Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
До оружа и срдашца свога Он не крену друга ниједнога. Да лов лови, у горицу зађе, Јутро прође, он лова не нађе, Прође подне, лова ниоткуда — Нуто јада и његова чуда!
Сунце седа поносито, тио, Гојко у њег' очи управио, За горицу злаћано заходи, Чини му се срећу му одводи, Нешто му је и чудно и тешко, Чудно куца срце му витешко, Да је
Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка.
“ повикује млада, Отима се, ма заман јој муке, У јунака јакосније руке. Бежи Тале с Хајком кроз горицу, Опази га Стојан на коњицу, Женску главу добро распознаје, Сећа с' љубе, мисли Српкиња је, Чија можда љуба
Десно, лево мене нога води, Куда иђа јуче прељувена; Сунца јарког веће зрака блена За горицу чарну доле оди. Чу ли, чу ли, штано онде шушну? Лагана л' је онде миле нога, Дано прође мимо драгог свога?
! (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) „Јарко сунце ено седе, Даље му се ве(ћ) не теде, За горицу чарну паде, А тако ћу и ја саде. Ту на брегу тије реке, Сред травице ове меке, Падај, тело, па с' одмори, Док
Куд ће крвца до срдашцу, Куд ће луча до сунашцу? За горицу сунце бега, Она за њим, куд без њега! Тамо, тамо, ено чеда, Украј њега стоји бледа.
Па довата пред собом стазицу, Да окуша јуначку срећицу, Стазом оди, стазица га води, Низ горицу све ниже и ниже, Докле једном у долу не стиже; Па кад прођи поред неког жбуна, Али нешто зажубори туна, Па корачи
Дадо плећи коњу саломљену, Те пешице кроз горицу крену. Али стиже за мном друсто моје, Види друсто шта је и како је, Види друсто зека сломљенога, Свак ми од њих
Радивоју срце пожелело Да угледа Цвету, чедо бело, Па се журе кроз лисну горицу, Да пооде Рајка Жеравицу. Лаки коњи, а прелепо доба, Ала лете побратима оба; Гора носи за коње травице, За коњике
Ао дана, свима, свима дана, Али Мили тама са сви страна; Свима грану сунце огрејало, Мили само за горицу пало. Нова дана, опет нова мука, Она с' диже да изнова кука, Кука сада, па ће и довека, На 'вом свету за њу нема
Црква, попа, причест и венчање, Коло, шала, винце и играње... Сунце јарко зашло за горицу, Ајд' младенци, ајте у ложницу. Ох грлења, ох велика миља... Бог и гледа па и благосиља...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
ИВАЊСКЕ ПЕСМЕ 43. Пасло коња младо момче, Пасло коња спрам мјесеца; Препаде се од мјесеца И забјеже за горицу. Ал’ за гором огањ гори, Око огња коло игра, У том колу дјевојчица.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
„Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...
Ако ми, рече, не дође саг у јесен у кућу, — на пролет ће ми дође там’ под Горицу!...“ — Ама! — викну радосно Мане, и у оном одушевљењу испали пушку, иако су били већ на самом улазу у варош где их је