Црњански, Милош - Сеобе 2
Седео је као и сад, у диму, као у неком мрачном облаку. Каткад би се смешкао. Што је госпожу Кумру, љутило. Све до оног дана, кад су његови Махалчани хтели да изврну оберкригскомисара Гарчулу, Трифун, селидбу у
Ти хорови, кроз месечину, и багрење, доводили су госпожу Кумру до суза. Она би, лежећи на постељи, будна, слушала то, и шапутала: „Ала је то лепо!
Све је нешто са њим шапутао, брижно. А кад Трандафил није био код куће, Исакович је имао – вис‑à‑вис – госпожу Фемку. Она би се трудила, весело, да учествује у разговору.
Умрла је на порођају. Живот му је досадио. Павле је, после, ретерирајући, комплиментирао госпожу Фемку, и на лепом изгледу, и на скупоценим минђушама, које јој је Трандафил баш био купио.
колима, и почео да га представља, Исакович виде, на горњем седишту – на месту које се тада називало „посто буоно“ – госпожу, која је била много, много млађа од мужа. Могла је бити тридесет година. А била је права лепотица, црнка.
Павле је, од првог дана, био на страни жениној, не зато што је хтео да искористи свађу између супружника, да би госпожу добио, него зато што га је понашање Божичево, грубост мужевљева, вређала.
Имала је снагу, као у младих хусара, рвача. Павла је сећала на госпожу Кумру, Трифуна. Исакович се зарицао да се, са том женом, неће упуштати, на том путу, ни у какво љубакање, чак ни кад
Од труцкања и љуљања кола, међутим, госпожу Евдокију почела је била да боли глава, и она је, све чешће, мирисала лавендер.
сустиже госпожицу Теклу, брзо, стидљиво, јер се ето подетињио, па је узе под руку, као да води њену матер у шетњу, госпожу. Трогателно, покуша да то младо створење уразуми.
Кад би му се то и десило, Исакович је спуштао госпожу Евдокију, брзо, на земљу. Она би га, после тога, гледала, зачуђено.
Исакович, у чуду, уверавао је госпожу Евдокију да њена ћерка није учинила ни корак, који би био недостојан младе девојке, него јој је мило да се мало
Плаче у сну! А кад су саме, говори само о капетану. Исакович онда, ушепртљивши, поче да уверава госпожу Божич да је он човек частан, и да, при самој помисли да то девојче нешто осећа према њему, од стида, црвени.
Црњански, Милош - Сеобе 1
што уосталом и они треба, на самрти, да учине, јер је живот најлепши на небесима, и да ће, одмах сутра, имати да возе госпожу Дафину у Јазак, где има нека вода од које ће се сигурно излечити.
се око њега и пунећи му уста својим гривама док се давио; како су неке бубе и мрави појели руку слушкиње, која је госпожу Дафину обично чешљала, и како се, по кући, беху намножиле змије, што су се нарочито радо котиле под њеном постељом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Аранђел још мирно лежао у постељи, сандук баца на зид сенку „као лети хладовина дрвећа”; када тама почне да опкољава госпожу Дафину, он постаје „као неки високо затрпан гроб”; најзад, кад госпожа Дафина утоне у бунило, прво из сандука излазе
Преокрет је оштрији и јачи зато што је постављен на контрастну подлогу. И утолико снажније потреса, избезумљује госпожу Дафину: као мрак и светло, два се брата не могу у њој помирити.
Као варка. Тако је Аранђел Исакович госпожу Дафину почео да губи у тренутку кад ју је „достигао”. Као да ју је, као што ће се то касније изричито рећи, тек