станислав - КРИЛА

За војничким корацима вукли се лено уморни облаци прашине. Горе више њих, врх бежичне антене, струјали су далеки таласи, и као у поздрав носили вести о новим клањима.

Чуле се последње заповести: — Ни ватре, ни говора! Горе на гребену били су ровови. Тишина влада над полеглом масом људи.

Артиљерци су седели крај лафета и вечерали. Испред топова је било побијено огуљено коље, и оно се белело у мраку. Горе изнад шуме изгревао је месец. Његов плавичасти срп је био сићушан и танак.

је била очишћена, батерије повраћене, заробљеници похватани, само се између жбуња н дрвећа црниле безбројне трупине. Горе, под самим гребеном, ишао је дуж свога победничког строја сувоњави мајор. Душко је ишао за њиме радостан и весео.

— Душко, Душко, — викао је богињави капетан са гребена, — да видиш само, оди! Душко се окрете н пође горе ка гласу.

Потом једна за другом ватре би се гасиле, и ”Плоча” се обвијала мраком. Горе тамо код ровова праштале би уплашене пушке, и звизнуо покоји наљућени метак, па би опет све постало тихо.

и тупим фијуком тешке гранате, што уморно бректаху у зраку, и друге љуте као стршљени са фијуком оштрим и сувим, а горе на врху планине грмљава и тресак. Облаци, црвени, жути, бели, црни и зелени.

— Читавог га избацила, гледај, гледај. И све очи се упрле да виде како то горе кроз густи бели дим читава тела лете. — Ала је закувало, ох, ох, — сладио је други.

Било је погледа дубоких и црних као и стрме дубодолине под њима. И као да су ти погледи већ видели нешто. А горе у ваздуху они неуморни путници од гвожђа и смрти фијучу и звижде. Сав је врх планине у огњу и диму.

Грми топ за топом. — Крећу се наши, наши... искачу из ровова... закликташе одједном гласови војника. А горе под врхом једва видљиве тамне прилике искачу из земље једна за другом и хрле у огањ.

Опасност је прошла. Залутали метак одбио је само врх од носа овоме војнику. Куршуми почеше све бржи, чешћи, а горе на врху као наљућени цветали су у зраку један за другим бели облачци дима. Сева ватра у зраку и тутњи.

Сева ватра у зраку и тутњи. Клобуча се дим све брже. Облаци су туђи, смртоносни. Горе неко колебање. Војници — гледаоци појавили се опет више стена, сада мало опрезнији, али је веселост ишчезла.

Петровић, Растко - АФРИКА

У ђерданима које носе црнкиње горе у Судану, на пример у Куликору, и сад се може видети покоје плаво феничанско зрно.

Нека од њих, захваћена сасвим пламеном, горе као буктиње. Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа.

Ја тек овде видим да је велики део горе која ограђује реку у ствари њена питомост, дело руку њених сељана. Тај густи појас растиња, што је између праве

Због срдобоље и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од горе још сасвим врућа од сунца. Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија.

ГЛАВА ТРЕЋА ОБУКОХ СЕ У БЕЛО ДА БИХ ПОСЕТИО ГОСПОЂУ БЕДЕ, АЛИ МЕ СТАЗА ОДВЕДЕ ЉУДОЖДЕРИМА У ГОРЕ ОКО ЗЕГЕЛА. КАД САМ СТИГАО ПРЕД ЊУ, ОДЕЛО МИ БЕШЕ ЧАЂАВО И ЗЕЛЕНО Боаке је престоница племена Бауле и њих је највише

Звоњење звечарки, лавеж мајмуна и шакала, пиштање ноћних птица. Велики ноћни живот горе на ивици саване, узбудљив, нарочито и зато што нисам никада очекивао да је толико безопасан.

јединствених девојчица, на чему сам му бескрајно захвалан, јер је он тежак, неспретан, ружан, а оне су оваплоћење ове горе и ових планина. Оне су младо звериње, у истих мах.

Ми нисмо прешли ни километар кад испред нас, обавијена вечером које се спушта, изби из горе читава гомила бело окречених младића.

По степеницама, с једне и друге стране нас, закачиле су се слуге наше и Мејове. Остатак света је горе изнад нас, на товару и на нашим стварима које су као какво брдо на камиону. Ту је и неколико црнкиња.

Продужавамо још неколико сати кроз ноћ да бисмо изишли на први кампман. У неко доба кувару Самби, који је горе на врху задремао, откотрљао се у помрчину каск који сам му поклонио и којим се он толико поноси.

ГЛАВА ОСМА ОСТРВО ГОРЕ; ЊЕГОВЕ ТАМНИЦЕ ЗА ЦРНО РОБЉЕ ОПУСТЕЛЕ. ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан!

Пошто је за табарен исувише доцкан враћам се кући. Ујутру одлазак на острво Горе, напуштану насеобину на пучини, три километра удаљену ОД Дакара.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Има ли гдегод што? По гори мирно?... А по селима?... РАДАК: Несрећа! Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене. Обилазећи царске друмове, Расматрам села, гледам трагове Куда су бесни Турци јурили, Па свугде крв...

(Гласно окренув се Стани) А куд си, стâра, тако наумна По непроходу горе зелене? А и вечери сутон сенасти Покриће скоро уске стазице, Куда пастири — само понекад — Са белим стадом мирно

Овамо, Вуче, хеј!... Иди, Порфирије, Што можеш више дрва товари, Нек’ лиже пламен горе у небо, Да ми се браће сито нагледат! ПОРФИРИЈЕ: Сад ћу ја са дрвима!... Док тренеш!

Где ми је син? О, каж’те, људи, јадној матери!... ТРЕЋИ ТУРЧИН: Наслони се, бако, мало на прозор па одунда гледај горе, тамо Стамбол-капији! СТАНА (уздахне, а после се, дршћући, приближује прозору): О, грозно!

“ Реци слободно, „Како је турски коњи газише, Ту бледу главу!...“ Или друкчије: „Кроз хладан сутон горе зелене Гредô сам данас живим очима Насиља турског ремек жалостан: Помамној чети махнит војвода Кроз гору вуче

Прамење лако гари кровине, Што га ветрови мора пламеног По густом диму заошијају, И прашине се горе подижу, Постанка свога плодну утробу У твоме недру траже пакосном... Јест, ту је пакô... Ту су грехови!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

све уз велики (црни) Тимок преко Лукова до Кривог Вира, где се сједињује са друмом који иде од Бање на Параћин и који горе споменух, те се тако и овим путем од Зајечара може доћи Параћину.

Тако ћемо се ваљда продржати до јесени, а онда ће ударити снегови, који ће горе доћи Турцима, разлогореним на отвореном пољу (Зајечар и Књажевац, а и сва села спалили су), но нама у Алексинцу,

Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту.

Што смо ближе долазили Алексинцу, видели смо све више села где горе. Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту.

Упитам га да ли зна где је капетан Сировацки. — Хије овде и не знам где је, одговори ми он. — А да није горе y оној шуми? Ја покажем руком на шуматовачку косу што се пружала изнад шанца.

Наши стрелци што уђоше горе у шуму подржавали су јаку пуцњаву. Али замало, па тек један по један поче да избија из шуме и да се преко пољане

Пошто сам то извршио, мало доцније Черњајев ми рече: — Узмите ову чету добровољаца г. Кола Рашића, па је изведите горе на бујимирјски вис; поставите страже спрам Мораве, а један ланац истакните као стражу спрам Катуна.

Турци напустише ивицу крупне горе, ми је заузесмо и сад се отпоче пушкарање по шуми, од дрвета до дрвета. Иза свакога грма провирује турски фес и пламти

Прво да вам кажем какви су нам односи са другим државама. Почнимо од државе која нам је најсроднија — од Црне Горе. Моја вам је влада говорила да су наши одношаји са Црном Гором не може бољи бити. То не стоји никако.

« Али ја се још не дам освојити; ја још нећу, не могу поверовати да горе на врху српскога друштва седи такво чудовиште које ће из просте партајске мржње давати мигове да се сад у рату, где се

— А држите ли да се томе неће противити монархија? — То ја не знам. Тим горе по монархију ако му се буде противила.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Распламтела си љубав, И разлила си сјај Задахнула си цвеће, Повратила си мај. Отворила си чесме Кроз горе убаве, Оснажила си песме Да славу прославе.

Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију. ЛВИ Небо гори, звезде горе, Све на земљи спи, Само љубав нема сана, А с ном ја и ти.

ІІІ Јуче чарах пролеће и цвеће, Да се по њем’ шеће; Будих горе, да зелен прихвате, И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од ког болник оздравити мора;

XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете. Заћуташе горске птице, Само дрва лишћем тресу, А тај шапат

Развијају с’, преливају с’ Исте слике, исте боје; Као кључем навијена Сва природа чини своје. Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више.

Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више. Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути...

Нигде звезде, свуда тама, — Па ни суза, ни песама. XXXИИ Иза горе сунце ниче, Па на гробљу дрва злати; Роса пала на цветиће, Па их учи мирисати.

ЛИX „Видиш ону звезду горе“, Астроном ми један рекô, „Мозак стане, кад помислиш, Како ј’ звезда та далеко. „Далеко је, високо је, — Сто

ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у једно се слива.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини. По пуцњави пушака увидели смо да су горе на врху брега наши пешаци, а ми смо се налазили испод њих, у мртвоме углу.

„Вечерас морамо да сменимо пешадију — говорио је. — Сада треба да изиђемо горе са командантом одреда, који ће нам одредити одсеке, да не бисмо ноћас лутали по мраку.

На положајима су припуцале пушке као по команди. Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру.

Са њим је био мој командир чете. Причао ми је после командир да је горе, на положајима, хаос. Ни бог господ не може да их размрси.

— Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе... Осетио сам смрад. Али гадан. Оном до мене „приоћало се“. Трпео, грешник, док сам био будан.

Е, сад, ако су појединци од четника излетели горе, лутајући кроз маглу, то не значи да су они освојили врх, који, уосталом, и није био на њиховом правцу наступања.

Мој ордонанс ми рече: — Ако нас нагази њихова артиљерија, проћи ћемо горе него Бугари. — Он је мислио на камење које су војници слагали испред себе. Али другојачије није могло да буде.

указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра. Митраљези отуда запараше. Прасак пушака се сложи у општи кркљанац. На нас полетеше бомбе...

Рече нам као узгред да је наш новопостављени командир погинуо баш сада, горе у клисури. Бојовић је читао заповест. Питао сам Влајка шта су радили са погинулим командиром.

Осећали смо се неугодно, исто онако као кад блештећи фарови аутомобила осветле изненада скривене љубавнике. И још горе... Назирао сам равницу, видео јасно супротни брег, и опажао војнике треће чете, како леже на суседноме ребру.

Забринуо сам се за Грују. — Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао. Бугари имају нарочите стрелце, који вребају.

Око ових летава обавијали су бодљикаву жицу. — То раде преко дана — објашњавао ми је војник — а ноћу их горе избацујемо испред рова. Оштар пуцањ допире, да изгледа као да ми неко изнад главе пуца.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Одиста, у њој су се наши књижевници превијали у правим мукама: језика нису имали. Заправо, а што је далеко горе, имали су чак два језика којима су, каткада једни те исти писци, писали паралелно, и често исте песме у оба језика,

Адову бездну Орфеј, љубезну во јеже спасти, прешед без страсти невредим. Так' ад и море, огњ и горе, преиду смело за твоје тело, љубезна. Не мучи бедног, Савка, љубезног; скажи што твоје срце за моје готово.

Пред очима врата једном затвори, Докле тренеш оком, другом отвори, Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве, Овај горе, онај доле иду као мраве, Ил' фабрику нову гдигод кад праве.

год дише скоро све је неверно, Ко год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга родила, Најгорим се земља сад наплодила...

Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди и Сербље возбуди! Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице. Востани, Сербије!

Тогда сја чињаше нес град б'јело море, Домови и тороњи — б'јеле морске горе. Сад брадати Руси движут своје лопате, Један другом вичу: „Гледај саде, злопате!

вила, рода ма вишега —, Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу, Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште,

Јастучић је горе леж'о од голубја перја, И на њему Дид седио посреди иверја; Иверија сирјеч својих већ сатрених стр'јела, Колико је у

гора д'јеле, Овај Павла, мили Драго, листак књиге б'јеле; Читаћете, нека знаду рода вашег уди Да за њима и у даљи моје горе груди, Да за серце све спомиње како му је било Прикривену под голубље дома вашег крило. Слатки спомен!

Пјесне моје читају се; онај оно каже, Намрштени знам да веле: „Не лукавнуј, враже!“ Има који горе мисле, и готове зубе, Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.

Али каква страхота! Злобно с’ испречиле горе, Пропашћу чамцу грозе, исход препречен сваки. Опет Дунав с’ окреће, горда уступају брда, И весело врата путника

Живот је, друже, ово бурно море, Облаком тешким обастрто горе, Гди вихор струже, и Харибдис клети Пропашћу прети.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ДЕО 107 ЈЕЛИСАВЕТА КНЕГИЊА ЦРНОГОРСКА ДРАМА У ПЕТ ДЕЛОВА ЛИЦА ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ, сердар

Сваки ми часак беше несрећа! А најмучнији, најнесрећнији, У коме ове горе угледах!... СТАНИША: Па ко сме рећи — Да на Латинке рубин-усници Притворство лежи срца лажљивог, Кад ево сушту

Марта, Ђурашкова жена, опомиње међутим заверенике да беже из Црне Горе.] ЧЕТВРТИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Ноћ. С једне стране мрко црногорско стење, на другој се види полумесец: Станиша сâм, а тамо

несрећног На глаткој влази тврдог мермера Са нестрпљења, бола, очаје, Исплакан поглед тавне зенице Дршћућим гласом горе дижући Молио љубу моје младости За капљу воде... или отрова, ...Или?... О!...

Да куне дане своје старости, Плодност да куне црне утробе, Да куне себе, да куне мене, Да куне ове горе камене... (Јелисавета у ноћноме оделу улази.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Прошћеш, домаћица тога му сина преуда се горе у Локваре и преведе са собом малог Стојана, једино унуче Мијино... Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм

Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани.

старом, крепалом Џибукарди — шкрипну снажно зуб'ма, поврже филџан, па устаде и поче као махнит, у некаквом заносу, горе и доле ходати, мла- тајући рукама. — Почуј-де, момчићу!

Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија — вјечна му памјат — стојимо горе код кошарâ, па гледамо... Врви Крајишник кô да из земље изниче! Стали ми, па бројимо...

Кô иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина... Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце Ми се у прсије' разиграло.

Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску,

лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба.

Више се, вели, овај зулум не мере трпљети. Про'ода се горе до млинâ, па се пред мрак врати: — Још, вели, није дошô земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру

Чују се пушке. — Шта ћемо, по Богу браћо?! — узвртио се Исаија кô Циганин у котлу, па дрхће кô прут и 'ода горе и доље по авлији. — Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си.

се пронио глас по Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из Биограда.

Судац: Зар ти је тако жена наопака? Давид: Е, мој господине, не до ти Бог ш њом живити! Ништа ти нема горе, главати господине, него кад се удовица распали, да Бог милостиви сачува!

Да ми лањске године о Лучиндану не даде свјет један царски оружник горе на Кадиној Води, не би' се ја данас с вами разговарô, већ би трунô у леденом гробу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Чуј, у теби све је: Тобом цвет мирише, тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте, Тобом зло се цери, тобом самрт

''Вај, како ми уста за пољупцем горе! Вриште младе срне, капље мирис нара, У облак се диже кâд од мандрагоре И губи кô живот, кô дим, као пара.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Не бих ја то њему смела... МАРИЦА: Ако нећеш ти, ја ћу му казати. АНЂА: Немој, боље немој. Наљутићеш га, па још горе. Пусти мене, ја ћу полако, издалека, лепим. Немој, молим те, ти! МАРИЦА: Како год хоћеш, мени је свеједно!

ЈЕРОТИЈЕ (значајно прст на уста): Пст! МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена.

На њему виси извештало прљаво одело, прслук му кратак тако да му се кошуља под њим види. Панталоне му горе врло широке, а доле уске и спале те се наборале. Господин Милисав је средњег раста улицкане косе и уфитиљених бркова.

Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет. МИЛИСАВ: Ама, код куће још горе, зато га и не држим тамо. ЖИКА: Поткрада те газдарица?

Јуче су ми опет мет'ли на столицу четири ђачка јексера за цртање, окренули вршкове на горе, а ја сео и опет се искрвавио. Не, бога ми, господин-Жико, ово се не трпи више!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Старој Рашкој (појас дуж већег дела садашње границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско

од Вараждина и Карловца на северу, а преко Сења, Удбине, Котара, Макарске и Габеле на југу, до Боке Которске и Црне Горе.

века добија свог највећег песника. Петар Петровић Његош (1813-1851), владика и владар Црне Горе, у свом песничком развоју обухватио је читаву ту епоху, од народне поезије преко класицистичких стремљења до романтике.

Његове су основне теме космичка судбина човек и историја судбина Црне Горе и Српства. У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској

После Његоша, нико није тако захватио и етнопсихолошко наслеђе на просторима Црне Горе. Све сложенија мотивација индивидуалног понашања на јакој подлози традиционалног морала захтевала је нове облике

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе... Смртно бледа лица, горе небу лети: Погинули витез ено се посвети!... 1857.

Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861. ЉУБАВ 1.

сте се онде били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао; Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа стара Од силине и милине — Дирнут ханџар из корице.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ПЕСМА ВЕЗИЉА Ни броди без преброда, Ни горе без прохода, Не жали добра коња, драго ле драго. Зарукавље ти везла Три лета без починка.

Милост, о милост, Боже мој, Спаси мене сад од греха мог. ВИИИ Поглед свој дижем ка планини горе. Откуд ми стиже спас? Са небеса, од Творца што ме прати, Сад и на вјеки вјекова.

6 Лепо Давид ову рекав украшава: „Кô миро с главе на браду силази Арону, и кô аермонска роса на горе што силази сионске.

8 Заједно бејасмо, друг другу близу, ил’ телом или духом, но да ли горе раздвојише нас, да ли реке, давид да рече: „Горе Гелвујске, дажд на вас да не сиђе, ни роса, Саула јер не

Заједно бејасмо, друг другу близу, ил’ телом или духом, но да ли горе раздвојише нас, да ли реке, давид да рече: „Горе Гелвујске, дажд на вас да не сиђе, ни роса, Саула јер не сачувасте, ни Јонатана?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

Турски део, збијен, као у рупи, пун кровова, чардака, кривих тесних улица; са сахат-кулом, амамом. Горе, у челу вароши, белела се гола, раштркана »циганска маала« иза које се тамнела зелена Ћошка, а опет иза ње високо до

Нарочито када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у ноћ ипак на време

је само да су тамо, у собама, најскупљи пиротски ћилими, сребрни зарфови за шоље, кондири, иконе из Рила, Пећи, Свете Горе, да једино то тамо баба иде, намешта, спрема...

А нарочито је то много значило за матер и њене, њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без

Из кујне долазила је светлост свеће и са огњишта. Чуло се спремање, мешење. Горе, опет, на горњем боју, чула се такође лупа. И он, још у мраку, већ је био осветљен.

А кад би била субота, или уочи каквог великог празника, када је велики »пазар«, целог дана преседела би. И то горе, на тезги, до чекмеџета где се остављао новац. Не мешала се ни у шта. Остављала Младена да он ради, пазари, тргује.

два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао, видео њу, горе, до чекмеџета, у црној шамији, одмах би се трзао, досећао и улазећи узневерено питао: — Шта, зар газда?...

Двориште бљештало. По башти шуштале сенке и лелујало се лишће а горе чардак сигурно се још јаче белио. И Младен изишавши и прошавши поред те њене собе, трзао би се од страха видећи како,

Послала ти мама, да једеш. И онда још веселије одлази. Затим, као увек, већ ће почети пазар, дан у чаршији. Младен горе на тезги, а око њега по дућану еспап исто онако поређан као пре док је отац био.

она, одупирући се рукама о капију, истурајући рамена, прса, сагињући се над оцем, извирује отуда и гледа улицом доле-горе. Гледа да ли су по капијама већ све девојке изишле.

ужету, копрцајући се, забацујући прса и косу с чела и главе, толико се она љуља као да хоће да се изнад баште, куће, горе, толико високо, високо уздигне, да би могла чак и овамо у чаршији да види њега, Младена. ИВ Долази Лазарица.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Такође има магичну снагу и д. са два листа: и она помаже да се закопано благо подигне, а добија се од корњаче, на горе споменути начин (Софрић, 84). Срећу доноси и д. са пет листа. Та д.

(ГЗМ, б, 385). Драги драгу од милости гађа наранчом (народна песма, БВ, 1 1, 277 — исто значи што и μηλα βάλλειν, в. горе под Јабука). О свадби невеста баца н. у коло (БВ, 16, 154).

ГНЧ ‹41, 168 идд›, и горе, чланак Пшеница). У Самобору понеки сејач сеје овако: прекрсти се, и баци једну шаку семена иза себе, говорећи: ово

Водом ,гасе̓ коске жене које тада, по народном веровању, ,горе̓. Муж покојници подигне благовремено споменик, а гроб убусају (хумку ограде зеленим бусењем)« (СЕЗ, 70, 1958, 516).

Дуњом се заштићује од чуме (в. горе ѕ. в. бостан). У народној песми (у љубавном врачању) девојка се баца на момка (Вук, Пјесме, 1, 638) и момак на девојку

на сто, са цветом окренутим горе«, »узме са три прста врх дршке од ножа и замахне на ј.« Тако раде и гости, међу којима је најбоље среће онај »који

има веома велику снагу у заштити од болести; кад дође до врата, болест прво погледа горе, па кад види венчић са жутом кумаником, каже: »Овде има кума« (етимолошка магија!) и продужи даље (СЕЗ, 70, 1958, 389).

и 254). Пасуљ или грах (пхаѕеолуѕ, пхаѕеолуѕ вулгаріѕ). В. горе ѕ. в. боб. Говорећи о »важној улози« п. у култу мртвих, Чајкановић истиче још и ово: »Он се давао као храна покојним

— што »за једну ноћ израсте, процвета и угине« — »по облику слична човеку« и да ноћу светли као »три свећице које горе изнад кладенца«. Према причама из Алексинца и Сокобање, до р.

Б. се најчешће узима од цера и храста или границе (в. горе наведену литературу и чланке о церу и храсту у »Речнику«), али, ређе, и од других дрвета: буковог (ГЗМ, н. с.

У народној песми помињу се и митске (нестварне) горе: »Трн су горе упоредо расле: Једна гора од били-биљура, А друга је од мави-пируза, А трећа је од цкрли-мерџана« (Вук,

У народној песми помињу се и митске (нестварне) горе: »Трн су горе упоредо расле: Једна гора од били-биљура, А друга је од мави-пируза, А трећа је од цкрли-мерџана« (Вук, Пјесме, 1,

Ћипико, Иво - Пауци

А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше... Раде се наједном трже, вели јој: . — Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици?

Весео одмиче узбрдицом да, прије него сунце, одскочи, дохвати се планинских висова. Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим а и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији.

Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало. У дворани силно је вруће, лампе горе, а прозори затворени као усред зиме.

своју засебну собу и свој кревет са десетак меких узглавља, над којима виси о зиду сијасет икона и пред њима дан и ноћ горе два жишка, и кадгод газда прође поред њене собе, осјети мирис тамјана, као у цркви светачнога дана.

— и надуши се обијесно смијати. — Лако је за њ! — јави се с посмјехом навдар. — Да би онако за те! —Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило. — А ча му корист да јема?

Иво ублиједи к'о крпа. Препун и раздражен малдане излану штогод, што би оца још горе разгњевило. Но у задњи час издржа муку, диже се и отрча низа стубе...

—Боље да вам не прављам, кад нимам о чем, него ако хоћете о невољи, а то и сами знате. —Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву. —Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се.

—Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву. —Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се. Све уздање, да бог благослови труде, па платиће се; а кад тамо, притисле неродице,

—Моји! — трзну се младић, и настави мирно: —Ка' и други, а да вам право речем, и горем...: Видите, ми све горе ча смо се веће трудили и понили се; баш, ко се узвисује, понизиће се!

—Шта говориш! — чудио се Иво. —Тако је, и то је на поштени начин, а било је и горе... Ну ја се људима не чудим, нису никога силили... —И узимало се? — прекиде Иво.

А сала разабираше тек биједу и, што је још горе, безнађе у боље. И к'о да тому нема лијека: људи остављају своју дједовину и бјеже у туђину – у Америку...

Показа се и сунце, па кроз прочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу ... — Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило. Ове зиме биће сваке невоље, а од никуд помоћи! — Од никуд? — Тако је, вирујте! — прихвати младић.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

и излазили, говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али мислим да су му само горе чинили. Нико од нас ништа не зна о ранама. Ова је особито опасна, а чинило се, још само пре три дана, да се замирује.

Збиља, отишао је тамо а да са собом није понео ни мрвицу хране. Кажем није га народ волео, можда и горе од тога, мрзео га је због његове хладне одбојне гордости.

Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајале све неразговетније. Мучила га је жеђ. Очни капци су клизили горе-доле преко закрвављених очију.

Игуман је седео скрушено и утучено на постељи крај Лауша и правдао се. Овај честити старчић испео се горе, к нама, да би показао колико му је стало да сачува пријатељство између наше куће и манастира.

Дакле, рану ће сигурно излечити. Већ трећи дан одлази горе на Кулу да га превија, чинећи то ни више ни мање здушно него да је у питању било који други човек.

Имати крај себе у постељи ту равнодушну лутку, тако недодириву и одсутну, било је горе него да је уместо ње крај себе држао највећу ругобу, неку грбаву или кљасту женетину али с мало ватре међу ногама,

Друга поворка с празним самарима враћа се одозго једва се размимоилазећи с овом која иде горе, на стрмој, узаној стази усеченој у стеновити предео.

И воду горе тегле из долине. Чак и воду. Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина. Хоће да дише чист ваздух изнад

Тешко Вратимљу кад се у њој уснула ала разбуди. Прохор Ноћ седма. Ноћас смо овде само нас двојица, Господе. Ти горе у дубинама небеског свода, међу ројевима звезда, ја доле у раци међу трњем.

Сви су они били некако женскасти или, што још горе, испијени, мршави, као лешеви исушени. Прохоров Христ је био нешто друго, нешто потпуно од тога различито: снажна

Ушла је и затекла празну просторију. Доротеј је био ишчезао. Ћутећи о томе у почетку, покушала је да га пронађе горе у осталим одајама, но како је време одмицало, а он се није појављивао, око подне је морала неком да повери своје

Први који се горе испењу ућуткаће два-три стражара који ће спавати на својим местима, не слутећи да би се неко туда могао попети.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!

Лада, у нежној бризи, у мирно сеоце сиђе И тихе вајате и стаје нечујним ходом обиђе, Обиђе поља и горе - и поглед на запад баци, Где топлог, пролетњег сунца последњи трептаху зраци.

1887. ФАНТАЗИЈА У НОЋИ Двороги месец над нама се сија, Језеро плаво пред нама се нија. Висока трска узнела се горе, И ситни вали међу њом жуборе. Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали...

у вихорима страсти, са дивљом, помамном виком, Скакаше безумна војска од људи, жена и звери. И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ њима био...

А на прагу храма светог, где се божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете. И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и пола равна, И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха.

Затим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно, из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са

Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио. У једно студено јутро, кад мајке не беше дома, Мали се подиже Павле и оде ван нашег села И никад не дође више.

ЉУБИЧИЦЕ Јунона, дојећи сина на своме облаку плавом, Осети над главом својом глас свога љубљеног мужа И поглед обрати горе. Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже.

Наваљене рукама титана, Древне горе почивају с миром; Мир је вечни оковао широм Споменике изумрлих дана. Ту ступаше у времена стара Легионар преко мрког

Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране, Наказно пружене горе, кô израз паклених мука, Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

На један километар од нас, горе уз обалу реке, поносно се уздиже, над замагљеном вароши, царска палата са својим висећим баштама, осветљеним безбројем

Пођимо њоме горе. Она је благога нагиба, и по њој се лако корача. Савијајући се око њених бокова, рампа се обавила око куле као бршљан

Ништа ми овде није непознато. Ево, ово су Пропилеји, онде горе је храм Нике Аптерос, они изгледају тачно онако како сам их замишљао.

Тако, сад је све у реду! Звоно је већ поодавно откуцало свој знак, можемо изаћи напоље. Овде, горе на Акрополи, је све изумрло, но доле бруји бујни живот модерне вароши.

онде Ликејон, где он сваког јутра и вечера држи своја предавања, шетајући се по тој својој слушаоници са својим ђацима горе доле.

Он посматраше те две праве које иду из Александрије и из Сијене ка Сунцу, и шеташе, у мислима, по њима горе-доле. Једна мисао, изненадна као муња, сину му кроз главу, и подиже га са клупе: „Те две праве су паралелне!

Има их болешљивих који пате од реуматизма у ногама и служе се штакама, а видео сам и такве који се клате горе-доле на дрвеном коњу а верују, као деца да путују далеко, далеко.

“ упита га један са краја гомиле. „Каріѕіме аміце, и у науци има господских радња и ћепенака. Тамо горе, одакле долазимо, предаје кларисимус Кремонини, који прима од Републике две хиљаде форината за своја предавања, а овај

Видим да сте врло учени, и перипатетичар уз то. Ви изволесте мало час рећи да Галилеји говори као пастир. И горе од тога! Он има обичај да својим „противницима баца камење на главу.“ - „Како, како?

Између тих стубова повучена је доле, лепо изрезана, светла дрвена балустрада са тамном бордуром, а горе скачу од стуба до стуба изрезуцкани дрвени лукови, исте боје као и стубови.

шестар или лењир, а у другу креду, па исцртам на великој табли моје слушаонице геометријске фигуре и испишем је, од горе до доле, математским обрасцима.

Сунчеви зраци шаљу му свој последњи пољубац и обасјавају поносни храдшински град. „Скоро сваки дан возим се горе, у град, прича нам наш домаћин. „Овде се окупља свакодневно сва дипломатија и племство.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе.

- Цвеће љупко и долину, Стадо, врело и планину, Тиху реку, силно море, И под небом орла горе И над орлом шарну дугу И славуја у том лугу И још његов глас умилни- Ти сатвори Боже силни!

сте се онда били, Како сте се крвавили: Против сто си сам ишао, На хиљаду јуришао: Зуји куршум и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа стара Од силине и милине – Дирнут ханџар из корице Или листак из горице, Кад се вихор

Станковић, Борисав - ТАШАНА

за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник Свете Горе, намесник Светога Оца Прохора Пчинског. И зато сам срећан. Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво.

Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу. И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде.

Јесте, било је, било. И зашто? Видим: и он као и ја: једе, пије, па неки пут и више и горе од мене. Дакле, и он грешан као и ја. И зато онда, кад ми нешто нареди, онда може бити као што не треба да буде?!...

На средини таванице виси овећа лампа. У келнерају, горе, две лојане свеће, којима се газда и момци служе кад иду у подрум да точе пиће. Чује се лупа на кафанском улазу.

НАЗА Леле! Да те опет код какве буле или хришћанке не ухватише? САРОШ Још горе. НАЗА Па шта је, за Бога, то тако страшно? САРОШ (привлачи Назу у поверењу): Слушај, сестро!

РЕШИД БЕГ Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио. Горе, засађено њено цвеће, паприке и црни лук. Све ће то да се стропошта у реку.

« Ја Стани све испричах, а она се смеје, вели: »Баш снашке није љута, још је веселија, смеје се.« Оде горе код ње. Отуда чујем смех и речи: »Луд ли је, луд?

Да нису нешто деца болесна, па сви око њих горе на окупу? САРОШ (ужаснут, скаче). ТАШАНА (клоне). МИРОН (сагледавши је устукне пренеражен): То?! Ово?!

Чусте ли ви за вашу Ташану и нашега Сароша?«... А како је горе »у меџлис« — усред вароши? — Не смемо ни да привиримо тамо.

Натрпа око себе све крпе и камење што нађе, и ухвати маглу. СЛУШКИЊА (показујући горе на Ташанину собу): Црни Јоване, знаш ли шта ће бити када види да га нема?

жиж! хоће Парапута да изгори!« А нико не сме да му приђе. Нико да га умири, док се она, хаџика, горе не пробуди и не сиђе, и само она сме да му приђе и да га умири.

Што га не лече? (Прекида): А јеси ли био на гробљу? Како гробови? Горе ли кандила? Има ли зејтина? Да се није које угасило? ЈОВАН Све је, све је како треба. Горе кандила.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

нарочито о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду тесне.” Једног јутра уђе Костица у шнајдерницу са дугуљастом кутијом.

о оном Санџаку, који никако не могу да ухватим ни где је ни како је, осећам да ми нешто из срца расте, овде, горе, горе, и груди ми буду тесне.” Једног јутра уђе Костица у шнајдерницу са дугуљастом кутијом.

Реч која је некад била израз задовољства, постане после израз ироније, и горе од тога. Мајстор Костина судбина поче да се колеба.

Али стигао би ме сигурно, да га нису она разбијена кола лупала по ногама. Улетим у амбар, па преко клипова горе у таванче.

Јулица ми рече и нешто горе. Оно што за те крајцаре купи, наравно ситнице којекакве, даље продаје... Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш

— Госпођо Лазарић, не мислите ви тако како говорите. На сигурно место је пао ваш Шваба. — Како не мислим! Још горе мислим! Истераћу га за најмању кривицу, истераћу га и без кривице, онако како само жена може да побесни.

И не треба му. Бог нека види Милушићеву душу тамо горе, ако може, а међ нама, људма, није оставио добру успомену. — Мени је био добар, Нано.

— Говоримо пред дететом што не треба. Деца све памте и разумеју. Не плачи, Јулице. Муж твој би требао тамо горе да плаче за тобом, и да он теби пали, не кандило, него, вала, бенгалску ватру.

Идеш сад и ти по гробљу, е, па кад већ идеш, пођи мало около наоколо, и види како тамо горе изгледа паланка и њен „отмјени” и „држећи” свет. Све поиспропада!

Ништа горе, господо, него кад у човеку, може, наравно, и у жени, кад проради подземни врућац: ем пече, ем напоље не може.

— Додај ми ту лулу, да запалим, па да изађемо мало до Тисе. — А што си пропушио? И то на лулу? — Има и горе. Бранко. Кад ме потера несаница, тражим све чешће инјекције, тешке, оне што подривају...

Пронашао је да му ракија добро чини, отера му напад. Наредио је да кандила горе стално. Претворио је једну собу у музејчић, повешао иконе, и звао сликара неког да га пита може ли по зидовима

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Мали Роман (по далшем рукописа известију) почем је трећу годину потпуно прешао, одведе га мати свештенику о ком је горе реч била, и препоручи са сузама да би о њему бригу водио, представљајући му своје стање и недоскудицу, и свештеник,

Обична је столица од сламе била где је његова помајка прела; Роман мајсторски забоде у њу пчиоду, окренувши вр’ горе, тако да кад сирота бака бона фіде седне, страшно ожежена ђипи и почне јаукати.

чине које се само деци пристоји, штавише, колико пута данас своју децу оштро казне што су јуче сами трипут црње и горе чинили? Кад на осму годину ступи, сама га природа на оно опомене што му је судбина определила.

Роман, па само леп, и више ништа! Да га с Аполом, с Амором, с Венусом, с богињама сравним, то је горе него дрвеном мотиком копати, јер прво треба да сам знам, па онда другима да докажем јесу ли ти богови и богице били

Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и срде се што јошт нису ручали.

« Има и такови на свету људи који непрестано теже да се горе пењу, не сматрајући што им из Тог узрока понајвише горе иде.

« Има и такови на свету људи који непрестано теже да се горе пењу, не сматрајући што им из Тог узрока понајвише горе иде. Зато ови по правилу ретко и иду, но понајвише седе и седећи гледају како им главе седе.

приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говораше: »Тако ми моји ушију, браћо, ништа није горе него кад човек на природу заборавља и против свог определенија чини.

« »О, блажено, преблажено створење!« возопи Роман, и утом се пробуди. Тко неће веровати да је горе описани сан на њега особито дејствовао?

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

мача У корице да вратим Боје зру На лакој грани времена Отуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате Боје горе Младошћу у мојој крви ЖИЧА Црвена госпођо Жичо Из мога срца излазиш Корачаш седмовратна У пратњи свог женика сунца По

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

да ли правилно ходи; њега је мучило што се земља другаче не окреће, што су реке криве, што су мора дубока и што су горе високе.

Узмимо баш као пример ова четири-пет питања која сам ја горе случајно набацао, па ћемо видети да су она не само за мене већ и за свако друго дете била сасвим логична.

год би ме потерала каква организована породична хајка, ја бих се као мачка гоњена псом успео на високи орах, сео бих горе на гране и гађао бих орасима своје гониоце. Па ипак се власт досетила како да ми досади.

Када бих на све позиве мојих гонилаца да сиђем ради предаје ја упорно остајао горе, — они би донели пун тањир колача, метнули би га под орах и сви се повукли у кућу и прикрили.

Тако склопљено министарство држало је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану.

Ово би друго место било за препоруку опште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара.

По томе плану, министар финансија, као мали и нејак, не би суделовао активно у експедицији, већ би остао горе, наврх плота, и чувао стражу те да нас извести ако би ко наишао.

— Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред пружене а две уназад? — Јесте. — Ето овако!

Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем. — Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би. Те планете били

Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога коме је суд саопштио да је осуђен на смрт. Још горе, јер сам ја већ унапред знао и дан и час када ћу погинути, док осуђеник на смрт то не зна, па се заварава надом.

облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције и све и сва чинили, али се болест све на горе развијала. Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!

На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Тхе!... Ето тако, видите и сами. А ви? Он тужно махну руком и климну главом: — Горе бити не може... Са извесном стрепњом, запитао сам га: — А батерија?

Без иједне речи, он се врати, успуза се на један обронак, па се окрете. „Ево их Бугари код топова...“ Истрчах горе... Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач... Бугари трче око топова.

Простор је засићен гаром и чађи, што миле по земљи. Послужиоци разбијају ушице на топовским цевима... У даљини горе неки магацини... Из су седне батерије склањају брзо коње, да би их заштитили од дима и ватре.

Али омакох се и једва се одржах, придржавајући се за једно дрво. Сада смо силазили. Не зна се шта је горе. Нико не сме коња да појаше, јер се непрестано клизају и падају.

Преко оштрих серпентина Трешњевика, под собом, и горе изнад, виде бескрајну колону сапатника. Некада је све њих носио исти занос.

— Ево... прво на ногама: једне чарапе, друге чарапе, назувице, ноге сам увио крпама и онда навукао чизме. Затим горе: једне гаће, друге гаће... „унтерциг“, једне чакшире и друге чакшире.

Овде је опет онај црногорски генерал, у пуном господству своме. Говори се о капитулацији Црне Горе... У Подгорицу почињу већ да придолазе и црногорски војници. У малој варошици је понестало намирница.

При поласку, поручник Протић обрати се среском начелнику: — Господине, на изласку из Црне Горе нека ми је допуштено да вам се захвалим на гостопримству. — То је била братска дужност...

Ипак се он спреми и оде. Те ноћи било нам је врло угодно у хладним шаторима, јер нас је могло снаћи још и нешто горе. Сутрадан имали смо за ручак нешто мало пиринча, али без хлеба.

Тешко је присетити се и јучерашњег дана. Али је једно осећање јасно: горе бити не може. Брда, планине, урвине, кршеви, литице, мочвари, а уз то најтежа и најстрашнија неман — глад.

Ах, замало... Аероплан заокрену нагло и упути се у правцу оне маслинове горе. Тамо ће сручити бомбе. Али ми смо спасени. Срећни смо, весели и живахни.

Војници су бленули. Сада ће се навести на пучину. И радовали се и стрепели. Али се тешили да им се ништа горе не може десити но што су већ преживели. Прилазиле су огромне скеле, везане за моторне чамце.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних.

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних.

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних.

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних. Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.

Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле! Та у горе до небеса зидане, У горе, манитамо од живота безмерних. Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.

Тебе по горама вукао, уводио у све манастире. Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.

Тебе по горама вукао, уводио у све манастире. Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују. Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги.

Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја! Ознојени скидали бисмо укорак шешире: Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.

И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни зелени бор, Дедова мојих зелени бор.

Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.

Нека точак смрви ме, кад крене, Својом великом љубављу за путовањем Нека смрви ме. Друмови су наши бескрајни, Горе су тако тихе, пландишта тако широка, Свих путева за мене љубав је предубока, Сви веле: дођи, дођи, трпљиви

Ко? Декамерон! Али то није ништа, О баш то није ништа; Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару: Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару, Жандар зазвижди песму

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише. У Горњем свету угор је цењен, али бити цењен тамо горе није нарочита срећа за рибе. Нека га више ништа не пита!

Шта све не би видео, шта доживео тамо горе! Постоје у ливади и ситни жути цветови чије главице постају сребрне и лагане кад остаре, откидају се и лете к небу.

Сунцокрет који уместо сунца прати месец, има ли ишта црње и горе? Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи.

Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис.

»Коме би још такви могли да помогну?« — помисли дечак презриво, и не обазре се одлазећи. На врху Сребрне Горе Цвет га чека, нема он времена за приче.

Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе. Тежак и опасан је пут до њега. Зато га нико није видео, нико убрао. Замисли се и сневесели Ведран.

Затим пође заборављајући и глад и жеђ, загледан у врх Сребрне Горе. Кад, изненада, чу како му иза леђа неко дашће. Окрете се и виде: вода као махнита јури за њим.

Како и не би? Велики талас подигао дечака на плећа, лети, на сам врх Сребрне Горе га спушта. Занеме дечак од дивљења.

да сам од себе бежи, окрете се и стаде трчати дечак низ планину, остављајући Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда. Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет.

Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину. Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к другима. Ако би га ико и примио?

Некако би дошао до принцезе. Како је страшна камена шума, кад ка њој погледаш из своје куле ка теби понори зевну. А горе високо у кули самује зачарана принцеза. Седе дечак на кревет, на саму ивицу, и утиша се. Било је време спавања.

— Ако уђе у шуму — нећемо је више видети! — рече неко. Руља гонилаца се заустави. Високо горе, у ваздуху, заустави се и метла. — Па шта да радимо? — јаукну једна бакица. — Угушићемо се од ђубрета, ако умакне!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

је мањи иконостас са запаљеним кандилом, опкољен сребрним и златним хаџијским јерусалимским иконама и иконама из Свете Горе, Рила, Пећи. Око икона ките сувог босиљака од шкропења светом, крштеном водом, и венчићи од духовских црквених трава.

Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају. И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме.

* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...

Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне.

МАГДА (извињавајући се): Јесте, газдо. Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист. Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем.

(продужава песму): Аз ли те гледам кроз маре У тија џанфес шалваре, Где тихо минеш по дворе, Како јеленче кроз горе. Не знајем ништа за себе, Бре, леле, леле момиче, Момиче, зумбул девојче, Погибох душо за тебе!

Ој појдох доле, појдох на горе Како тебе нигде не најдох! — Ох, да легнем, ах да умрем, Само да не гледам Како твоје лице Други грли, љуби.

Дотрчи Курта. КУРТА (радосно): Иду, иду, сватови! КМЕТ (уплашен, утишавајући га): Ћутите! (Курти): Курто, ти горе, на сокак и пази! (Курта одлази.) А ти, Ахмете (показујући на Коштанину кућицу), овде, пред вратима да си, и чувај је!

Тамо! МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле — тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!... МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано!

Тамо! МИТКА (показујући више себе, на небо): Зар горе? Горе је високо, а доле — тврдо! КОШТАНА (хвата се за главу): Ох!... МИТКА (из дна груди): То је, Коштана! Писано!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да пробуди срца што љубе и горе... Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! 1906.

Погледај како Ватра се жари, И хукти, и букти У пећи тој. Гле како њена Корална пруга Весело игра По зиду горе!

Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије. Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од

позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије. Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека...

И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја — Мој дом и моје рођено огњиште. 1908. Музи Горе нам плачу... Јауци су чести...

Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Прелазим кланце, путање п међе, Пребирем горе и поља и село, Не бих ли само угледао неђе Твој лик и твоје освећено чело... Но тебе нема... Умрла си нама...

Прекрсти се, мермер целива и очи Подиже. Ту горе златна слова стоје. И у првом реду, на Мраморној плочи, Угледа имена лепе деце своје.

ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час. Висок и златан крст са торња сипа зрак И трепти вас. Залази сунце и окна горе Кô пожар јак. У небу свијетле се ласте. И вече све ближе Стиже И расте.

И све више једра као ватра горе; У небу се чује мелодија зоре. 1911. СРЦЕ Из долине реке, из копаља трска, Путања ме води у голетне стране.

О, запјевај пјесме Миле и топле кô јутро што стрча Стрменом горе; видај, ослободи Скрхане прси од море и грча! Ромињај, росо!...

И ја затрептах у срећи и жару. И видјех гдје се горе уздрхтане Облаче тихо у дугину шару. Пуне рубина повише се гране, И кô да широк један вео сјајни Покри високе

Низ голу стрмен пљуште хитра врела, Кô да би крупне рубине, што горе, По долинама разасути хтјела. Тамо, у страни, под пламењем зоре, Виде се чељад, трсната и здрава, Кô тврда стабла

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Бранковића и Јакшића, Црнојевића, Угричића и јунака Хрваћана, хајдучки, ускочки, муслимански, ослобођења Црне Горе, ослобођења Србије. По једној другој подели, која потиче од Вука Караџића, нашу епику чине песме старијих времена (тј.

о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (тј. о ослобођењу Црне Горе и Србије). Између ових трију група постоје многе разлике и сличности, од којих ћемо већину поменути у току даљег

Орбинија, издано на свет 1601. године, закорачује у XВИ век с пуним обликом косовске епопеје, и пошто је извесно по горе поменутим писаним споменима да је иста епопеја у XВ веку била ужа, другојачија и мање сређена, могли бисмо с доста

“ Идућих година освојили су Турци Ново Брдо, Стјепан Вукчић планине Црне Горе, а Млечићи Приморје. Турци су, сем тога, одвели Ђурђеве синове, Гргура и Стефана, у ропство у Малу Азију и тамо их

Године 1496. Ђурађ, протеран од Скендер-бега из Црне Горе, побегао је у Млетке, где је неко време био затворен, а затим отишао у Цариград и добио пашалук у Малој Азији.

Они су, у ствари, започели борбу за ослобођење Црне Горе. У XВИИИ веку велики значај имале су хајдучке борбе у Србији.

Хајдуци у наше вријеме у Србији носили су највише чохане плаветне чакшире, доње на ногама чарапе и опанке, горе чохане ђечерме и копоран, гдјекоји и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ; на глави или ћелепоше или

„Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје, дочекује млади Татомире: што утече младу

8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије У песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије.

о ослобођењу Црне Горе и Србије У песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије. „Ослободилачка борба у Црној Гори“ — каже Б.

ушла је на почетку XВИИИ вијека у фазу борбе за политичку еманципацију од турске власти и за независност Црне Горе.

чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XВИИ столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

дићи нос Па ићи бос ИЗА ПРВОГ УГЛА Иза првог угла Неки ђаво чучи Нека мука чека Да човека мучи Иза прве горе Па у другој гори Чека нека мора Да човека мори На животном путу Па иза кривине Чека нека брига Да човека брине

стекао Којим је небом кружио Да би оца заслужио ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају с Марса Сви знанци и сви странци Можда су

сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам. — Доћи у нашу дружину — предложи му Стриц и све му исприча о Јованчету и о логору Тепсији.

Лазар Мачак начинио је у логору и љуљашку, позабијао у стабло прастаре букве гвоздене клинце да се лакше може попети горе, у широку крошњу, а једног дана изгубио се некуд према стеновитој јарузи кроз коју је роморио таман поточић.

то и Стриц, али се ипак правио да ништа не види, иако му је срце тако играло да од радости умало није сунуо уз букву и горе на врху раширио крила и полетио чак до Америке. Тако се њему бар чинило. — Па дедер, шта ћемо сад с Луњом?

Она се не зна пењати. — Па да је свежемо под букву — бубну Стриц. — Ехеј, а кад је они нађу, па погледају горе и виде нас! — досјети се Ђоко Потрк. — А ми нећемо да сиђемо, па им је опет џабе! — заинати се Стриц.

Ко би се досјетио да прегледа све букве у околини. Везаше кују и један за другим попеше се на дрво. Горе, у густој хладовитој крошњи букве, било им је некако много љепше него на земљи.

— Кад си упала? — неповјерљиво зашкиљи Мачак. — Малоприје. Најприје сам плакала, онда сам пробала да се извучем горе па нисам никако могла, а онда... — Па шта онда? — испитивао је Мачак.

— одврати Луња и не трепнувши. — Боц, боц, па ће одмах крепати! — Идемо ми брже напоље док није дошло нешто горе од Луње — предложи Јованче. Мачак одједном сједе и хукну: — Ја више не могу никуд ни макнути.

Мачак се трже. — Који је сад ово ђаво? Да то нијесу они несрећни патуљци, па се попели некуд горе? — Не знам ни ја — уозбиљи се Јованче. — Тише мало да чујемо.

— тихо ускликну Луња и сва сину од радости. — Теби се свуда привиђа тај твој Стриц! — окоси се Мачак. — Откуд Стриц горе на небесима?

Стао је под саму букву, пажљиво се загледао у њезину крошњу, а онда гласно викнуо: — Еј, шта ви радите горе?! Галама у висини одједном замрије, а онда се заори весела граја: — Ево Јованчета! Аха, ево га! Ево га, силазите!

— И мени гори због твог опасача — признаде Стриц. — Унуче, јабуко моја, пусти ме само горе код себе, нећу те ни дирнути! — молио је дјед Алекса све више кашљући.

Дјед и унук стигоше тако наврх дрвета и горе се смјестише као двије вране. Тек мало касније, кад нападачи порушише колибу и растурише ватру да се шума не би

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

душу из преисподњега мрака и изведи из пакла душу моју и не остави је у Аду, неголи да изађе из ове гњилости мој живот горе к теби, господи, боже мој!

Прво, како сам те прогнао био из раја, тако сад пак изводим те поставити не у онај земљани рај, него чак горе посадити те на небесну царску столицу.

ће ти и из камена вода истицати и Амалик сатрти се не исто само с оружјем твојим, него и праведним рукама дижући их горе крстато и Богу се молећи уједно. Со тога сви непријатељи уплашени изпоутицаће.

себи топљенике прихватајући на сухо износи; напредује пред кораби и море брка лепо, тихо, да лашње пролазе без муке. Горе се зелене, мирисне траве се помаљају, сено буја, косци се приготовљавају.

Ако да се испењем на небо, ти си сâм тамо горе; да ако ли силезем доле под земљу, у дубине Адове, — и тамо си ти. Ако бих и кано птица с крилма рано одлетио чак за

Јордан заустави се од извора свога и потекло му врати се натраг, да није дубока и голема вода докле се у њему крсти. Горе се заиграше кано овнови, а храстови кано јагањци овчији. Сва ствар стрепећи се боји и дрхће.

А све горе надвишује, те их покрива висином своје славе. ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА Да будете свети људи, род избрати, царско сплетено

имена му има, Сунце га обсјало није, Ни зна за које добро: Како му је, тако му је Свеједнако и увек; Ни за боље ни за горе Не зна...

да јоште славније су саме сисе њене пуне с млеком, и колико јој је капљи кад из сиса узалуд откануло млека, толико горе има уједно скупљених звездица...

Од то доби, тим млечним горе путем кроз капање од богородичиних сиса, многа крштена дечица од сиса помрла понајвише, туштена к небу врве тамо

Каде те зовемо на води, то таки плаваш нам слободу на лађи. Каде пак из лађе нашега тела душа наша изађе и лети горе к теби, ка птица ваздухом, — а ти хитро, с мирном помоћу, с масличном гранчицом, долећеш к нами у сукоб.

« А оне ноћи и убише га слуге му. ВОЈСКА ВАЗДУШНА Неким временом Јерусалимци под небом горе, на ветру угледаше неку чудну бојну, све у златну оделу војску на коњи, у гвоздени оклопи, у панцири, колчаци жељезни

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

сребрно кандило гори уочи недеље и празника пред иконом из Русије, која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и

се она бојала, од чега је стрепила, — то није било, али је испало изненада ово, а ово је за њу било нешто скоро још горе!

снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и признаде јој све, ама све од аз до ижице.

Јорданови, су се учтиво извињавали: да им дете није још за женидбу, да није одслужило војску, да ће га можда послати горе у Грац на више трговачке науке (на што се тетка Уранија грохотом насмејала и рекла: „Лелее, старо магаре, та му се саг

А боље да није ни долазила, јер и овде је она проклета песма пре ње стигла, па је било као и у П*. И још горе од онога.

Прошла читава година од оног кобног вечера, а ствар још једнако стоји да не може бити горе. Мање се, истина, говори, али кад се већ говори о том, само се онако говори како се првих дана говорило.

— им големаш — богаташ голем нишан — прстеновање, просидба гоч — бубањ гу — њу гурбетлук — скитња дабетер — све горе давија — тужба дамно — давно датке — секице дегенек — палица дек — да демек — то јест дерт — жалост, бол