Употреба речи господин у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!... Какви сам качамак кувао у њему! Баш би га и господин прото могао кусати. Једанпут сам опекао уста, ха, ха!

Тај, у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамови.

Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...

те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. Он је, можда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје

ти нису заборавили... ти не могу заборавити! Онај мали господин даде знак куварима да сипају. Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве

Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... Скотови!...

Она је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...

“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ Сад дође и на мене ред.

“ Сад дође и на мене ред. И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери... Затим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта.

Тај коме је он нешто казивао, дође к мени, па ми тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу.

“ Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по

“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Слепац слепца кад води, што ће им бити, може свак ласно погодити. Али ваља и ученоме гдишто опростити, „јер је сам господин бог на карару”, вели Кара Мустаф-ага. И право има.

” 118 Папагал и друге птице Папагала донесу из Индије уједан вилајет гди њих нејма, купи га велики господин и дâ га ставити у позлаћен кавез.

и без љубови к человечеству, к правди, к чесности и к божественој добродјетељи, он је нечовек и звер, био философ, био господин, био христјанин и зовоми светац, био најпосле што му драго. „За децу” — рећи ће ми ко — „таке ствари пишеш?

до мрака ни о чем не мисли разве како ће глад своју утолити и празну утробу задовољити, нико се томе неће чудити; али господин човек у достоинству и изобилију о том истом да мисли, и у томе своје упражњеније, забаву и блаженство да находи:

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и

— ,А ко вас на то све наговори и подиже?’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г. Мијушко?

Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.

Тамо ноћимо и рано ујутру у његов двор, где нас госпођа уведе у једну топлу собу и каже: „Господин јоште има посла у другој соби”.

„Што је коме господин и Бог на рођењу записао, ваља да претрпи; но како ћемо одсад?” — „Добро ћемо, господо! Прво, истерајте Омер-агу

Булгакову док г. Павковић донесе.” У 9 сати одем и почекам. Јего високородије, господин штатски советник и кавалер Теодор Иванович, из канцеларије не може изаћи, а г.

, хлебарница ЕЛЧИЈА, тур., посланик, представник ЕРЛИЈА, тур., грађанин старинац ЕФЕНДИЈА, тур., господин, учен човек; ЕФЕНДУМ, мој господи не ЖДАТИ, рус. слон., чекати ЗАБУН, збуњен, ван себе ЗАВТРА, рус.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Почесто ошине волове — хита кући, далеко му је... Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: »Стани, брале! Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове.

Хеј, брале стани!« и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну: —

— Које? — Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи. — Па ето видиш шта је...

сврдо — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита. — А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин. — Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта — рече Радан мерећи господина од пете до перчина.

— Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? — рече господин мислећи о јастуцима што се под главу међу.

— А је ли то старо, брале? — упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече: — Одкако је бога и вола, од онда је и сврдо.

— Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те!

— Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те! — устави га господин. — Шта ћеш? — Би ли ти то мени продао? — Не могу — треба ми, како ћу продати! — Али молим те, брале, продај ми!

— А шта цените, брале? — упита господин, радостан што Радан пристаје да прода. — Две рубље. Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и

— А шта цените, брале? — упита господин, радостан што Радан пристаје да прода. — Две рубље. Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо.

— Ето торба? — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком. — Знам, знам... Него шта си то накуповао? — Опанака, соли и још штошта.

Него шта си то накуповао? — Опанака, соли и још штошта. — Па ви то мећете у парчадима со у јело? — упита господин разгледајући крушац соли. — Је л̓ те? — Туцнемо је мало па онда. — А опанке кад идете у цркву?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

ефендија — господин, господар Журава — речица у Мачви од које данас постоји само суво корито заварчити — ставити, онеспособити,

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

у Авлони Васал-краљ Бугарске, бачене под иго, Немачки ритери, франачки барони, И кнез Јеро Бунић и гроф Мочениго. Господин Оливер, то царево око, И Прељуб, мач царев, јавише високо Да је Тесалија сва пала за вече.

ДУБРОВАЧКИ ПАСТЕЛ Господин Бартоло, властелин с Посата, Доцтор ін утроqуе и ђак Саламанке, С чипкастом кô пена јаком око врата, Отменог

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Боље, хвала богу! — рече болесник. — Баш осећам кад ме господин помоћник удари на ону телеграфску машину да ми вади ватру, а да ми раде нерви!

Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље! Сад помоћник поче мени озбиљно доказивати: — Разуме се, дакако!

— Та ово, како га зовете? Ова машина! — Да се електришете? Па то више не треба. Ја мислим, а, што је главно, и господин Јоца, да сад треба само да сте у зеленилу. — Ех, тамо где ја мислим баш је зеленило! А и воде су у бога дивота!

— У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу. Сад се тек сетих да је требало ићи у школу.

— Да ниси ти, војниче, газда-Благојев син?... — Јесам, господин-капетане! — рече војник, састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе.

— он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја ево дајем сахат и ланац. На! — Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам руке.

присташе, и кум-Нинкова домаћица, весела, узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих: — Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја. Зачудише се људи: — Кажи-де!

Зачудише се људи: — Кажи-де! — Ја велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.

Учитељ се уједе за језик: — Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо! Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако,

, па стадоше пред цркву. Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку: — Хајдете — вели — поздравио вас господин владика да идете на ручак. Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.

А друмом за наше село иду једна кола, и у њима један господин човјек. Чудан мало на поглед. На глави му широк сламни шешир с црвеном траком. Испод шешира смеђа коса пада на чело.

Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела. Мора бити да се с њом родио.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину к’о бесан.

пити«, па сипа за врат вино; а и иначе је несносан), — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову, и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч:

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно »Глас господен на водах«, а затим само захтева и изволева. Једе ревносно и зали

Чудим се, шта ми то све фали!« Или: »Господин-домине, — обратив се Кипри нотарошу, — молим вас лепо, мало од оних крофни из онога тањира тамо, чини ми се да су те

— И-ју, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица. — Хе, хе, појео их, милостива! — Та, и’те, ви

« пита жена, докле га не нађе под столом. »Јао, терету мој!« виче жена и диже га. А господин попа само седи. У двадесет и четири часа тек ако се једаред диже да види, вели, коње, или колут око месеца, на ком су

И то тако траје све до медљане ракије ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали Совру гајдаша да га прати до куће.

Мало који дан да не дође господин-попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак, па не отпочне отприлике овако: — Господине... моле вас да дођете...

(Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора). Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак.

На вратима га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: »Хе, шта знате господин-попо, грешни смо људи!

« Понекад се господин попа помало, бога ми, и зачуди кад му тако дође Аркадија црквењак па га позове да крсти. — За кога оно рече?

— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака. А Аркадија увија понизно главом, смеши се, а све полако трља руку о руку, као да пере руке од нечега,

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати. Кажите ми право шта ће дати господин тата поред фрајле Савке?

али мало већем трговцу, и то зато да ако би се она, тојест госпођа Макра, ипак удала, да не буде Паулинин муж већи господин него њен, јер онда би до те незгоде могла доћи да би у једном истом друштву могла Паулина у прочељу седети као

— Па зашто не кажете тако? Ја сам мислио да је какав Бечлија пред вама отргао шос крило од капута. — Ви сте смешан господин! — Молићу, ја сам само господар. Но, кажите ми, како је тамо у Бечу? — Ах, у Бечу!

Зато се слабо и удаје таква фрајла, јер нема за њу младожење. Богат и велики господин неће њу, а она опет неће малог. Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи.

Та је богата. Да видиш само како је шмукирана! У Ш. седи господин Гледић који има под своје једну рођаку, фрајлу—Марту. Она је прилична девојка, радна и паметна, да се ма с ким

Да видимо како стоје ствари у Гледићевој кући. Господин Стева Гледић човек је око педесет година, но још угледан. Прошао је и он, као и многи, кроз разне незгоде живота; имао

Баш је недеља, после подне око три сата; собе и кујна су у реду. Господин Гледић отишао је да се прође, госпођа Гледићка у трећој соби мало лешка, а шта ће сад сама фрајла Марта?

— Знате ли ко сам ја? — запита Марко. — Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Киднуо, киднуо мало пре, тако кажу. — Киднуо, па кад пре? — Па лепо, а ко каже да је киднуо? — Овај овде господин видео га лично. — Где та видео и ко је тај, Бога му није то мала ствар. — Ко сам да сам.

Детету је дрхтала брадица. У до врата седео је господин са оном нарочитом кутијом међу коленима и оним обичним изразом готовости да отпочне какав било разговор, а до Јуришића

госпођо, остао без оца, сами видите: како данашња деца то не признају, а она гуја уме фино да се вије око њега. Господин са оном нарочитом кутијом иде у Економно Одељења да тамо препоручи свој патент.

Африка

Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.

Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа. Лопов најгоре врсте, и ја га само чекам у Бобоу (где исти господин рано сутра одлази) па да га стрпам у помрчину (хапс)!

Старији је врло отмен господин, млађи један експанзиван швајцарски деран, кога ни афричка клима није још савладала. Волим овај узбуђени, журни

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им на њихов

У нашем животу, кад се појави један елегантно одевен господин, али који је неку појединост занемарио случајно при свом одевању, ми не вршимо детаљан преглед његове спољашњости да

мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.) — Те боку зантиј пу моа, Ме; моа боку тон флел! Н.

“ Он је тог тренутка био господин, слободан од предрасуда као било који други велики Европејац. Толико је господство начињено свуда од истих елемената.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити! ЈАЊА: Штедим, господин, од невоља, зашто си нема. ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.

Та ви знате штедити! ЈАЊА: Штедим, господин, од невоља, зашто си нема. ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!

ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!

МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото.

Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то боље! ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци. То не можи да буде.

ЈАЊА: Ели то истина, господин нотариус? МИШИЋ: дођите код мене, кад год хоћете, пак ћу вам исте новине дати да се сами уверите. ЈАЊА: Пи, пи, пи!

МИШИЋ: дођите код мене, кад год хоћете, пак ћу вам исте новине дати да се сами уверите. ЈАЊА: Пи, пи, пи! Господин нотариус, то је добра шпекулација!... да купим више коњи, па да и гоим и после колим Каква лепа профита!

ЈАЊА: Пи, пи, пи! Право кажи греческо мудрост: „Ди — ј нестрећу, ту — ј и стрећу.“ Знаите што, господин нотариус, оћим и ја да начиним једно луфтбалон и да идим у Америка.

Ено неки људи чекају тамо на врати. Не знам какав разговор имају. ЈАЊА: (Тој шпекулација.) Господин нотариус, имате воља да идите у вашу кућу?

КАТИЦА: Оћемо, папа! (С Јуцом отиде.) ЈАЊА: Господин нотариус, да ми опростите што ћим да вас питам: зашто долазите ви у моја кућа?

ЈАЊА: Моја је кућа поштено, и ја сум поштен човек. Ама, знајте, не си сложи нешто. Видите, господин нотариус, ја вас поштуим како једно паметно муж, ама, знајте, имам млада жена, а свет је хунсвутско.

Ја би имао једну прилику за њу, и то је прави узрок зашто ја тако често к вами долазим. ЈАЊА: О, господин нотариус, имам већ прилика за њу. Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац...

Црњански, Милош - Сеобе 2

Неки су имали, за одселеније, исправну дозволу, али их је било и таквих, који су пошли на пут кришом. Господин Георгије помагао је своје сународнике, колико год је могао.

Смејао се преко целог дана и његова кућа била је увек пуна његовог гласног смеха. Господин Георгије имао је двоје деце, и жену, лепу, као да је ђаволица. Госпожа се звала Фемка, и била је Футошкиња.

Ништа на свету није тешко и све се на свету може удесити, као у сватовима. Господин Георгије се смејао свакоме ко би био тужан, или брижан. Он, каже, никад не јаше коња. Коњ је луда животиња.

Али, то кошта! Док су други трговци у Будиму одлазили у затвор, због помагања тог света, који се селио у Росију, господин Георгије отпремао је људе у Росију, као да у сватове иду.

сем тога, стално мислио на оне, који за њим иду, а који још чекају, тамо, у доњем и горњем Срему, Поморишју и Потисју. Господин Георгије није о томе бринуо. Господин Георгије гледао је своја посла.

Господин Георгије није о томе бринуо. Господин Георгије гледао је своја посла. Оно, што је Павла било опет растужило, то је било то, што је видео у пролазу.

Куд је нестало? Њихов се смех више у Будиму није чуо. Сад се у Будиму господин Трандафил смејао. Читаве улице, кроз које је Павле био пројахао, кроз кикот и песму, биле су сад опустеле, као од неке

А кад је Трандафила о њима питао, господин Георгије би само ћутао, и зачуђено га гледао. Честњејшем Исаковичу чинило се да још чује топот њихових коња, да чује

Ретко је која била окречена, а само је господин Трандафил имао капију, са два стуба, при улазу. А над капијом фењер, племениташки, какве у Будиму папежници имају.

То ли је тај рођак, дакле, што им се чинио сербска мајка, издалека? Млади човек, Копшин драгоман, господин Агагијанијан, почео је онда да се смеје, као да штуца. Тешио је Копшу да сва та паника, око капетана, није потребна.

– Чисто сумња! – Павле на то. А да се велики господин Гарсули, случајно, не би преварио, он ће му, за бољше учвршћење узајамног пријатељства – зур Бефестигунг мутуеллер

О том грофу – који је, тих дана, био, још само барун – Копша је причао да је велики господин, Немац, рођен у Курландији, а да је, раније, био у пољској служби. Врло је моћан, надмен, охол.

Теодосије - ЖИТИЈА

— Камо се деде господин наш? И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

“ ПРВА ГЛАВА Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли јеџак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију — Чок — ток, чок — то — рок!

Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима. — Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.

Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну. Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак...

он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо. Тако је заиста. У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин Ђурић Љубомир Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф Шварц Рина Агнија Вукица Први полицијски

И ПАВЛЕ, МАРИЈА МАРИЈА (собарица, старица, долази споља): Господине, један господин; каже позван је. ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе!

) Уосталом, ево моје жене, она ће вам објаснити. ИИИ РИНА, ПАВЛЕ и АГЕНТ РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од полиције? И АГЕНТ: Да, госпођо! РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа.

МАРИЈА (пропушта Аљошу, а сама оде). ВИ АЉОША, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: шта је, Аљоша? Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер! ПАВЛЕ: Јесте ли појачали број на земљаним радовима? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози?

Је ли тамо све у реду? АЉОША: Да, господин инжењер! ПАВЛЕ: Јесте ли појачали број на земљаним радовима? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао?

АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: Цемент се превози? АЉОША: Да, господин инжењер. ПАВЛЕ: А што сте напустили посао?

ПАВЛЕ: Говорите, дакле, шта је; зашто сте ме чекали? АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац.

Но па то је довољно времена; ви сте се извесно досад измирили са таквим стањем? АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку. ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли? АЉОША (уздише).

Знам, немате излишних пара. (Вади из буђелара.) Ево вам 500 динара. АЉОША (буни се): Али, господин инжењер... ПАВЛЕ: Сматрајте то као хонорар за прековремени рад; морате то примити! (Трпа му у џеп.

ПАВЛЕ: Мој друг из детињства, мој школски друг, мој ортак у предузећу, мој нераздвојни пријатељ... ЉУБОМИР: Господин Новаковић! ПАВЛЕ: Да, он, он! Ах, како је то подло, како је то одвратно!

да, да, обратите се њему. XИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ МАРИЈА (долази): Господин Новаковић. ПАВЛЕ (тргне се и узруја): Он? МАРИЈА: Ја сам рекла да ви... ПАВЛЕ: Не, не, нека уђе, пустите га!

МАРИЈА (улази). ПАВЛЕ: Марија, спремите рубље, одвојте оно плаво одело и све друго што је потребно. МАРИЈА: Хоће господин на пут? ПАВЛЕ: Да! МАРИЈА: На дужи пут? ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Два угла даље налетео сам на њу. Враћала се из продавнице с рибом. Господин директор је тако волео рибљу чорбу! - Тражио сам те, мама! - рекао сам. - Тражио сам те свуда.

Тако смо успели да чујемо како псују и они за које то човек никад не би помислио. Господин прота, на пример, др Јовановић, стари Француз, милостива госпођа управника Водне задруге и још неки имали су такав

Кад се пробуди, доћи ће да му покажем рибе, она створења с репом што живе у води, причао ми је о томе, недавно, један господин. Штуке имају свадбену ноћ. Јесте ли чули да штуке имају свадбену ноћ? - Мислим да нисмо!

- Мислим да нисмо! - рекао сам, а она ми је испричала све оно што је њој недавно „један господин” испричао, а онда се одгегала до врбака јер је дан постајао одвише врео.

Збиља? Друг директор твој очух тврди да ћеш бити пропалица. Нешто слично тврди и господин твој отац. Професоре не бројим: они за сваког другог свог ђака то тврде. Твоја мајка верује да ћеш већ нешто бити.

То га је, коначно, оборило. - Господин нема шта да каже, у реду! - олабавио је стисак својих прстију и тако смо ћутећи дошли до куће.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Сад иде Чамча са армицијашем колима. — Софре, зло је, господин армицијаш хоће да визитира кола, све сандуке. — Па нек’ визитира, шта ће наћи у коли, шунке, печење, и неколико акова

Полачек баш изиђе са сином из штале, позна га, одмах се упути Шамики. — Добро дошли, господин фишкал! Драго ми је, изволите унутра. Ово је мој син.

Нешто знам али слабо, но после вас ћу и ја покушати. Госпођа Матилда је гања да свира. — Свирај, Лујза. После ће господин фишкал свирати. Накани се фрајла Лујза, и почне певати са пратњом песму: „Меін Херз іст Хорст дер Ліебе”.

XВИИ Шамика иде Чамчи у кавану. Уђе у кавану. Већ је после ручка. — На здравље, господин фишкал! — поздрави га Чамча, и с поштовањем позлаћену капицу скине. — Једну каву, црну. Чамча му донесе каву.

Ал’ кад видеше вас, масније, како ви трошите, кад видеше како ова господа и господин фишкал доносе „ауспрух” и шампањер, онда и они се надмећу, па троше, па то је хасна. Смеју се.

— Моли господара Полачека. Ако он пође, онда ћу и ја. — Молим, господар Полачек, учините ми ту љубав. — Ако господин Кирић хоће, онда ћемо и ми. Господар Софра поклони се. Приволео се. — А у колико сати? — Опет у седам.

Ово је „камилнтеј”. Чамча се смеје. Полачек стари и господар Софра чуде се; и они коштају па се чуде. — Господин фишкал, не чудите се. Тај „теј” је родио у мојој башти. јест, „камилнтеј” — шапће му у уши. — Па што сте га мени дали?

Мени је мило. Ја познајем вашег оца и његову кућу, ја би’ вам драге воље дао моју кћер, ви сте фини господин, но само једно фали. — Шта то може бити? — Шамика побледи.

Отац ћути, прекрстио на леђима руке, па се шета. — Дакле, ја увек бећар, а Шамика господин? Отац ћути. — Дајте ми новаца! Отац ћути. Сад Пера иде за тезгу и отвори чекмеџе.

Њему се Јуца допада што је негда била здрава и лепа. Прави „галантом”! — Ја вас сажаљујем, господин-Кирићу! — Зашто? — Што вас усрећити не могу. Камо среће да сам вас место лаћмана изближе познавала!

— Господине Шамика, све знам. Од тога неће бити ништа. Како бисте ви узимали мртву девојку? Ви сте добар господин, ја вас поштујем, па и моја мати; и да вам о томе доказ дамо, ево понуђавамо млађу сестру, ако имате вољу, ал’ од овог

Једном приликом, кад је Шамика дошао код њих, мати га позове у другу собу. Седну на диван. — Господин Кирић изволите сести. — Знате шта ћу да вас питам? — Не знам. — Погодите.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, на пример, према овом схватању, дете рођено ујутру биће добар ратар, оно рођено у подне биће господин, увече — ленштина и, најзад, у поноћ — разбојник.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ЖЕНИДБИ СИНА Кад господин цар има да жени сина и нови му дворац зидати треба, у помоћ нека дође сва царевина, и мали и велики нека се

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Било је довољно да некоме стану на очишћене ципеле па да се читав тролејбус запени од гнева! »Зашто се господин не вози аутомобилом?« вриснула би обично каква хистерична жена и то би био знак за почетак обрачуна.

Пре подне вуче своја колица, гарав, никакав, а по подне — господин човек! А на колица закачио аутомобилску таблицу СД-24-З6-12. Некоме испала, па је он закачио отпозади. Смеје се.

Хоће ли стићи неко из његовог села? Сећа се, некада је отправник возова био за њега највећи господин. Кад стави на главу црвену капу, нико није смео да му приђе.

Ма јесте ли га чули? Ја њему уништила викенд?! Три дана нисам села. А шта је за то време радио господин? Изигравао фармера и примао госте.

– Да се паркирамо негде? – Зашто? – Па, да се мало смириш... Опет твоји нерви... – Ха! Сада господин хоће и да ме прогласи лудом! – Нисам рекао да си луда. Казао сам само . . . – Знам ја добро шта си ти казао!

Већ нас гледају попреко. Већ се свашта шушка наоколо. Али шта? Господин је увек на путу. Опростите, мој муж је морао неодложно...

Најпре постанеш еуфорична, затим падаш у најдубљу депресију, на крају си агресивна! – Ох, господин је, значи, почео да се бави психоанализом! Мора да сам заборавила у клозету неке новине у којима си то прочитао!

– Могао би да напишем есеј о томе! Али, ево укратко: наша пића су оччччајна! – Опа! — рече жена, — Господин сад више воли фрррррранцуска вина! Борррррррдо! Мушкат! Совињон! Шатонедипап! – Ниси далеко од истине!

— Тако је благ, несрећник — сложи се жена. — Нећу! — рече кћерка. — Шта ми је гураш? —Прави господин! — казала је жена нагнувши се поверљиво. — Ипак, знате, кад само помислим да је неко од њих, тим истим рукама . . .

Уз то, са својом, иначе прилично високом пензијом једва је састављао крај с крајем у Београду, а овде је становао као господин човек у хотелу и још му је остајало више од половине новца!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале. Владика најрадије с њим збори, али насамо. Чух владику гдје једном рече да је овај Стијепо

Крцун одговори: — Ето, сјутра ће господин Јанко обући наше рухо. — Па лијепо, ваистину — прихвати кнез. — Биће згодан Црногорац!

На њему бјеху чизме и свитне хаљине, џамадан извезен златом и на њему крст „Светога Ђорђа“. — То је млади господин, ускок? — запита Саво, љубазно пружајући руку Јанку... — Како вам је име? — Право име: Јâн П., а сад: Јанко Ускок!

Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи!“... „И овога часа то говори Господин Кајину!“ викну владика. „Јер Господ је овђенак и Кајин је пред њим! Ево га!“ додаде и заокружи руком по цијеломе збору.

Никада овако не бјех срећан! Ја немам ријечи, којима бих умио захвалити вам!... Молим вас, тај господин Жутковић зна да је ово за мене? — Зна све и одсад можете право њему слати писма за Чешку.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МАТИ: Марић, дакако. Је л’ ти је сад по вољи? ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат! МАТИ: Пак је бар и господин. ТЕТКА: Јошт какав! МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ГАВРИЛОВИЋ: Маните се тога, па гледајте свој посао. ШЕРБУЛИЋ: Ко гледи у слободи свој посао? ЖУТИЛОВ: И господин Гавриловић је конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: Ја знам да сам поштен човек, а друго ништа.

СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши. Ево господин Жутилов био је нотарош у вармеђи; зашто не би мого бити биров?

) МИЛЧИКА (Гавриловићу): Зар ви нећете? ГАВРИЛОВИЋ: Благодарим; ја мрзим те ствари. ЖУТИЛОВ: Не банч, господин Гавриловић и тако је од конзервативне партаје. ГАВРИЛОВИЋ: Ја се трудим да будем од партаје поштене.

Но моје је право име Жутилај, а не Жутилов; зато оћу да се тако и зовем. ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Зашто се и господин Смрдић не би звао Бидеши? То је лепше него Смрдић; а господин Шербулић... не знам откуд долази.

ШЕРБУЛИЋ: Иљен! ЖУТИЛОВ: Зашто се и господин Смрдић не би звао Бидеши? То је лепше него Смрдић; а господин Шербулић... не знам откуд долази. СМРДИЋ: Шерб значи влашки змија. ЖУТИЛОВ: Дакле, Киђоји.

Славјански је народ најславнији народ у Европи. Панславизам је идеја која занима највеће духове. ЖУТИЛОВ: Господин Лепршић, то ћете задржати кад буде црквена скупштина. Сад имамо посла са празновањем слободе.

НАНЧИКА: Што нисам досад знала, то ћете ми казати ви. ШЕРБУЛИЋ: Ја... ја... опростите, то мој посао није, него ево господин Лепршић, он је од ученог реда. ЛЕПРШИЋ да! (Забуњено.

2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са српским кокардама), МИЛЧИКА ШЕРБУЛИЋ: Је л код куће господин Жутилов? МИЛЧИКА: Није. Зашто тако хитно? ШЕРБУЛИЋ: Имамо важна посла.

Ха, ха, ха! ШЕРБУЛИЋ: Зар је то родољубије? ЛЕПРШИЋ: Господин Жутиловић! Србин! Ха, ха, ха! ЖУТИЛОВ: Шта је, господо моја? ЛЕПРШИЋ: Не стидите се метнути маџарску кокарду?

СМРДИЋ: И ја тако велим. (Поскидају кокарде.) ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да метнемо маџарске кокарде, као господин Жутилов? Та ми смо и тако Србљи; а Маџари кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе.

ШЕРБУЛИЋ: Живио господин Лепршић! Заиста паметан дечко! ЛЕПРШИЋ. (придевајући кокарду): Чекајте док буде душаново царство, пак ћете видити. 5.

ШЕРБУЛИЋ: Показује се да и с радосним срцем не дочекујете. ЖУТИЛОВ: Е, господин Гавриловић увек је био конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: Кад би умео преокренути кожу, као ви: Жутилов, Жутилаји, Жутиловић,

Милићевић, Вук - Беспуће

Гурнули су га у школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један живот у

— Гавре — викну — тражи те некакав господин, и одмах отрча натраг. Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом, чисто не вјерујући. Ко би то био да га тражи!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« И онда изиће с предлогом. »Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало...

’Оћу да потражим ступце од неких новина. — Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф. — Па ће и господин Тодор, шеф, да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари...

Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати... — Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта!

Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији. — Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа. — Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф.

му Јова пише молбу ил’ жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији; зато је сваки механџија радо примао »господин-Јову адвоката«. А Јова седи тако у механи, па вреба сељака као паук муву.

А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: »Па шта је даље било, господин-Јово?«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича.

— Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити!

и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се мрази с том кућом.

часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле. А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога.

не знам како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би могао казати ни сам господин Павле, који је зачудо волео женске с младежима. — Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика.

— Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица. — ’Ајде, жено, послужи ракијом, па да се то руча, да не дангубимо — вели

А ја да се мајем под старост, нема, прико, смисла! — наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Над свима обаче вечне славе и похвале достојни љубоучнејши и преизраднејши господин ЛЕОН ЂИУКА, епископ ромаски у Молдавији, којага усердије к науци и љубов к отечеству није могуће довољно описати.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад шта ћеш да видиш! — згурио се поп у котлу, па чучи. — О, господин попо, — рече војник — а окле ти о'ђе? — Немој, мој синко, пода ме ложити! — стане га молити поп.

Кад у њему: вари се онај исти обрст што га није шћио аванцирати. — О, господин обрсте, јесте ли ви то? — запита га војник подругљиво. — Јесам мој синко, него немој ти ложити под твог обрста!

Те тако, кад грозница оде у град код оног господина, а она га ухвати и стане трести, а господин се одмах најежи па брзо легне у кревет и пошље по лекара, и тако се много намучио и напатио од грознице.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЈЕВРЕМ: То није никакав маневер, него на дуел, ако си јунак! МАКСИМ: Марим ја за твоје ратове! НИКОЛА: Опет нам господин Светозар долази. МАКСИМ: Већ и он... СОФИЈА: Ваљда ће да се жени. 11.

Шта је дакле та Софија ИСАЈЛО: Није Софија него философија, а то је нешто високо. МАНОЈЛО: Је ли твој господин доктор? ИСАЈЛО: Јесте. МАНОЈЛО: Лечи ли он философију? ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор?

МАНОЈЛО: Е, сад знам шта је. Твој господин оће да буде советник. ИСАЈЛО: И може, кад је учен. МАНОЈЛО: Ама, вере ти, како говоре ови учени?

МАНОЈЛО: Како? ИСАЈЛО: Перзерин, ха, ха, ха! Шта би ти реко, да си ми кум? МАНОЈЛО: Ја би реко да ти је господин полудио. Али, пст! (Метне руку на уста.) Советник и 2000 талира! Ајде и ми да се дамо на науку.

ИСАЈЛО: И то може бити. Ево га. ПОЗОРИЈЕ 5. (ДОКТОР, ПРЕЂАШЊИ) МАНОЈЛО: Господин доктор, гди сте ви оставили ваш разум? ДОКТОР: Перзерин зна; код куће да седи. ИСАЈЛО: Богме, њега нема.

ПОЗОРИЈЕ 6. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор, баш сам добро стиго. Тек што су теле новине изићи, ја дођо. Новинар се насмејао кад је читао, јамачно

ПОЗОРИЈЕ 2. (ШАЉИВАЦ И ПРЕЂАШЊИ) ШАЉИВАЦ: Добар дан, господин доктор. ДОКТОР: Добро кад сте дошли, да чујете каква слава може постићи Србина. ШАЉИВАЦ: Како?

ПОЗОРИЈЕ З. (ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ) ИСАЈЛО: Господин доктор. Ово су ми дали, да вама предам. (Да му неколико печатаних листова, које Доктор узме и почне читати.

Ја не би моје дете тамо никако шиљао. ПОЗОРИЈЕ 4. (МАНОЈЛО, ПРЕЂАШНИ) МАНОЈЛО: Господин доктор, њи десеторица дошли су и ради су купити књиге које сте издали. ДОКТОР: Сви десеторица?

ПОЗОРИЈЕ 6. (МАНОЈЛО, БИВШИ) МАНОЈЛО: Господин доктор, шта ћемо сад радити? Навалило и мало и велико, грабе се за ваше књиге?

МАНОЈЛО (Исајлу): Па да бежимо из службе. ШАЉИВАЦ: Не, ево овај је господин лекар. ИСАЈЛО: Оће л’ да му сече испод језика? ШАЉИВАЦ: Он ће га излечити; само му морате и ви помоћи.

Добро ти живе господа, како дође месец, узме своје паре, па мир. Ја да сам ишо у чколу, како су ме звали, ето Вучко господин; а ћирица, рђава посла. (Извади једну књигу из недара.) Ваља да се учи. (Почне читати.) 2.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ајде, пољубите се једанпут. СРЕТА: Ја то не тражим, милостива госпођо, али то је познато да је наш господин врло добар и милостив. СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути.

Шта ће бити ако дође милостиви господин? Ево некога! Еј, тешко си га теби, Пело! (Пребаци вал преко шешира.) ПЕРСИДА (ступи на прстима): Шта, устала и обукла

(Савије вал и почне сркати.) Богме слатко; зато се међер толико отимају за кафу. Благо оном који је велики господин! Ту свакојака јела, ту по две-три слушкиње, а ја сирота? Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама.

СТЕВАН: Ја сам хотео, али милостива ми госпоја каже: нека, драги Стево, може бити да је милостиви господин у послу, њега не треба узнемиривати.

СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан. Да тако ради наш господин, не би она његова аспида онако праскала и лупала. Него он цили-мили око ње. Бре, лупај ти њу, нек јој се пуше аљине!

СУЛТАНА: Сам ђаво овде мора играти, други нитко! (Трифићу.) Шта ти мислиш са мном? СТЕВАН: Није господин твој, ти! СУЛТАНА: Не дери се, ил ћу ти сад показати. ТРИФИЋ: Драга моја, иди ти твојој кући.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

А ти? Хајде, реци, шта мислиш да студираш? Шта те то тако изузетно занима? — А, ту смо дакле! Господин тата би желео једну амбициозну наследницу која би се начисто растурала од животне енергије, је л' да?

Али шта? Онај фини господин ме није више слушао, већ прилазио неком другом фином господину и руковао се с њим и богзна како, а затим је, показавши

јој с врата пропевала: „Госпођо“, казао је, „оћете ли ви вечерас да пребаците онај пљесак од педесет комада, или ће господин сам доћи да га мазне?“ Какав пљесак? Пљескавица таква и таква!

„Извините, јесте ли ви онај господин који ме увек онако некако посматра кад се сретнемо на Кнез Михајловој улици, или сам можда погрешила?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Чест од наше стране, господин барон! Ми за чест примамо визиту и од други, а таковог господина за особиту срећу.

Разговарајте се док ја неки посао свршим. (Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши. 6. АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА АЛЕКСА: Ваш су господин отац веселе нарави. ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити.

ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, како то може бити? АЛЕКСА: Кажем вам, машином. Такови машина има небројено число.

Такови машина има небројено число. И ја сам на једној радио, с којом смо путовали у Месец. ЈЕЛИЦА: У Месец, господин барон? АЛЕКСА: У Месец. И како смо се вратили, таки смо ту исту машину покварили.

Ја одговорим накратко да моја воља није женити се. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица! АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји.

ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја ову визиту нећу скоро заборавити. АЛЕКСА: Чини вам се чрезвичајно? О, кад би хотјео приповједати шта ми се

ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија.

АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин. ЈЕЛИЦА: О, фини господин. АЛЕКСА: Наипаче његова супруга. ЈЕЛИЦА: О, молим, он је удовац од од осам година.

ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин. ЈЕЛИЦА: О, фини господин. АЛЕКСА: Наипаче његова супруга. ЈЕЛИЦА: О, молим, он је удовац од од осам година.

ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала. Верујте ми, господин барон, врло ми се ретко овакове визите пригађају. АЛЕКСА: Вјерујем; за вас је једна шкода што сте из Беча изишли.

Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије. ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, је л могуће да вода гори? АЛЕКСА: Зар ви о том нисте чули?

ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице. МАРКО: Морамо га натраг искати. Биће Батићу жао, али шта ћу му. Свет је широк — господин барон, учините ми љубов и позабавите се код моје Јелице, док се не вратим. АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам. 8.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Тамо га срете с бјеседом красном чудан господин у фраку масном, пингвин, министар зиме. На крају пингвин такође рекȏ: „Рибица добра живи далеко, још имаш много

То ти је фока. Она је кћерка далеких страна, скривених маглом, ледом и тајном, тамо јој друштво на санти прави господин пингвин у фраку сјајном.

„Име, презиме, из кога града?“ „Пуж Пужевић из Вино-Града!“ „Да ли господин кућу има?“ „Ево је, момче, на леђима!“ „Зар то вам кућа? Превара гола! Па то су кола.

Испред окуке, ја видех вас, до саме даске дајете гас. Господин кућу рођену вози под пуним гасом, на једној нози! Ви сте, несташко, прилични кози.

За тезгом седи крава, у дугу муче даху: „Одличну робу имам, чисто млеко у праху!“ Долази најзад стражар, господин Мотка Ној, увис палицу диже: „Свршен је вашар. Стој!

Још би ти и шешир снимали кад би га само имали. И во ће да ти дође и мукне сваки дан: — Господин баштован, буди ми поштован, памет су теби дали мудри говеђи богови, нека ти чело красе од пола метра рогови, види

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: — Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола.

— Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице.

— Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице. — Одакле долази?

Лево на кратком пропланку човек чува две огромне краве. — Лепе животиње. — Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другога имања. — Ви сте острвљанин. — Да.

— То је смешно и глупо, како младеж сада више не верује! — Треба јести, треба јести, драги моји, ја сам гладан, господин је гладан, ви сте гладни и зато се и препирете. — Изволите овде, господине.

Обрадоваће се. — Кад хоћете можемо вас одвести. — Шта то кажете? — упита старац, збуњено што је прекинут. — Господин хоће да види Пипа, тата. — Пипа? Е па хајдемо одмах — сигурно да још није легао.

— Хајдемо онда! Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила. — Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно. Поздравите Пипа.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили? ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта

АДВОКАТ: Али, господине, ја вас молим ућутите. Разумете једанпут, ни речи више! (Даници.) Господин је узео себи слободу да, ни од кога овлашћен, говори о извесним стварима.

никакве везе са мном; ја сам далеко од тога и ја сам господина молио да ми не помиње такве ствари, али изгледа ми да господин не увиђа... АГАТОН: Увиђам, како да не увиђам, и нећу више ни проговорити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Стани! — грмну потпоручник. — Господин потпоручник — поздрави Танасије и несвесно устукну још један корак, па наједном замуче и уздиже рамена.

и опет ништа... Него, имаш ли једну цигарету? Рекох му да сам последњу попушио ноћас. — Господин потпоручник, ево имам ја — наврати се Танасије и маши се за џеп, одакле извади пуну мараму крижанога дувана.

— пита га потпоручник Александар, чудећи се. — Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је... — Је ли био жив?

— Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је... — Је ли био жив? — Јок, господин потпоручник, лежао је потрбушке, овако... Пипну га ја, а он ладан. Теке наједном чу, како нешто „цука“.

— смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин. — Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“. Ја завучем руку, теке нешто тврдо. Извадим... оно сат.

А и потпоручник Александар и ми остали такође. И мало спуштеним гласом он запита: — Шта вам је то? — Кафа, господин потпоручник... врућа, ево видите! — па му поднеше готово под нос, да би га одобровољили.

— Оца вам мангупског, кажите ми право: како умакосте и где је нађосте? Охрабрени, почеше обојица углас: — Господин потпоручник, када смо дошли... — Био је мрак... — Чекај, говори ти, Јанкуљ.

— Био је мрак... — Чекај, говори ти, Јанкуљ. — Господин потпоручник, кад је пао мрак, занемоћамо ја и Таса... па се мало одмакнемо. А он каже: — Није ја, него ти кажеш!

— И тако све случајно — вели кроз смех потпоручник. — Богами, господин потпоручник... — Добро, добро — саветује благо Александар — други пут немојте без дозволе да се удаљавате, а сад

— Нико да ме се сети и прати неку кокошку. Овде мршава посла, господин наредник. Пешаци кад крену напред, онда су газде; али овако, у рову, пука сиротиња. Онда ми показа где је телефон.

А вабе га као: Радојко Савић — па се грохотом насмеја. — А овај је митраљезац, иначе звани „господин Алекса“. Потпоручник Алекса се протегну, да му запуцкараше кости и лупи ногом о земљани зид, да се читави комади

— Јест, господин сада, што не дејствујем — па се обрати мени. — Мој вод је прикривен и ступа у дејство само ако крену на јуриш.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Ово ви је вамилијаз, а може ви и кувати. Он је господин-Драгољубу, што оде сад од нас, све готовио. Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати

Четири банке за целу годину! И то су људи, лолчине једне. Знам да ће од народа покупити свих дванаест, као за господин Драгољуба... Е, трнићу, нећемо тако. Па шта ћемо кад ти ноћас, братићу, боцнеш тако мога господина...

Друкчије и не бива: право из школске клупе, испод родитељског и школског туторства, одједном постајеш господин, који има под својим туторством многе младе душе.

— То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи...

— Господин Драгољуб је, уплете се Богосав, сек’о прутиће, па их пуно наређа по асталу... Неки му се ломе, а неки остају цели.

Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу!

А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?

Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку: — Извол’те, господин учитељу, у друштво! — Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу!

Затим се вешто наведе разговор на неке учитеље и једну учитељицу. Господин Пера отворено изјави, да је он већ учинио што треба, да двојица учитеља буду премештени а учитељица отпуштена.

С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу. Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне... Да пустиш децу кући. Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито.

— Бога ти, ко је ово... какав је овај писар ? — Хе, братићу, па господин Пера... знам га. — Питам те онако... какав је човек ? Он нешто много прети учитељима. — Прети ја.

Али засад она је узбуђена јако и рада би ма чиме забавити се, ну чиме би?... — Шта ради господин учитељ? — Са децом, веселник. Шта ће... да се склони од зла; боље му је. Сад ће и он изићи.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

пословни део града, трговачка четврт чауш - старешина над неколико војника у турској војсци, водник челебија - млад господин; титула младића племићког рода чемерика - биљка из породице љиљана чији је корен врло горак и отрован (Вератрум)

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

а подло превареног Карла, игра чувени Ромео, Хамлет, Пера Сегединац, и носилац многих незаборавних насловних улога — господин Филип Трнавац!

ЈЕЛИСАВЕТА: Дате му лобању, он постане Хамлет! Дате му у руке клистир, он је господин Флеран! Пружите му кесу талира, он се претвори у Кир Јању! Па се ви снађите!

Хоћете ли да преузмете улогу домаћина, да сечете? ВАСИЛИЈЕ: Са задовољством! СИМКА: Седите, служите се! А где је господин Филип? ЈЕЛИСАВЕТА: Можда је у Глостеровом замку! СИМКА: Где? ВАСИЛИЈЕ: Није време за шалу!

МИЛУН: Дај да видим ту дозволу! (Враћа се Софија) ВАСИЛИЈЕ: Видео је господин Мајцен! МИЛУН: Дај да ја видим! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Зашто му не покажеш, неће је појести! ВАСИЛИЈЕ: Ево...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

у бањама, неко сео на клупу поред остарелог Паје Путника и покушао са њим да разговара, Путник би запитао: „Је ли господин Србин? Онда немамо шта да разговарамо!

Приликом своје посете Матици, чуо сам, међутим, да један господин у Новом Саду, јавно прети да ће ме, кишобраном, истући.

То је био Милан (Мица) Савић, стари отац мог друга, песникиње Анице Савић (Ребац). Стари господин био је страшно љут што сам једну своју песму у Лирици Итаке посветио његовој ћерки. Вели, то је скандалозна песма.

Начелник Министарства проф. Видановић онда пита: „А је ли млади господин био на Солунском фронту?“ А Ђурица га онда пита: „А је ли његов министар био на Солунском фронту?

Место амбиција друштвених, самоћа, једна нова љубав за свемир и живот. Они то не лажу као господин „космичар“ Демел, који је волео да руча са царем.

Они, уопште, кад се деси каква шала, дуго, дуго, испредају из ње. Господин Фан‑Донген научио је од Париза много штошта. Не да слика.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

СИРОЧЕ драмска слика ЛИЦА Сироче Радник Господин Госпођа у црнини Позорница: Једна улица у неком великом граду. Зима. Снег веје и дува ветар. Сироче: Зима...

Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође). Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се... Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ!

(прође). Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се... Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ! Сироче: Нема огрева... Господин: Хм...

Сироче: Обувам се... Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ! Сироче: Нема огрева... Господин: Хм... (Одлази) Госпођа у црнини: (Застане у пролазу.) А чија си ти?... Сироче: Сирота сам...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити. Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не

— Напред! у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства.

тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: — Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

Разговор је текао дале, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.

— То ће имати необично добра утицаја на народ! — рекох одушевљено. — Разуме се, — продужи господин министар — велика и значајна утицаја.

шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г.

шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.

Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа... — скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка. Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.

оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку... Господин министар се закашља, те ја уграбим реч. — То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?

— Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? — рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с

— Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! — наљути се мало смирени и побожни господин министар. — Извините, то нисам знао рекох. — Нисте знали?!... Којешта!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Е хе, па ти си ваљад' био код куће? — Ја, па ми рече господин појка да ударим на осоје, срешћеш га, вели, поздраво. — Е, па добро, да окренемо....

Она им је тако омилела, као онима горе чистота. У овај други ред »младића« спадао је и он. Иначе се звао: »господин Мојсило«. Било му је око 45 година. Живео је усамљен, као сова у дупљи; никоме није ишао, нити је кога примао.

потребно, да пошље господина Мојсила у с—ку основну школу, да тамо неки посао сврши и о резултату извести попечитеља. Господин Мојсило оде у С., добије податке који су му били потребни, али изгуби памет... заљуби се.

Била је субота. Сутра, у недељу, требало је да дође Зорка. И ђаци и професори опазили су, да је господин Мојсило врло узрујан. Васа није смео ни привирити у »директориум«.

А девојке су срдито пућиле румена усташца, окретале леђа, жалиле се милим мајчицама како је господин Мојсило досадан, несносан, како је неотесан и још триста чуда...

Ако хоћете да се науживате — извол'те. Голанфер је то рекао од шале, али се врло зачуди, кад му господин Мојсило нареди: — Па причекај, ето ме.

Коњи пођоше брзим касом. Кад сиђоше кола с калдрме, господин Мојсило се поново намести на седиште, запали цигару, па викну: — Шибај!

Ако је икакав човек могао познати брзину птичјег лета, то га је господин Мојсило познао... Кад је дан освојио, и кад је оставио далеко иза себе варош, он је узвикнуо: — О, света, златна

Голанфер није смео да се обрне, ал' се чудио, шта то бунца господин Мојсило... Прошао је читав деценијум. Божић је. Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и

Међу последњима изађе господин Мојсило. Дохвати га кошава и поче да фијуче око ушију и да се игра проседим му прамењем, а он се све више грчи и хита

Пази, јуначе, покажи се! — Вала, господин' капетане, само молим Бога да удари на ме, ја л' да га моје око згледа на домак пушци... поче Ђокић.

Доста је да вам кажем, да се у том допису најцрње напада наш господин капетан, а да бисте појмили сву тежину и значај тога греха, морам вам проговорити неколико речи о нашем мирном граду.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Извол'те! ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте!

Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини. ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.

ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка. Дакле, идем ја јутрос чаршијом, а господин начелник, па тек мени спусти руку на раме, па вели... ПАВКА: А, знам шта је, избори...

ПАВКА: А, знам шта је, избори... ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори? ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били општински избори.

ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник! ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?

(Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.

ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме? ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме. ЈЕВРЕМ: Ко спусти? ЈОВИЦА: Господин начелник. ЈЕВРЕМ: Ама, и он, кога год сретне, а он му спусти руку на раме! Па шта ти вели?

Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник? ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник... МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства? ЈЕВРЕМ: Како да нема!

ЈЕВРЕМ (трља два кажипрста један о други): Овако!... Јутрос баш идем ја тако чаршијом, а господин начелник спусти тек руку мени на раме, као на пример брату своме, па ће рећи... СРЕТА: Чекај... чекај...

(Одлази.) XВИИИ ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА ЈЕВРЕМ (пошто га је испратио, враћа се замишљено). ДАНИЦА (улази споља): Оде господин Срета? ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад? ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику.

ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику. ЈЕВРЕМ: Је л' се није чуло тамо шта смо разговарали ја и господин Срета? ДАНИЦА: Није. Разговарала сам све време са господином Ивковићем, па не бих ни могла да чујем и да сам хтела.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово пишем, или још боље: кад ви ово ушчитате, само бог и господин министар ваљда зна колико је он села променио и у коме се он сада налази и куд ће га још таласи живота понети, као ону

њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек! Е, мораш и ти, и сваки, да се осврне за њим кад га види где иде сељачки а говори научењачки!!

— А је л’ се измењало колико учитеља овде? — Па и није, господине. Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене.

магазаџијски момак из окружне вароши, који ту купује храну и коже, и купи вересију по селу и околини; а други је господин Светислав, од Тешмана много финији, »путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом

Колико им је само пута читао како сам господин министар војени изјављује благодарност дарежљивом дародавцу Ђорђу Ружићу, механџији, на учињеном поклону, са жељом да

А веле да си један од првих људи овде. — Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи.

— Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти! — А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш!

Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш! Молим ве, господин-учитељ, за чес! — Па могу, баш, вала, — вели Срета продуживши разговор са ћир-Ђорђем, који му се веома допао.

А како би га обишли, кад је то одвајкада ред и адет у селу да ништа без учитеља не буде. — А, ето, господин-учитељу, добро кад те срето’, а тедо’ да пошљем дете; него још боље кад те сам нађо’.

— Ваљда си хтео рећи: слуга; слуга народни? — рече Сретен ударајући гласом на последње речи. — Ама, бог с тобом, господин-учитељу, какав слуга, кад је оно власт! Слуга је пандур, а капетан је власт једна!

— Не знам, господин-учитељу — одговори ћир Ђорђе. — Како да не знаш?! Зар ти механџија па да не знаш?! Зар не сврће код тебе?

Њег’ питај, господине! Он га дочекује и крчми му пиће. Шта ће да му правиш, господин-даскало?! Нестрећно време! Ово више не може да се живи, господине.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Измеђ хиљаду мáчака препознао бих њега: Равнодушан и мудар... Мислилац, у основи. Поносити господин што мишеве не лови, Већ гледа, повучен и замишљен, по страни, Како пролазе, и опет долазе дани, Како се смркава, па

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди“, господин. Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој матерњи језик.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

питање и одговоре, а преводио је управ с досадом, те је застајао и отезао, па одједном обрати се сердару: „Овај господин, он је официр, Шваба, као што видиш. Ја сам његов слуга, Срб, као што видиш.

Казивао им је — ама лагано, готово шапатом, како му је путем господин свашта причао о Црној Гори. А причао му је, разумије се, оно што бјеше чуо; страшне приче...

“ „Право ћу вам казати“, одговори слуга шапатом и нагну се да га боље чују, „ово сам промишљао: Мој господин хоће да гине и без невоље. Може му бити! Ја... е...

То је потврдио својом поштеном ријечи, а мој господин, ништа му више на то одговорио није!“ Домаћи се згледаше и „поразговорише очима“, па сердар гракну: „Ај’ да се

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Гвоздене опанке носио! (тј. робијашке окове). Господ га минуо, а анђели га не сусрели — кад се коме рече господин, а он то не заслужује. Грозница те тресла трн годишта код огњишта! Дабогдâ вавијек лагао, па се ’љебом ’ранио!

У здравље његове сваке добре среће! — Да бог да и милост божија; што смо поменули нашега брата домаћина: господин га Бог помогао, а у напредак помакао!

светих мјеста: архијереје и владике, попове и калуђере, па кнезове и кметове, браћу договорнике и кумове и пријатеље, господин му их Бог случио.

(Сече колач) Што у десној руци, то браћи повуци; што у лијевој руци, мају туци! 3 Помози, Боже! Сунце на исток а господин Бог на помоћ.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И прилази државни господин све Српске земље и узима га за руку од светих двери и приводи ка Пресветој, и узевши жезао као из руке саме Пресвете,

Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше — ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов господин наш и самодржац, владар све Српске земље, Стефан Немања, ловљаше овде, и допаде се њему да у пустом овом овде месту

А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се како би се у дан страшнога суда у неки број прибројао са онима који су угодили Богу,

Зато, чеда моја љубљена, пустите ме брзо, да идем видети утехе Израиљеве!“ (Лк. 2, 25) И овим поукама поучи их добри господин и добри пастир.

учини себе неизреченог, и часног, светог анђелског и апостолског лика, малог и великог, и наречено име му би господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење, године 6703 (1195).

Када је ово свршено било, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда, Свету Богородицу Доброчинитељку. Госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас.

Госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у свакој благоверности и чистоти, преуспевајући и учећи све подвигом духовним, говорећи

Јер иго моје је благо, и бреме моје лако је“. (Мт. 11, 2930) Јер, заиста, отац наш господин Симеон постиже писано у Јеванђељу: продаде све што имаше и купи једини бисер бесцени, (Мт.

(Лк. 4, 24) Зато и богољубиви господин Симеон зажеле опет отуд изићи и странствовати, да испуни собом све речено, и нађе реч која каже: „Они који се уздају у

Јер тако и зажеле изићи, прво светог ради места, а друго — укратко ћу вам исприповедати. Овај блажени господин наш Симеон имаше три сина.

(Лк. 15, 24) Јер овога блажени отац господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и

А блажени отац наш и ктитор господин Симеон, одлазећи постави игумана овом месту светом, изабравши преподобног мужа, именом Дионисија јеромонаха, и предаде

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ти видиш како ме љуби господин барон Марко Пејачевић. Откако смо се год познали, љубимо се како да смо рођена браћа; наше се нарави тако слажу да се

Овај господин, не само с милостивим но паче с љубезним к мени начином, сасвим ме присвоји к себи. Учини ми предложеније да пођем у

Откад је год Тријесте на свом месту, у боље време за ме није у њега могао доћи господин Варлаам, росијски архимандрит, с намеренијем за поћи у Италију.

Овај господин прими нас с великом учтивостију. Прелат нађе лепо друштво Руса и Пољака за прећи „во своја.” И овде се с њим с великом

” И овде се с њим с великом љубовију растанем, ибо трећи дан пође збогом. А мене речени господин оправи к брату својему у Фокшане, первом спатарију Теодору Балси, који ту староста бијаше и потребу од учитеља за сина

Ови господин од много година у Лондону живљаше, којега познанство било ми је весма полезно. На ови начин дан по дан прођу, три месец

„Један мој добар пријатељ“, говори ми господин Лузинијан, „кому сам о теби казивао, просио ме да те поведем сутра к њему на ручак; жели да те позна. Он.

Около једанаестог часа дође к мени господин Лузињан: „Хоћемо ли поћи?” пита ме. „Ја сам већ давно готов“, одговорим му, „и све сам се бојао да ви не одете без

И тако би се проводило време до обеда, то јест до два часа по полудне. Затим, до саме вечере, господин Ливи, кад не би куд за делом својим изишао, би ме учио.

Ови достојнејши господин б’јаше срдечни пријатељ мојега благодетеља Ливи, и како ме чрез њега позна, постане и мој особити патрон, наложивши

се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба. Господин Гулјелм Фордајс наложи Мг.

У све време мојега при вами пребиванија, како ви тако и љубими господин Ливи, супруг ваш, ви обоје нисте вашеј к мени доброти никакова предела полагати хотели, нити је вами довољно било да

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод кâ господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре. Бакоња бризну у плач... Ја... ја... ја... — Шта: ја... ја... ја...!?

Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи? Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље, млин, вињаг,

Бакоња прихвати једну кожну торбицу, коју му пружи један млад господин, риђе браде, сух и живолазан. — Ко је овај јарчић? — запита Бакоња Дундака. — То је ликар.

— Мрш, козару зврљевски! — викну Вртиреп. — Ти да ми се ту размећеш, кâ да си ми ти ники господин, а не наш измећар! Мрш, с очију ми! Наћвар удари Бакоњу по глави.

— А ко зна би ли, брате? Он је бија већи господин од дјакона, па, може бити, неће да се дружи са измећарима! — рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини?

— Најпосли, зар не би било веће зло да су запалили манастир и нас побили!?... Штиј фра-Брне! Брне поче: „Кад господин оће да педипше И у гниву да нас за гри’ кара, Неком шаље ружне, ником липше, Једног болес, другог муња пара...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ја сам донео наручје сламе да запалим зграду. Шта мије то требало? Нисам само ја. Сви су Преровци лопови. Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха. Иду, рекла је Симка.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Извештајима својој влади, тај господин умало да му сасвим поништи улогу у историји јер је, и иначе туркофил, био „уверен да су Турци доброћудни људи које, с

При том гледа, ко зна зашто, у лице Ивана Југовића и види да је и тај учени, уздржани и доста нестрпљиви пречански господин тада, у подне 1. септембра 1808. године, сав потресен и испуњен великим надањем.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

добро! Ал' то није воће Што зрело пада у шешир ма коме. Верујте прво! и стисните пести, Па онда трести, трести! Господин, сељак, богат и сирома', У успех борбе верујте - и доста. И ваша снага биће снага грома, И замршена питања сва проста.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

А откуда ви то све знате?“ „Причали ми људи“. Било је скоро три сата кад стиже господин Герике, старији. Син му пође неколико корачаја у сусрет. „Опрости“, рече му отац, „што си толико чекао на мене“.

Пружисмо један другом руку, господин Герике, поздрави ме најљубазније. Кад седосмо за сто, рече нам: „Ох, драги моји, премирем од глади; ово бесконачно

Да ли ћу добити још шта за јело?“ „Господин беше толико предострожан, да се и за тебе побрине“, рече му син. Благодарећи, поклони се Герике преда мном, али кад

Тај мехур служи им сигурно за то да се могу спуштати и пењати у води“. „Ето, тако вас је, Господин Герике, свако ваше ново сазнање одвело до још једног новијег!“ „Да, тако је било.

„Немојте оклевати! Иначе ће вас други предухитрити и себи присвојити ваше проналаске“. „Господин има потпуно право“, рече његов син.

Стари господин уђе унутра. То беше Сер Исак Њутн, генерални интендант Краљевске ковнице. Кад стиже у своју управничку собу и кад му

Један од њих беше отмен, витак млађи господин, беспрекорно одевен. Вероватно да је био човек од науке, јер је под мишком држао велику кожну торбу, напуњену књигама.

Приљубио се уз загрејану пећ и грејао о њу своја леђа и промрзле руке. Отмени господин није га удостојио ни погледа. Један плаво униформисани служитељ надлештва отшкрину врата чекаонице и дошапне

Године 1696 пресели се Њутн у Лондон. Све остало знате“. „Да, у главном“. „Сада је наш Њутн велики господин и славан човек.

у погону, већ заложена, реторта са својим садржајем и реципијентом стоји, загревана, на своме месту, а моји сарадници, господин Сеген и мој служитељ, надзиру ток хемиског процеса, а ја тамо, у другој просторији, немам никаква посла више.

“ Масело се насмеши и додаде комичним изразом лица: „А господин Сеген ме пипао за било и бројао његове откуцаје. А једанпут се прибојао, а милостива госпођа завриштала од страха

Обративши се госпођи Лавоазије, кажем јој: „Ваш господин супруг ми је малочас на врло духовит начин објаснио по чему се познаје једна добра идеја.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

ПРИЧА 154 НАПАСТ 157 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 166 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ

Дакле, тачка! Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором. Али један стари господин, сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: — Како, брате, молим те, како тачка?

Ваљда, да би ме повратио из запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се: — То је Микобер, — рече он — наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио.

После је до мене сео један љубазни господин потпуно ћелаве главе и подбулих капака. Седео је врло круто и изгледао велики кицош.

Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и са навиком да нервозно подиже десно раме, молио ме је стално да опоменем Николу те да идемо тамо

“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено.

се пушили и мокре дизгине и руке погуреног у таљигама сељака под капуљачом; па бескрајно дуге зимске ноћи чаме, док је господин Леђенски прекраћивао време коцком у кафани, а она се превијала, сагоревала у грчевима, чезнула до несвести, плакала

Да уклони ову грозну слику, госпођа Леђенски се нагло окрете назад. И у исти мах један висок, елегантан и леп господин отменог изгледа, збуњено скиде шешир, па је испрекидано и неразговетно одмах стао муцати нешто о томе како се усудио

До виђења! Па је тек после растанка госпођа Леђенски осетила силно узбуђење и страх и немир да господин Леђенски не примети на њој какве год промене.

Али господин Леђенски ништа није приметио, иако је то било први пут да се пре ње кући вратио. — И тебе се ништа не тиче што се твој

— питала га је немирно госпођа Леђенски извлачећи иглу из шешира према огледалу. — О, — одговори љубазно господин Леђенски — па ти добро знаш да то никад није био мој обичај. Нити сам те питао досад, нити ћу те питати одсад.

Ових истих првих пролећних дана снажног и разбукталог живота, једно послеподне, господин Леђенски, начелник општег одељења, узе главу међу дланове, па је, налакћен тако за писаћим столом, ослушкивао из своје

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Баш је немогућ! А пећи ћy ја њему, кад дође згода! Заправо, не знам ни како да га ословљавам. „Господин Радивоје”? Господин, богами, ниси. „Друже Радивоје”? — ниси се (с оном цигаретом, одмах првог дана!

Баш је немогућ! А пећи ћy ја њему, кад дође згода! Заправо, не знам ни како да га ословљавам. „Господин Радивоје”? Господин, богами, ниси. „Друже Радивоје”? — ниси се (с оном цигаретом, одмах првог дана!) показао баш ни много друг.

Јест, господине! Немојте се ништа чудити, господин Радивоје! ... И немојте ви само тако преламати преко кољена културу грађанског друштва. Не браним ја грађанско друштво.

вам кажем (та, ви сте они који тврдите да је човјек продукт своје средине и прилика): многи и многи други, драги мој господин Радивоје, да су потекли одакле сам потекао ја и да су газили путевима којима сам ја газио, били би постали једнаки

). То ћу прочитати вечерас, пред спавање. Та ионако у новинама пишу увијек исте ствари: како је господин предсједник владе положио камен темељац и како „Перлодонт” одстрањује зубни каменац, како се у театру у уторак даје

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати. Ваљад' познајете господина Миту? Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. — Тсс...

— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... — Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад то види господин бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни

главе коме дохранити — (значи и) сачувати драм — 2,5 грама, колико је био тежак дукат дулац — цев на гајдама дум — господин дунђер — дрводеља душак један сећи — сећи колико се може без прекида или одмора дура — стани ђеђерна — згодна

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

У вези са тим могу да испричам једну смешну причу. Једне зимске вечери 1885. године господин Едисон (Тхомас Едисон), Едвард Џонсон (Едвард Н.

Јонсон), председник Едисонове компаније за осветљење, господин Бечелор (Батцхелор), управник радова и ја ушли смо у мали ходник преко пута зграде 65 на Петој авенији где су се

није могуће и указао ми је почаст тако што је одржао предавање о тој теми, и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да уради ово.

У знак признања за моју ефикасну помоћ, организатор подухвата господин Пушкаш (Пускас), после завршетка свога посла у Будимпешти, понудио ми је место у Паризу, које сам радо прихватио.

Било је много привлачних и неодољивих ствари, али авај, плату сам потрошио чим сам је примио. Када ме је господин Пушкаш упитао како се сналазим у новој средини, описао сам тачно ситуацију рекавши: “Последњих двадесет и девет дана у

Овим људима сам објаснио свој изум и један од њих, господин Д. Канингем (Д. Цуннингхам), пословођа машинског одељења, понудио је да оснује деоничарско друштво.

Међу мојим новим пријатељима био је бивши градоначелник, господин Бозен (Баузин) кога сам ја већ донекле упознао са овим и осталим својим изумима и чију сам помоћ настојао да

Године 1870. када су Немци окупирали земљу, господин Бозен је закопао велику залиху ”Ст. Естèпхе” из 1801. и дошао је до закључка да не познаје ниједну особу која би више

Када сам позвао А, рекао ми је да одлучује Б. Овај господин је сматрао да само Ц може да одлучи, а овај последњи је био сасвим сигуран да је А једини овлашћен да делује.

И мој последњи неуспешни покушај да сакупим новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је господин Бечелор (Батцхеллор) притиснуо да идем у Америку са намером да усавршавам Едисонове машине, одлучио сам се да окушам

Још бих додао, поводом гласина које су стигле до мене, да се господин Морган (Ј. Пиерпонт Морган) није интересовао за мене из пословних разлога, већ из оних истих широкогрудих побуда из

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

То се врло допало старијој госпођи. Господин, њен муж, распитивао се о земљорадњи и гајењу стоке. На сва питања сам спремно одговорио позивајући се на оца као на

Никад нисам заборавио овај инцидент и никада нисам имао разлога да променим своје мишљење. Један господин, сведок малопређашње туче, придружио ми се на путу за Касл Гарден и када смо дошли до бироа за запошљавање он ми је

Према српским обичајима мужа крава је само женски посао. Један други господин, Швајцарац, пословођа на неком пољском добру у делаверуЩ понудио ми је посао кочијаша и чувара мазги, а главни посао

доктор Шеперд предао ми је букет ружа са најлепшим жељама које ми упућује његова породица и Хенри Ворд Бичер. Господин и госпођа Луканић такође су били ту Стара госпођа ме је пољубила и кроз сузе приметила да би и моја мајка исто тако

Како је овај господин више волео град него рад, није штедео труда да ми град престави у што бољем светлу. Претворио је наше трагање у

научно-истраживачких подухвата доктора Голдштајна, берлинског физичара који је радио за немачку Академију наука. Господин Милер, уметнички дувач стакла био му је помоћник.

Ћипико, Иво - Приповетке

Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А? Колика би штета, видила си; ко ће ми је надокнадити?

Они је погледаше као у чуду и пођоше даље. — Удијели дарак! — понавља Цвета и пружа руку према времешноме човеку. Господин стаде пред њу и озбиљно је посматра. —Ето, и теби се хоће да просиш, а? каза, откопчавајући брижно свој зимски капут.

Он то изговара топлим гласом очите самилости, па отац и синови усрдно у њ гледају. —Помоћи ће господин! — изрече умилно стари. —Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем. Наново ћуте. Млади судац се замислио.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Молим, изволите! ПЕРА: Господин није код куће? ЖИВКА: Не! ПЕРА: А није ни у канцеларији. ЧЕДА: Ви сте чиновник?

Хтео сам, знате, ја први то да да му јавим. ЧЕДА: Је ли то извесно? ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим. ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...? ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео.

Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет. ЧЕДА: Рећи ћемо!

ЖИВКА (претрне): Ију! Добар дан! МОМАК: Молим лепо, послао ме је господин да му дате његов цилиндер. ЖИВКА: Цилиндер?... МОМАК: Јесте, цилиндер. ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер?

ЖИВКА (не верујући): Ама, цилиндер? МОМАК: Јесте! ЖИВКА: Ју, тако су ми се наједанпут одузеле ноге! Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер? МОМАК: Јесте, он. ЧЕДА (и он се заинтересовао): А где је господин?

Је л' вам то господин казао да му однесете цилиндер? МОМАК: Јесте, он. ЧЕДА (и он се заинтересовао): А где је господин? ЖИВКА: Одиста, где је он? МОМАК: Ено га у министарству. ЖИВКА: А је ли вам казао шта ће му цилиндер?

ЖИВКА: Па, забога, идите, идите, нађите га! Али брзо, одмах! ДАРА и ЧЕДА (одлазе у собу). ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер? МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га!

ЧЕДА: А шта код вас значи кад вас пошљу за цилиндер? МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава

ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо? ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из администраТивног одељења. ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости?

ДАРА: Госпођо министарка! ЖИВКА (Чеди): 'Ајде, кажи и ти! ЧЕДА: Хоћу, ал' кажите и ви мени: господин-министров зете; да чујем, знате, како то звучи!

Плачем, дабоме да плачем. (Оде у собу плачући.) ВИИИ ЖИВКА, АНКА, ПЕРА АНКА (на вратима): Моли вас господин Пера писар да га примите. ЖИВКА: Нека уђе! АНКА (повлачи се и пропушта г. Перу).

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

— „Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми, салва вениа, жене критизирати, нећете се знати

— „Господин ферфасер!“ — „На служби, фрајлице!“ — „Једну реч на уво: Али, ум Готтеѕwіллен, г. ферфасер, шта су вам девојке и жене

Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер. ЕВИЦА: Ја нисам ништа разумела што је овај господин говорио. РУЖИЧИЋ: Сестро Мелеагрова, богом преобрашчена в ћурку! Небесна хармонија из Ружичићеви усти прелива се.

ФЕМА: Коми фо! Ја не знам шта ви с овим желите казати. САРА: Ах, гледајте како сте срећни, како сте алобонер. Господин филозоф, мој рођак, који се у Паризу могао оженити, мој рођак, ја се дичим, склонио се, оћете ли моћи погодити?

ФЕМА: Слута је она, а не зелена; жао ми је што се и назвала мојом,... али нека... шта су се господин филозоф склонили? САРА: Гледајте како је дивно, ја вас могу поздравити ле бон тон, ви сте супруга господина филозофа.

САРА: Ни моја графица није могла боље. ФЕМА (стави се у другу позитуру): Господин от филозоф, дакле ви зацело мислите? РУЖИЧИЋ: Ја с облака силазим, и тебе за мене налазим. ФЕМА: Ох, ох!

ФЕМА: Ох, ох! (Лагано Сари.) Како се француски уздише? САРА: Алабонер. ФЕМА: Алабунар, алабунар, господин филозоф, ја сам слаба, нећу моћи... САРА (лагано): Немојте се устезати да се не расрди.

САРА (лагано): Немојте се устезати да се не расрди. ФЕМА (нагло): Оћу, господин вилозов, верујте оћу. Ја сам вам само тела показати како ноблеси раде, но ја оћу...

То ћемо и данас имати, је л’ те, госпоја од Мирич, и господин ће филозоф с нама ручати? ФЕМА: Мекарабл, ја ћу таки ребарбараса справити. САРА: Право, право! (На уво.

ПОЗОРИЈЕ 8. ФЕМА (носи бурмутицу и сат), ПРЕЂАШЊИ ФЕМА: Господин вилозоф, ви сте моји, и ја сам ваша. Ово је президент што вам носим Истина, могло би и друго бити него бурмутица и

ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин. САРА: Он говори о вашем супругу? ФЕМА: Да!

(Удали се.) ЕВИЦА: Ах, боже, сад ми помози! ПОЗОРИЈЕ 7. РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф. РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Само трећа чета није поднела. — Увек она мора да задоцни... а што си ту конзерву... — Добро вече, господин’ мајоре. Нова висока прилика избија из мрака. Засењен фењером мајор је загледа. — А... ви сте то, Дановићу. Седите.

Сви су имали неодољиву потребу за то. — ”...по сваку цену...” телефон је вриштао из пука. — Ма куд баш мене, господин’ мајоре, — стар сам човек — и жењен сам — куд ћу ја на Стару Попадију — шаљите људе млађе...

Са поносом је показивао на огребано месо и на куршумом раздеране чакшире. — Мало коњака, господин’ мајоре. Капетан Дановић пружао је боцу. Мајор застаде н пружи руку.

Петровић, Растко - АФРИКА

Црнци, радници, свршивши свој посао, враћали су се певајући у своја села. Господин који се тушира и облачи иза заклона излази и завршава реченицу коју је још отпочео док је био невидљив.

Па тај је допратио мог пријатеља из Бобо Цуласа. Лопов најгоре врсте, и ја га само чекам у Бобоу (где исти господин рано сутра одлази) па да га стрпам у помрчину (хапс)!

Старији је врло отмен господин, млађи један експанзиван швајцарски деран, кога ни афричка клима није још савладала. Волим овај узбуђени, журни

Ја сам одбацио све преграде између мене и црних; ја нисам, као моји земљаци, бели господин када говорим са њима; говорим њиховим језиком, једем њихове футуе, спавам са њиховим женама и подваљујем им на њихов

У нашем животу, кад се појави један елегантно одевен господин, али који је неку појединост занемарио случајно при свом одевању, ми не вршимо детаљан преглед његове спољашњости да

мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.) — Те боку зантиј пу моа, Ме; моа боку тон флел! Н.

“ Он је тог тренутка био господин, слободан од предрасуда као било који други велики Европејац. Толико је господство начињено свуда од истих елемената.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

доктора и салетише га: — Ах, каква несрећа, господин пуковник (Руси из учтивости увек титулирају за један, два чина више) изволели су пасти, упрљати мундир, сломити ногу,

од зоре до мркле ноћи за кору сува хлеба, да смирено превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин човек,« као »власт« има »право« да се над њима натреса.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Читав сам, читав!“ — сену ми кроз главу. — Јесте ли ви то, господин поручник? — пита ме неко задихано. — Где су наши? — Ту су. — Напред, напред!

—... Од данас, господин капетан је собни старешина. Његовим наредбама покораваћете се безусловно. Господин капетан ће ми достављати сваког

—... Од данас, господин капетан је собни старешина. Његовим наредбама покораваћете се безусловно. Господин капетан ће ми достављати сваког дана о иступу појединаца, а ја ћу саопштавати команди места.

Понављам и ја оно што је рекао господин управник: у вароши можете остати до седам часова, вечера је у осам, спавање у девет и по. Чули сте, и квит!

Формирали су, по примеру Немаца, јуришне одреде. Сада треба да изврше експерименат са њима. И господин начелник штаба, иначе душом и телом пешак, предложио је команданту дивизије, да један од вас иде код те јуришне чете,

— Господине потпоручниче, ја сам из Влакче, срез јасенички, округ крагујевачки. — Шумадинац? — Јесте, господин потпоручник. — А ти свираш, свираш. Он стидљиво обори главу. — Па... помало... тако.

— Господин капетан је активни официр, или из резерве? — Учитељ. За време мира учим децу како се рукује оловком и пером, а за врем

Војници су скочили да нас поздраве. — Где је господин поручник? — Ево, овуда. — Станко, сад можеш ићи — рекао сам и спустио сам се кроз стрми канал.

Секундо: било их је на лагеру толико да за мене није било места... — Он се онда обрати мени: — Са које планете долази господин? Коста ме предухитри: — Брђанин, па је дошао код бомбаша. Они се спремају да кидишу на онај мерзер.

Они се спремају да кидишу на онај мерзер. Можда ће тај јуриш још ноћас извршити. — А, тако. Господин, дакле, гине у мртвом углу. — Немој да се љутиш! — Коста ме лупи по колену. — Он је добар човек.

А ако ваше господство, бароне, не верује, онда нека броји. — Усвајам разлоге уваженога грофа. У том смислу, нека ми господин гроф одговори: кад митраљез пали у једној минути три стотине метака, онда, колико времена треба дотичноме митраљезу да

— Кад сте их заробили? — Ноћас, господине капетане. — Где ћете сада са њима. — У штаб дивизије. — Добар дан, господин потпоручник! — стаде преда ме у ставу „мирно“ један од наших војника.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Само писмо, врста коментара постанку и сврси песме, гласи: „Високопочитајемаја госпоже Кумо! Јего пречестност, господин Протопресвитер, љубезни Ваш супруг, дражајшаја госпоже Кумо, посилајет ко мње сладосноје Ваше поздравленије и

био и тако лепо за руком испао, да су се иноверци, који су на овом балу били, нашој слоги чудили и да је један велики господин рекао: „Не би веровао да су Србљи и сами по себи у стању овако лепо друштво саставити.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Тако, дјецо, Бог вам сваку срећу дао!... — Мијо, не уплећи се у моју дужност! Јеси ли ти 'вође господин пријестолник или сам ја?! — питô би га намргођено кнез.

Судац (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа. Писарчић: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац... Давид: Крсног ми имена, не смијем. Не смијем, људи! Још ви не знате што су наше газде.

Судац: Ја овог човјека не разумијем. Писарчић: Ја би река', господин судац, да је он бена. Давид (гледа га презриво): А ја би јопе' река' да он није бена!

Жена ме је, Бог је убио, устрашила, она моја крезуба бабетина! Писарчић: Ја бих река', господин судац, да се овај човјек претвара. Давид (у себи): Е, мој синко, зар си ти то сад видио?... Не гријеши, дијете, душе.

Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети! Судац: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин. Причекај Ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази). Давид (забринуто): Куд ово оде главати господин судац?

Причекај Ти, Давиде, сад ћу се ја вратити (излази). Давид (забринуто): Куд ово оде главати господин судац? Писарчић: Сад ће господин доћи. Давид (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац!

Давид (забринуто): Куд ово оде главати господин судац? Писарчић: Сад ће господин доћи. Давид (у себи): Не слути ово на добро! А, у мој сирац!

* Поглавица Земаљске Владе за Босну и Херцеговину, Његова Преузвишеност, господин барон Јохан фон Апел, изгубио је, ваљда негдје у рату, једно око. Доктор (церека се): Тај си уобразил да граф јест!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Хм, добра прилика; Ђока, добра прилика! Иди, бога ти! Добра је прилика господин Вића, а не Ђока! И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће.

Ал' уме, брате! Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!

Неће да се прља за ситницу; не воли чак ни да прими на рад продаје, процене, лицитације и такве ствари; вели: „Нека то господин Жика”. Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује.

ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела! И ја сам личио на петла кад сам тебе узео, па шта ти фали? ИИ ГОСПОДИН ВИЋА, ПРЕЂАШЊИ ВИЋА (долази из канцеларије са телеграмом у руци): Добар дан, желим! ЈЕРОТИЈЕ: А ти си, господин-Вићо.

ЈЕРОТИЈЕ: А ти си, господин-Вићо. Баш сад нешто о теби говоримо. ВИЋА: Телеграм, знате, па рекох... ЈЕРОТИЈЕ: Из округа?...

(Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „Ни остали у срезу”... (Говори.) И то те се не тиче!

А остали? ВИЋА: Остали су овде. ЈЕРОТИЈЕ: Чим дође господин Жика, нека дођу сви овамо. Не могу тамо у канцеларији ни да разговарам поверљиво.

И колико сам их одучавао од тога па, бадава, не помаже ништа. 'Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.

Нек види и код њега. ВИЋА: Не брините, уме то Алекса. (Полази.) ЈЕРОТИЈЕ (испраћајући га): 'Ајде, па пожури, господин-Вићо. ВИИ ЈЕРОТИЈЕ (сам) ЈЕРОТИЈЕ: „Плава риба”... Ја, плава риба, ал' треба је упецати.

Панталоне му горе врло широке, а доле уске и спале те се наборале. Господин Милисав је средњег раста улицкане косе и уфитиљених бркова.

морамо сви... (Заустави му се поглед на Жики.) Како је теби, господин-Жико? ЖИКА (одебљаним језиком): Ја вршим своју дужност! ЈЕРОТИЈЕ: Тако, тако и треба!

Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали... управо, ја сам вас позвао, господо!... Господин-Вићо, брате, ти тако гледаш човека у очи као да имаш нешто да му кажеш, а то може збунити и највећег говорника.

Ћипико, Иво - Пауци

Помоћи ће њему господин шкриван, није шупља глава: што он уради, — онако је, неће њему биљежник у очи ударити. А домишљат је враг!

И престаде да чита, јер дође опћински писар са службеним списима да их господин начелник потпише. Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи. Вели: —Поручили сте по ме.

Не знате ви како то иде, а част вама, ако и јесте адвокат... —Не улази га овдје господин начелник ... —Да ко? А што не дође он главом овдје, него вас посла? ....

Колико је мој покојни отац донио јањаца, пршута, јаребица!... Али да, пустимо то, већ да ја вас питам: — Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене? ... Као да ја могу знати за њихове послове. .

— Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић суцу — позовите га на ред! ... Овдје га не улази господин начелник, тим више што је одсутан.. . Судац опомену Раду и он ућута, осјетивши се лакшим, пошто се бјеше изговорио.

Брат га претстави. Она се диже. Пружи му руку и, уз стидљиви дрхтај трепавица, обори очи. —Господин је Далматинац, — рече јој брат. —Драго ми је!

— и поздрави их. — Здраво! Добро дошао! — обоје му прихватише и изрукују се с њиме. Господин се пријатељски наклони. —Зар сада с пута? Како је било? — упита га она. —Добро, хвала! А шта је код вас?

—Зар тајна? —Никакова тајна. Хтјели смо да вас изненадимо; а ствар није особита. Господин, — и показа на њих руком, — и госпођица — заручници. —Збиља?

—Тако је! — потврди она једнако благим осмјехом. У то видје гдје му се онај господин наклони. Сви заћуташе. Суне му мозгом: нема сумње. Завијоглави и смрче му се.

— Ко јема ча говорити му? — Устаде посједник Тадић и као замисли се... — Нисте питали рич! — опази господин начелник, — ...Ма свеједно можете говорити. Ја сам — поче он једнако замишљен, — да се прими владина понуда.

Наћи ћеш тамо право друштво! Који бал? Николико гладуша, голаћа. Да ти измами коју литру вина. Липи си ми господин! — Па му рече блажим гласом: — 'Ајде спати, боље ти је! Они нису твој пар!

— рече јаче и подиже главу са списа. —Господине, ми смо мислили да је ствар свршила. —Полако! — важно се јави господин са црним наочарима и попрати ријеч достојанственим изразом лица и заобљеним кретом руке, а и онако блиједо лице учини

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Ти уображени коленовићи. Показаћу им да ја умем и господин да будем. Не гледај на сребро и злато, Јелена, не штеди новац. Имаш украс краљевог двора да будеш.

И оно кир, што на грчком значи господин, прекрстили су у ћир, па је испао ћир Јаки, затим ћир Јак, и најзад Ћирјак. Занат нисам савладао.

О казни је одлучивао владика моравички, епископ моравички господин преосвештени Евсавије, а не гомила заблуделих поживинчених калуђера које је завео једна мангуп.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

па слушај шта ћу ти рећи: Дође ли познаник какав да моју маленкост тражи, А ти га учтиво прими, па онда овако кажи: „Господин на дому није, и тек ће увече стићи, Па, да вам не буде дуго - можете слободно ићи.“ Да, то је доиста мучно!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Он је био велики господин, пријатељ, можда и рођак краљев, а сам краљ међу научницима свију векова. Једна слика на зиду моје собе, коју често

вера, са којим у животу нисам имао посла; а тек колико је било моје изненађење када сам у писму прочитао да ме господин Министар позива на врло хитан и важан разговор.

После овога претходног саопштења уведен сам у кабинет господина Министра. Господин Министар, некадањи професор историје српскога народа, а сада већ сам њена личност, човек од преко шездесет година,

Тако смо, без увода и објашњавања, могли прећи на саму ствар. Ту ми господин Министар прочита позив Васељенског Патријарха, који нам може омогућити излаз из нашег тешког положаја.

„Мени, као историчару, додао је господин Министар, познат је цео историјат нашег календарског питања, па, знам да о њему има да каже главну реч астрономска

А он је и био прави господин, рођен за богатство, широке руке, љубитељ уметности и науке. Сазидао је краљевска зданија, окупио око себе уметнике и

Његов син, а мој прадеда, Тодор, рођен 1769, умро 1841, беше, заиста, господин: свршио је правне науке и живећи на свом имању у Даљу, био „каснар“ патријаршиског властелинства у Даљу, Белом Брду и

Још док буде потписан наш трговачки уговор!“ И господин изасланик протрља, трговачким гестом, задовољно своје руке. Заустависмо се, да покажемо наше исправе, пред главном

На неколико корачаја од нас седи, заваљен у наслоњачу, старији неки господин. Његово одело и чарапе од тешке су свиле. Око врата носи чипкаст, углачан овратник, на ципелама сребрне копче са

А сада да Вас упознам са присутнима. Онај шездесетгодишњи господин, претерано мршав и блед, али врло отмен, то је Роберт Бојл, син грофа од Корка.

И данас је врло рђаво расположен; сви га се клоне. Онај четрдесетогодишњи господин што је баш ушао, то је Џон Фламстед, први управник звездарнице у Гриничу; и њу је, пре десет година, сазидао Врен.

Остала господа нису ми позната. Дозволите да се мало пропитам. Онај господин онде што се разговара са Бојлом, то је потпретседник Удружења Сер Џон Хоскинс, а онај иза њега, што држи под пазухом

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан. Пијаца, и судија, господин Ђурић говори народу: Објављујем са жаљењем да се после много година открила тешка заблуда и неправда.

Шлајферова жена лежи далеко, у Немачкој. А уз дрвену католичку капелицу легао је на последњи одмор живахни „господин жупник”.

На ћувик гробљански, изравнат с катарком госпа Нолином, попео се увек високо летећи и високо учени господин Јоксим, претседник суда. И тако даље. И данас је над гробом госпа Нолиним чувена игра сенки.

Никад се није руковала. „Ајд, збогом!” климне ми главом; и тек се продере на Јосу: „Јосо, оде господин. Је ли теби врабац под капом?” На повратку у варош госпа Нола никога није могла примати у кола. Кола су тада препуна.

За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин. Али је брзо придобијао људе благошћу и „контеношћу”.

За Балкан, господин Тоша је био помало фини и помало смешан господин. Али је брзо придобијао људе благошћу и „контеношћу”.

— Ја сам, овај, контен, како гођ ви ус' теднете — тако је свршавао послове. Бошко и Тоша просто се заволеше. Али се господин Тоши више од Бошка допала његова кћи. Гледао је у Нолу као у икону, и простосрдачно је признао да је „проп'о”.

Али ако је стало до нових и млађих кола, онда, господин надзорниче, ево да вам кажем како се шале људи у мом крају: посади руду у земљу, па ће нићи нова кола.

Наравно, код њега је све то било више ствар естетике и форме, него интелекта и идеје. Господин Јоксим је тврдио — Кад Тоши кажеш идеја, он неизоставно види нешто округло или на четири ћошка.

Водили се озбиљни разговори, и гос-Тоша је изненадио „идејом” о запослењу сиротињских жена. Само је господин Јоксим, за другим столом, пецкао: — Предводи велике богаташе, и предводи сиротињу.

Чу ли, на погребу капетанову, оног вашег ђаволског господин Јоксима? Језик му змија, али памет му ваљаста, што ми кажемо.

У већем броју су дошли на сахрану само поседници са удаљених имања — На прстима иду! — посматра господин Јоксим. После погреба, одмах се вратили својим кућама, и то на најбољим коњима.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

је пазила да га мува не додирне, и коме је тоном Питије не једанпут, него сваки дан пророчествовала да ће бити велики господин, ако му је оца слабо ко и познавао. Но овај случај ни најмање Романа не дира.

— — Ми, дакле, нашој Чимпеприч честитамо и радујемо се да је и она постала млада госпоја. »Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него?

сваког предиката звали; — што млоги на овом белом свету, како мушки, тако и женске, жели титулу од имати, на пример, господин од Поповић, или госпоја од Прелић, то она овако толковаше: што такови сами признају да нису ништа заслужили, но све

»Молим, г. сочинитељ, би ли се могао тај лек докучити?« »Шта ће ти лек? Зар си ти доктор? Господин списатељ, немојте му казивати; тако ме непрестано мучи са својим лекарним књигама; све оће да се плеће у оно што му

Даѕ wäре, фингт дер Есел ан, Хаб’ доцх ніцхтѕ Нäрріѕцхеѕ гетхан? (Лисица се нађе једном с магарцем. Господин магарац, рекне она, сви вас држе за особити жени и великог човека.

) у изразу свакојаки мамуза видити; племениташ, племенити господин МАНОВЕНИЈЕ — види магновеније МЕЂЕР (тур. нар.) — заиста, збиља, дакле МЕЛАНХОЛИК — меланхоличар, човек

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

У БЕОГРАД 45 ПОВРАТАК У БЕОГРАД 46 ГОРЊА ТВРЂАВА 48 ТЕРАЗИЈЕ 49 ВРАЧАР ПОЛЕ 50 НЕБОЈША КУЛА 52 ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ 53 БЕОГРАД 55 УСПРАВНА ЗЕМЉА Хаши ХОДОЧАШЋА ХОДОЧАШЋА Ходам са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на

голубова лучоноша Уклањају трагове крви Са осам твојих лица Не бојиш се никога До родитеља громовника ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв белога града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од муштикле професора

И док је господин прота држао здравицу — а знајући колико је он увек опширан — извукао сам се ја из кревета, увукао се неопажен у кујну

— Млади господин жели да се шиша? — предусрео ме је берберин, са пакошћу својственом томе занату. — Не, желим да се бријем!

сматрање, нити смо ми тако високу цифру узели из обзира на високи чиновнички положај начелников, већ стога што је господин начелник одиста личио на деветицу.

И то је недовршена мисао, која се означава са неколико тачака.... Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада госпођа села у крило разнеженоме љубавнику, а неочекивано

— То значи, ви не признајете велико дело Колумбово? — Ах, како да не! Ту скоро један мој пријатељ, господин Џон Бовтерс, покушао је на чамцу да пређе из Америке у Европу и није успео, што само увеличава Колумбов успех.

Окружни начелник, па се зове просто господин Јаков Марковић и нема никакво научно име, а једна ротква па да има научно име!

Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да избегнем ове батине.

Живот је само мало, видљиво парче конца, које се протеже дуго пре и после живота... – Па ти бре, господин-Божо, оде у философију – опет ће Бора. – Ама, па и ти!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Ја баш нисам тако казао, господине поручниче... — Ниси?... Подбочио се као пиљарица и „господин“ као да тражи изјашњење од мене: ко ће да греје моје? — говорио Лука дубоким и важним гласом.

Поручник Лука дира га. — Бре, Грујо, личиш ми на певца коме су исекли реп. — Вала, господин поручник, умало да изгорим ноћас. Заспао наш пожарни и подухвати нас ватра. Ја добро прођох.

Врати се најзад и Исајло. — Нигде нема, господин поручник... На једноме месту нађох једну пројицу, ама волицна, и тражи ми две банке. — Двадесет динара!

Мљаска Исајло по устима пексимит, и са извесним багателисањем вели: — Ово, господин поручник, личи на струготине. — Наравно — одговара Лука — ти си код куће јео стално питу са млеком, па ти омекшали

— Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један. Ја потврдих. Један се осуља низа стене, и захвати шаком воду. — Пих...

и тако даље. Пристао ми је вечерас свештеник пука Господин... како сам га звао на рапорт. Рекао ми је, како сте ви користили моје име... Нека ми резервни капетан...

— пита благајник. — И себи сам... — Ништа ја не знам. Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! — вели љутито ветеринар. — Пази га сад: „Господин свештеник!“ — шапну нам Лука.

Рећи ћу: преварен сам исто онако као господин свештеник пука! — вели љутито ветеринар. — Пази га сад: „Господин свештеник!“ — шапну нам Лука. — И веровао сам да је истина — додаје благајник.

Посао је ишао не може бити боље. Нарочито су много тражена шаторска крила. — Их, господин потпоручник... Немам пусто овде Енглеску, па целу да је продам...

— Ја?... Господин потпоручник, па зашто смо прешли четири земље: Србију, Црну Гору, Албанију и Грчку... Ми смо сада као мачке.

На улазу се појави посилни Исајло. — Исак, скувај кафу! — рече Лука. — Нема више, господин поручник. - Хајде, пронађи! — Разумем! — Пази га, види га — обрати се нама Душан. — Јаој, јагуридо.

— Разумем! — Пази га, види га — обрати се нама Душан. — Јаој, јагуридо. Научио си га да каже: „Нема, господин поручник“. — Па јест, ви замишљате да на овој мојој маслини рађа кафа... и као у кавану, хајд да навратимо.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

године, заколичних разлога, него због тога што тако мора да мрзи невера Веру, издајник родољуба, господин сељака. У томе је „логика и укус“ певача XИX века.

приговарању (1555) бележи као народне песнике рибаре Паскоја и Николу и — између осталих — ове пучке стихове: Наш господин пољем јизди, јизда да му је; на глави му свилен клобук, синца да му је; у руци му златне књиге, дружба да му је; прид

аваз — глас авлија — двориште, улица авлија-марама (хавли-махрама) — врста памучног рупца ага — господар, господин (сељаци који су живели на његовој земљи морали су да му дају разне дажбине) агалук — господство, власт и добро што

— држак (од сабље или мача) баљемез — топ великог калибра бан — државни поглавар; уопште човек у власти, господар, господин Бановић Страхиња — (како се мисли) Ђурађ Страцимировић Балшић, господар Зете од 1386. до 1404.

година, али послије он заповједи да се господар не зове нико осим њега, и тако на остале старјешине пријеђе име господин. По томе се у Србији и данас само Александар Карађорђевић зове господар.

хећим ефенди-кадија — господин судија ждрал — коњ сиве боје жежено злато — топљено злато Жича — задужбина Стефана Првовенчаног на десној обали

на молитву мук — ћутање мукадем — господски, старешински муком — ћутке муком се замукла — умукнула мула — господин, велики судија Муса Кесеџија — в. бел. Е, 31 Мусић Стеван — в. бел.

код Београда чекрк-челенка, чекркли-челенка — сребрно или златно перо на кали које се окреће према ветру челебија — господин, господар челеби-пазар — господски, газдински трг челенка — накит за јунаштво, сребрно или златно перо као војничко

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Их, нос му, као паприка. Господин Паприка! Стриц је поново зажмурио и почео у себи да чита нешто као молитву: — Драги боже, и свети Никола, и свети

— Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље.

Јованче стаде да се смије кришом, у шаку, па гурну друга испред себе: — Перо, овај се учитељ зове господин Паприка. Јављај даље.

— само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка! Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе.

Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко средине. Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му под нос патрљак од прута. — Је ли ово та твоја шиба, а?

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И ако би тамо упао, то не би се разбио; Господин би га подхватио за руку. Ама бојим се што сам узајмио од тебе твоје благо; нисам ништа ш њиме придобио и закопао сам

О томе стаће се велика тишина, јерно њихов господин, који је испочела основао на води земљу, стоји на њима, и држи их да се не колебљу...

И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв. ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА За кога је страх, — страх да

Зашто голем је био на гласу господин. БУНА НА КОЊСКОМ ТРКАЛИШТУ Да вам и из Отачника нешто укажем. Неко доби бијаху похватане харамије који су много зла

Е толико мрзећи су били да не буде он који господин, а Бог тако хтеде, и сами га тамо послаше, јер да не узбуду они договарали се што ће с њим чинити: ил' га ће убити,

Божјом вољом Јосиф би у Мисиру господин те за берићетних година туштено жито скупи по свој оној земљи и снесе га у Јегипат.

Пак и тамо у Јегипту пред самим Јосифом, својим језиком (њему слушајући), мнедући им јер господин не зна онога језика, корише се међу собом ко је кривљи за Јосифово погубљење.

У томе Сихему, кано краљ оне земље, господин неки именом Емор бијаше. Оде пред њега Јаков, те купи пред градом себи једно селиште, пустару за сто овнова, и ту се

Виде јер су му слуге, велики је он господин. Брже, без обзира отрча у град. Где год нађе по задругу људи скупа, свуда исказа каква је човека код бунара нашла, те

И кад седоше вечерати, жена се застиђе од њега; види да је голем господин, зашто лепо се носи, богато се држи, а она једна сирота — а путем у мраку није га познала тко је, докле га у дому код

Ниоткуд ништа хране не долази. Ко има, ко нејма што јести. Инди, што да чине? Здоговорише се патријарх и градски господин Патрићије с остали бољари да их покане на мир ако усхоће они пристати. И свим грађаном то угодно свиде се.

А идући му путем од онога ћивота многа чудеса и лекови се на људма невољним указиваше. И Марјан, онај господин што је био епарх, ил’ ти му да речемо комендат градски, бијаше сав крастав од ногу до главе и гнојив, што су га се већ

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Они нама просто не дају да живимо! — тужио се тај господин адвокату. — Они живе — будитебокснама! Ништа не купују на пијаци!...

себи тако интересантан и тајанствен, верзије тако многе, контроверзије тако велике — да није никакво чудо што се и сам господин Ратомир, директор и главни уредник листа „Слободна реч“, најпре заинтересовао и прибележио све што је чуо, а после —

“; трећа: „У лојзе ли гу уфатисте?“ а четврта баш загрди питањем: „Ели гу сас џандари врнусте? Што рече господин начелник?“ — и све таква нека, луђе од луђега, питања, тако да је тетка Таска савила шипке и побегла чак у лојзе.

Управо, друкчије није могло ни бити кад стари, богати Замфир и господин начелник живе лепо. А то је најлепше објаснио неки господин Милисав Јекономија, који се потписивао „овдешњи“, а

А то је најлепше објаснио неки господин Милисав Јекономија, који се потписивао „овдешњи“, а називали га Јекономијом јер то му је била некако струка, најмилија

јер ево, брате слатки, сасвим проста ствар! Чорбаџи-Замфир има куће, дућане, чифлуке и винограде, а господин начелник, јопета, није с раскида за какав добар крканлук па још кад је и муфталук, — па се то некако сложи, ујдурише

„Прати гу — збори ми господин начелник — по Мамут-агу (он си иде саг у Турско, а скоро ће се врне оданде), па да гу, рече, однесе у Призрен, ели у

Имамо си ми овден, викам ја, господин начелниче, кујунџију, ама антику кујунџију! Побољи што ће ми, и куде да га тражимо...

— Што да ми пратиш?! Кад викаш да је за черек сата готова, па ја ће си туј причекнем, а суд и господин приседник ми неће побегне... Пошеја сам у суд... — вели Замфир правећи цигару и мећући је у једну муштиклу.

се — погодити се чаир — поље, ливада чапкун — лола чапкунлук — несташлук чаре — помоћ чекмеџе — фијока челеби — господин ченгија — играчица черек — четврт четити — читати чивчија — земљорадник чичек-антерија — спаваћица чирак — шегрт