Црњански, Милош - Сеобе 2
Откуд код госпоже Кумрије, у последње време, та мржња, зато што је сваке године у бременитом стању, није знао. Најзад, на чатрњи, све је
Павле се, што се тиче госпоже Божич, од почетка нашао у небраном грожђу. Није знао како да се понаша, према њој, и Божичу.
Исакович окрете главу кад то виде. Упадљива је била, код госпоже Божич, сетна непомичност њеног лица. Ни глупе шале, ни вика, па ни псовке, њеног мужа, на том лицу више нису остављале
и доцније, прећутао, пред братенцима, била је необична сличност, коју је запазио, од почетка, између лица и стаса госпоже Божич и његове, покојне, жене. Била су то нечиста посла Нечастивога и као нека мађија.
Кад би окренуо главу од ње, Павле би сусрео тамни поглед очију госпоже Евдокије. Она је све то гледала и слушала, непомично.
Разговор се чуо, гласан, пун смеха. Божич је викао и питао госпоже: треба ли да мушкарци окрену главу? Или ће се оне сакрити у жбуњу?
Или ће се оне сакрити у жбуњу? То су, каже, природне потребе, а францески философи нас уче да их се не треба стидети. Госпоже и госпожице, као неко јато, разбежаше се, уз цику.
Госпоже и госпожице, као неко јато, разбежаше се, уз цику. Исакович је, зачуђен, збуњен, гледао како Божич вија госпоже, а оне беже од њега, задижући сукњу. Божичку је неки шокачки свећеник, из Грана, водио у шетњу, под руку.
Питала га је, што се тако усамио, зашто не изиђе међу људе, у друштво; госпоже питају ко је, свима се допао. Стојећи пред њим, та балавица му се учини још лепша, него у колима.
којих је још било, и у Рабу, али је ноћио код органисте бискупије, који се селио из Раба, у Беч, у службу код госпоже Монтенуово. Тај органист се звао Јохан Шмерц.
остарео, сух, у оделу црквењака, који се био као опио радошћу да ће живот завршити у Бечу, у служби једне велеможне госпоже. Шмерц је био вид толико упропастио у цркви у Рабу, да је ходао као ослепео.
“ Али јој рођака није одговарала. Уочи Павлових сватова, кирасири су били приредили, у Варадину, игранку, у почаст госпоже свога новог полковника, а на ту игранку морали су да оду и Исаковичи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Кад, најпосле, отвори исплакане очи, виде да је свануло и да је напољу свакако хладан, кишовит, тмуран дан. У животу госпоже Дафине Исакович било је доста несретних и тужних дана, као, уосталом, у животу свих жена, али ниједан није био тако
Одлазио је у рат, у нешто потпуно несхватљиво и ужасно за мозак госпоже Дафине, коју је, при самој помисли на онај његов страшни ожиљак од сабље, препадала мука.
Тако су врућине мозга и страх, празнине и обмане вечерње, мрак и луда привиђења госпоже Дафине, упропастили мир куће Аранђела Исаковича, у том пролећу што је, после тих задоцнелих и чудних мразева, синуло
Беше јој жао само да су обе девојчице и да ће и оне, кад буду као и она, жене, толико патити. Јер основно осећање госпоже Дафине, тих дана, када је седела као узета, беше једна безгранична завист према обојици мушкараца, које је волела и
Стаде тек онда кад дубље загледа у очи госпоже Дафине која издахну, у два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али
Кад се пак рашчу како неке тамо у војсци вешају, јер су крали јабука, јаук и врисак се опет понови. Смрт госпоже Дафине и њен живот беху у том насељу, при крају лета, свакодневни разговор.
Био се укочио и није могао да корача. После сахране госпоже Дафине и одласка Аранђеловог, насеље испод шуме и куће Вука Исаковича опет утону у јесен.
Без мушког порода и мушких чланова породице, ипак је имао обрађене земље, и имао је све више. За њега је долазак госпоже Дафине био тежак удар, као што је за њега њена смрт била пријатан догађај, који му је опет разбудио наде.
Аранђел Исакович постаде, доласком госпоже Дафине у кућу, чудан, а за време њене болести још чуднији. Жене за њега више нису постојале, а његов поглед, пре
После смрти госпоже Дафине, када је Ананија често одлазио господару, водећи са собом увек и своју најмлађу кћер, он је са запрепашћењем
руке Но ако није смео да говори о својим тајнама никоме, говорио је, о чудноватим догађајима, који су претходили смрти госпоже Дафине.
и наредио да се над њим начини дрвени кров и распореде иконе, које беше са собом донео, носио још у оку ванредну слику госпоже Дафине, свих њених глатких зглавкова, слаткога меса и светлих плећи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
| Благодетељна госпоже! Како год остала чувствованија срца, тако и благодарност не може се совершено реч’ма представити.
Зато нити ја намеравам, нити ви, госпоже моја, немојте мислити да ја чрез ово благодарствено писмо ваше благодејаније наплатити иштем.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Унутарњи сижејни преокрет дат је као прелазак породичнога троугла у љубавни троугао, дакле као упуштање госпоже Дафине у прељубу с девером Аранђелом.
се тако може објаснити што га је једном угледао и Аранђел Исакович, и не у сну као Вук, него у очима трећег лика - госпоже Дафине. Госпожа Дафина је, одмах после прељубе с девером, пала у постељу, и из ње се више није дигла.
Занимљив је још један детаљ у вези с Дафининим очима, небом и Аранђелом. Постоји слика - у време сахране госпоже Дафине - која је истински језовита: бабе ваде из ковчега мртвачку руку и уз лелекање је љубе.
Дан и ноћ протицала је ту широка, устајала река. И, у њој, њена сен”. 260 Сен госпоже Дафине одсликана у реци није ништа друго него визуелно успостављена метонимична веза.
Касније ће данима и недељама тело госпоже Дафине умирати поред прозора изнад воде, и из њега ће нестајати, отицати живот (из њега је „отицала крв и никакве јој
Али је и то довољно да његов лик учини бар у извесној мери језички рељефним. Насупрот томе, лик госпоже Дафине и лик Аранђела Исаковича искључиво се преламају у туђем, ауторовоме говору. Они сами не говоре.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
— „Забаву? Ха, ха, ха! — То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!“ — Ја знам, моја високопочитајема госпоже, да би пет пути више прену.
“ — С опроштењем, госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато,
госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого против
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Тиса се мути, Крајина буни, јунаци циче, коњици вриште; пушке се сјају, сабље блистају, госпоже туже, — потиске руже, — јер се јунаци, пешци с коњици, на пут справљају, помоћ додају пемској краљици, славној Немици.
Непознати песник ПЈЕСН за похвалу некоторе госпоже новосадске Срећан, душо, срећан сат кад си на свет стала, срећна тебе Нови Сад земља васпитала: опхождење,
ПЈЕСН ЗА ПОХВАЛУ НЕКОТОРЕ ГОСПОЖЕ НОВОСАДСКЕ (стр. 65). Узето из Остојић—Ћоровићеве Српске грађанске лирике XВИИИ века, бр. 72, стр. 87—8.
Само писмо, врста коментара постанку и сврси песме, гласи: „Високопочитајемаја госпоже Кумо! Јего пречестност, господин Протопресвитер, љубезни Ваш супруг, дражајшаја госпоже Кумо, посилајет ко мње
Јего пречестност, господин Протопресвитер, љубезни Ваш супруг, дражајшаја госпоже Кумо, посилајет ко мње сладосноје Ваше поздравленије и цјелованије всјаки крат когда он заступајет мјесто мојеја
(а то је заправо ова Трлајићева песма), писмо се завршава овако: „Се что Вам могу между тјем сказати, драгаја госпоже Кумо, о росијској зимје, која в сравненији с нашеју зимоју јест љути рис спроћу кротке овце.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
»Ви опет почињете ђаволити, г. сочинитељ?« Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим. А пропо, госпоже, имам једну загонетку, коју не могу пропустити да вам овде не
»Ви опет почињете ђаволити, г. сочинитељ?« Ни најмање, госпоже, ја се само наравног пута држим. А пропо, госпоже, имам једну загонетку, коју не могу пропустити да вам овде не предложим.
Чудиш се тко сам? Ја сам! Добро пази што ти реко.« Но, госпоже, оћете ли мали труд на себе примити, да ову загонетку у присуствију ови почитанија достојни матрона и лепи фрајлица
« »Хе! хе, хе!« Ја знам што се Ви смејете. Што сам ја поета. »Хи! хи! хи! поете су фантасте.« Високопочитајема госпоже! Ви мени зајам враћате.
спочетка доста дуго како спава гледаше; потом помисли да је боље на јави му што има казати, и метне руку (ја управо, госпоже, не знам гди) да га пробуди, које би и учинила да јој није у исто магновеније старац на памет пао, који, као што је
сочинитељ! Не би ли нам штогођ о моди, на пример о капама или шеширма како се у месецу носе, проповедити знали?« Јо, госпоже, у месецу се не носе капе, ни шешири, ни цветови на глави. »Шта наопако, да како изгледају жене?
« Тамо су највеће жене од три стопе. »Хи, хи, хи! ту знам да штикле страдају.« Ни најмање, госпоже, јер месечне жене не носе ципеле. »Забога, какве су то жене?
Сад опет ајдмо к повести. »Али баш ништа жене у месецу не говоре?« Само онда, госпоже, кад имају какву тајну на срцу. »Тајну? Ја моју тајну ником не казујем.
« Само онда, госпоже, кад имају какву тајну на срцу. »Тајну? Ја моју тајну ником не казујем.« Верујем, госпоже, колико мање туђе тајне храните, толико дубље сопствене раните. Тог су мненија и месечне жене.
« »Још кад пођу у визиту.« »И кад се ауфпуцују, хи, хи хи! А какве су по снаги?« Угасито зелене, госпоже, управо овакове као што је виклер господичне Сирене. (Сирена сакрива очи.) »Тешко њима.
(Сирена сакрива очи.) »Тешко њима. знам да се ни пет у години не удају.« Зашто, госпоже? »Не кажете ли сами да су ружне?« Ружне? То ја нисам рекао. »Та да су плаветне.
« Зашто, госпоже? »Не кажете ли сами да су ружне?« Ружне? То ја нисам рекао. »Та да су плаветне.« Пак зато, госпоже, има врло лепи плаветни и зелени дама у месецу, тако лепи као што су код нас најбеље госпоје и девојке.