Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у тас бацио два небушена цванцика, а кад му је уочи Св. Николе г.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Попа броји новац, а брк му се смеши; броји и прича о детету, како је красан, напредан хришћанин. А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са
« Купи, па и то пошље кући. Од тих ствари после госпоја попадија изабере што јој се допадне, а остало добије у »плату« каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све
Ако је веровати ономе што прича госпоја попадија Ћириница (а то је присна пријатељица госпоје Спиринице), а што је из њених рођених уста чуо и забележио сам
— Знам да ће пући од једа госпоја Сида кад само види како је добар мој квасац! Па кернштрудла лепо нарасла, па мекана к’о душа.
— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се
— Баш ћу вас нешто замолити, слатка госпоја Сидо, па ма се љутили на мене, — рекла би госпоја Перса, поп-Ћирина лепша половина, оној другој попадији, — све се канем да једаред дођем код вас на једно пола дана, па
Шта све не радим, па не ваља! Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг.
’оћу да вам кажем, слатка госпоја-Сидо, па ма знала да ћете се одмах сад ту наћи увређена,... »А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене!
»А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне... а и лепша је од мене, и дебља«...
а и лепша је од мене, и дебља«... — Ваљда путеркрофне, хтели сте рећи? — поправља је госпоја Сида мало љута због споменуте дебљине. — Та да, путеркрофне, уш’о ђаво у њих, боже ме прости!
« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне. А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо,
А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо, тако вам је то у овом свету. Свакога је обдарио бог са по каквим даром; није ни у путеркрофнама сва срећа.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
(Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.) ЈАЊА (узме и сам столицу и тако седне да је заклонио Јуцу од нотароша).
Ајде у кујна гледај твој ручак! МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас. Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво. ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична?
Зашто да правим срамота на моја кућа? МИШИЋ: Кир Јања, ја мислим да ви о мени нећете сумњати. Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и једну кђер. ЈАЊА: Катица је дете.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЗЕЛЕНИЋКА (смеши се): Јоште није, него само букти; но његов дим осећају Маџари чак у Буда-Пешти. ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна! Овај изражај заслужује да дође у новине. ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу?
(То исто учини.) ЖУТИЛОВ (тако исто): С овим се одричем сваке маџарштине! ШЕРБУЛИЋ: Јесте ли задовољни, госпоја Зеленићке? ЛЕПРШИЋ: Не, него да се за спомен спале. ЗЕЛЕНИЋКА: Мој нећак јошт најбоље осећа жар родољубије.
Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје. ШЕРБУЛИЋ: Ево и госпоја Нанчика има зелену. ЗЕЛЕНИЋКА: Ја се надам од њеног родољубија да ће је одма поцепати. НАНЧИКА: Мени ова лепо стоји.
ЛЕПРШИЋ: Шта је вама, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је? Та мрска кокарда сме ли дичити прса Србина правог? ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је? Та мрска кокарда сме ли дичити прса Србина правог? ЛЕПРШИЋ: Ово је због народности, госпоја ујна. ЗЕЛЕНИЋКА: Ух, ух! Народност и маџарска кокарда! Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест!
Мене ће поразити капља, то јест шлог. Ја морам пасти у несвест! ЛЕПРШИЋ (одгрне хаљину и покаже српску кокарду): Госпоја ујна, гледајте шта је ово. ЗЕЛЕНИЋКА: Кокарда српска! Како се може Србин и Маџар сложити? То је нечувено.
10. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор? Шта се чини то? ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна? ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају? ЖУТИЛОВ: То је нама познато.
(Пружи јој писмо.) СМРДИЋ: Шта је то? ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије. Госпоја Зеленићка или, по српски, Плавићка имала је одавно познанства с једним Маџаром, Нађфалудијем, кога сви познајете.
ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо! ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, зар тако треба? ЖУТИЛОВ: Цударшаг! Пак јошт има мени да пребацује!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Са једна кафа! — вели Шваба. — Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи са твојом Швабицом, госпоја Катиком, па кад добро научиш, а ти онда дођи, па се нећеш брукати! — О, ја блатим, блатим...
Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да свугде забоде свој нос.
»Сад ћу те ошурити!« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!
Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету размишљао: како је то славно бити Србин.
некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од »сверазоравајућег зуба времена«.
— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика. — Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик. — Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке... — Хладне руке...
Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на
Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено! — викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове
— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја. — Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај!
Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник... — О молим, молим, прико!
Устаде понова, диже чашу и накашља се мало. — Чујмо! — рече полаженик. — Чујмо! — прихвати госпоја Каја. А домаћин устаде и отпоче здравицу.
деде, Кајо, твога »јегера« у образ. Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја лугаруша па да је види бог: увијек пуна боца уз кревет, а у орману начет пршут.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Персида! ПОЗОРИЈЕ 2. ПЕРСИДА (дотрчи), ПРЕЂАШЊА ПЕРСИДА: Шта заповедате, милостива госпоја? СУЛТАНА: Девојко, ти ћеш мени живот прекратити. Колико сам те пута викала?
Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З. СТЕВАН, ПРЕЂАШНЕ СТЕВАН: Милостива госпоја... СУЛТАНА (мрдне главом): Сваки ђаво мора да ми се попне на врат.
Но, сад нек ми сам Бог буде у помоћи. ПЕЛА: Шта ћеш, Персо? ПЕРСИДА: Милостива госпоја, само ми сад опростите. ПЕЛА: Зашто, шта си скривила? ПЕРСИДА: (Како ме заварује, само да ме добро шчепа).
ПЕЛА: Шта је теби, девојко? ПЕРСИДА: Ах! Сами сте се морали трудити обући се; али ја молим, милостива госпоја, ви сте могли звонити. ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје.
Персо, би ли се ја могла данас мало на каруца извести? ПЕРСИДА: О, милостива госпоја, коњи су у преправности. Заповедате пре подне или после подне? ПЕЛА: Ја би хотела саде.
Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико. Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само
Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ. Је л’ вам устала госпоја? ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине! ТРИФИЋ: Шта, опет си добила бој? ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине!
ТРИФИЋ (горко): Верујем. СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо. ТРИФИЋ: Је л’ то истина што ви говорите?
ТРИФИЋ: Зашто ви мени нисте јавили кад је полазила? СТЕВАН: Ја сам хотео, али милостива ми госпоја каже: нека, драги Стево, може бити да је милостиви господин у послу, њега не треба узнемиривати.
СУЛТАНА: Их! — Триста те врага однело, јошт ме ти ниси тукао. (Полети му у очи.) СРЕТА (опет је опали): Милостива госпоја Трифичка, ја молим изволите погледати на вашега Срету. СУЛТАНА (гледи га): Скоте, шта ћеш ти са мном?
(Намести столицу.) Нигда нисам у мом животу ни видла. Сад како знам у руку да узмем? СРЕТА: А гле, ти си милостива госпоја, ја сам и заборавио. Чекај да те научим. Видиш ову четку? Узми је у руку. (Султана узме.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
такођер удовица. АЛЕКСА: Дакле кћи! Ја сам всјачески држао да му је супруга. ЈЕЛИЦА: То је врло добра госпоја. АЛЕКСА: Дивне лепоте. ЈЕЛИЦА: А, лепа баш тако није, јер су је богиње поквариле. АЛЕКСА: Да!
АЛЕКСА: Да! То је једна шкода; иначе се у свему може нарећи једна изрјадна госпоја. ЈЕЛИЦА: Ја би се усудила с једним писмом вас бешверовати за мој гујтар.
При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати. Да сте само један дан били у Бечу! МАРКО: А милује ли он тебе?
Из очију му вири баронство. Моја драга, нећете постићи оно што сте наумили; на мене је једну пала та срећа да будем госпоја од Голић. МАРИЈА: Ја вам честитам такву срећу; него се бојим да Голић не оголи и вас као мене.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
па се тако и замислила... стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља. — Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору? — Не сме...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
познанства и разговора са једним, на пример, господином из Београда, па прима све и оћути; али кад га стану дирати за госпоја-Гизелу, како јој је купио либаде, шамију и штифлетне, — ех, онда престаје све!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Веска Весић из Горњега Осоја Поста права београдска госпоја, И како то госпојама пристаје, На пијацу сваког дана ишла је.
Веска Весић, госпоја београдска, Самој себи честита и поласка: „Ево меда, без цвећа, без полена, Муви до грла, а мени до колена!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ха-ха-ха! Стани болан да попијемо по једну кафу заједно. Та браћа смо, болан!... Јесмо, крижа ми, браћа, госпоја. Ово је слуга вратарски...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
слепим а... а... а... ратницима. Она приђе слепом. — Кад си рањен, јуначе? — Он је контузован, госпоја. — На Мачковом... к... к... к... — Кога имаш? — Троје деце, госпоја, а... а... а двоје мушко и а... а...
— Кад си рањен, јуначе? — Он је контузован, госпоја. — На Мачковом... к... к... к... — Кога имаш? — Троје деце, госпоја, а... а... а двоје мушко и а... а... двоје женско.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
САРА: Хипш! хипш! Ово нема јошт ниједна код нас, шармант! Нек се зна која је госпоја од Мирич. ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу.
мајс... госпођа, оћу да рекнем. ФЕМА: Тако сваки магарац ради да га виче милостива госпоја по три сата. ЈОВАН: Е, шта могу ја зато, кад сам имао посла.
Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта. (Даде јој три цванцика.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име. АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.
) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име. АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.
АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА: Коми фо! (Ода поносито.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (чешећи се): Само запиши, Анчицкен, пак ћеш ми
АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА: Коми фо! (Ода поносито.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (чешећи се): Само запиши, Анчицкен, пак ћеш ми послати конту.
Ти знаш, велике мадаме о новој години тринкелт дају. Анчицкен! АНЧА: Чујем, милостива госпоја. ФЕМА: Ох, ох! (Опет ода успијајући.) Анчицкен, само запиши.
— Но ја ћу мени билету начинити, је ли, Анчицкен, свака ноблес носи своју билету. АНЧА: Јест, милостива госпоја. ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата?
Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата? АНЧА: Преко руке, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА: То је мој густ.
Шта ти се чини, Анчицкен? АНЧА: Врло лепо, милостива госпоја. (Забележи.) Јошт вам један сат треба. ФЕМА: О, имам, Анчицема, остало мије од покојног два сата. (Извади.
(Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се онај позлати, је ли, Анчицема? АНЧА: Јесте, милостива госпоја. (Забележи.) ФЕМА (ода поносито по соби, све иа огледало гледајући): Анчицкен, шта ми јошт може фалити?
ПОЗОРИЈЕ З. (Соба код Феме) САРА и РУЖИЧИЋ ступе САРА: Ова је кућа госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара. Што она части, не части ниједна. Особито је за нобилитетом погинула.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1846. Никола Боројевић ПОКЛАДНИЦА Госпоја Персида Носи штехер леп, Краткога је вида Кад огледа џеп; У цркву оклева И на пети звон, У глави јој сева Да је
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Судац: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?! Давид: Здраво смо, 'вала Богу! Како си ти, како је госпоја? Је л' она здраво? Судац: Да теби не фали што? Јеси ли ти потпуно здрав?
Давид: Чекај, чоче, да се кô људи најприје упитамо за здравље, па онда... Здраво, мирно, господине? Како си? Како је госпоја? Је л' она здраво сванула? Доктор: Но, како име, како се буде звала?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Ја не знам, госпоја зна. — Госпа Нола излети сад у ходник, прекрсти се, па још једаред, и одлучи да Паулу усвоји. — То је та швапска
некуда тамо где сам се ја родила и одрасла. — Јоса диже руку и узима бич. — Могу ја, госпоја, да ошинем, да шта ми је бич него за то... али други пут овдека нема...
Хе-е, мир! Ђаволска кобила... види издалека зелена кола Протићева, и зна, бештија, ко је тамо упрегнут... 'Оћемо ли, госпоја, поред гробља, или ћемо на шикару? — Ето видиш да има више путева. — Госпа Нола уздахну.
А салашари показују како је госпоја оседела и остарела. „Пази, каква је, к'о да је гром опалио.” — „Издржаће све, сила је то.
до крајцаре, а да је кад штогођ узела за своју конту, да је кас' ти, отишла негде на луфт, или се барем обукла к'о госпоја. Ни пар штифлетни нема, ни крст око врата, ни златан сат и ланац.
Па ми се бајаги жали: „Тичурија којекаква, госпоја, Бог зна откуд навади се па наше рођене тичице само плаше...” А те тичице све у гробаревој торби...
Да ти причам. Пролазим ти ја јуче поред баба Фрелиховицине „мушке конфекције”, кад, у дућану цвет госпоја, и оних с кукастим носом, и нашег света. На моје изненађење, и фрау Роза у визити.
а успут је ошинула репом неке матуре и матуранте из година прошлих, али кад су били на матурама синови неких присутних госпоја... Чекај, чекај, после је и нас мало деградирала.
— Он, напрасито јагње, а она, љута птичица, па се сложили, дивота! — Слушкиње су говориле да је госпоја — „Нема шта, добра жена”. Момци из радње су са задовољством трчали „горе” да нечим услуже принципалку.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Она почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиривати, госпоја Предићка, ја знам шта ви оћете, и одобравам, али шта можете зактевати од једне паорке?
Најпосле се госпоја Судбина, која је ту на Олимпу спавала, пробуди, провири у неглиже кроз пенџер и видећи очајаније ове бедне страдалнице:
— — Ми, дакле, нашој Чимпеприч честитамо и радујемо се да је и она постала млада госпоја. »Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада
— — Ми, дакле, нашој Чимпеприч честитамо и радујемо се да је и она постала млада госпоја. »Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него?
»Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него? Стара госпоја?
»Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него? Стара госпоја?
« — Него? Стара госпоја? »Та не то, ја друго овде разумем; ја мислим што се карактера тиче, мој је супруг само нотарош, пак би видила ко ме не
Обадве ове титуле имају толико рђави колико добри страна. Јер се врло и лако и често може догодити да је милостива госпоја такова која ником не само нигда у животу свом ништа није уделила, но која се јошт радује несрећи ближњега; може се
— што млоги на овом белом свету, како мушки, тако и женске, жели титулу од имати, на пример, господин од Поповић, или госпоја од Прелић, то она овако толковаше: што такови сами признају да нису ништа заслужили, но све што имају од првог, који
« — »О, не старајте се, лепа госпоја удовице, ја ћу вас, ако је само ваша воља, сердечније тући него ваш покојни Пера.« — Опет просиоци.
праедіцатум) — придевска одредба уз појам (млада, милостива госпоја); али у старој употреби и: титула уз име (от Предић) ПРЕДСЛОВИЈЕ — предговор ПРЕДСТАВИТИ СЕБИ — намислити, ставити