Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља! Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину, гробље и пут, па за Раденкову
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
а вилице се тресаху од страха. — Па... сад?... Шта ћемо?... — Оди да видиш... Писар је доведе до врата Гојкове учионице и показа парчета хартије. — Ено, ту је и тужба и акт министров... Све у парчета!.. — Шта си радио?!
Он се убриса широким рукавом од кошуље, па брзо дохвати воштаницу, прекрсти се побожно, упали је и стави на Гојкове груди...
Само се вилице понекад затресу и опет се окамене... А Гојкове очи гледају... гледају преко уздрхтала пламичка воштанице и чини јој се да говоре. Јест, ено... види се јасно...