Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
18. јануара оде, и нема. РЕЧНИК АБЕР, (Х)АБЕР, АБАР, тур., глас АГА — АГАЛАРИ, тур., гос подар, мали племић АДАЛЕТ, тур., правда АДЕТ, тур., обичај АЗУР, (Х)АЗУР, тур., спреман АЈЛУК, тур.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да... разумем, гос' пуковниче! Па, остављајући слушалицу: — Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће.
— Зашто си на рапорту, блесане? И вуче га снажно за уво командант. — Го... го... гос... подине... пуковниче... а... а... а појма немам!
— Е, да су урадили као што сте ви предлагали Армији, гос' ђенерале, не би ми сад седели овде... — Ви сјајно издржавате штрапаце, гос' ђенерале. — Богами, као неки младић.
— Ви сјајно издржавате штрапаце, гос' ђенерале. — Богами, као неки младић. — Боље него сви ми, свежији сте од свију нас. — Ту је већ море!
— Милост, милост, гос' ђенерале... трудићемо се... поправ... Један осуђени регрут, сав у ватри, бунца: — Људи, ево переца, ево переца, ево
— Овај овде тип пљачкаша! — Иначе је под судом, гос' ђенерале, није штета. — Молим... — Говори! — Жандаре да не гађају у у... у... у главу. И он подиже очи к небу.
После нас комбоваше у овај пук. — Шта? Ко то? Шта каже тај? — распитује командант с коња. — 'Нако, гос' мајоре, џакамо о Секули. — Па шта џакате? Дед' шта џакате?
— Како је, како, дечко? — Ето, да кажем, гос' ђенерале, врло добро, хвала много... Онда окуражен овом пажњом мамуза нервозно коња и притерује га све ближе
И тако јашу ћутећи, па се после мајор усуђује да пита: — Гос' ђенерале, молим да ми не замерите... ако смем питати... зна ли се где ћемо... шта ће сад с нама?
бар... господине ђенерале... уосталом... — Добро де, добро... Даклеее... Оштри се за Францускиње... — У Француску, гос' ђенерале? — ...Или Гркиње. Марсељ или Крф. — Хвала.
Затим трза узде да врати кобилу, која се усудила да [се] поравна с ђенераловом. — Добро се држи Милка, гос' ђенерале — и гледа умилно алатушу ђенералову.
А дивизијар обраћа се војницима: — Може ли се, јунаци? — Може, може, гос' ђенерале. — Мора се... — Ето гега се. А кад ђенерал поизмакне: — Бог'ме даље се не би могло!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Испод опуштених очних капака погледа га, штуцну и тек ће рећи: — Гос-господине п-пуковниче... дајем два литра вина, ако погодите. — Ваше високородије! — скочи Сергије. — Ми Рускије...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У гробници, сем госпа Ноле, случајно, сами мушкарци, наравно и њен муж, гос-Тоша. Около наоколо, по гробљу, а богами и подаље од паланке, расејани су гробови оних што некада беху везани за госпа
Трећи муж Јуличин, Марко Поповић-Срба, још је доскора живео на последњем остатку гос-Тошиног салаша. Живео је некадашњи лепотан запуштено и недостојно. Два пута је са успехом био оперисан од рака.
Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен је био љубимац слуга гос-Тошин, баштован и авлијар Љуба, сведок несреће на салашу, и, говорило се, можда и учесник у злочину, али доцније,
Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.
[То њено јȁ, говорио је често гос-Тоша, залудело га је. — Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек.
— Чим она каже , јȁ , а ја , како би вам каз'ô пропе'ô човек. Ил', њу да узмем, ил' у бунар да скачем, онако матор. — Гос-Тошино друштво се на то слатко смејало.
Јасно је било свима да је код његове младе Станојле више вредела реч него узречица, али гос-Тоши се тако понекад дешавало да промаши мету, а виче ура]...
Отпутовали су сутрадан по венчању. Паланку је, наравно, запрепастила одлука и енергија гос-Тошина; али кроника паланачка није о првим данима младенаца сачувала ништа важније. А није ваљда ни могла.
Препричавала се ситница: да је гос-Тоша дао урамити венац младин, и хтео га обесити о зид у спаваћој соби; а госпа Нола узела венац и затворила га у
Ето, тај Мата ми је необичан, и волела би да га видим. — Слатко се исмејаше гос-Тоша и његова Нола, и о венцу више не беше помена.
— Једне вечери је ипак успео да се пробије до госпе Ноле и гос-Тоше, за време јела, надзорник са салаша. — А што ћемо куповати нова кола, кад су стара још добра — одговара преко
срамота је, на онако излизаном сицу, и на оним препотопским ниским осовинама. — Ево вам господара, па како он каже. — Гос-Тоша, доста спор, тек заустио, а госпа Нола га брже прекинула. — Е, кад вас господар штеди, ја ћу да вам кажем.