Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Радовао се њиховој несрећи — јер само тада он је био срећан. Волео је хајдуке, те синове горске, те одметнике, који дутом шаром исправљаше криву Дрину и оштрим јатаганом делише правду земаљску...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЈЕСЕЊА ПЕСМА Први ветри с цвећа носе Све петељку по петељку, Селице за горске косе, И звезде за црну реку. А ништа ме не погледа Још једанпут; све нестаје, Све се жудно овде преда Овој смрти
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
са листе пролазних ствари, Слуга што уме Слово да кресне модрицом с душе; часно је бити смирен становник колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник станова сточних; часно је бити сведок у трену заранка летњег, када се сена, сламе
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Мјесеца ноге јуначке носе, не слуша бакин разговор, већ бјежи равно до горске косе, тамо се сакри за зелен бор. Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Носите ме кириџије самилосне високо у ветрове горске да ране своје хладим, или ме продајте на обронке мора у земље друге и вртове богате где дивови у пучину загледани
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Гости су ми дошли Браћа материна, Браћа материна, А моји ујаци. Коњи су им бесни Као горске виле: Кад по праху иду, Праха не дижеду; Кад по води газе, Копита не квасе!“ 41.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине — за горске се госте не приправља! У њих сада друге мисли нема до што òстрê зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу. Само је сваки од њих приготовио по двадесетак дуката, а у бисагама поред чутуре са жеженицом по
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете. Заћуташе горске птице, Само дрва лишћем тресу, А тај шапат кâ да вели: „Не тражи их, — умрле су!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
И обећô сам дужду, тасту мом, Хиљаду деце горске послати, Да му у вељој беди помогну Угњетатеља српског побити. — Па пристајете л’ на то ви!... СВИ: Сви! ВЛ.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ил’ дах мој кад протече, жал те за одбеглом тајном? ЈАСИКЕ Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, и зраком кликну шеве?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
). Један је био запалио ту гомилу, па је одболовао пола године (СЕЗ, 32, 1925, 377). Ј. је стан, и елеменат, горске виле; са своје јеле вила дозива другу вилу (у народној песми, Софрић, 131).
Ц. вода пије се и против ватре (Беговић, 248). Кад дете много плаче и мокри, каже се да болује од горске: у том случају баје му се са три ц. шипке запаљене више његове главе (СЕЗ, 14, 123). ЦИМЕТ Зімт (ціннамомум цаѕѕіа).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Жагор се од свуда зачу, и све се понова буди, И птице, и звери горске, и вредни, одморни људи. Све, што год осети живот, на свет се радосно јави: Из мрачних јазбина вуци, из земље сићушни
О, источниче живи Сребрне горске струје! У жарко подне ту је Тражио одмор благи Мој нељубљени драги. Ту сам, у тавне ноћи, Мамила песмом њега, И тужна,
Ви травне, вите стазе, И ви пећине горске, С прохладним, благим миром, И ви обале морске, Чувајте спомен друга. Ти, Ехо, носи широм, С мирисом и зефиром, Са
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Једна тамна, мутна чежња На горске ме гони висе, Ту бескрајни мој бол тајни У сузама истопи се. 41 Сневах о чеду краљевском, Лице јој је сузно и