Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Како га нисам опазио !«... При крају причања отворише се позната врата, уђе депозитар и зађе некуд иза Гојкових леђа. Зачу се отуд најпре шапутање, па онда јаснији одговор, који је могао и Гојко чути.
Љубица не скида очију са госта, а и он се, у разговору, почешће осврће на њу. То је човек Гојкових година, развијен, крупан и веома отресита држања; лице му доста развијено, обријано ; брчићи танки, жућкасти, скоро
Опрости, и нек ти је просто све од мене... и овога и онога света... Љубица, како стајаше испод Гојкових ногу, одједном опази да му се очи крећу и заустављају се на њој...
— Ах, па ја га знам ! То је од оних првих Гојкових четвртака... Или није?... Не знам, ништа не знам... А шта сам оно мислила ?... Чекај !... Није то... није то...