Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ... — Понеси, понеси деци, господине! — гракнуше остали. — Деца су, нека им засладе каву...
— Нећете ви на мојој слави по пола чаше! — Ехе, Дашо, и овамо и овамо — гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. — И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега!
А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! — и опет се куцну. Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше: — Хајд ову у здравље капетаново! Хајд у здравље капетаново... Наздравиде, поп-Перо!
— Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!... Диже се поп Перо и наздрави заиста лепу здравицу у здравље капетаново.
« опали их. — Живио Ђуко! — гракнуше гости. — Хајд ову у здравље Ђукино! — рече капетан пришав столу и узевши понајвећу чашу.
— Па нећеш ти то њему давати, него само да чува; ово је само ворме ради, тек онако... — Неће, неће — гракнуше они. — Ко? Зар газда Милун спао на његову пару! Боже сачувај! То је само онако написмено.
— А сутра му не гине напојница — сви ћемо дати... — 'Оћемо, 'оћемо! Шта, зар ми нашем Сими да не дамо?! — гракнуше сви. — Али то треба још ноћас, док није капетан докучио па нам може сметати — вели поп.
— И не може на ноге! — рече чича Мирко. — Па да идемо ми њојзи! — рече кмет. — Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас.
Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. — Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. — Да копамо! — гракнуше сви. Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље.
— Прво његове главе, његове домаћице... — Уха, чича-Мирко!... Не будали!... Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. — А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!... Па имаће, ако нема!
— Јест, јест!... Страхиња је ваљан момак!... Страхиња је наш! — гракнуше готово сви. — А онај му џенабет није дао ни поменути!... Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет.
У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!... Не бери бригу!... У здрављу! — гракнуше гости за њим. — Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. Еле, кмет одиста оде с дружином.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт... Станко се хипну и прескочи нож... Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Поп издиже главу и погледа по свјема: — Је ли оно тешко селу? — Не дај, боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Па зашт’ да идем? Је л’, зашт’! Ко је од добра још побегао? — Да чуваш село — гракнуше они у кујни на њ. — Та откако је избушен први бунар у овом селу, та није било бољег боктера нег’ што ће га ноћас бити!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пристајете ли? — Пристајемо — гракнуше сви. — А ти, Јанко, шта на то кажеш? — запита га кнез. Јанко, блијед од узрујаности, устаде, приђе Мргуду, узе његову
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А ко би и могао код живога Милисава?! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде. Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!« — Пхи! Баруштина! Вандеја.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Гракнуше на генерала одасвуд, из низине и са висине, Заклети поборници ћутања и дисциплине, И упутише му прекоре љутите, ошт
” Опет гракнуше официри: „Генерале, срамота! Ти своју причу много замути и замота!” „Издајниче, насео си туђинској пропаганди, Па
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бег и ђогат под њим љоснуше као да их гром бјеше свалио. „Ха власи!“ гракнуше Турци смичући веле пушке и потекавши напријед у буљуку... Плотун их дочека а други им се осу с плећи.
„Нико други, до Спасоје Цуца!“ „Ха!“ гракнуше у глас домаћи, и наперише уши. „И ја, богме, рекох: ’ха’, кад га виђех, а и он тако исто. — Што ћу!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Шта радите врапчићи моји?“ „Дивно се играмо!“ - Ово је арапска пустиња! „Ово је пас Џуки!“ „Ја сам лопов Алија!“, гракнуше дечица.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
– Уха, где ти оде! Не може то! – гракнуше неколицина. – Молим господина Борисава да ме не прекида – наставља госпар Сима са пуно мирнога достојанства.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Их, — гракнуше неке — што је брљиво! Неје те ни срам! Пи, какво зборење! Иди си дом! Несрећо бећарска!... Дом да си идеш!