Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Столица зацвиле под тежином његовог, као туч набијеног тела. —Ако госпојца дозвољава? — наклони се и дохвати једну од две боце пива које су га чекале. Куцнуо је флашом о флашу.
Куцнуо је флашом о флашу. Нина одложи нож и виљушку и обриса усне крајичком папирнате салвете. —Госпојца не пије пиво? —Не, хвала... — рече с уздахом.
Могла би још да одговара за лажну оптужбу. — Хоће ли госпојца, можда, неко финије пиће? — Не, хвала. Не пијем. — Чоколад-ликер? — Хвала. — Аеро-коњак? Пелинковац?
— Не, хвала. Не пијем. — Чоколад-ликер? — Хвала. — Аеро-коњак? Пелинковац? Или госпојца из Београда пије само виски? Одакле је оно госпојца? — Из Београда. — Није Београд мали!
— Чоколад-ликер? — Хвала. — Аеро-коњак? Пелинковац? Или госпојца из Београда пије само виски? Одакле је оно госпојца? — Из Београда. — Није Београд мали! Знам ја: тамо сам служио војску, на Бањици... Одакле из Београда? — Са Чубуре.
Одакле из Београда? — Са Чубуре. — Чубуре-Бубуре! — рече. — То не постоји у Београду! Мене госпојца неће зезати. Служио сам војску на Бањици, а Чубуре-Бубуре нисам видео!
— стегну јој човек зглоб. — Нисам платила... — промуца Нина, очекујући помоћ бар од ћопавог келнера. — Госпојца оће да плати! — дрекну момак и келнер се истог часа створи иза његових леђа.