Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
« 1814. изишла је у Бечу Писменица сербскога језика, по говору простога народа написана. Караџић је ту у граматичка правила свео »говор оних Сербаља који живе по селима далеко од градова«, и то је била прва граматика народног језика
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мислећи да је оно Линиен“, ваљда, нека граматичка накарада – што је и била – телеграфиста је моју адресу, преко телефона, јавио у Иланчу овако: Бохнхоф Коммандо Сзегед.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Према томе, једна прадревна информација, која је негда била актуелна, прешла је у граматичка правила употребе, у правила дистрибуције наше речи лепо. Укључила се у систем, увећала је, обогатила његову меморију.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Стога се њена граматичка конструкција у већем степену колеба, и колеба се тако да, рецимо, идући од почетка реченице ка њеноме крају запажамо
А то у начелу важи и за сва остала граматичка одступања. При томе се, наравно, у тумачењу текта са високом књижевном вредношћу каква је несумњиво Нечиста крв оба
у њиховој функционалној зависности: с једне стране оно што је названо притиском приповеданог призора, с друге граматичка одступања. Највећег удела у притиску који долази из приповеданог призора има тачка гледишта.
у доживљају неког лика; затим долази тачка гледишта лика, или више ликова, што понекад води у врло сложене односе. Граматичка одступања, опет, не могу се посматрати само као грешке, него превасходно као стилогене синтаксичке фигуре (оне се у
језика непотпуне су и једностране највише зато што су га извлачиле из приповедног ткива и посматрале самостално. Граматичка одступања, пошто су тиме одвојена од приповедних чинилаца који су их изазвали, могла су се схватити једино као грешке.
значајно: прво зато што ју је због иницијалног места критичар, очигледно, морао врло пажљиво читати; друго зато што граматичка грешка на композиционо кључноме месту представља пример за анализу какав се само пожелети може.
Премда је раније речено да се, при формирању реченице, граматичка пребацивања из првог у треће лице само аналитички постулирају, Станковић их је заправо не само морао свесно да