Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Е чудо ми нико! Та кад сад неће, а дà кад ће, ђавола! А зар сам ја опет био бољи кад сам био његови’ година?! Тане му госино!
— Добро дош’о, Нићо, — дочекују радосно укућани и скидају му и кабаницу и дороц. — Ала да пасје ноћи, тане му госино! — вели Нића. — Таман за лопове! — Неће, неће, Нићо, — веле му они — а и ко би се усудио кад ти чуваш село.
! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак. — Ај, је л’ добро диваним, тане му госино! Вина ти меникана дâј, да ча-Нића огреје мало своју беамтерску душицу, кад је овако пасја ноћ напољу.
— А зар си осетио, Нићо! — вели комплиментом задовољни домаћин. — Ала имаш фајн нос, тане му госино! — Па зато га и негујем и тимарим к’о госпођа перзекуторовица оно њено маторо лице, — рече Нића, и приђе лојаној