Употреба речи града у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Почне сиромах сељанин заклињаши грађанина да га изведе из града, говорећи му: „Хвала ти, брате, и аратос на господству с толиким немиром!

Зао и пакостан оном је најгори ком је најближи; напоље такога из града и села, да људе не трује! Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само

Ласта, дакле, у једно пролеће изиђе из града, дође у један луг за нагледати сестрицу своју, и рече јој: „Престани већ тужећи и сјетујући за Итом, сином твојим, и

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и на поља око Града! 7. Видиш ли како, на измаку зиме, она сива обала Дунава на једном месту почиње да се зелени?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

ћесарову чекали; но војска не дође, али заиста били су се навезли у Земуну, но не извезу се на Су-капију него поред града низ Дунав оду и изиђу на Борчу, изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици

Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!” Сутра рано стари везир изађе из града, а нови Хаџи-Мустафа-паша, бивши бина-емин, седне у сараје, а тугови му после од цара дођу.

А Хаџи-Муста-паша тукао је из града топонима”.) Тако после неког времена пође оздо Хаџи-Муста-пашин син с војском, а тако исто и мој отац крене војску с

једнако смо говорили да они не трпе муасере (опсаде) за хатер Фочића Мус-аге и његови̓ субаша, но нека и̓ протерају из града, пак ми са њима да будемо у љубави као што смо и били, иначе и они ће сви погорети.

бити да ће се побити: „Зато дајте два Турчина од вас, да иду и да кажу да смо се ми помирили и да је Мус-ага изишао из града, но нека се војска босанска врати, да се више кавге не замеће”.

Сутра рано одемо на Кленак, и Мус-ага пређе из града, са своји̓ близу 300 момака, те га граничари отпратише низа Саву до Земуна, пак у Београд (и ово ће бити око 20.

И тако уговоре да се Турци напоље из града не мичу, јер ће од наше војске побијени бити, но да чекају судбину Београда.

И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова Града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене

те смо им главе поодсецали; чули сте и добро знате да су шабачки Турци, не могавши трпити од нас бојеве, лане из града истерали Мус-агу Фочића са његови̓ триста момака јаничара; пак су сада с нама у миру и љубави, као што смо и пређе

боју око свега Ужица поправе метеризе, тако и Турци око своји̓ кућа бусије по̓ватају, и бране се из пушака и са града топовима.

(Кажу да је било кућа 5000 турски̓.) Само се види што није могло у град стати јербо је град мален: — преонуло око града женско и мушко као рој за грану. Чујеш само јаук жена була и писку деце. Зауставимо војску.

Зар ти је мало што сте донели угарак и наше куће попалисте, но јоште хоћете да и робље Србима у руке дате? Напоље из града, пак делите мегдан са Србима!” — Фочићу се немадне куда, заповеди те хата изведу, гола.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Како је нестало гусеница, врана и чавака што затиру воће и усеве. Како сад нема ни пламењаче, ни поплаве, ни града, ни суше. Како је на све стране »благодет и изобилије у вину, житу и овошчију...

Ето, боме, града!... Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанке,

— Што се тиче на прилику — мало до винограда — одговори поп, а измиче. — Море, бежи амо — ето града! — викну учитељ јаче за њим и чудно му би што не сврати, кад то није његов обичај; али поп замаче навише.

« — О, мој Жико — рећи ће учитељ вративши се у собу — ала јуче би жестока града! — Срећа је, учо, то беше на облак. Није много штете починио. — Винограде је, мислим, окачио добро?

а не попу, да се деца нису играла никаким другим »утварама« осем поповом капом, коју је он у винограду, бежећи од града, заборавио, те је бујица снела у поток а деца нашла — што потврђује и сам Живадин и Митар, који је попа гологлава

Даље, видеше да учитељ није исмевао чинодејства попова, осем што се смејао његовој молитви од града, а томе су се смејали сви по селу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— викну он. — Ја сам, Стојане. — Одакле ти?! — Из града. — Ти га познајеш? — упита Кара-Ђорђе Чупића. — Бог с тобом! Зна га сва Мачва!... Он је многу каду ојадио!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И крупне зенице које помно уче, Не виде вечери ни пурпурну зору, Ни кад три војводе донесоше кључе Града Христопоља на Беломе мору.

Она ће понети његово име кроз просторе неба као што би га његово дете носило кроз улице града. Сваке године у исте ноћи чекао је он да се пролије светлост тог непознатог поноћног сунца, које је слутио, и у које

СРЕЋА Широким путем који те вечери из града вођаше у поље, ишла је шарена гомила пратећи једног човека којега крвници треба да обесе.

Кад је у улици тог града срела једног странца, познаде у њему свог првог љубавника из негдашњег свог краљевства. Он је још носио на свом палцу

СВЕТАЦ Ноћним путем, белим и прашљивим, враћао се светац из града у планину где је била његова колеба. С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа цео дан док је светац

Јурио је да јави свом граду да иде непријатељ да га запали. На једном вечерњем раскршћу, недалеко од града, задржала је уморног путника једна млада жена и дала му воде да се напије.

Она је добро чула када затутња негде земља преко које је претрчала непријатељска коњица у правцу града. И чекала је жена равнодушно да се појави пожар њиховог града и осветли шуму, да би пробудила свог драгог и показала

И чекала је жена равнодушно да се појави пожар њиховог града и осветли шуму, да би пробудила свог драгог и показала му на грудима своје гривне које није у мраку видео, и своје очи

У тврђави доста издајник и један, Довољан и кључић од најтврђег града! Сам Архангел сруши бедем непобедан С ког застава части прва је што пада. („Американски Србобран“, 14.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

еле, к’о што видиш, ост’о сам читава три дана преко термина. То је оно што кажу: У град кад ’оћеш, а из града кад те пусте! Пази, Ержа, полако... порцулан је, полупаће се! Целог сам пута им’о с њим главобољу.

Африка

Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну. Остатак града и обала удесно сасвим без карактера. Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви.

Нигде прозора, нигде крова, нигде дрвета; саме пусте терасе од црвеног блата. Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству,

доста је да се приближимо па да се сви ти влажни младићи разбегну. Сва утрина до града је златно–жута са црвеним флекама.

Сва утрина до града је златно–жута са црвеним флекама. Оно неколико тамно–зелених дрвета, пре града, пред свим широким жутим и црвеним пејзажом, завршавају ону хармонију страхоте, древности и пустоши, која је

Црњански, Милош - Сеобе 2

Те звезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватру топова и биле су чувене по томе. Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за

Можете ли да их замислите, кад буду орали, на оним пољанама, иза барутана? А одатле, до града, мислим да ископам канале. Мислим да продужим Бегеј до Јозефштата.

Видевши се на сигурном месту, у капији тврдог и великог града, Гарсулију се учини да је цео свет био сведок његовог кукавног бекства и зато му, од беса, припаде мука.

у аустријске земље – и у Европу – гледала још само са једног прозора, откуда се у даљину види, са тврђаве београдског града, Калемегдана.

Теодосије - ЖИТИЈА

и дође са многим силама, као негда Синахерим на Божји град, до на крај земље православљем славног богочуваног великог града Солуна, на отачаство светога великомученика и страстоносца Димитрија, у коме и часне његове мошти мироточиве леже.

код Бога, пропаде са својом празноумном замисли, јер не просу тулац стрела нити мач извуче, већ када је дошао до града, Божјим судом од невидљиве ране у срцу умре и напрасно сконча. И тако Бог молитвама светога заштити град неповређен.

благонарочити празник божаствени, руком пречаснога и свеосвећенога васељенскога патријарха, архиепископа Константинова града, Новога Рима, Германа, освећен је свети архиепископ све српске земље, а напред је стојао цар са свима вишима и нижима,

одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: „Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константинова Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога

А дошавши у велики град Солун, и поклонивши се светом великомученику и страстотрпцу Димитрију, давши митрополиту града целовање у Господу, настани се у манастиру Филокали.

А сам се бринуо за довршење цркве, јер беше довео са собом из Константинова Града мраморнике и живописце. Када је ускоро била свршена велика црква у Жичи са свима одговарајућим лепотама, заповеди

А свети са великим весељем благодаривши Бога заврши молитву. Затим заповеди да донесу богоданога града, и сам прво окуси од њега као од освећена, и раздаде свима који су били са њим.

Затим напунивши велику сребрну зделу часнога грумена од града, даде краљу говорећи: — Пошто сам молио од Краљевства ти леда, и због времена не нађе се да ми се да, био сам

са сјајним градом, и разумевши да му га је молитвом светога Бог дао, у страху се задиви чуду и целивајући грумење града рече: — Диван је Бог у својим светима!

А слуге краљеве и свију велможа, чувши да је пала множина града, сви трчаху да га узму и сви колико им беше потребно узимаху.

Божјим управљањем добивши прикладно време, убрзо стиже до светога и жељенога града Јерусалима, и ушавши у свету божаствену цркву Васкрсења, поклони се.

и на Гори Јелеонској, и у Галилеји, у Витанији и у посници Господњој, и у свима светим местима у околини светога града, и сврши у њима свету службу и раздаде у њима милостињу.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Други пример: 1584. године нађе кости Св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали.

Задржаћемо се дуже на особинама Дубровчана, становника града Дубровника. Особине Дубровчана. — У овој републици, која је трајала дванаест векова, испољиле су се неке од најбољих

Отуда је порекло српском имену града Дубровника, којим је замењено старо грчко-романско име. Доцнији развитак вароши био је обележен овим двојним

Одмах после Португалаца они су опловили рт добре наде. Њихове су трговачке лађе допирале до града Гоа (у предњој Индији) и задржавале се у Персијском заливу. Са Шпањолцима су посећивали Перу и Мексико.

год.); са њега се види купасти врх Звечана код Митровице, старога града из доба Немањића. Близу Мазгита је Самодрежа црква, у којој се причестила српска војска пре почетка Косовске битке.

Изнад торбешког села Присојнице има развалина од града. Мијаци причају, да је одатле војвода Дамјан отишао у бој на Косову.

којој се сужава и где се из ње дижу брегови и брда од старијих стена, нарочито око Коџаџика, код којег су развалине од града, вероватно Светиграда Кастриотова времена.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

два пара потковица и једне старе цокуле, све што је остало од једног коња и јахача који су исувише брзо стругнули из града. А што је било с чудним џаком и бијелим мишићем?

Она се грохотом тресе од силнога смијеха тако да с њезиних грана суну читава киша крушака и попут града сручи са на леђа Шарову. — Ау-вау, прекидајте смијех, погибох од ове туче — запомага он трчећи око стабла.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

МАРИЈА (оде лево). ИИ ПАВЛЕ, И АГЕНТ ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града? И АГЕНТ (немарно): Ствар, додуше, није тако трагична, али моја жена, у првоме узбуђењу, одмах је позвала полицију.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам веровао да је то било због Рашиде, он је Бог за женскице, али било је. Ја сам и даље показивао очима у правцу града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно одбијао да оде.

Ако сте некад видели како изгледа воћњак пет минута после града, схватићете шта хоћу да кажем! Тренутак или два Меланија је стајала неодлучно, држећи цвеће у рукама, а затим је

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

посуђе сермија — имање, посед сесија, сесијум — посед од тридесетшест катастарских јутара земље Сибарит — становник града Сибариса, старогрчке колоније у Јужној Италији, чувеног са свога богатства и развратности; развратник, сладострасник,

Црњански, Милош - Сеобе 1

Већ скоро две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста бираних војника за полазак у рат на Француску, она није престајала лелекати.

Загушише уске стазе доњег града, пењући се узбрдо, па се расуше и заосташе, крај вике квартирмајстора што беху изјахали да их дочекају и сместе.

Комесар их беше видео, још код првих винограда, испод вртова бискупије, и решио се да их улогори изван града, крај гробља.

Необичан и туђ звук звона дуго се сливао, са вароши, на њих. Из задњих улица града, које су светлуцале под брегом, допирао је не само лавеж паса, већ и свирка потмула и нека хука.

Доживеше тако читава чуда у ноћи. Сви који су прошли жбуње око логора, прођоше и вртове и зидине око града. Упадали су у варош, као курјаци, кроз стрме ходнике, уске и влажне као олуци.

Месечина је била осветлила велике куће пред црквом, кровове и зидове, доњи део града, па чак и шуме и брда у даљини, пред трепћућим, дубоким небом.

” Даље није могао. Забашури све, брзо, прочитав рескрипт команданта града Осека, маркиза Гвадањи. Затим, великим корацима, притрча столу и отпоче преглед.

Па процеди кроз зубе, са погледом љубазним, мало сетним, изгубљеним негде, изнад града, изнад црквених кула, око којих се витлало јато голубова: „Господине Исаковичу, честитам, особито на оружју – а и

Кад се преврну чун, зидине Београдскога града, над водом, извртоше се и, за часак, у очима му остаде само небо. Затим, један трен, протицала му је под очима река,

Затворила би очи и видела сребрне, месечином поливене шуме, још једном, снежна поља иза Осечког града, траг лисица, јахања, дах њин, као маглу, прошлост. Не би је можда више ни оставио.

И ту жену, ето, које се сећао као и оног града над Дунавом, као и другова из старог, Подунавског полка, као и оне јесени, као и младости, неизмерним и непролазним

кад би легао у њој, на један широки, земљани банак, покривен покровцем, могао је кроз трску да види скоро целу околину града и све бедеме, а осим тога и све сваје јаркове. Имао је, прекодан, шта и да гледа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Жене из Старог колашина где се налази град Јелеч, пију млечну течност која тече са зидина овог града да би имале довољно млека.

(Вук, бр. 2243) — Коме Бог среће није дао ономе ковач не може сковати. (Вук, бр. 2429) — Ако Бог не чува града, узалуд је ограда. (ЛМС, 1860, књ. 102, бр. 1) — Тко се родио за вјешала, од пушке не гине (тј.

Каква је разлика у очуваности овог комплекса обичаја и веровања између села и града, између мушких и женских припадника исте културе итд?

Узорак чине 200 родитеља српске националности, оба пола (мушкарци = 90, жене 110), из села (област Левач = 99) и из града (Јагодина = 101), различитог степена образовања (непотпуна и нижа стручна спрема = 115, средња стручна спрема = 61 и

1.1. Постоји разлика у ставу према деци између родитеља са села у односу на родитеље из града, између старијих и млађих, мушкараца и жена, као и оних са различитом школском спремом. 1.2.

(9 сеоских И 101 градски) изабран је тако да добро репрезентује карактеристична мала села Левча, релативно удељена од града (50—60 км), као и градско становништво које макар једну или две деценије већ живе у граду.

средине и да су се уздржавали да изнесу своја интимна уверења и веровања (за која претпостављају да ће код људи из града бити оцењена као „сујеверје“, „заосталост“), требало је доста стрпљења и умешности да се ови испитаницу у току

села имају позитивнији став према деци, односно више су склони да сматрају да су деца „највећа срећа“ него родитељи из града. Коефицијент корелације између ових двеју варијабли јесте 0,22 (значајан на нивоу 0,00). 1.2.

н.н 0,00), што значи да родитељи са села чешће приписују већу вредност Мушком детету него родитељи из града. Поменути став је нешто мање (позитивно) повезан са старошћу родитеља (р = 0,35, з.н.н.

н.н. 0,00), што значи да су родитељи са села више склони поменутом уверењу него родитељи из града. 2.0. Дистрибуција резултата на ставу фатализма добијена на укупном узорку није нормална, већ је закривљена према

су више уверени да су родитељи главни узори према којима се деца обликују, него млађи, образованији, испитаници из града.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

предратни аутомеханичар, састави потпуно нови мотоцикл снаге петсто кубика и појави се са њим на првим тркама око града. Последњи пут је виђен како савија окуку изнад тријумфалне капије Принца Еугена Савојског и замиче према Ади Хуји.

кишним мантилом, путује кроз ноћ у возу што савлађује огромно растојање, векове и километре између два тако различита града, сама, са погледом упртим кроз замагљени прозор купеа треће класе, кроз чија се тамна стакла пробијају само светла

Али аутобус је протутњао »Аргентину«, »Ексцелзиор«, Плоче; обишао око града покрај старе »Лозе«, испод »Тонија«, и зауставио се на Пилама пред агенцијом, а да није осетио ништа сем неког

и почех да им вичем кроз прозор, али ме нису могли чути од грмљавине аутомобилске колоне која је милела ка излазу из града. Видех их у њиховим животима без мене...

у животу и на позорници ипак самоуверено смешио као да је најважнији у целој представи — центар драме и свемира, града и уметности.

Покушавали смо да пронађемо излаз из града према ауто-путу за Београд, кружећи заплетеним сарајевским уличицама. Могао сам изићи из кола и додирнути неки зид,

на длановима тамнопутих чистача, но пуцкетању кестена на угарцима дрвеног угља, по неуништивом даху прашњаве лобање града, чије смо име осуђени да носимо на својим путним исправама све док смо живи.

Шта све нисмо чинили до тада да се спасемо отровне лепоте априлских ноћи? Лутали по горњем делу града, стизали пред мала камена гробља обасјана месечином, хватали се за зидове и од њих тражили помоћ, желећи да заборавимо

Те птице. Старац просипа зрневље жита и оне га хватају у лету. С друге стране града долећу нова јата. Једна са мирисом купусних башти, друга са укусом нових четврти направљених од бетона.

То је укус размрвљеног стакла и поломљених огледала. И њих старац храни житом. Са брда изнад града долеће треће јато. Оно мирише на мемлу хладовитих дворишта и на воду у којој има железа.

подигао читаву грађевину помоћу те непознате особе, неку врсту зида којим је успевао да се заштити од сопственог града.

његовом кретању неочекивану елеганцију – а час касније зарони у неки чудан мирис, који сигурно није потицао из његовог града, и још чуднији начин играња, у коме се девојка приљубила уз његово тело за нијансу чвршће него што су то дозвољавала

Матавуљ, Симо - УСКОК

П. И Крајем 1815-те године, на освитак једног студеног, магловитог дана, на бедему града Котора затрубише трубе, забубњаше бубњеви, захорише се њемачке команде и псовке.

Ви заборављате да смо ми представници ћесарског града Котора, а не робље, ни ваше слуге! Па му окрете леђа и сиђе с бедема, те обавијести грађане и савјетова их да се

Трећи дан стигосмо близу града Корчуле, под њеки манастир, гдје је био француски шанац. Ту, након уре и по жестока боја, провалисмо у шанац, а

Најзад, јутрос ми пође за руком да учиним на што сам се одавно спремао, умакох из града онога часа кад се отвори капија, кад силан свијет нагрну у град!

и Будву, ходац каквоме нема друга, који је кадар, кад устреба, и два пута за један љетњи дан отићи и вратити се из града!... Кад владика изиде, поглед му се треном заустави на ускоку и осмијехну се. Јутрења није дуго трајала.

Кад погледаш брду изнад града, Све порасле смокве и маслине И још они грозни виногради; — Кад погледаш стрмо испод града, Ал’ узрасла шеница

Кад погледаш брду изнад града, Све порасле смокве и маслине И још они грозни виногради; — Кад погледаш стрмо испод града, Ал’ узрасла шеница бјелица, А око ње зелена ливада, Кроз њу тече зелена Бојана...

Чим се поздрависмо, Саво ће: „А за вашег Јанка дошле синоћ паре и књига. Донио их нарочит човјек из града, а дошле су на име Жутковића, како углависмо. Јадан Јанко.

Па се окрете Грубану Стијепову и рече му: — Хајде се, Грубане, молим те, нареди да отидеш њеким мојим послом до града. Наћи ћеш ме у кући. Грубан отиде својој кући, а Јанко кнежевој.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Случај је хтео да и ја, у Будимпешти, доживим кратак спој поезије и памћења. Једне ноћи, на будимској страни града, мој трамвај улете на пространи, осветљен трг, чије име прочитах с радошћу и чуђењем: Трг Зигмунда Морица.

Људи који раде и твојим радом управљају, људи који су рат рату објавили, а од имена свога града учинили синоним мира, људи који ће за своју слободу исто тако као и некада поново стати под зидине града и грудима

имена свога града учинили синоним мира, људи који ће за своју слободу исто тако као и некада поново стати под зидине града и грудима дочекати много јачу силу... Од четрдесет одабраних књижевних састава, половина изгледа отприлике овако.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

грађани, трговци и занатлије, растурени по свима местима уз Дунав, од »сребробогатога 3емуна« до »царствујушчега града Вијене«.

Ракић је поред тога написао још један цео низ разних књига: једну историју манастира Фенека, историју царског града Јерусалима, која је доживела два издања, црквене проповеди, један спев о победи црногорској над Турцима, један

Његов српски национализам обухватао је сав српски народ »от града Будима даже до Његуша«, национално образовање за њега је било важније од религиозног, и као владика више је радио као

(1858) и Толдијину старост и, делимично у стиху, остало у прози и у изводу, Толдијину љубав (1896), као и Отму Мурањ-града (1878). Тако преводи и Имбра Мадача Човекову трагедију (латиницом и ћирилицом, 1890).

приповедачки послови: Иконија везирова мајка (Београд, 1891), Рајко од Расине (Београд, 1892), Кнез Градоје од Орлова Града (Карловци, 1899), и, нешто доцније, Сиромах Марко (Мостар, 1904).

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Све од мора Јадранскога И од града тог Белога, Све од оног Дренопоља Што с' отеже мору Црну, Све то Душан себи згрну, То учини божа воља, Душан,

Е ђауру није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још никада, Кô да хоће баш амо на града, Тако збори и тако се слути, А Турцима у срцу се мути, Свак се боја последњег спомиње, Те понеки вако започиње:

амо се упуте, Ко год хоће нека куша срећу, Нек их чека, ја их чекат нећу, С пола сам им још и утећ могâ, Ал' са града охронуће ђога. Ту је Тале, ту је Радивоје, Свак крај себе чува драго своје.

Радивоје јадан и несретан, Али Тале, је л' он јунак сретан? Ох и њему с' небо наоблачи Како амо у града корачи. Угледала жестока Туркиња, Угледала краснога Србиња, Угледала и запе јој око, Ал' и јесте Радивоје соко,

“ сви изгласа зборе, И умало града не пустише, Ма их најзад вође надмудрише: Да чекају још до тамне ноћи, „Тад ће“, веле, „жесток индат доћи: Војске

“ Помами се срце у Турцима, Поскочише, к вратим' полетеше, А вође их устављат не смеше, — И сва војска већ остави града — Јао Турци, зарашта и сада.

чули како је у граду, Чули Срби о турскоме јаду, Па се вешто на ноге дигнули, Две-три страже њима укинули, Поред града прошли странпутице, Хватили се зелене горице, Ту запали згодно у потају, Ако Турци нагну завичају.

Хоће Срби да освоје града, Ал' га неће без турскога јада, А саде им тако шака паде, Унапред се већ срећице сладе, Свима игра срце у недрима

Турчин паде — и што ћу ти више, Већ из горе пушке окупише, Веће Турчин за Турчином пада, Већ се кају што пустише града.

Красно Срби освојише града, Па већ неки врћу се назада — Већ и хладне ископаше раке, У њих мртве спустише јунаке, У славу им песме запеваше

4. Насред града кула вита Подигла се ћа до неба, Крај ње црква поносита, За молитву како треба, Дивно чудо од камена, А поваздан

82. Још се лати билијара, И показа сву вештину, Затим оде да тумара Изван града низ ледину; Ту на ручак оде лаву, Затим назад ајд' у каву. 83.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— одреза му кратко карактеристику тетак Аћим, па истом лукаво намигну показујући главом пут невидљива града. — А ти, рођо, мало у пљачку, а? Сељак опет врдну постранце.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу

Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини.

Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље најпослије нађе своју жену у једној пећини.

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо

Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу.

А аждаја стане казивати: — Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац,

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике па удри њима по корену;

Како он дође под град и галија стане у крај, цар онога града пошље и по њега људе, да га зову преда њ. Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда

Лалић, Иван В. - ПИСМО

гусне Обрис у сличној, стишаној лепоти На зиду неке цркве, ил музеја, у сали кватрочента; или мање Патетично: у тишми града, где је у мноштву лица нагло обасјање — О драгоцено мало чудо света Коме се жиле чудотворне суше: Та жена која

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

и зграфитом, изведених техником гребања, још увек налазе на неколико зграда у најпрометнијим улицама нашег главног града.

језика у лингвистичком центру потрошено је толико магнетофонских трака да би се у свечаним приликама поводом рођендана града Београда, цела варош могла три пута обмотати, а да преостане још материјала за велику рођенданску машну.

Грнчари су имали пуне руке посла да снабдеју сва изафектирана места сељачком атмосфером. Села око града опљачкана су до голе коже, рођаци покрадени, тавани очишћени ...

„Неочекивано лепо време за ово доба године измамило је десетине хиљада Београђана на улице и шеталишта нашег главног града ...“ или онај модни фазон: „Кад скраћујете панталоне да бисте направили шортс, пазите да не отфикарите и ноге!

је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни најблажу намеру да идем било где, богу иза леђа, из овог града, у коме сам се, узгред буди речено, и родила и у коме ме сви познају, а да њега оставим на асфалту, на шта он спомену,

Обећах Мишелину да ћу ћутати као мутава, и сутрадан посетих другог типа, овога пута у центру града, на првом спрату куће која је личила на тапацирана дечја колица, гледана изнутра. Тако некако.

Ако баш желите да се сликовито изразим, осећала сам се као земља у саксији када је, ради улепшавања града, окаче о бандеришку високу десет метара, па тако виси у ваздуху, далеко од кеве планете! Тако некако.

Ти гласови, Чарли, ти полусељачки гласови са благим окусом града, који нападају из дана у дан моју сироту Еустахијеву трубу, Чарли, толико да више не могу да издржим!

Кола нису луксуз, него потреба —каже тата. (То, њен муж!) човек је, док лупиш дланом о длан, изван града, у природи! За тај новац „Форд“ је сасвим пристојан аутомобил. Колико ваша кола троше? Тата и ја водимо евиденцију.

Колико ваша кола троше? Тата и ја водимо евиденцију. Аха, ево књижице! Дакле, овако: у граду десет литара, изван града — шест! Водите ли ви евиденцију о потрошњи?“ Господе! А затим, део моје збирке класификован под: Деца!

занимљиво, триста кила ораја, а у далекој Норвешкој десетине хиљаде становника Осла исфурало на снежне падине изван града, док се у амстердамском зоолошком врту ослонио мали слон, што је права реткост у кавезу, а у Амандухи наш репортер, по

Хелп! Кренусмо у рану зору по цичој зими, солидно наоружани трофејним- пушкама ка излазу из родног нам града да заузмемо положаје, с којих ће нас, према сценарију нашег Ајзенхауера, тачно у десетку пре подне отерати лажни

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

бруј пчелињи, племенита буна, расцвета је - она неродиљка... А кад жизне погледом са града, што прожизне - то се раскомада. Ни прам магле ни тринина тринка.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Чудан је ујак, прати га слава, јер ваздан ради уз рику лава!!! * На крају града, за мрким зидом, одједном видиш — Африка жарка! На крају града за мрким зидом ево ти, друже — зоо-парка!

!! * На крају града, за мрким зидом, одједном видиш — Африка жарка! На крају града за мрким зидом ево ти, друже — зоо-парка! Читавог парка чувар и глава то ти је главом ујкица Сава.

Ја вам јуначку задајем веру сад ће возачу да узме меру. „Име, презиме, из кога града?“ „Пуж Пужевић из Вино-Града!“ „Да ли господин кућу има?“ „Ево је, момче, на леђима!

„Име, презиме, из кога града?“ „Пуж Пужевић из Вино-Града!“ „Да ли господин кућу има?“ „Ево је, момче, на леђима!“ „Зар то вам кућа? Превара гола!

У граду Стрмоглавцу чудан је вашар јако, продавац, купац, роба — све ти је наопако. На самој капији града, испод каменог лука, козица, добра Белка, продаје старог вука. Магарац Њако Њакић купцима нуди лава.

“ Погледам брзо. „О Тибетанац!“ Окице косе дечака красе, прати га писмо из града Ласе: „Најбољи дечко Тибета, зна се.“ Петога дана поштари звоне, ваљда их сами ђаволи гоне. „Ево дечака из Аризоне!

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ Било ми је дванаест година, први пут сам сишао до града из мог села, тихог и далеког, кад сусретох тебе изненада. Ех, дјечачке успомене глупе! Мала моја из Босанске Крупе!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Надамо се да ћете опет доћи. — Хвала, волео бих и сâм. Излазим лагано из града навише. Свитци лете између маслина које бацају велику сенку.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код просека древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, К'о огромне развалине. Под небо се стење диже.

2 Од капија тврдих Виндобоне града До обала цветних где пролеће влада Гроб до гроба лежи и сведочи јавно, Да гинусмо славно.

ПЕЋИНА НА РУДНИКУ 1 Трипут црни гавран загракта и прну Над мрачним кулама Островице града... А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви под кожом пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи отвори нам тајну капију града.

И овде тек, на планини с нашим именом, зажалих за луком златослеменог града; јутром га сад у измаглици назирем како сјајем далека копна спаја и знам, старећи, док седим у кожуху да у тај

Мишљах да тајну града знам те грчки прозборих на тргу, но грађани повикаху: није то господар наш, и затворише се у куле.

У кавезу плача остаће да чами смањени образ царскога града. Пустите драгуљске одоре да падну о госпе, и перјем застрите наготу пре но што вас на чекињаве сапи ратничке руке

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај.

Да певамо и да се сами себе сећамо, други су нас заборавили. И закон трајног срца нека влада крај срушенога града.

Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин један ће сићи међу нас и њу обљубити

Другипут сиромах постадох слуга лукав: у недељу насред цркве самога цара заклах и бацих га низ литицу града. У једном се животу родих звер и бес је из мене кипео као из светитеља миро, побих мужеве и стада и дрвећу

Малоумни и дрски, а овамо преподобног лика, насред се града деру као апостоли. Зашто од наше радосне вере праве нешто тмурно и строго, низашта лепо не хају, сваком доказују

Ал ти нови мртваци нису сањиви: прскају куће водоскоком рудим и док их стражари носе некуда ван града, с кровова се цеди крвава слуз и кад их обесе мртве дрвећу лишће порумени ко у јесен, враџбине клете — доказ да су

Почињу да моле да се свако врати на улице града на улице мрачне и оне светле па ја их добро знам узвраћа онај што лута знам куда треба бежати кад те гоне којим

ни против јавних зграда које на ледини расту провидне ветром а природи показују огледала оних здања из будућег града сунце је у савезу с биљем по обичајном праву а воли оне који неће да се сахране да претвори у мумије но више се

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ То се чудо далек’ чуло, до у Цариград, Цар опреми триста војске и три војводе, Да вилина града ори и ње бедеме. Не да вила орит’ града нити бедема, Хитала се б’јелом руком у дил бедеме, Па извади триста пиљак’

Не да вила орит’ града нити бедема, Хитала се б’јелом руком у дил бедеме, Па извади триста пиљак’ и три камена, Те побила триста војске и

могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи соколова чина; У њу су ти б’јеле руке града вриједне.

брада, Сребрна чаша; Бисер се рони, у чашу пада; Свако га зрно По дукат ваља, А с’једа брада Три б’јела града. 88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89.

На твојој руци спавала!“ 104. Два се града врло бијељаху, У једном је Кранфиле Јово, У другом је шећерли дјевојка.

Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: У једном је кујунџија Јанко, У другоме Јања хитропреља.

“ 178. Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима. То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада се у времену

187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела лоза нинова, Већ то беше двоје мили и драги, Који су се из малена волели, И из једне ситне

ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златном јабуком: “Узми, мома, ту јабуку, моја ћеш бити.

ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним ђерданом: “Узми, мома, овај ђердан, моја ћеш бити.

ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним прстеном: “Узми, мома, овај прстен, моја ћеш бити.

“ “Стара мајко, не зебу ми ноге, Но ми зебе срце за јунаком!“ 212. Вила се лоза нинова, Около града Будима; Будила цара Лазара: “Устани, царе Лазаре!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

(Стражари пуцају. Филип пада мртав. Затамњење.) Х СЛИКА ОДЛАЗАК ГЛУМАЦА (Друм изван града. На празној сцени, сасвим лево, види се путоказ: КОСЈЕРИЋ 22 км. ПОЖЕГА 21 км. ВАЉЕВО 69 км. Рано пре подне.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва.

Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела. Ноћу кад лутам у сенци града, крај распећа, баштина и гробља, не жудим за сином, не планем за робља. Ветри ће место мене кличући да језде.

Имао је огромна егзерциришта и гробља. Имао је надимак Мали Беч. У срцу вароши био је барокни центар града, са великом, католичком, катедралом, чувеном са концерата Баха, са манастирима католичких фратара, међу којима је

до мог, оперетског, хапшења, свакако бих био рат провео као на маневрима, и, био бих заробљен од Руса, при предаји града. Ко зна шта би све са мном после било и куд бих све био стигао! Ко зна куда!

У славу плотова високих, који су крили сраман и стидан штаб банаћанске дивизије, од света и града. У славу плотова набијених жицама, под којима су стојале страже почасне, са батином, све у славу светле банаћанске

Преко пута Универзитета, на другој страни трга, била је такозвана Управа града. Полиција. На том Универзитету почела је за мене друга по реду епоха мог живота.

Неки наши другови, најпосле, који нису скидали шајкачу, а нису поздрављали били су одведени у Управу града и похапшени.

На Универзитету, са гомиле цигаља, огорчени говорници, предлагали су сад да се нападне Управа града и наши другови ослободе силом. Полицију је чувао читав вод жандарма.

Изведоше ме на саоницама у ноћ, ван града. Изар је текао под танким, набораним ледом. Тихи и бледи, они су ме тешили: да сав тај луди, огорчени хаос милиона,

Кад ово писмо, добијете, биће пролеће тамо око вас, свеједно је, дакле, шта вам пишем. ИИИ ПАРИЗ (1) Од свакога града у коме ми је пролазио живот остали су, у мени, само његови рубови како се оцртаваху ноћу на небу.

која се расипала под топовском паљбом, и никад нећу заборавити лишће расцветаног кромпира, које се тресло, као од града, од танади, око моје главе.

Али је свуд тишина. Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— рече му напослетку, па брзо оде, те се и она помеша међу жене које су пратиле Исуса до изласка из града. Пекар остаде сам, зловољно седе на једну ниску, троногу столичицу, обори главу и замисли се.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ — Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели: „То је

и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних

На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: 'Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону'.” Оваквих вести биле су препуне новине.

Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије.

Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије. Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу

Врљајући по тој земљи, стигнем у неки велики, многољудни град. На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја, да уши човеку заглуну.

Сутрадан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЛЕТО И У ЗИМУ 242 ЗЕМЉА У ПОНОЋ 243 ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ 244 ОГЛАС 245 ЈЕСЕН НА ПИЈАЦИ 246 ПИЈАЦА НА КРАЈУ ГРАДА 248 ЛОНАЦ ПАСУЉА 250 ОДЧЕГА ЈЕ САСТАВЉЕН ВЕТАР 251 ВЕТРОВА МУЗИКА 252 СЛУТЊЕ ПО ВЕТРУ 253 ГДЕ СУ ОНИ ВЕТРОВИ 254 ВЕТАР

” „Ево гозбе, ево вечног благдана, Ево мени преслаткога мајдана, Док ме власт из града не избаци, Богме ћу се хранити на пијаци!

Зато тих дана кромпир не једи, него у шетњу ти га изведи, далеко од града, у топлој њиви, закопај га, да би мого да живи.

УЛИЧНА ВАГА У ПОНОЋ Поноћ велика, пространа, блага, Охладили се зидови града... За дрво везана улична вага — Ко човек кад га изда снага, Ко човек који ћутке страда — Чами, згрбљена — путник с

још топла од путника са железничке станице; ДВОЈКА, обневидела од непрестаног кружења; ЧЕТВОРКА, љубав између града и Чукарице: Како је пријатна ноћ кратког трамвајског дружења!

ШТА СУНЦЕ ПУШИ Кад над земљом затрепери јара, Кад Вардар са свим притокама пресуши, А сунце, далеко од града, остане без цигара, Шта оно тада пуши? Стари пушач будући зле воље, Запали у бесу, цело дуванско поље.

Смедеревско грожђе Тамно као гвожђе Дуњо моја, рано моја, Јесен дође. ПИЈАЦА НА КРАЈУ ГРАДА То није пијаца, то је лађа, зора што дан црвени рађа, у лишћу, кад ветар дуне бешње, открије се минђуша трешње,

Можда их не би напао, можда би позно да У питању су уважена господа Коју, на путу до царствујушчег града Вијене, Ваља безбедно пропустити крај Беле Стене...

Слатко је Европи пркосити Из града званог Мексико Сити, А стигнеш ли, једном, до Целебеса После ти остају само небеса, И звезде, у ноћној па ведрини.

То и није град, већ нешто мимо, пре града, Нешто по страни, одувек, од некада. Изгореле су све жудње, пресахла нада, кајање, А остало је прочишћено трајање.

свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је јесен, кишна ко сада, Ал нигде куће, села ни града... У такву вечер, између брда, Преплашен и нем, као звер, Крапинац један изгуби смер Оставши сам, без свог крда.

Почујте како су три моралне накараде, Извршиле поделу бедне зараде: То је обављено у самоћи, На пропланку, између града и села.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Та судбина потсећа на дирљиву судбину љубавника који (ако се добро сећам познате старе песме) пева Из Јемена сам града Из племена оних Азра Што за веру живот губе А умиру када љубе.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

МУТНА ИМПРЕСИЈА Данас, драга моја, пољем пада слана, И хоре се звона из далеког града, А равницом црном шири се и влада, Мутна атмосфера задушничких дана. Данас, драга моја, пољем пада слана.

Дођи! Час је куцн̓о! Ко у срећне дане Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

сам овђена сједио и гријâ се мирно спрама сунца, а под собом муње и громове гледâ, слушâ ђено цијепају; гледâ јȅком града стравичнога ђе с' пода мном јалове облаци, — ал' овога чуда јошт не виђех!

Хата јашем, бритку сабљу пашем, капетан сам од царева града, у њем владам од триста годинах; ђед ми га је на сабљу добио ђе су царство сабље дијелиле, те му трагу оста за

Шћаше доћи сердар с главарима да ти прича све како је било, но немаше када оставити: разурају града Ободника и све турске куле и џамију, да наш пазар не смрди некршћу.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

На калдрми мога рођенога града Колико сам чудних доживео ноћи, У друштву фантома радости и јâда, Све у чудној вреви и опет самоћи!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ питало се и довикивало од прозора до прозора. „Сиђите па видите, то јест сиђите па се попните на бедеме вашег града, о јадни грађани, па ћете видјети шта је! Колико је поље пред градским вратима, све је поље војска притиснула...

Сви се обрнуше. Човјек — не, но прави „дивски старјешина“ (што се у пјесмама пјева) бануо из града па се раскорачио на уласку капије. Главом је свијех надвисио, а грудима би заклонио два осредња човјека.

Затијем стаде набрајати све неродне године, које је он запамтио, које бјеху таке због прољетњега вјетра јали града. Пејо, па онај старац, почеше и они да причају све о злим временима и слабим љетинама у Катунској нахији.

Дијете је било зловољно и тужно. У мрак дођоше браственици из града. Сердар са женом и снахом стигоше најпрви. Како бјеху уморни, одмах по вечери полијегаше.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— И најбогатији да прода све што има, не може да купи све што нема. О СИРОМАШТВУ — Од немања тврђег града нема. — Најгори је немало (који нема ништа). — Убоштво човјештво губи. — У убошкој кући и паучина је потребна.

од тога кажу да је остало те су и сад, особито љети кад је суша, све воде по Котору мало слане, осим онога извора иза града на јужној страни.

да је Дечански краљ (пошто му је отац извадио очи и објесио на концу више градскијех врата) изишао слијеп у шетњу иза града (Призрена), па га опазио свети Аранђел и сажалио му се, па се створио у орла и долетео те украо његове очи изнад врата

Све три су се воде састануле Испод Сења града бијелога. Пуче пушка у сред Сења града, Уби цара у сред Цариграда! У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце

Све три су се воде састануле Испод Сења града бијелога. Пуче пушка у сред Сења града, Уби цара у сред Цариграда! У зло га је мјесто погодило: Под кољено у срце јуначко; На ноздрве бубрег изгонило;

4 Домаћине, фала, Богородица ти дала, што ти дала, то ти одржала! Бог ти био на помоћи, па те сачува од јада, од града, од тресова, од мрака, дренова кијака!

Ишао је онај дан и к манастиру св. Јакова (око ½ сахата од града). ЧОРОЈЕ, ВИЛА И ТУРИЦА У Дубровнику чороје, вила и турица ишли су за времена републике уз месојеђе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору. 113. Сједи Мара надно града, пуштила косе довр града. 114. Сјекутићи сијеку, вукотићи вуку, сам баћа превраћа. 115.

112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору. 113. Сједи Мара надно града, пуштила косе довр града. 114. Сјекутићи сијеку, вукотићи вуку, сам баћа превраћа. 115. Скочи срна иза трна, ђе се свила, ту и умрла. 116.

” Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то чује | Стојша одмах јој се покаже: „Ја сам твој брат.

8. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН. Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад

Онда и треи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу.

” А аждаја стане казивати: „Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац,

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

” А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену;

На оној води с друге стране био је велики град и у граду царски двор. Цар је од онога града био врло зао и опак, па је умръо пре времена и у двору му остала јединица кћи.

наговори цара, те дозове момче и рече му: „Сад још да ми доведеш царску девојку из другога царства из тога и из тога града. Ако ми је не доведеш, на теби нема главе.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ИЗ СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа!

сазнати о мени грешном, то с милошћу Божијом и светом вашом молитвом здраво и весело дођосмо до светога и божаственога града. Поклонисмо се пресветом и божаственом Гробу и светим његовим местима.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

моју торбу с нашим кошуљама, мојим катихисисом и часловцем и с| хлебом који смо јоште с вечера спремили, пак изиђе из града, почем ми каже гди ће ме чекати, а ја пођем у мајсторов конак, да кажем слушкињи да ми двојица нећемо бити тај дан с

Изиђем из града; нађем Нику: „[Х]ајде, брате Нико! Све нам иде по жељи! Срећа нас за руку води!” | ПОЧЕТАК МОЈЕГА ПУТОВАЊА Шта је

Био сам у то време у четрнаестој години возраста, ненаучен нимало пешице ходити; отићи из града у Фабрику и Мâлу и вратити се, то је мени доста било.

Не памтим како смо се исприча|ли; то знам да изиђемо, пак беж’ из града. И сад кад помислим они случај, ужасавам се каква је ужасна вешт предрасужденије!

Но, мој љубезни протопоп Новаковић, поп Марко Бедов, Трифун Синобад, Симо Стевановић из града (кроме других многих који би ме радосно дочекали) никада не би ми дали на мојем квартиру залогај хлеба изести.

Међу овакови свети грешници проведем велики пост и празнујем воскресеније. По празнику отпрати ме поп Лазо до града Трогира, који је ту близу. Одавде пређем у Сплит и ту се укрцам у једну месалонитску тартану, за Корф. у Шклову, 1788.

Лепо време, весма поспешан ветар; и тако трећи дан дођемо у пристаниште града Корфа. Платим капетану за превоз, а он зовне човека с барком, којему наместо две газете што би ме на брег изнео, дам

учини ми познанство с неки капетани и мајори у венецијанској служби, Далматинци и Черногорци, који ме одведу протопопи града, покажу му и истолкују моје свидетељствено писмо и испросе да могу у церкви Свете Јекатерине славенски који пут

Девети дан дођемо у пристаниште града Патраса у Мореји. Недеља и рано. Пођем с неки корабљеници на службу у церков светога апостола Андреја Првозванаго.

Кад дођемо у Смирну, извезу ме у Франкомалу (тако се зове част града гди Европејци пребивају). При обеду на мојем квартиру дође ручати и један архитектон Грек.

Двадесетпрви дан од Ливорна угледамо остров Хиос и тај дан уљеземо у пристаниште града. Да сам хотео, могао би[х] тај час у други корабаљ прећи за Цариград; но, уверавајући ме капетан да се ту сваки дан

Овде, како се изиђе из града, нама[х] почињу велике башче, пуне лимуна и поморанџи, с прекрасни созидати камени и различне боје мармара украшени

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу. Поваздан Бакоња мрмљаше: аз, буки, вједје, глаголи итд.

О официјама и другим службама не може бити ни говора. Триба да цркву запечатимо доклен не дође комшијун из града. Па јето нема ни сплате ни бродова... — Па ајдемо да штогод појидемо.

Враћајући се са чесме, Бакоња је морао надокнадити све пропуштено чешкање. Доцкан у ноћ стиже из града „комишијун“. Дође Шкељо да то јави фра-Брну, те Бакоња изађе са стрицем пред манастир, гдје већ чекаху остали фратри.

И сви се фратри томе чудише, а претур поче да се хвали како су све у кас дошли од града. Бакоња прихвати једну кожну торбицу, коју му пружи један млад господин, риђе браде, сух и живолазан.

Бакоња, Бујас, Шкељо и њеко лацманче из града једва могаху одољети послужујући око фратарског стола. Лис се њешто узјогунио, па ни да се мрдне из ђачке трпезарије.

— запита млинар. — Де, то нам приповидај! — То, то — рекоше сви, и Дундак. — Иђем ја из града. Било је лито, а придвече. Од силне врућине једва се могло дијати, а прашина цестом, да те задави.

Прида мном никога, за меном никога. Кад сам бија дви-три миље од града, а то при дну једнога брига солдати се муштрају, полигају, па потрче, а све пуцајући.

Е па кажи све што имаш! — Прије дванајс година убија сам једнога човика. Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија...

— Да сам млађа, дала би за њ три царева града, што се у писми каже — вели Маша. — А наћи ће он прима себи! Ајдемо гори, у камару — додаде пошавши ка стубама.

би читава књига да се опише све што је Бакоња видио путујући читав дан до мора: њихови разговори на путу, први утисак града на њ, пријем код бискупа, миса у саборној цркви, гдје је служио сам бискуп, и обред ђаконства.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја. Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа.

Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго: Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима. Испод: одлази река, сама, удовички, боје дима. НА МАЛОМ ТРГУ На малом тргу — никог, чак ни трга.

Памтим и једну раван пуну хлада Као одмакнуту од света и вике Рођену за главу збуњену од града. Мамим још нешто у мозгу са те слике: У дну је црвен кров, па облак, део плота — Час боје смрти, час боје живота.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Поглавица се насмеје и махну руком, а Ђаволак искочи на најпрометнију улицу главнога града и баци чичак на првог пролазника. Истога трена овоме ниче репина! Другом и рогови и реп. Јој! Јој!

Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати?

— рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата. — Она зна језик птица и трава! — Ту је потребан другачији језик!

Једино се још у коси девојчице осећао њен мирис, а затим и он ишчезе. ТАТАГИНА ДЕЦА На самом окрајку града, тамо где улице прелазе у њиве, па у светлу дубину неба, у кућерку пригнутом до земље живела је старица звана Татага.

Зар је могао градски Савет да се не умеша. Нетко предложи да се Татага истера из града, али се већина уздржа од гласања за тај предлог. — Ко зна шта је у тим причама тачно?

Тако знају да то Татага са својом децом не престаје да бежи. ЗВЕЗДАНОВА ТАЈНА У најпрљавијој улици града, међу чистачима и носачима, пијаницама и бескућницима, појави се једнога дана дечак пред којим су се сви и нехотице

њој сјало усамљено бело острво с предвечерњом песмом рибара и каменитим, тихим кућама, све док га нису открили луди из града. — Ту се најлепше плива! — рекли су једни. — се најлепше спава! — одговорили су други.

Уводили их у своје куће, износили пред њих сир и црни ражани хлеб. Али дечаци из града мале острвљане никада нису увели у своје шаторе, нити их пустили да се попну на глатке, беле даске и преједре на

Суздржана даха посматрали су их рибари, очима пуним среће пратили мали острвљани, али дечаци из града потрчали су да их ухвате. — Не дирајте их! — узвикнули су дечаци са острва. То су наши лептири!

— Не дирајте их! — узвикнули су дечаци са острва. То су наши лептири! Али група дечака из града, бројнија и моћнија, није се заустављала. — Баш нас брига! — смејали су се.

Али, сутрадан, лептири су поново дошли и рат се наставио, и трајао три дана. Тек тада су се дечаци из града повукли. Као огромни џиновски лептири залепршала су на ветру њихова једра, а малим острвљанима смрачила се лица.

Ни галеб не би брже. Очеви су их с поносом пратили погледом, а дечаци из града, пуни зависти, нису престајали да се питају откуд малим острвљанима једра каква нико није видео. — Шта је то сада?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

и за живота, Скерлић полази од куће ујутру, пренапрегнут, и одмах креће узбрдо, уз падину, према Универзитету и центру града где је некада био „Српски књижевни гласник“. Господар Јован стиже у подне: тако се размимоилазе.

стоји, па према Народном позоришту и Кнежевом споменику, диже Стамбол-капија, најмоћнија од четири капије београдског града. Има три улаза: један на средини, велики, за кола, и по један мањи, са сваке стране, за пешаке.

Полако је одлазио из себе а свуда је била светлост. Опет је лебдео и као да је, негде испод, видео капију једног града. Оцећао је да је ту капију, некад, познавао и осећао је да му је, некад, значила.

Зимски је дан године 1843, Велика пијаца је тамо где су данас део Студентског парка и Студентски трг и средиште је града.

(И после једног века, 1943, у тој ће згради бити стара Управа града Београда, полиција, Главњача.) Рекли су му да дође ту и да ће добити пензију: одавно већ није ратник, а однедавно није

Млади Добрача не опажа ни раскош града ни раскош времена, али опажа ту, у улици која се неразумљиво зове Аннагаѕѕе, раскош књига.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ал' сироче, црне моје среће, Нит' сам звезда, ни тица, ни цвеће, Српкиња сам с дична Србобрана, С дична града оних дичних дана!

Ал' Селиму сада Из царева града Стиже гост. „Из овог пехара Пиј у здравље цара, Селиме!“ Селим очи склопи, Златни пехар попи До краја.

Дођи! час је куцн'о! К'о у срећне дане, Поћи ћемо сами из досадног града, Поћи ћемо сами у питоме стране, Далеко од људи, далеко од јада.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

брда пењу, сваког часа разносе их хитро, развијају у љуте вихоре; тамо магле пунане снијега и крупнога спуштају се града. Два војводе, вјерне моје слуге!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нила, и при том померао поље свог рада све више ка југу док не стигох напослетку до циља својих жеља, до старога града Тебе у горњем Египту. „Било је то једног лепог јутра кад стигох онамо, возећи се чамцем са шест весала.

„Иза ове капије простирао се свештени део града бога Амона, „Амвон света“, са својим главним храмом, светим језерцем, безбројним здањима, претрпаним благом и црквеним

Сва духовна добра свих грчких племена и народа Истока леже у ризници овог града, у овој библиотеци, прикупљена и сачувана, а ви ћете их, људи науке, још умножити.

са шездесет ратних бродова, а његов подређени војсковођа Апиус Клаудиус стиже са својом копненом војском пред зидине града. После кратке припреме, отпоче јуриш на варош, са сува и са мора.

“ „Он је“, рече један од његових војсковођа, „душа целе одбране града! Његова војска је тело које он покреће“. Други један римски војсковођа стаде причати како његове војнике спопада

да изненадним ноћним препадом продру у варош и дочепају се Хексапиле, зграде кроз коју је водило шест капија у срце града. Ту, са једне узвишице, могао је Марцелус да сагледа целу варош.

Већници почеше да се смеју. „Али је“, настави Герике, „цео фортификациони систем нашег града застарео. Требало је, као што сам вам предлагао пре три године, заменити га новим, савременим“.

„После трогодишњег рада завршила је наша експедиција своја премеравања која се отегоше чак до Лиме, старог града Пизаровог, на Пацифику.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Па се широко и снажно протеже риђи потпуковник. АВЕТИ У ЛОВУ (доживљај) Са љешкога града, озго, сву ноћ је слазило злослуто урлање остарелог неког арнаутског пса, и курјачко, мукло и дубоко завијање његово с

После смо ућутали и опет слушали и трпели оно језиво урлање са града. А нешто доцније неко прошапта: — Као да је киша стала.

сам витлао, велики, витак, с обе стране оштар турски нож, и гологлав, изгубљен, полудео, бежим, бежим далеко изван града. По путу, правом и белом од месечеве светлости, велике, тешке и покретне сенке од шуме.

А кад знојав и задихан стиже под велики грм он се, нешто сигурнији испод ове светине града, прекрсти, ослушну још мало, па се опружи и приљуби десно уво земљи.

Месец се проби и осветли онај део густе шуме више града... Он подиже главу и загледа се тамо. Огромне, као чудовишта, сенке клизале се преко кровова, ваљале се као таласи

све по централним бечким артеријама и богатим ринговима, где је, обасут милионима сијалица, струјао живот веселога града.

Ми овде кажемо: веселога града, просто зато што се зна да се такав глас неоправдано проносио свуда по свету о тој штапској вароши Бечу, који се,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Моја ће болничарка, из почасти, као чељаде из града, сједити негдје у средини, на нешто вишем стоцу или на столици с наслоном, јединој у кући, и водити ће главну ријеч.

Као нека забава фантазије. За ту фантазију одабрао је један балкон у доста прометној улици у центруму града. Била је то ружна фасада оне некад помодне, несувисле архитектуре, зграда с дућанима фотографских потрепштина,

Из оближњег града набаве мноштво смотуљака црног, сребрнастог, златастог свјетлуцавог папира и свежњева великих листова картона.

појединост на порталима оронулих палача што изненада пред нама искрсну иза угла у смршеном лабиринту старога града.

Луњајyћи улицама града, усмјеравао сам и нехотећи кораке у правцу мог мјеста. И што сам се даље отискивао у тој свакодневној авантурици,

Прошао би каткад (али ријетко) и улицама у средишту града, као онда кад смо га срели, пред расвијетљеним претпразничким излозима (то му је било нешто као недјеља, светак).

Ако је било лијепо вријеме, понекад би пошао да се прошета ван града, по отвореној цести. Све је, дакле, било као обично. Необично је било само то што се никад није вратио.

Како је био топао ранопрољетни дан, можда је кренуо у шетњу. У расијаном размишљању изишао је из подручја града, прешао и митницу а да се није сјетио. Хватало се млако прољетно вече, меко и нагњило, по рубовима мало мутно.

Носимо у себи пејзаже под зракама сунца, градове под ситном кишом. А у сваком запамћеном пејзажу, у свакој визији града носимо и по једног себе.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријатељима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, од пресуднијега, тако рећи... утицаја...

Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер

Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар, па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма, а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад

Онда и трећи син пође у лов, не би ли браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу.

А аждаја стане казивати: — Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац,

Идући тако од села до села и од града до града, најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

Идући тако од села до села и од града до града, најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја.

А врабац му одговори: — Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену;

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз

Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу: — Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу

Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијету од града до града тако све даље и даље, најпослије нађе своју жену у једној пећини.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

” УЗДАХ СА ДУНАВА — ЗА ДЕЧИЈА УСТА — На Калемегдану, поред старог града, Где Београд грле и Дунав и Сава, Једно Српче гледа земље наших нада, Што их тајно крије та даљина плава.

са много јâда, Што не труну мирно крај својих борова, Већ под туђим небом и испод корова — Они су остали крај Једрена града.

1907. НОЋ ЉУБАВИ Једне вечери, као после града, Мирисала је кожа тело моје: Миран, без среће и радости које Бијах као ван тамнице јада Видео нисам сунце како

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

У близини града у коме сам у то време учио налазио се млин за брашно са браном преко реке. По правилу ниво воде у реци је био само два

отишао у Стразбур да обавим тај посао. Неки догађаји из тога града су оставили неизбрисив траг у мом сећању. Чудном игром случаја, известан број људи који ће касније постати славни,

врелог поподнева осетио сам потребу да се освежим и ушао сам у један од тридесет хиљада народних локала овог великог града где су служили укусно 12%-но алкохолно пиће које би сада човек могао да добије једино ако отпутује у Европу у неку

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Име овог града подсетило ме је на моју печену гуску која је нестала код Карловаца и мутне слутње пореметиле су моје расположење и

Зграде на фарми биле су удаљене око једну миљу од града. Наоколо није било села или суседа и ово место ми је наличило на усамљени салаш.

С друге стране, од раног јутра до мркле ноћи, боравио сам у центру града. Није било човека који је видео више од мене у Филаделфији за пет дана, док сам тражио посао и нове могућности, како

Његово добро познавање града много ми је помогло у бржем сналажењу у Њујорку и у откривању шта је шта и ко је ко у великој метрополи.

слабе зрачке” Поглед у даљину, са висине на којој сам се налазио, у близини хоризонта, открио ми је слику неког града са кулама и високим крововима који су личили на кровове цркава.

Изгледало је као да су све радње града смештене у једној улици. Остали део града наличио је на низ лепих манастира. Ходање од неколико миља кроз шуме и поља,

Изгледало је као да су све радње града смештене у једној улици. Остали део града наличио је на низ лепих манастира. Ходање од неколико миља кроз шуме и поља, без доручка, изазвало је у мени јаку глад

Ходање од неколико миља кроз шуме и поља, без доручка, изазвало је у мени јаку глад и мањи умор. Миран изглед овог града који је личио на град манастира као да ме је позвао да се одморим, седнем и презалогајим.

То су учинила она три велика човека Њујорка из доба револуције који су били некадашњи студенти Колумбија колеџа града Њујорка. У оно време Колумбија је имала школу за рударство и инжењерство, а била је одвојена од самог Колеџа.

Ово сам вероватно имао у виду када сам говорио својим пријатељима у Аделфи академији да је “Колумбија колеџ града Њујорка” лука према којој пловим, а да су Бичерова црква и Бруклин саставни делови тог Колеџа.

Питам се да ли је под овим утицајем дато и званично име овој школској установи: “Колумбија колеџ града Њујорка”, када је 1787. године укинуто старо име “Краљевски колеџ?

Нисам имао ни времена ни жеље да истражујем лепоте Лондона, Париза, или било ког другог великог града Европе пре него поново видим Идвор.

Ћипико, Иво - Приповетке

Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града. Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће

смију се лудоме сељаку, а њему се чисто блијешти; нешто кроз зубе смрси, па, постиђен, пожури одатле, да негдје изван града одахне.

Послије, преко града воде их у суд. Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни

Једнако слушају корачаје чељади што улицом пролази, вику дјечурлије и неразумљиве гласове мрачнога града и шапатљиве ноћи.

Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за

Ваља да прође поред саме касарне, а увијек, када се између војника нађе, преда да јој што зла не ураде. На крају града, с једне и с друге стране улице, из крчме слуша пјесму, а ондје гдје су црвени застори на вратима спуштени весело

Пролази поред војничке страже да из града изиђе; војници је безочно у очи гледају да се увјере је ли она као и друге, а дјевојка, оборених очију, пожури да чим

Пролази поред страже: срчаније гледа у војнике и избије из града на обалу. Прво што запази сунце је, што непримјетљиво, поступице осваја комад по комад голети западне стране.

Било је као поплашено: некако немионо и убојито погледа испод себе. Господар одреди да чува стоку поврх града, по висовима и главицама. Тамо, уједно са стоком, и становаше.

Дува јужина. Путем из града шум их као успављује, и забављају се својим мислима, па ништа не говоре, но се журе као да хоће чим прво да изиду из

Цвијета сама силази низбрдицом, низ кратке тканице, пут града. На савијуцима уставља се и гледа у простор пред собом. Тужна је и замшпљена, а не зна узрока.

А очи јој играју и дођоше свјетлије. Идући преко града до пароброда чини јој се да свако ко је сретне гледа у њу и разумије што у овоме часу осјећа, па оборених очију стиже

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника.

Али се зато први пут појављују улице и околни предели песниковог града: Разиђу се тако у плавило улице драге Београда, И брегови што су око њега, и шуме што су к западу још даље, Свим тим

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Догађај очигледно служи и за мотивисање доста необичног опажања: „Кад се преврну чун, зидине Београдског града, над водом, из вртоше се и, за часак, у очима му остаде само небо”.

Сем при заузећу града Цаберна, у седмој глави, где се нешто мало дуже синхроно приказује улична борба, у осталим се случајевима скоковито

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Слушао је од хоџа да је то древно и свето место турско. Одредили му неко село крај града и дали земље. Помогли и да се нешто куће подигне. У селу џамија, хоџа, држи се вера, клања се.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

»Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

ица, суд који хвата по оке. јерихонска труба, — на глас трубе јеврејскога народа падоше тврдиње Јерихона, првога града ханаанскога на који ударише Јевреји, кад улажаху у обећану земљу. јубилеј (јевр.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

РУЖИЧИЋ: Доста! Бједни робе града, Не знаш шта је природа, Не знаш шта је јестество, Тихо величество, Гди фауни оде, Гди се смеју роде, Гди травчица

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Где си осим у мојој песми дивна Еуридико? Презрела си сваки облик појављивања о слико мога црнога града и изгубљенога циља. Свуда у свету ужасна љубав влада.

гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и шкргута Петога дана шума је скупљала крај реке обезглављене

Грлицу опева камење што оста У пределу који расте лаковерно. Јеси ли живи стуб града ил мртва Бели бедем дојиш превару све већу? Празно име наде и прелепа жртва У зиду без звезда праведно се срећу.

Прозирна оградо коју сјај савлада, пуста провидности које ме страх хвата, твој цвет је једини звезда изнад града, твоја узалудност од чистога злата! Свет нестаје полако, тужни свет.

Краков, Станислав - КРИЛА

Војничка станица била је далеко ван града. Свуда дуж рампи црнела се полегла тела као преорана поља. Дуга сенка од станичних зграда падала је на њих, и само се

Петровић, Растко - АФРИКА

Тамне птице, огромне као орлови, толико су смеле да црнкињама из корпи са плећа односе храну. Остатак града и обала удесно сасвим без карактера. Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви.

Нигде прозора, нигде крова, нигде дрвета; саме пусте терасе од црвеног блата. Кроз сред града, између она два брега на којима се простире Бобо, сасвим пред нашим ногама јасан и прецизан у своме пустињству,

доста је да се приближимо па да се сви ти влажни младићи разбегну. Сва утрина до града је златно–жута са црвеним флекама.

Сва утрина до града је златно–жута са црвеним флекама. Оно неколико тамно–зелених дрвета, пре града, пред свим широким жутим и црвеним пејзажом, завршавају ону хармонију страхоте, древности и пустоши, која је

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

брата ропот самртни У немо доба ноћи јесење, Када и ваздух тугом уздише, На кољу живе људе гледајућ По бедемима града несрећног... С тобом ћу ићи! С тобом Станоје!

Те бог да прости Моју крџалику!... ИСАК: Ту се сад страшна диже ломљава: Буљуци лете с голи ножеви, А околина града несрећног Као да гори сва у пламену, Иглу да видиш на тој светлости. РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста!

си ти и Шероглића, После, Продана са Ђенадијем, Па и остало робље царево У разној згоди с твојим момцима Из тврдог града вешто украо?... ГЛАВАШ: Хм!... Чуо је?... И ја сам слушô страшна недела, Што их је царски везир чинио.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

« — Дакле, велите, нигде нема коња? — Ја бар не знам где би их сад могли наћи. — Онда хајдемо пешке из овога града од граната; ово је страшни суд.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода шушти, Ту и онде с грана доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је

мамио шуму, Рику лавова, бесна тигра давио Песмом и свирком својом, и потоке жубореће Онемио, подизао зидине горде града: Грома у руци има за крвљу грабљиви човек!

— Сад јест на пољу, сад на сокаку, и на нејаком шетању (шпациру) находитсја, јест на видимих мјестах и улицах града. Побуждавајет и призивајет равно веја мимоходјашчија, и онија которија пут порјадочниј мимоводит.

новембра примио сам с онаковом радости с каком сте га ми ви послали. Копитар ми га је из града донио и цело смо вече оде читали.

” Кадар се можила бом С тобој, мој јунак, Мора страшних топов гром Трести земље тлак. Ин на града развалин’ Те објамем, син планин! Дам ти роко, љуб’ јунак, Храбри корењак.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлости прољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито

И ја увијек побјегнем из овог суморног града, што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље,

“ Учити — овде: читати; говорити С. Ш. — царска шума чаршија — пословни део града, трговачка четврт чаршилија — „човек из чаршије, човек који ради у чаршији“ часна трпеза — сто иза црквеног олтара

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

У ложници дворској твој се чуо шапат, Врх библиотеке Афричкога Града, И у Пантеону твојих руку тапат Беше пљесак мрежи паукова рада: Мирно ти си тако калпаке и списе, Механе,

Ми, као литија, лутамо с трубама Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада.

Ми, као литија, лутамо с трубама Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

браћа Константин (доцније у калуђерству Ћирило) и Методије, који су одлично познавали словенски говор околине свога града, превели су, по наредби византијског цара Михајла, најважније хришћанске верске књиге на словенски.

су с познавањем и разумевањем приказали породичне и друштвене прилике на селу и у малом граду, док су од модерног града и од европског начина живота зазирали.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223).

, »јер ће иначе бити града« (іб., 146). Једна врста јабуке зове се петровача. У околини Смедерева забележен је етион због чега се ј.

К. колач (од кога се једна половина закопа у њиву приликом орања) утук је против града: њиме се махне три пута према градобитном облаку, и нареди му се: сту! или: натраг! (СЕЗ, 17, 15).

Леска; плод: лешник. Реч је заједничка словенска. Л. је и сигуран утук, нарочито од грома и града. У л. не удара гром (»јер ју је Исус благословио, а гром удара само у оно дрво под којим сједи ђаво«, ГЗМ, 6, 1894,

На Ђурђевдан нарочито се врше различита осигурана с помоћу л. од грома и града; понегде се то чини на Цвети или на Спасовдан: њоме се ките врата, прозори, стреје на кућама и торовима; л.

под бакрач, а сутра је носе у цркву, и после то помешају са семеном за сетву, да би се п. сачувала од »ламње« (града, СЕЗ, 17, 140). Црвеним (магичним, цф. ѕ. в. Броћ) концем везује ратар свој прст кад сеје први ланац п., »да буде п.

У Подрињу раде се, о Ђурђеву дне, извесне манипулације са тисовином противу града (СЕЗ, 17, 172). Тисовину радо држе поред иконе (СЕЗ, 32, 377). Т. је вилинско дрво.

и СЕЗ, 7, 277 ид, и Сцхнееwеиѕ, 10 ид). У врачањима против града, на Ђурђевдан, избуше се четири ц. на преметима, и у те рупе метне по парче тисовине (СЕЗ, 17, 172 ид).

врбове гранчице у њиве да би жито расло високо (СЕЗ, 70, 383), а у Горњој Пчињи се забадају »да сачувају њиву како од града тако и од жена врачара (,мађосница̓) да не оберу род« (СЕЗ, 68, 1955, 99).

Ћипико, Иво - Пауци

—Не знам... видјећеш, — и насмија се, па пожури да први у суд уђе. На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу да попије каву и поздрави кога знанца. Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд.

Након мало времена би уречена расправа и позвани Илијини свједоци. Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало.

па ко ће и свједочити проти попу? — То је моја брига! А и трошкове ћу платити; довешћеш адвоката из града... И њега ћу платити ... Само ти ради у своје име, чујеш, да се не гласа о мени .....

Не само што га је тужио суду, већ довео адвоката из града, онога чија се бесједа у суду најтеже зарезује, и бијаше Радивој осуђен на затвор. Пали и големи трошкови на њ.

И старија власт уважи уток и ријеши тужбе попа Врану и све трошкове свали на Раду. Па кад попови пријатељи из града брзонјавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона на цркви, таман као оно неке године кад се помолише на

Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара.

да ће и ово помоћи да Раду примора на признање дућанскога дуга и оних парбених трошкова, а тражба по одвјетнику из града већ је учињена. И све суче се онако, по његовој замисли, у реду ...

У самоћи, на догледу великог града, јача га туга притисну. Гледаше пожутјеле високе шуме, отворена широка поља. Све се блисташе у сунчаном сјају.

Неколико пута, у ходу и у сабирању мисли, у уређеној шуми изнад града наљезе на њих двоје: брата и сестру. Брата познаваше са свеучилишта. Бијаше сиромашан ђак, син неке удовице.

На улици исправи се и одахне. Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу... По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа.

му на памет оне силне, благословне ријечи, и он их на догледу благодјети у себи и нехотице понављаше: — Од муње, града и грома— ослободи нас, господине!

Након неколико времена сјети се да ће бити донијели из града пошту, те сиђе у дућан. Збиља, затекао је доље оца гдје отвара листове и одуље омоте, из којих је вадио службене

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Димитрије Пре две године у Вратимље је доскитао неки Јевђеније, пробисвет и варалица. Лутао је од једног до другог града по земљи рашкој, пељешио лаковерне и опсењивао будале.

Чуо сам од неких трговаца тканином да су га неко време виђали како се смуца по Расини, идући од једног до другог града, или, тачније, бежећи из једног у други, од разјарених муштерија, из Сребрнице у Козник, из Козника у Обође, из Обођа

Шта ће бити са Јеленом? Млада удовица Јелена вратиће се оцу, челнику Јовану Бардијановићу из тврдог града Козника у Расини, и неће проћи ни пуна година, а она ће бити утешена удајом за неког од ћефалија или намесника државе:

Грађевине ће бити лаке, од брвана и облица, покривене бујади и ражаном сламом. Путељци из града водиће на све четири стране света.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* Поклоник муза, ја и сада Звуцима лире здравим вас Из околине шумна града Што славом својом дичи нас.

2. Од капија тврдих Виндобоне града До обала цветних, где пролеће влада, Гроб до гроба лежи и сведочи јавно Да гинусмо славно. 3.

1890. ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код Просека, древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, Кô огромне развалине Под небо се стење диже.

1883. ПЕЋИНА НА РУДНИКУ Трипут црни гавран загракта и прну Над мрачним кулама Островице града... А деспота Лазар подиже се тада, Мрачан поглед баци у даљину црну.

На пустој обали речној, на крају бурнога града, Где пастир у рâно јутро свилена догони стада, Он нађе склоништа себи.

Остави пећину своју и журно потеци тада До тврдих, камених кула Бенаре, безбожна града. Ту махараџа Азок (победа нека је с њиме!) Као бенгалски тигар бори се за моје име.

Затим сагради лестве, да јуриш предузме главни, И даде велику жртву у сутон, тихи и тавни. Узалуд пробаху с града да смету радове њине, Тукући стрелама оштрим с капија и висине Јер мноштво лествица дугих спреми се још истога

Прште високе лестве, и кад се изврну с града, Безбројно нападача са риком на земљу пада. У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом, И грчевито шкрипе, И дух се

саслуша њега, јер баш у часу томе, Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме, Он се дохвати тајно бедема и тврда града, И кресну балчаком кремен и базар запали тада.

рече нежна пана, „Али имам услов један: Пре неголи хтеднем млада Оставити поља своја, Да тркамо испред града Стигнеш ли ме? Бићу твоја.“ Пан Љубецки диже очи И погледа коња врана, Па на коња хитро скочи, А на другог млада пана.

ова, Разгрнем коров и дугачке вреже, И спазим на њој урезана слова: „Под сим каменом почивају кости Јове Лазича из града Зворника, Здје погинувшег у цвјету младости, От Сали-аге сербскаго крвника.

Клисар је још јутрос зором отишô до блиског града, А намигуша жена сама је остала сада, И сад проводи шалу. Убрзо тишину целу Прекиде ђермова шкрипа.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Његова дивља војска куља кроз капије тога града. Језа ме хвата од ње, али се стишава при помисли да је мој положај на Алциони изван домашаја њених топова.

Очекујући тај час, међу џбуњем смокава, Ви се дивите мојем познавању овога огромнога града. Немојте се чудити, ја сам баш неки дан проучио план Вавилона што га је публиковало Немачко оријентално друштво, а тај

Светиљка коју гледамо и која шаље своје светле зраке далеко на морску пучину, достојно је обележје овога славног града.

Одавде се отварао диван видик преко позоришта и падина градских у долину реке Селиноса. У центру града стајао је храм и олтар Зевсов, један од најлепших споменика тадањег доба.

Са неколико корачаја стигли смо на бечки „ринг“. Та широка улица која опасује стари део града изгледа сада, после три деценија, скоро исто онако као што сам је први пут у животу видео; једва да је понекоја зграда

Барометарски притисак порастао је до 2000 милиметара, а температура до 364 града. То је она критична температура водене паре при којој се ова никаквим притиском не може згуснути.

Тек када је температура оног слоја пала испод 364 града, падоше прве капи кише на Земљу. Тим настаде јача циркулација у атмосфери и њено брже хлађење, а услед исталоживања

Земља би, опкољена кором леда дебелом две хиљаде метара, продужила свој пут по васиони као огромно зрно града, а да се на њој не пробуди никада дах живота. Но Земља се није смрзла, јер су је загревали Сунчеви зраци.

ћу баш овамо доћи, израчунао да се, одмах иза поднева тог дугачког дана, температура тла око овог зданија попне до 101 града Целзиусова. Нама би табани узаврели када бисмо се у то доба овуда прошетали.

Средња годишња температура Марсова екватора лежи на трећем граду испод нуле. Већ она је, дакле, за скоро два града нижа од средње годишње температуре оног земљиног упоредника који пролази кроз Петроград.

И на њима има континената и мора, има брегова и долина, потока, река, језера, ветрова, кише, снега и града. А тим далеким световима шаљу топлотне зраке њихова сунца.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Како је то знала гробарка, знала је и цела паланка. Гробље је кроника града, а гробари су врста локалних новина. Гробарка Ната дочекује и извештава и оне који верују у бапске приче и оне који не

Тамо се тако рећи искључиво говори француски; али како они станују ван града, и скоро се ни с ким не друже, то се не зна, или заборавља — Госпођи апотекарици искочила једна црвена пега крај носа

Иначе је чика Сава стајао устрашен и од чудног града, и од страшне клинике. — Ту сам ја, тата, још пре месец дана пролазио у белом капуту, и носио ево овакву иглу да се

Поцрнео некако, добио прву јаку бору на челу. Разговор са сељанима добро му је чинио. Село је храбрије од града да живи и да умре, да се бори и да резигнира. Село је човечније од града. Бранко се крхао, и решио да се скрха.

Село је храбрије од града да живи и да умре, да се бори и да резигнира. Село је човечније од града. Бранко се крхао, и решио да се скрха.

насеље су чинили Грци, малобројни „чисти” Грци, за разлику од аклиматизованих и асимилованих Грка с кућама у средини града.

— Здрава ствар! — намигује стари. Тога дана, Спида је само пролазио Римском, ишао у виноград начелнику града, у то време Србину, који је скупљао грађу за монографију о грчком насељу у градићу.

Где ће је подићи? Ни у Римској, ни на пијаци, него скоро при крају града, према реци и парку. Врло висок партер за оно доба, с врло високим оживалним прозорима.

помрлих Грка, саставља их, чини му се да чита у камен исписану грчку књигу, бележи понешто за монографију начелника града. Па се тек пред неким натписом дубоко замисли, заборави на садашњост.

Преобуче се, и с ћерком Софијом иде у шетњу, далеко изван града. Носе доглед, посматрају, разговарају, заћуте. Софија, својим складним, лаким ходом води, отац за њом скакуће преко

Једнога дана се пријавио у посету млади Лука Млинарић, послат је од начелника града ради неких података о Грцима у Сремским Карловцима.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

пута Да сазрело камење из завежљаја Овде на тргу разделим ГОРЊА ТВРЂАВА Шириш руке Високи Пред свим капијама белога града Дочекујеш изворе видовњаке Сунцомоље слепице реке нарикаче И планине удовице Храниш их са длана Росом скупљаном

слово љубави И градиш Последњи неосвојиви бедем Своје тврђаве у ваздуху ТЕРАЗИЈЕ Некоме сте Трг На грудима белога града Лево и десно сунце На вама мере Своју светлост и своју таму Продавци облака Душа и зевова На вама робу

длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем врачева Између сенки кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у

бојиш се никога До родитеља громовника ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв белога града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне постеље Узјаши највећег шарана Проби оловне облаке И походи своје

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Целу забуну у том погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ни један не признаје да сам се у њему родио, већ ме потура ономе другоме.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Одосмо у варош, да видимо има ли чега да се купи. Сем неких арнаутских колачића ничег више. А и то нестаде... Са града припуцаше баш тада топови, као знак да иду аероплани, те се склонисмо брзо у ходнике кућа.

У средини тога зеленила је многољудан град од белих високих кућа. Покрај града стародревна тврђава. Као у некој бајци... Неко рече да се острво и град назива Крф.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама: Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије. Око града, Да ли се сећаш?

Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама: Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије. Око града, Да ли се сећаш? Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести. Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера.

Али, на његово питање о Незнанцу у црном огртачу људи су слегали раменима. Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави?

Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш?

У светлу, пролећну зору сиђе Лепотица са стаклене куле и пође од града до града распитујући се за старост и смрт. Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима.

У светлу, пролећну зору сиђе Лепотица са стаклене куле и пође од града до града распитујући се за старост и смрт. Али, на сва њена питања људи су само слегали раменима.

Ако се ствари саме лепе за прсте, зашто их не узети? Одлучи Варалица да буде најбољи у свом занату. Пође од града до града тражећи бољег од себе да му се у службу најми, вештину своју усаврши. Тако стиже до тринаесте царевине.

Ако се ствари саме лепе за прсте, зашто их не узети? Одлучи Варалица да буде најбољи у свом занату. Пође од града до града тражећи бољег од себе да му се у службу најми, вештину своју усаврши. Тако стиже до тринаесте царевине.

Ој, како су му се смејали, како су му се ругали становници улице, становници града. — С таквом метлом не би могао ни ципеле да опрашиш! — развалила је суседа уста. — Зар не видиш да јој је душа у носу?

Тако су и до краја града стигли, и ивице се пола дохватили, а метлу нису ухватили. Иза широког пола тамнеле су се крошње дрвећа.

Старац се трже, узе метлицу и крете ка граду. Гомила радозналаца пратила га је на одстојању, без речи. Тако су и до града и до старчеве куће стигли. И гле, поново пред метлицом поче да узмиче ђубре.

царске минђуше и краљевске наруквице — о чему све није причала каса у ноћи док је над кукурузима растао месец, а из града допирала потмула бука трамваја. Столица се насмеја још једном, али тише.

— Звезда ућута, а дечак, сав утрнуо, стресе песак са себе и пође да тражи кључ Заборављеног Града. Покушавао је да у себи замисли Град и Замак, али сваки пут би му се чинили другачијим.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С развалинама... Изнад глуха града Свуд слепи миши круже, и у тами Буљина буче...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У томе правцу веома снажно је утицао и расцеп између града и села. Градови су били средишта турске државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном.

не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих првобратучеда и четрдесет од града левера.

Све се црној земљи поклонише и пођоше на Стамбола града. У хајдучким — и ускочким — борбама прекаљивале су се народне снаге.

Он иде „од града до града“, привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух. У туцачким хаљинама, са

Он иде „од града до града“, привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух. У туцачким хаљинама, са дреновом

На ђогату он излеће на горњу капију лозничку и сече Турке око града. „А кад ђогат под њиме сустане, он се онда ев' у град поврати, ђога сјаше, дората узјаше, па изгони дора на капију,

То може да буде опис дивљег и питомог предела (у песми Женидба краља Вукашина): Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети, већ бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом усред љета као усред

лијепо виђети, већ бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом усред љета као усред зиме; кад погледаш стрмо испод града, мутна тече Тара валовита, она ваља дрвље и камење, на њој нема брода ни ћуприје, а око ње борје и мраморје...

А какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града, све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради; кад погледаш стрмо испод града, ал' узрасла шеница

Кад погледаш брду изнад града, све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради; кад погледаш стрмо испод града, ал' узрасла шеница бјелица, а око ње зелена ливада, кроз њу тече зелена Бојана, по њој плива риба свакојака, — кад

камен; даде њему сабљу оковану, на којој су три балчака златна: на свакоме алем, драги камен, — вања сабља три царева града.

речи латинског краља о Војиновићима (важне зато што обележавају основни заплет у песми), претећа вика Латинчета са града (које позива на савлађивање све тежих и тежих препрека) и на Милошева питања да ли је слободно да учини ово или оно —

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

рече му: »Ти, сине човечији, узми врло преоштрен себи мач ка бријаћу бритву, пак узми четири рифа платна, те насред града Јерусалима мачем начетворо расеци.

Те четврт сажежи насред града ватром до краја, а другу четврт такођер после наситно издроби и сажежи. И треће хисе около издроби, а четврто хисе

Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у шећњу напоље из града изаћи. Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се.

њима, да га не могу стрељајући за њим устрелити, измаче између њих, оде к планини, изађе на високу гору супроћ Хеврона града и онде их збаци са себе. На том брду врата остави и оде мирно својим путем.

— две хиљаде и четириста коракљаји растоји од града. Од Мојсеја боговидца тај адет је био узакоњен Израиљем, у суботу и на празднике им даље не ходити кроме толико ножних

И догод Жидови у свади не исекоше се међу собом унутра, дотле града не могоше узети. Дванаист година што у шанцови лежаше под њим тобоже за инат, а за љуту невољу кроз божију заповест

« ИЗ ЦЕСАРА БАРОНИЈА Тамо, преко мора, близу Дамаска града (гдено се је свети апостол Павао крстио од Ананије апостола), неко место има, прозвато именом Карсатас.

Њега без милости на смрт осудише. И поведоше га преко града онамо, на коњско тркалиште, да га на мајдану муче и уморе.

О РОДОЉУБЉУ ИЛИ МИЛОСРДНИ САМАРЈАНИН Човек путовао од Јерусалима до града Јерихона и на томе путу допаде међу харамије, којино га свукоше до кошуље и до смрти га измлатише.

Оста сам Исус седећи му код студенца. Утом дође из града жена за воду. Кад захвати воде из бунара, запита од ње Христос дати му тестију с водом, што ли је било, да се налије.

Те пророка нарече га... Докона Христос с женом беседу; у тај мах стигоше му из града ученици с јеџеком. Зачудише се великом његову склоњивању снизноме: како с једном женом се разговараше о божаству.

Рекоше: — Нашто је то, кад нејмамо никога од људи, кад није нико из града дошао. А ми то сви знамо што је и како је. Није нам то првина, да нисмо чули. И тако и оставише.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

или кокице од кукуруза и, онако раскомоћене, само у јелечићима и шалварама, слушају новости из комшилука, махале и града; ту претресају све, и обично и редовно никога не остављају на миру.

И кад човек уђе у такву кућицу, он се осети некако више сам, свој; далеко од града и вреве и тишме градске, и он ужива у оној пријатној тишини кућевној.

И онда није никакво чудо што је његово субјективно мишљење и освојило и брзо постало објективно и опште мишљење целога града..