Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Весело им око и оруже — Куд су нагли, љубазиви друже? Ето језде и зборе о Гојку — Да л' ће са њим по Цвету девојку, Спремили се, па од пусте жеље Похитали њему на весеље?
“ то само изусти, Па коњица у коб Гојку пусти. Дочека га Гојко — удрише се — Пода њима земља се затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше
без турскога јада, А саде им тако шака паде, Унапред се већ срећице сладе, Свима игра срце у недрима — Ал' је Гојку око срца зима. Ено Турак' — ох ти његов јаде! — Међ њима је зацело и Раде, Носи Цвету, Бог јој помогао!
Ено Турак' — ох ти његов јаде! — Међ њима је зацело и Раде, Носи Цвету, Бог јој помогао! Ма је Гојку кам на срце пао.
“ И удари на србињске чете, Па у часак љуто и помете. Ао Боже, ао моја мајко, Што то Гојку повикао Рајко? Викну Рајко: „Што ли ћемо јако?“ Назад Гојко: „Ништа, већ овако!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тада учитељица, која је дошла пре три дана и упознала се са главним околностима, саопшти Гојку да ни он нема стана, него ће морати становати у једном собичку, што је подигнут у дворишту школском.
Љубица приђе к столу и наже се Гојку: — Ја изиђох мало међу децу, а ви гледајте ту: ако наиђе какво кретенасто, немојте га уписивати, шапну му она. — Ето.
Она ће и за чичу извући још пô рубље. Хоће, братићу, славе ми!... — Хајдемо да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку. Још ми глава ври од данашњих догађаја.
— Хајдемо да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку. Још ми глава ври од данашњих догађаја. Гојку се разведри лице; са највећим задовољством узе он један лесковак, што стајаше прислоњен уз дувар, јер се уверио да га
Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ?
— Је л’ ти ово комшијска чаша ? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха. — Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша...
Нема никакве бојазни !... Дај да се живи !...« А Велимир се нагнуо Гојку па му шапће: — Камо ти нове, лепе хаљине, несрећниче!... Што се брукаш у тим дроњцима!
Дотерај се мало, подшишај се, поткреши ту брадурину... Отвори очи, ако хоћеш да поиграмо уз месојеђе. Гојку засветлеше очи.
Шта ћу, не могу друкчије !« И она склони своју дечицу за школу, рече им да се ту играју, па се онда полако приближи Гојку. Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама.
Ћата се стаде врпољити и чудити шта је то погрешио, а писар се окрете Гојку: — Извол’те, господин учитељу, у друштво! — Захваљујем, морам на посао. Децо, у школу!
И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе. Предавао је врло лепо, лако и живо; и Гојку се засветлеше очи. У раду проведоше још цео час.
Све ће проћи, свега ће нестати, а Морава ће се још поносито и величанствено носити преко равна српска поља... Гојку кану суза из очију, али он не смеде подићи руку да се убрише.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
циклус спадају, пре свега, песме о Немањићима (Немањи, Сави, душану, Урошу) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и Гојку). Стефан Немања прогласио се за великог жупана око 1170.