Црњански, Милош - Сеобе 2
која их је тог пролећа била стигла у Темишвару, несрећа Павлова, па затвор, саслушања, све то, а нарочито свађа са госпожом Кумријом – која се била сва изменила, откад је он спремао ту своју селидбу у Росију – били су дотукли Трифуна.
При вечери, у трпезарији, после тог свог разговора са госпожом Евдокијом, Исакович је био сасвим изгубљен, као после оног доживљаја, са њеном ћерком, на путу у Гран.
У игри, кажу, сви треба да будемо једнаки. Нема изузетака у игри! И капетан има да отима лопту! Он ће са госпожом Божич да игра! Исакович је био пренеражен и молио је да њега изоставе из игре.
Капетан је слика и прилика заводника жена. Он намерава да га, у Бечу, упозна са госпожом Монтенуово, али се прибојава да ће то бити и крај његове службе, код те велике госпоже, заштитнице Серба.
Иако није мислио да се у животу још једном жени, то што му се, са госпожом Божич, десило, потресло га је. Рече јој да би она требала, кад се кући врати, да се покупи и напусти Божича, и оде оцу.
Тако су и остали, нежењени, сирмијски хусари живели, кад су били удовци. Ово, међутим, што се, са госпожом Евдокијом, десило, потресло га је и осрамотило, а то, што му рече, на растанку – да је нека врста белог зеца – од тога
То му се чинило она капља жучи, од које се чаше жучи преливају. Заћутао је, пред госпожом Хумл, и није театар помињао. Ни ту своју куму у театру.
То вече је прошло, код Исаковича, весело. Чак је и са госпожом Хумл ђискао. Агагијанијан се био напио. Око поноћи, Павле се био повукао у своју собу, као у орман, да се испава, да
Најбоље би било, каже, да га упозна са том госпожом Божич! Да са њом приреде мали „фêте цхампêтре“! Павле није знао шта је то, али је слутио шта је то.
Нашавши се у небраном грожђу, са госпожом Евдокијом, није знао шта ће, нето само да понавља да та жена, са зеленим очима, не постоји.
Павле је тако, путујући, наставио да дрема, а у том дремежу да гледа дрвеће, које је гледао и кад је, са госпожом Евдокијом, путовао.
Огорчен, Исакович се стидео, што је попустио чулима, и похоти мушкој, и упустио се са том госпожом у љубав. Зарицао се да је неће више никад видети. Памтио је и шта му је Зимински рекао.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
237 Када се, међутим, главни јунак сасвим пробуди и изађе из кућерка на обали Дунава, где је провео последњу ноћ с госпожом Дафином, плави круг и звезда нестају из његовог погледа: „Иза обора, над стрмином, виде збиља непрегледне врбаке и
што се после прељубе, на измаку већ сутрашњег дана, сенке - ти комади таме - постепено сједињавају у мрак који се над госпожом Дафином склапа и загушује је: „Отежале главе, она тек сад примети да је у одаји скоро мрак”; „Мрачан, велики сандук