Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му образ ко пред Турком струже!“ Шаре с' оре, горице се пуше, Да се боље турске главе суше.
ништа не знам друго До да лежа у несвести дуго, Па кад једном опет дођо к себи Да никога украј мене не би, Кром горице, камења и ноћи, Сам ту самцит без сваке помоћи.
ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех за живота свога, Па оли си из горице вила, Ол' те барем вила одојила.
чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.
Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче још се види мало — Но сад га је већ сасвим нестало.
Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба! Јутро бежи, подне се примиче, Из горице бео дворац ниче: „Моје сунце ено сјаје онде, Деде, зеко, још понеси донде.
“ Код Рајка су обојица били, Частили се, рујно винце пили, Узјахали мамене коњице, Хватили се зелене горице. Језде гором они обадвоје — Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш
Ено зађе сунце огрејано, А врћу се чете непрестано Од горице од оне каурске, Чете иду, а чете су турске, Што серашћер унапред послао, Па какве их назад види јао: Поломљене,
јаду, Па се вешто на ноге дигнули, Две-три страже њима укинули, Поред града прошли странпутице, Хватили се зелене горице, Ту запали згодно у потају, Ако Турци нагну завичају.
Ено шеће из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима
зашто? ни сама не знаде, Те погледа у големој муци, Гледну горе небу високоме, Онда гледну оној гори чарној: Од горице лађан вјетар пирну, Покрену јој мисâ чудновату: „Ала“, рече, „страшан ли си силан!
Јера чудо, веруј мене, тако, Селе моја, не виде дојако, Па оли си из горице вила, Ол' те барем вила одојила.“ Тако пита девојку Милета, А јунаку одговара Цвета — Цвета, побре, јесте име
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А, вере ми, и ту нас гонише све до мокролушких баруштина... А после престаше... Тек око Горице угледасмо два-три Турчина... (Порфирије долази и доноси читаво бреме дрва.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Све што мене окружава, све то са мном тужи: Нити птица птици поје, нит' се с другом дружи. Одзив мени из горице с плачем одговара, Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара.
Исти ђаво који се леже у подлом занату, У ком бака срећу баје, а Циганка чара, Одзив мени из горице плачем одговара. Па ако је што и знатно, то се једва терпи, Осуђује, укорава, растеже и керпи, Код такова зла еспапа
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Или листак из горице, Кад се вихор игра њима — Затрепери у прсима. Па, Козаче, брате мили, Кад отидеш твоме крају, Козачкоме
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
и кумбара, Грме горе и долине, А Козаку душа стара Од силине и милине – Дирнут ханџар из корице Или листак из горице, Кад се вихор игра њима – Затрепери у прсима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ал' не лудуј, драга душо моја, од Удбине да ти кажем гласе! Да су живе од горице стине, још би живе стине попуцале, ма да не би сарце дивојачко!
„У том рату“ — каже Прелог — „допрли су ускоци до самих Млетака, а главно бојиште било је око Горице и Градишке на Сочи.
Ал' беседи из горице вила: „О, бога ти, сура тицо орле, што је теби добра учинио, учинио Краљевићу Марко: шириш крила, те му чиниш лада, и
не пушта гласа: нити пљуну, ни на коња викну; а кад дође гори Гаревици, кличе Ненад како соко сиви: „Гаревице, зелена горице, не раниш ли у себи јунака Предрагога, мог брата рођена? Не раниш ли у себи јунака који би ме с брацем саставио?
Беседи им млађани Ненаде: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и брата мојега, што ме, тужан, овуд потерало!“ Ови њега пропустише с миром.
Кад на други десет наишао, и они га стрелом стријељаше. И њима је Ненад беседио: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и брата мојега, што ме, тужан, овуд потерало!“ И они га пропустише с миром.