Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Он седе на празан кревет, а поред девојке која је стајала — А шта ви не седнете, госпођице? Молим вас, изволите! — Молим, господине!
Опростим се с девојком: — Збогом, госпођице! Бог ће дати па ће све добро бити! У оваким приликама ја, као лаик, а наравно, судећи по здравој памети и познавајући
— А — рече она гласом који ме, бадава је, дирну, — а ви сте слаби? — Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни. — Г. Туманов ми је казао.
Она истрже руку и нагло искапи чашу. — Али, госпођице! Она ми изгледаше увређена. Не хте ништа више говорити. Ћутали смо обоје.
Опазила је да је гледам, није ни за један тренут дизала очију с рада. — Госпођице, овај је прст мој болесник (нега је била опарила кључалом водом.
Ово је згодна прилика да огледам њено „срце”, помислим се. — Госпођице, поклоните ми овај прст. Она је непрестано у њега гледала. На моје питање врћаше главом у знак да ми га не поклања.
Па ипак устах и пођох. — Лаку ноћ! Дајте ми бар руку. Не гледајући одговори лаку ноћ, али ми не даде руке. — Госпођице, то нисам заслужио. Е, па лаку ноћ! Дођох у своју собу. На знам откуд, па ипак осећах се увређен.
Би ми необично пријатно. Досад никад није у мом присуству говорила ма шта против ма кога члана наше куће. — Чујете, госпођице, хајд да закључимо уговор да се ниједно од нас не сме низашто љутити. — Ви се љутите, ја се никад и не љутим.
А какав ви хоћете? Опет је ћутала. Ја сам готово шапутао: — Кажите какав хоћете! Ништа не одговори. — Госпођице, значи да бисте ви ипак какав други поклон хтели од мене; ви нећете само моју духанкесу. Кажите, дакле!
Тресаше главом и затури косу за уши. Ми и нехотично чекасмо док они пређоше преко тротуара. Онда пођосмо даље. — Госпођице, овде је тако пуно света да се не може ићи. Хајд'моте, боље, у мање улице. Она ћутећи пође за мном у Јахнѕѕтраѕѕе.
Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је. Она се оклизну и посрну мало, ја је ухватих за мишицу: — Госпођице, молим вас, узмите ме под руку, овде је клизаво. — Хвала вам — рече она и не узе ме под руку.
Она уђе тромо. Под степеницама отресаше ноге на асури, и то чињаше некако тромо. Била је веома бледа. — Госпођице, вама је озбиљно рђаво? Она климну главом. — Па кажите ми шта вам је? — Не знам — рече она.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Клањам се, госпођице! Петар Петровић, учитељ овдашњи... то јест скородошавши, новопостављени. Господин ваш отац имао је доброту да ме
— А, баш напротив, госпођице: вазда сам жудео да се наслађавам једном таком сликом — рече мало збуњени путник, па се саже да омилује једно
— Како слободан?! Ваљда смо ми неки туђини, какве Швабе... — Клањам се. Љубим руку, милостива... љубим руку, госпођице, — рече г. Пера и мајку пољуби у руку а ћерци се учтиво поклони. — Службеница!
Господин Пера је одмах повадио нафоре из чисте танке џепне мараме, и дао једну гђи Сиди, а другу гђици Јули. — Госпођице — рекао јој је — ви’те како се старам за вашу душу. »Тјело Христово примите, источника бесмертнаго фкусите!
Пера. — Изредна, чрезвичајна чорба! — Е, то је Јуцина слава, она је данас била редуша... — А, госпођице, мора се признати... у тим годинама, па тако мајсторски зготовити! Могли би гастгеберај отворити! — извали г.
— А где је вама кафа, госпођице? — Ја не пијем! Тáта каже да узбуњује крв и не дâ спавати. — А пијете ли бар белу кафу? — Да. — А пунш? — Не.
— Ванредно, госпођице. — Ех, ви само шмајхлујете! — одговара Меланија. — Откад пре да вам се допадне тако?! Доћи из Карловаца, из онаки’
— Откад пре да вам се допадне тако?! Доћи из Карловаца, из онаки’ романтиш предела у ову равницу без околине! — Ах, госпођице, овако лепа околина (па показа на њих две), коме да се не допадне!? — Ју, господине, та то би још врло рано било!
— Ал’ ви сте свакојако. — Но, засад још не, ал’ може бити... временом... — вели Меланија. — Но, госпођице — вели Пера, који се мало вештачки ослободио попивши две наискап. — Нисам ни слутио да сте тако опаки.
Је ли, Јуло? — Па тако... мислим... Мислим, дакле, да се варошке госпођице не могу ни сравњавати са госпођицама на селу — вели Пера, коме се одрешио језик.
— Ништа, ништа; не трудите се, госпођице, ја ћу већ то сам рече Пера и узе књигу и стаде је разгледати. Беше то нека немачка књига, тридесет седми хефт Риналда
— Господин-Перо, какву кафу волете, слађу или обичну? — О, госпођице Меланија, из ваших руку свака је ствар преслатка. — Ух, — хукну госпођа Сида — та је л’још коме овако врућина?
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
И врло је паметно учинио Љуба што је то писмо писао, јер је већ прстен госпођице Анке са младим нотарошем прошао, и до две недеља Анка је удата. Овако је бар Љуба част своју спасао.
Африка
Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео од госпођице Н. Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ВУКИЦА: И сад ја да испаштам зато што она није постигла свој идеал! ИИ АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА: Добар дан! Добар дан, госпођице Вукице! ВУКИЦА: Добар дан! СПАСОЈЕ (Вукици): Остави нас за часак, имамо разговор поводом те наше бриге.
СПАСОЈЕ: Данас ће доћи, је ли? АНТА: Још пре подне. СПАСОЈЕ: Добро, па уврати. АНТА: Хоћу: збогом, госпођице Агнија! АГНИЈА: Збогом! АНТА (оде). В СПАСОЈЕ, АГНИЈА СПАСОЈЕ: Ама, шта ради то дете? Вукице!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
и фискултурник је почињао да бежи на другу страну улице при сусрету с њом, док је Караново препричавало чудне поступке госпођице Меланије. Ја сам је у писму молио да не обраћа пажњу на то.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Почиње се носити или средњовековно одело, душанке и лазарице, или сељачко одело. Не зове се више господине, госпођо, госпођице — но брате Србине, сестро Српкињо; место ви цео свет почиње говорити једно другом ти.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Кад снег шкрипи зубма белим, а да шта ћу ја да велим, у по ноћи превесељке, са нетренке теревенке? »Госпођице, добро вече!« Жеља моја цури рече: »На тој зими, леле мени, Тако лако одевени!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Четрдесет и осам и петсто грама, госпођице, хвала изволте и други пут, наздравље! Четрдесет и осам и петсто грама смешних идеја, вицева, секса, коже и костију и
“ Сапуњам тако руке, кад онај даса нешто као прошишта у мом правцу! — Молим? — Опростите, госпођице — рече — нешто бих вас приупитао ... Хоће ваљда ипак да провери да л' сања, шта ли? — Само изволите! — рекох.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Уђе деран што послужује у кафани: — Госпођице, вечера само што није готова а мале Ферере нигде нема. Нисте је видели? Госпођа Марија се уплашила.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АДВОКАТ (окреће му леђа, Даници): Потребни су ми, госпођице, извесни подаци које ми тражи старатељски судија. Ви ми их, вероватно, неби могли дати, али госпођа тетка...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се
ИВ — Прво ћемо код госпођице, рече ћата Богосав, који је дошао с кметом да му помогне саставити списак, како он рече, а у самој ствари: да мало
Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако...
Море, славан је живот, слатко је живети !...« — Па не хвалите се, госпођице, почетком у раду. Збиља, како иде ? Данас сте почели. — Љутила сам се много. Нисам још...
Ја сам човек осетљив, и тешко ми је кад ко, нарочито таква женскиња, о мени рђаво мисли. Госпођице, ја имам рођену сестру, која је у вашем положају... учитељица, као и ви...
Депозитар одмах запита Љубицу, гледајући је са интересовањем: — Зашто ви, госпођице, већ четири месеца не примате плату ? Потписали сте списак само за ово мало дана у августу и за септембар.
нисам ни долазила да потписујем спискове, али сам узимала на признанице. Ту су оне, мора бити... — Нема, госпођице, ниједне. Сваки је новчани издатак записан.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Клањам се! (Одлази.) ИВКОВИЋ: Довиђења, госпођице! ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу?
Зар не? (Гледа у сат.) Имам рочиште које не смем да напустим. Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице, вама поверавам интересе моје партије.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
се пјесме по народу различно пјевају тако се и приповијетке различно приповиједају: ја сам пепељугу имао написану и од госпођице Милице Стојадиновића и од Г. Чобића, али је овдје наштампана онако као што сам је ја у дјетињству слушао.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Сад сам ја његов амануензис и бринем се о њему’. - ,А, то је друга ствар’, рекох јој, ,из ваше ручице, милостива госпођице, прија господину професору јело боље но из моје ручерде’.
- ,Ви сте’, рекох јој, ,милостива госпођице, савршен лекар, бољи но иједан професор нашег медицинског факултета’. Њутн се слатко насмеја на моје речи, па ме
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И морате нам, најзад, прићи. Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг.
А кад сам видео да ништа не помаже, ја сам јој овако одговорио, дубоко убеђен, уосталом, да ћете ме похвалити. „Госпођице мис Тебе“, рекао сам увређено, „ви баш по сваку цену захтевате моје име?“ „Да“, одговори ми она, „то ми је потребно.
“ „Моје име?“ упита ме она с чуђењем. „Али ви ме свакако морате познавати. Ја сам Мис Тебе.“ „Мило ми је, госпођице“, рекох клањајући се дубоко и с поштовањем. „Али и ви мене, исто тако, морате познавати.
— О, ви сте врло, врло вредни, госпођице Тања! — Да, да. — И навикли сте већ, радите све? — Ну да, навикла да. — Добро говорите српски. — Морам, да!
— Кога имате овде у Београду, госпођице Тања? — Маму. — Вас две? — Да, да. — Ваш отац шта је био? — Ђенерал, гувернер.. — Ама ви мора да се мучите овде?
— Да вам нешто кажем, госпођице Тања. Ви немате баш никог овде? — О да, о не! — Знате ли шта? Ето ја сам ту. За све обратите се мени, молим вас.
Дакле треба шешир. Ви просто кажете: шешир. И тако даље, и тако даље. Јер видите, ви још мене не познајете, госпођице Тања. — Не, јесте, не. — Знам ја да ви мене не познајете. А ја се исто тако мучим као и ви; још горе, верујте.
— Како, но како се ви мучите? Ја не хтела да се ви мучите. — Дакле ево како, госпођице Тања. Пре свега немојте ме погрешно разумети. Не мучим се ја онако, рецимо материјално. Не, Боже сачувај. Него...
— Али ви имате вашу жену, да? — Имам ја жену. Јест, цела истина, имам ја жену. Али, како бих вам рекао, госпођице Тања? Моја жена мене не понимајет; ето, просто она мене не понимајет. — Тако? — Да. Али о томе други пут.
Тада се она саже да би обавила ћебе око мојих ногу, али ја је спречих: — Хвала госпођице! А она ми на то са пуно прекора рече: — Зашто, кад добро видим да Вам је опет зима?
— Узмите! Само узмите! Молим Вас, узмите! — Не, не, малу би’ пару могао, добра госпођице, ово не могу. А она, видећи га како се боји да прими, веома хитро спусти новчаник у његову торбу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Потурало се у јавност (но ко зна, можда је то био само маневар спретних демагога!) да неке госпођице, из вишег друштва у својим теревенкама сервирају гостима „Атханатик-цоцктаил-е”, па чак и то да скупоцјени лијек дају
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Највише ме изненадило то, што су америчке девојке, пријатељице госпођице Луканић, изврсно свирале словеначке мелодије. Помислих у себи, како би мало чешћи овакви састанци пословенчили сав
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И иза наредног стиха, толико карактеристичног за наглашени Драинчев еготизам, наслућујемо туђу сенку: „Госпођице, откуцајте једну моју вену на писаћој машини.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
? (Оде.) ЖИВКА (учитељици): Извините, госпођице, молим вас. Дођите ви сутра опет. УЧИТЕЉИЦА (буни се): Ах, немогуће је радити с тим човеком.
Петровић, Растко - АФРИКА
Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми показује књигу што је тек узео од госпођице Н. Сад бар знам ради кога долази она да слуша када се увече води разговор са Робертом. Уосталом, ружна је.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Чекам свога пријатеља. — Немамо потребе за њим... Нас двоје довољни смо једно другом. — Опростите, госпођице, ви сте свакако у заблуди. — Тада сам је погледао изблиза, у оно стакласто, непомично око.
Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се... Не допадам вам се — а из оног здравог ока потекоше сузе... — Госпођице, није реч о томе... — Како да није?... — викну и лупи ногом. А онда, као да се трже, обори поглед. — Знам... видим.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води
Крај његових ногу скупиће се звери: Медведи, мајмуни, мачке и пантери. Госпођице лепе и госпође младе Представљаће голе нимфе и најаде.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
„бој“ одељења за ручавање. Он нам саопштава да је време доручку. Дакле, моја лепа госпођице, смем ли се усудити да Вам понудим руку и поведем у трпезарију? Молим, овим коридором.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Пролазници застају, а госпођице то и хоће. Прозор врло низак и лети отворен. Виде се двоје младих леђа, на њима прекрштени амови од једнаких, свеже
Та три младића наша, три поета. Просто не знам како наше госпођице одолевају. Ја да сам госпођица — хвала Богу што нисам —ја бих често и образ погазио, и сваки дан бих другог момка
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
на пенџеру што ће Митар с љубом бесједити, Митар иде двору у тимаре, пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице, драга госпођице, ја бих теби нешто бесједио, али не знам је ли твоја воља!