Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Милош у албанском снегу, док га прти друг, који костур посто је пре смрти. Гојко у мору што се брзо склапа пуно нафте и војничких капа. ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Уредник Гојко Јањушевић је отпуштен с посла, док је другом уреднику и рецензенту Милану Пражићу одузет посланички мандат у Савезној
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
За живота изишле су му две свеске Песама, прва, са лирским песмама у Бечу 1847, друга, у којој су две епске песме Гојко и Хајдуков гроб, такође у Бечу, 1851.
Од њега је остало неколико романтичних епских песама: Гојко (1848), Освета, Стојан, Утопљеница, Урош, Хајдуков гроб (1849); собом у гроб Радичевић је понео неостварену намеру да
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
49 ЈАДИ ИЗНЕНАДА 51 КЛЕТВА 54 ? 55 ЂАЧКИ РАСТАНАК 70 ПУТ 101 НАТПИСИ 145 ИИ 147 ГОЈКО 150 ХАЈДУКОВ ГРОБ 198 ПЕСМЕ ОБЈАВЉЕНЕ ИЗВАН ЗБИРКИ 219 ЈУРИШ, СРБЕ!
март) ИИ ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА ИИ У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1851 Кнезу Михаилу М. Обреновићу ГОЈКО Гусле моје, овамоте мало, Амо и ти, танано гудало, Да превучем, да мало загудим, Да ми срцу одлане у грудим', Та
Та соко је кâ му отац био, Што му красно име оставио, Баш кâ таком приликује тићу — Њега зову Гојко Змајевићу. Јутрос рано пре румене зоре Гојко беле оставио дворе.
Јутрос рано пре румене зоре Гојко беле оставио дворе. До оружа и срдашца свога Он не крену друга ниједнога. Да лов лови, у горицу зађе, Јутро прође,
Још он спава, за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак.
“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао?
Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије. И у дворе Гојко улегао, А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је онда вако започео:
“ На то Гојко брзо реч прихвати: „Право ћу ти све ја казивати. Оца свога једва сам познао, За детињства мога он је пао, Са
Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!“ веће га ободе, Већ кâ муња пут горице оде, Већ замаче
Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.
на крајину макâ, Па он чува стражу од Турака, И давно је како тамо крену, Њему Раде иде на измену, Радивоја побро Гојко прати, Па га моли и овако брати: „Хајде, брате, хајде, Радивоје, Да ти злато ја покажем своје.
збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће унапред се прима, Кâ од њега да би умакао — Спази Гојко, и беже му жао, Сети с' Цвете, па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Што је теби, брате Радивоје Откад злато
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Богами се ја препао да ни тебе више нема. — Како ме неће бити? — Па побјегао и наш митраљезац, Гојко. — Е, мој кумићу, друго сам ја а друго митраљезац — набурено дочека гарави кум.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
погледе у страну и, ни сам не зна како, приђе лепој младој девојци, скиде шешир и не гледећи је промрмља врло брзо: — Гојко Савић, учитељ. — А... отеже и збуни се изненађена девојка. Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена...
Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он
Ћата прихвати, разви и прочита гласно објаву, којом се Гојко Савић, привремени учитељ и управитељ школе орловичке, упућује на своју дужност. Опет се продужи разговор.
Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи.
Пређашњи је учитељ, рече му она, примао накнаду у десет динара месечно за стан и башту. Гојко оде те разгледа свој нови стан, па се врати са одлучним захтевом: да се њему одреди накнада у десет, а учитељици
А Гојко посматраше како се чича Стојан превија око његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њег
Даће ваљад’ и сад тако... — Ево ти грош, па купи и спреми. Чича изиђе весео, а Гојко се спусти и леже на своју нову постељу... »И овде оно исто! Иста запрега, исти посао, па исти и људи...
Дуго је времена прошло тако. Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она.
Дај да се ради!... Улазећи у школско двориште, Љубица опази како се Гојко нешто устумарао пред својом кућицом. Она помисли да се то и он жури за послом.
Она помисли да се то и он жури за послом. Међутим Гојко је досад спокојно шетао по трави, и тек кад је ну спазио, почео је немирно тумарати, као да је у неком послу.
— Добро јутро желим. Тхе... кад није боље... — Види се да ми нисмо за село: треба са њима бити друкчији. Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед.
— Нисте ваљад’ испит положили, те сте још привремени? Гојко поцрвене и најволео би да могаше тог часа у земљу пропасти.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке враћа. 68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
разговетнији и јасно се зачу некаква прозивка све познатих српских имена као што су Милун Јокић, Милован Кривокапић, Гојко Гиздавић и друга. Онда ова прозвата имена стадоше редом одговарати и то нека за, а нека против и св.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Приређивач Гојко Тешић постарао се да она буду потпуна колико год је то могуће у овоме часу. Увид у све, у периодици разасуте,
Непосредан повод дају нам сабрана дела која је приредио Гојко Тешић. До лета идуће године, према плану, изаћи ће о Драинцу зборник радова, као четврта књига у великој серији
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
И овој је истина, лепото девојко! Но кад би ти знала какав ти је Гојко, Како ти је младостан младожења стари, Како љубов кипи и сердашце жари, Вала би ми рекла: — ,Опрости ми, старче!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
). Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Последњи је непознат историји. Вукашин, који је око 1350. био жупан у Прилепу, прогласио се за краља изгледа 1365.
На тај начин пореде се многе личности: жура Вукашин и јуначина Момчило у Женидби краља Вукашина, честити и безазлени Гојко и његова лукава браћа у Зидању Скадра, слуга Лазар и господа Југовићи у Женидби кнеза Лазара, Урош који ћутећи чека
три брата, три Мрљавчевића: једно бјеше Вукашине краље, друго бјеше Угљеша војвода, треће бјеше Мрљавчевић Гојко; град градили Скадар на Бојани, град градили три године дана, три године са триста мајстора; не могоше темељ
Млади Гојко вјеру не погази, и он својој љуби не доказа. Кад ујутро јутро освануло, поранише три Мрљавчевића, отидоше на град
Нема шта ће Гојковица млада, већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, угледа је Мрљавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од
“ Ал' говори Мрљавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим, прегорет не могу“.
Краљ Вукашин вели: „На мене је!“ Деспот Углеш': „Није, нег' на мене!“ Војвод' Гојко: „Није, нег' на мене!“ Ћути нејак царевић Урошу, ћути д'јете, ништа не бесједи, јер не смије од три
Трећу пише војевода Гојко, и он шиље огњена чауша; а четврту царевић Урошу, пише књигу и шиље чауша. Сва четири ситне књиге пишу и пошиљу огњене
“ Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Кад га виђе војевода Гојко, таде Гојко ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство.
“ Шути Марко, ништа не бесједи, на шатора не окреће главу. Кад га виђе војевода Гојко, таде Гојко ријеч говорио: „Благо мене, ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство.
Мало л' ти је, — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? А ти стриче, војевода Гојко, мало л' ти је војводства твојега? Мало л' ти је, — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство?
Макош' војску три Мрњавчевића: бан Угљеша и војвода Гојко и са њима Вукашине краље: у свакога триест иљад' војске, па се бише и секоше с Турци, осам паша бише и убише; деветога