Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
пољски чувар пулија — сјајно метално дугме пурењак — клип младог кукуруза пусат — оружје пустемица — гађање руком; грана која смета при пролазу Радиш — ђердан од нанизаних лешника, играчка разност — разноликост распедлити се — раширити
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И све ћу за те учинити!... Хајдмо твојој кући... И кренуше се. Кишне капи са оголелих грана падаху на њихово руво. Крушка је тешио Лазара: — Не брини! Кад се ја чега прихватим, оно мора ићи.
Докопао се луга, па је одмицао. Повио се по коњу да га која грана не би закачила и свалила... А коњ га је носио... Пред очима му непрестано стојаше поносит лик Станков; у ушима су му
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« вели јој он, а после тихо запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму: Теби љубав јавит’ не смем, Јер твој бити не могу; А да с
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А на пољу грозна оморина и мрачно, на олују натуштено небо мучило се над фронтом. У менажи, под хладњаком од осушеног грана, раскопчани и зајапурени, препирали су се официри, па се пргавили до беснила што се више, горе над њима, небо мрачило
Африка
Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела целу кућу увис. Од тла земље до највиших грана постоји такав густо зелени сплет лишћа, лоза, папрати, шибља, лијана, да је немогуће и замислити да човек начини корак
што код нас значи жетву и храну, то је клас; овде, то је бујно зелено дрво у чијој се круни гоне мајмуни и са чијих грана висе змије.
Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга. Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије
У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.
Црњански, Милош - Сеобе 2
кућерака, испод багрења, а иза Махале, у зеленило врбака, које је, ујутру, имало боју нежно зелених, младих, врбових грана. Дан је био топао. Чуо је, у плаветнилу, над собом, шеве.
рупчагама, Будим нестаде иза њих у даљини, а кола почеше да силазе, лакше, на друм, који је водио, долином, до Грана. Исакович је био загледан у Дунав, обасјан Сунцем, који их је пратио, десно, на видику, свуда.
Са целог тог пута, до Грана, Павле је братенцима причао само обичне догађаје и разговоре, са Божичем и својим сапутницама.
Предео, испод тог брдашца, био је благ и зелен, у пролећу, опкољен шумицама четинара и багремова. Дрвосече, ваљда из Грана, биле су усекле, ту, крчевину, поред друма – која је мирисала на шишарке јеловина.
Божичку је неки шокачки свећеник, из Грана, водио у шетњу, под руку. Исакович се био сакрио, да руча, сам. Ручао је оно што му је био Трандафил дао, то јест оно
Тако су се сатима возили мајор Јоан Божич и његова фамилија. И Павле са њима, до вароши Грана. Ускоро их је, све више, покривала прашина, са пута, који је сад ишао сред долина и насељених места.
Кровови Грана појавише се, испод тог брдашца, у вечерњој румени. Та варош, која је почела да се помаља из даљине, била је, дакле, ту.
Путовали су кроз грање, изишав из Грана, кроз поља и шумарке, кроз пролетњи дан, а Исакович је морао да призна, самом себи, први пут, да путује врло лепо.
је он био онако дрвен, као молован Турчин, у трави, и булкама, оног пропланка, кад су, из Будима, путовали, до вароши Грана.
Са тим францесканима Исакович је путовао до Грана. Од вароши Гран, до Будима, путовао је мирно. Сам у колима. Прилазећи Будиму, био је жељан одмора, тишине, после свега
Имао је дуге, бледозелене, гранчице, које су личиле на гриву, а цвет ружичаст, висио је, преко целе године, са тих грана. Сунцокрети, међутим, око њега, били су огромни, али поломљени. Гроздин није често седео у тој башти.
Него су личили на олују, и поплаву. Као што јесењи ветрови носе, кад духну, свело лишће, са дрвећа и грана, дуж пута, па подижу, високо, оно, које је опало на земљу, тако су и те гомиле исељеника у Росију, из Бачке и Баната,
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице. — Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу
Она се грохотом тресе од силнога смијеха тако да с њезиних грана суну читава киша крушака и попут града сручи са на леђа Шарову.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
У загрљају, затим, била је гипка и свежа као млада врбова грана, а и уста су јој била таква: детињски хладна и свежа мирисала су на биље. Осетих како ми колена дршћу. То је то.
Кајсија у дворишту око које се јурио читав чопор првошколки била је осута цветовима који су искочили из голих грана као кокице на одвише јакој ватри.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сагнувши главу над својом ћерчицом, ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши крај једног шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у
и кад угледаше вече у врту, што је прилазило степеницама терасе, својим дугим сенкама, ошишаним дрворедима, зелених грана и дугих празних путања, на крају са неким белим стубовима, они се расхладише ветром који се једва осећао, пријатан и
чија је једна нога била дигнута далеко од земље, искривљена и прекрштена преко друге, која је додиривала земљу. Грана о коју беше обешен била је одваљена од стабла, за време његовог самртничког ропца и са ње беху крушке пале на земљу.
Коњи су се пропињали, осећајући, под копитом, прштање и крхање дрвета и љуљање и повијање грана, и слуге су имале много муке да их обуздају да не би преврнули интов.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
¹² Чајкановић сматра да је у старим школама „класични инструмент“ за ово обредно шибање био лескова грана јер у њој постоји, по веровању нашег народа, позитивна, спасоносна магична моћ.
, исто, с. 5. ³⁰ Димитријевић, Софија, исто, с. 237. ³¹ Филиповић, М. С., исто, с. 398. 32 Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, књ. 1, БИГЗ, Београд 1988, с. 40—41. 33 Фројд, С., Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад 1986, с. 212. 34 Уп.
525. ⁴⁰ Ђорђевић, Т. Р., „Мандрагора“, у: Наш народни живот, СКЗ, Београд 1923, с. 158. ¹ Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, БИГЗ, Београд 1977, с. 29. ² Ђорђевић, Т. Р.
, „Обичаји по рођењу и крштењу у Пљевској Долини“, Развитак, 3, Бања Лука 1938, с. 105. ² Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, БИГЗ, Београд 1977, с. 300. ³ Милошевић, М.
305. и 324. ⁶⁵ Бујановић, Ј., исто, с. 201. ⁶⁶ Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, БИГЗ, Београд 1977, с. 51. ⁶⁷ Драгић, М.
Караџић, В. С., Српске народне пословице, бр. 4936. ⁹⁹ Вукова грађа, с. 14. ¹⁰⁰ Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, с. 307. ¹⁰¹ Барјактаровић, М.
171. и 226. ¹⁹⁰ Грђић Бјелокосић, Л., исто, с. 209. ¹⁹¹ Милићевић, М. Ђ., исто, 196. ¹⁹² Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, том 1, с. 263—264. ¹⁹³ Бандић, Д.
Фортис, А., Путовање по Далмацији (1774), Глобус, Загреб 1984. Фрејзер, Џ. Џ., Златна грана, БИГЗ, Београд 1977. Фројд, С., Тотем и табу, Матица српска, Нови Сад 1986. Фројд, С.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
метана, она воли да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
С дететом он разговара још од колевке, нежно, матерински: Таши, таши, танана, Ево једна грана, А на грани јабука Као молована.
Долетеће птичица, Љуљнуће се грана, Отпануће јабука, - Дигнуће је Ана. Ова успаванка као да је ишапутана крај заједничке колевке свих наших
лако и природно, а у свакој речи овај ћирилски знак магијски је присутан, садржајно битан, ликовно уткан: пречага, грана, гпеда, подигло, горе, нагло и углом не могу без њега!
Ево песмице: Као пречага, као грана или греда, Г се подигло горе, нагло се под углом и гледа. У овој логички беспрекорној реченици, која је опис
Милићевић, Вук - Беспуће
И у томе ударању умрлих грана, он је наслућивао један самртнички ропац. „Дакле и он“ ! рекао је и замислио се. И још је више заволио то мртво дрво,
Уну о обалу, повијаше косимице кишне млазеве, погињаше пусто дрвеће и стресаше заостало, жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
А са грана оне тице миле У попевке дивне удариле. Ох мој Боже, тако красна гора Да ли море бити без извора? Милета нам од
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сад се и ја пренем и ослушкујем. Негдје у близини гребе по крову гола грана, чују се и врапци, а у низији, долином рјечице Јапре, путује разливен уједначен хук најављујући још јачу мећаву.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сузе ми навреше. — Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?! Одозго, са укрштаних грана густе врбе, паде капља на твој образ. Ти се трже уплашено.
Или зими кад нестане дрва, па нема чиме — не себе, већ дете да угреје. И дрвеће што је у башти, каква трула грана, лозинка, не сме да узме; све од страха да се то не примети, види, и почне да се говори како она упропашћује кућу...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
је тако засенио очи тада владајућег у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и бисер-грана лирских народних песама нису видели ничег вредног у стваралаштву маса на чему би се ваљало дуже и пажљивије задржати.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ПУТНИК: Не, не, мој је лек дјејствителан. У Сенегамбији расте једно дрво које има чудновато својство. Свака сирјеч грана, ако се у знаку телца одсече, има ту силу да човек разуман мора мало сврнути памећу ако га ко дебљим крајем удари;
Лалић, Иван В. - ПИСМО
(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног
Опрости ми, и учини да срасте Са својом кошћу кост, са стаблом грана; у сребро ћу да скујем своје красте, Да слава твоја буде моја рана; Опрости преступ моје пролазности Која се чуду као
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Прожми, ружо Сентивана, над Сиригом крст из Деске! Трусе речи с кртих грана као љуске с платна фреске. Проткај, потко, и осново, сентандрејско крхко коло! Пут по кругу - нигде знанца.
У топлој влази чедног прапочетка жубори Дрво, Творитељско дрвце, што грана разум и весели срце. (О каквој злоби нигде ни поменка.
четврт-трену, четвртко од смисла: белутак пун је лепих садржаја од једног сева намножи се триста, те тминин дуб се, грана отежалих, у честар звезда, с грмљавином, свали.
сам, истих жудњи кућа, од једне фруле створим жубор фрулства а снага моја чинодејствујућа; из лаке руке извире ми грана „У плодном крају старога незнања“ Калопер-душом одишу ми чувства.
двојног јединства, које ме xоће смаћи са кичме непостојања родне близине, што се расцвета по сиромаштву свакојих грана, тужна у двору давнашњих лета, с чијих се крошњи, орах кад прска, блиско заплави шљива - а српска.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ИИ Цурица нека једнога дана купећи дрва у шуму зађе и тако најзад, с бременом грана, пред малом кућом она се нађе. Олуја иде, дрвеће пуца, облак се вуче црњи од гуња, а мала Рада на врата куца.
“ А када лети сунчана жега са свију страна легне врх грана, прљи га свега, храстова сена на земљу слети, на трн се свије, по њему леже, чува га, крије, док сунце жеже,
Шта то раде ове злоће? Чика Ђура крао воће. Отресао бисер с грана Меркурова јоргована. На великом Јупитеру узимају мачку меру, спремају се да га деру.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
6 А и на што црног кипариса грана? Дан помена стиже, Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшна панихида.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Онда поче да пада лишће са грана сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на мразу све спаја у слике
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
предњаку, везан каишем, пресамитио се преко ограде, опустио руке, а глава му климата и сам се њише као напукла грана... Хвалио се после како је изванредно спавао. Изишли смо из области где је господарио непријатељ.
Први вод загази у бару, преко неправилно наслаганих врбових грана, набацаних на брзу руку. Коњи се клизају и поводе, застајкују, онда запињу, а послужиоци одупрли раменима о штитове, и
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Из црнога плиша, чиме је обложена кутија изнутра, засија скупоцена златна грана, посута крупним камењем. То беше доиста редак и величанствен накит. Застадоше јој очи на њему дуго...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
68. Одби се грана од јергована, И лепа Смиља од своје мајке, Од своје мајке, и од свег рода. Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка
Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана! Колико је по гранама кука, Тол’ко било на Јовану мука!
за годину, Кад отидо да ју видим, Ко ме срете, свак ми рече: “Јела ти се понијела, Из врха ју злато сипље, А из грана ситан бисер, Лишће ју је жути дукат, Под њу седе три девојке: Једна беше расплетена, Друга беше саплетена, Трећа
“ 213. Мушка глава и шушњата грана — Удри граном по зеленој трави, Лист отпаде, а грана остаде; Онаква је вјера у јунака.
“ 213. Мушка глава и шушњата грана — Удри граном по зеленој трави, Лист отпаде, а грана остаде; Онаква је вјера у јунака. Док пољуби — узећу те, драга! Кад пољуби — док упитам баба!
Колико је на крушки крушака, Он’лико га убило пушака! Колико је на јаглуку грана, Он’лико ми допаднуо рана! Колико је на јаглуку веза, Он’лико ми допаднуо свеза!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих. У црном дугом свиленом плашту по свету блудим. И свуд где стигнем шапатом будим болан осмех, сузе и машту.
Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази испод грана. И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви.
Вртови боје запупелих трешања, пуна потока белих и плавих, небеса мирисна, што остају на души као расцветана грана. Под њима се стоји, као дрво на брду, пун невидљивог и нечујног, насмешено од бола и сласти, што се мењају и мешају у
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако...
ПУЖ Један пуж вукао се За росе, за росе, А спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се
Кад село, река, брдо и град Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И сунце чека да му неко Рекне то што му нико није реко.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Месец се гаси... Свуда небо сиње, И с голих грана каткад падне иње... Ноћи, ледена ноћи, ја те волим, Као што волим све кржљаве створе Што самрт носе у грудима голим, И
Ја осећам ипак, испод свежих грана И калема нових, да, ко некад јака, У корену старом струји снажна храна, Неисцрпна крепкост старинских јунака.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Са шумном песмом младих грана, Кад се од зоре у даљини, К’о с плаве равни океана, Велики осмех сунца чини. Ти си ми дошла са тих страна, На
Ја дуго чамим тих немирних дана, Кад пролећа прошла олистају редом Уз мамљиви шумор узрујаних грана, У сећању драгом, пробуђеном, бледом.
СВУДА ЈЕСЕН Сто голих грана, к’о сто црних руку, У шиби кише из врта се пружа Прозору моме, где последња ружа У болну јесен жалостиво вене,
ветрова, веју Мојим вртом нада и спомена благих У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају уз тужни шумор ових дана Што јад и пропаст и заборав сеју; Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у
Јер све је, ипак, само шарен сан! ЈЕСЕН НА ТЕРАСИ Улицама струје октобарски даси, Хладан ветар креће скелет голих грана, И долазе тужни, нелагодни часи, Кад спомене плаве препокрива слáна, Док у јесен ову на хладној тераси Вене цвеће
Па ипак, као да је са свих стрáна Дошао тужан дах јесени свеле, Јер преливи боја с расцветаних грана Као да никог више не весèле. Чуј малих тица безазлени пој...
Било је добрих, старих дана, Када је срце моје знало, К’о јасиково лишће с грана, Трептати свакад, много, мало, Трептати увек: у тишини, У бурном ветру, на висини, У мирном куту, где се чини Да
СИМБОЛИ Новембарски дани кад се наоблаче, А с црних се грана роне капи воде, Облаци и магле небесима броде К’о симболи који пашу пропаст значе.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А данас зар ти је лакше? Нијеси ли као грана одсјечена... далеко од својијех, у туђем свијету, под туђијем кровом, друкчији људи, друкчији обичаји.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи. Ударен мокром чарапом Ударила га шљивова грана у главу. Узјахао на вељега ата. Ујела га пчела за језик (тј. опио се). Уточио би ти крви испод грла.
па се окрене на ону страну, где јој је драги, и дрмне граном, говорећи): Ја дрмнух граном, а грана земљом; земља свим свијетом; сав свијет мојим суђеником: цркао, пукао, док до мене не дошао!
(Ветар) 217 — Ја сам дрво с дванаест грана, свака грана са четири гнезда, свако гнездо са седам птића? (Година дана, са дванаест месеци, сваки месец са по четири
(Ветар) 217 — Ја сам дрво с дванаест грана, свака грана са четири гнезда, свако гнездо са седам птића? (Година дана, са дванаест месеци, сваки месец са по четири недеље,
(Месец) 253 — Из долине излази, за брдо залази? (Сунце) 254 — Изиђе вила иза церовика и просу сто грана из златног ручника? (Сунце на изгреву иза брда) 255 — Једно момче у собу уђе, а никога не пита?
тала(хи) — турска заклетва: „тако ми господа бога“ варка — задњи део рибе око репа ведхе — старе вејка (веја) — грана (биљка) веле — много весељак — бадњак нет — већ већил — заступник; саветник; достојанственик вједогоња [једогоња;
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Само се по себи разумије да је међу Јерковићима најодабранија она грана од које је живи фратар. Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!) Покрај нас: грана с начетим лишћем некуд оде. Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
чују Аћимов изнемогао глас, стоје укочени, без покрета, као и сељаци згомилани под брестом, који је на неколико црних грана набо ниско небо. Стотинак корачаја дале, ближе војсци но сељацима, ослоњен уз плот, стоји Никола и посматра. ...
И из куће. Не би се опирао, нити би био увређен. На пољском путу лежи тако нека сломљена грана и газе је свачија кола и опанци. ...
— Где си видео Милунку? — Чучи уз њена врата. — И ти си дошао до њених врата? — Ђорђе устаде, грана му обори шубару, он ломи гранчице, кида лишће што му се сплело око лица и не може да коракне од запрепашћења што се
Само их је моја мати растеривала. По ваздуги дан седела је она под старим дудом, једва је имао неколико живих грана, и гледала мужа, лицем њој окренутог. А он кроз раскрвављене зубе протнуо језик и руга јој се.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У недоумици, јасенов лист одлучи да се обрати за савет најстаријој грани, али грана није имала времена за приче. Наилазила је јесен и она се за њу убрзано припремала.
А једнако, и на ове доле и на оног горе, сунце је бацало своје јесење зраке, док се ветар лоповски шетао између грана.
она јесења, мразна ноћ у којој су га све кости болеле, а у сребрној, лелујавој струји месечине откидали се ораси са грана.
ноћи, пуној месечевог праха, ораси су непомично лежали на утабаној земљи, прошараној чипкастим сенкама орахових грана. »Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође.
Да се веровало како њихова свирка извлачи пупољке из голих грана? Да звери излазе из шума и камењара и слушају их као затрављене?
— Донесите лествице! — рече заповедник потере. Али, кад се први гонилац попе до гране на којој су дечаци седели, грана одскочи увис. Морале су бити набављене још дуже лествице. Без успеха. Бор је растао све више, у само небо бежао.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не питај никад: звуке наших дана Хоће ли вјетри да разнесу шŷмом, К'о б'јели бехар са процвалих грана, Ил' цв'јеће некад над нашијем хумом; Ил' ће да живе...
Ј. Јовановић 3мај XXИИ Тихо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана; А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до
И свуда Просуће се мирис плавих јоргована; И пахуље сн'јежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда. Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да
Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што риђа и зрије На ватри срца?... Гдје су јоргованâ Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај!
Сањам ли? Ил' би ово јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке птице, к'о са грана, И по соби ми свуд развише крила... Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
А. Шантић ЛXXXИИ ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА Гробару сиједи, под старости ледом Што изнурен дркћеш као суха грана, И носећи иње по свом челу бл'једом Што посрћеш љуто под бременом дана, Да ли памтиш?
Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина; Но у сребрн ибрик захитила воде, Па по башти ђуле заливати оде. С грана вјетар духну, па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе; Замириса коса, к'о зумбули плави; А мени се крену
К'о пуста грана, кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.
а из сваке стопе Радника кротких, робља наших дана, Лавори, сјајни, к'о злато кад стопе, Расту, свију се, по врсима грана Пољубе црна и знојава чела.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Он се, веселник, увек први буди. И са грана жалосно капље, а са кровова тече прљава вода, и капи стално добују по црном крову од смоле и засипају, прскају и мију
само, кад је киша, седели су они крај прозора, одакле су гледали у мокре зидове суседних кућа, и како се са осушених грана над крововима од ћерамиде слевају капи као сузе. У оној густој кишној магли варошице би сасвим нестајало.
је у том сумраку као да је бар ту, за варошицу, дошао смак света, и као да је, сем мокрих зидова преко пута и голих грана што су сузиле, све остало са земље ишчезло и унеповрат потонуло.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и антициклона, најзад излећи, и већ као да ћутим на отврдлој кори свога дебла и на осјетљивом лику својих младих грана како их с једне стране захлађује први слабашни пирак хладне струје што издалека наилази, или како их с друге стране
Али кад за некога није „зелена грана“, она ће се и под најмањом, макар и птичјом тежином скршити. Еклога је потрајала свега неколико мјесеци.
у њежном, још блиједом лишћу дрвећа, међу пуповима о које се лијепи паучиница што путује без циља, у сненим пазушцима грана, живка прољеће. Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.
И док лишће изумире с грана, Песма тица и ведрина ствари, Прилази ми сен минулих дана, Празан изглед и поредак ствари.
Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће Као
К'о болник кад дише, киша једва тече, Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана; Суморно и мутно спустило се вече. Улица је била покривена мраком, Кровови и куће тонули у тмину.
Где-где само суве сенке голих грана К'о костури од живота, мртвих дана. Свуда земља; видик пао. Влажна тама По звуцима, преко мира, лежи, спава.
Још је било сунца и зелених грана, Ал' мирис пролећа ветрови разнеше, К'о и свело цвеће плавих јоргована. Мени ништа тада познато не беше: Ни самоћа
Заборав ће сад падати на речи и дан, На бол што се одваја, к'о лишће са грана, На чекања, на потресе и на снова стан.
У сунцу, ноћи, у шуштању грана, У небу, зори, мирису и цвећу, У оном низу природиних ткања, Што трепте етром, што се стално крећу Путем промена —
Не уме човек да буде јак Кад кише лију са свију страна. Нема очију за дубок мрак. Не пева тица с умрлих грана. Добро ми је данас ту, под туђим небом, Ал' ми срце труне за мојом колебом.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Удружења уједињених инжењера, према Статутује да располаже поклоном ”у циљу унапређења инжењерске делатности и свих грана науке и да води јавну техничку библиотеЛау.
Ћипико, Иво - Приповетке
Па и сада с милињем посматра око себе и ослушкује шум затресених грана и ударе вјетра што се низ голети оре, а негдје се далеко, гоњени невидљивом силом, озивају последњим тугаљивјпл
Поврх њих нередно вију се галебови, а крик им се мијеша са шумом мора и хуком затресених грана, и све то хучи у њеним ушима, и хита даље у неповрат, гдје лагано, у даљини, као задњи уздах уцвиљена живота и замире.
Нареди га лијепо као мушко, и пође у село. Уз шум затресених борових грана пење се узбрдицом, а око ње све дише и живе простотом и прелијева се у свјетлости дана.
Срчући топло млијеко, ослушкуј ем хармонију морскога шума и затресених борових грана, и разговарам са старицом као са смо стари знанци. —Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти?
Машем јој шеширом, а она ми одвраћа бијелом марамом. Гледам је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и
Тако наједном застаде насред пута испред затресених грана, гледа у осјен облака што га вјетар на махове путем и по пољу гони, док му суну нешто у главу, остави посао и крене
пламен кућу захвати и дим се диже, чисто њихови образи постадоше светлији и веселији, и пуцкарање и цијук наложених грана ожви кућу као људским разговором.
У бистрој води, што се на сунцу блештала, огледају се дуге сенке врбових кривих грана и искидани крајеви рашчешљаних облака.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Из пепела свога Костури се дижу — Страшни суд. Нема више храма У граду, у селу, Ни зелена грана, Ни тичјег певања — Све је у пепелу.
Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија? Мириснији ваздух кроз зелено грање Кô да вам се нуди сам на уздисање.
Љубни стабло, Дојчине му, Сисни дојку, сине врли: Свака грана српског стабла Тесли тепа, Теслу грли. Београд је данас срећан, Рукујућ’ се српском диком, И открива срце своје
Краков, Станислав - КРИЛА
Мајор је лежао на леђима. Црна грана багрема му је заклањала звезде. Нешто се тешко наднело над њиме. Очи су сијале у мраку. Одједном се замаглише.
Иако уморан Душко са трубачем пође дуж косе. Између размакнутих грана избијали су војници покривени прашином и знојем. Већ под омањом главицом наишли су на већу прикупљену групу.
Душко је био будан и хтео је да мисли на бароницу, али се кроз прозор видела једна нагнута грана, и она му је мењала мисли. Под сваким дрветом је по неко погинуо. Чак и кувар Цоња.
Исушено дрво долапа је пуцкарало, а грана дрвета је лако гребла о дрвену решетку прозора. Чупави пекиншки псић туговао је усамљен у болници. Дан је био њин.
Петровић, Растко - АФРИКА
Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела целу кућу увис. Од тла земље до највиших грана постоји такав густо зелени сплет лишћа, лоза, папрати, шибља, лијана, да је немогуће и замислити да човек начини корак
што код нас значи жетву и храну, то је клас; овде, то је бујно зелено дрво у чијој се круни гоне мајмуни и са чијих грана висе змије.
Овде се жене, које искачу из кола да би играле у средини, дохватају упаљених грана и разносе их по ивици круга. Нова осветљења показују да међ старицама сасушених груди постоји понека млада жена, чије
У висини се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани продирање Турака на Алексинац и Параћин.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ ХХХИИИ Тијо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана, а А на грани Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Добро... Нека се опали још по један метак.“ — Ми смо опалили са овога топа. Али тада нешто пуче страшно, и једна грана од овога дрвета паде међу нас. Погледасмо на дрво, и заиста, видео се свеж засек. — Неко закука. Ми потрчасмо тамо.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода шушти, Ту и онде с грана доле као киша пљушти; Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака — Да две луче не улазе сунчанога зрака; Около ти
турских глава сруши, Кад Топлица и Косанчић с мејдана У вечној слави нађе место души, Ах, и он паде, к’о стабло без грана, У крвне руке, живот обездуши... И тако, што је обећао јавно, То све, к’о јунак, осведочи славно. 1843.
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет. О, враг’ се, нево, врат’ се! Зар нису сеје миле Доста ти нежне биле?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Тако је он, кукавац, остô кô окресана грана сâм самдијан! Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај!
На столовима протоколи и некакве дебеле књижурине. Давид (мален, низак, сув као грана лаган као перце. Лијева му је нога мало краћа од десне, те се гега кад иде.
“ А шта ти знаш, вузле једно вузласто, осим тог царског чина на теби?! Зелен си, дијете, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић: Глупи су они, Давиде, ка' глуво доба. Не знају они ништа, ама баш ништа они не знају!
! Е, де-де сад кажи, немој врдати! Е, мој синко! Зелен си, зелен кô зелена грана у гори зеленој. Писарчић (зацрвенио се): Ја сам контâ нешто друго, а и та ти је на мјесту.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом четинара.
С поља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана, Где прах звезда сребром мије васиону, И
Јануар фијуче у сутонској студи, Бичевана река модри се и пени. Јаук голих грана мртве из сна буди: Кикоће се време у вечитој смени.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Старог модрокрви наручи старац вина и девојку. О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој. И само и само смежурава рука о дојку.
И уза стамен-стабло вита уз мене лоза да препузи свој век. И тице, крилати створи, хитро да ми са грана даљини твојој полећу. 4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу.
Но удахни мандрагоре, кô целов опија. ПЕСМА ЖЕНА У МАХАНАИМУ Шумо Ефраима, где кобних врана лет, Побрали с грана страшни плод што висио, Твој плод, руком што згњечили: крвави плод За један целов мој даће ми га на дар.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су
Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г. трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345).
њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?). Један је био запалио ту гомилу, па је одболовао пола године (СЕЗ, 32, 1925, 377). Ј.
У врло познатом српском епиталамиуму јоргован се упоређује са невестом (»Одби се бисер грана од јоргована, и лепа... од своје мајке«, нпр. СЕЗ, 7, 34). Сватови се ките ј. (СЕЗ, 19, 143).
КОШЋЕЛА Зüргелбаум (целтіѕ). Кошћела (Шулек, 22 назива). Кад к. почне да добија лишће, ако свака грана буде подједнако зелена, биће родна година (ЗНЖОЈС, 6, 315).
Приликом свадбе, ако је младина или младожењина кућа у жалости, носила се у Рисну место барјака грана м. (Вук Пјесме, л, стр. 10, и ТРЂ, ННЖ, 3, 53). У једној скасци из Левча (о демону који краде новорођенчад, упор. ‹ѕ.
питању људи који су умрли насилном смрћу, а та категорија душа најопаснија је: и последица која се претпоставља ако се грана на гроб не баци — наиме, обољење — јасан је доказ да се граном доиста треба да души спречи излазак, јер, као што
с., 23, 1968, 61). Бреза. Брезова грана као маја (нем. Маібаум), са лишћем на врху (које представља фалус), поред других грана, 1.
Бреза. Брезова грана као маја (нем. Маібаум), са лишћем на врху (које представља фалус), поред других грана, 1. маја, или о Тројици, или уочи Ивањдана или кога другога дана, носи се у литији по селу или се поставља испред куће
У пределу Јањ: ко сања како падају с грана зреле крушке, ускоро ће проливати сузе (ГЗМ, н. с., 26, 1971, 47). Кукурек. У Гружи, после Ђурђевдана, ставља се к.
Ловор. На Бадњи дан л. ките гробље (СЕЗ, 65, 1952, 208, Поповци). Тога дана ујутру задене се повећа грана л. у звекир на вратима, и ко први дође на честитање стави гранчицу л. на сто, а увече домаћин унесе »балу« л.
на сто, а увече домаћин унесе »балу« л. и сомине и распростре је по кухињи; на Божић грана л. забоде се кроз поморанџу у чесницу (ЗНЖОЈС, 40, 1962, 497; 499; 503, Бока Которска). Љубичица.
Ћипико, Иво - Пауци
Под њима, заморени, траже хлада, љубе се испод тих сувих грана, којима је суђено да угину ондје гдје су и одрасле — у лијепој, цвијетној планини...
Неко се сјети, па скрши неколико сухих грана са замрзлих голих дрвета поред пута и — наложи. Чељад се окупи око ватре.
досад ћутљива планина не осјети толики жагор, кикот и весеља напитих сељака; вична бијаше тек шапорењу потресених грана, шуштању прожутјела лишћа и Радину усамљену разговору са благом...
Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета: вјетар њоме замахује одмјерено, уједначено тамо—амо... —Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем.
Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон. Двориштем разлијега се дивљи кикот младости.
ливадама расијане тежаке, одјевене у бијело; годило му је разговјетно и јасно шуштање ријеке и далека музика врбових грана и повијених зелених трстика. Изјутра, иза недогледне равнице чињаше му се да види море закриљено сивом маглом...
По шушкању грана замјети чељаде посве близу себе. Он се трже. —Марија, ти си?... — јави се дјевојци повјерљиво. Она га треном погледа
Ту умукну, па се лијепо чује шушкање лишћа и трескање грана. Дјевојка је окретно обилазила стабло, захватајући више гране. Пошто би их обрала, пушташе их у један мах у висину.
све боље и брже, док им у сунчеву пламену не синуше ишарана крилашца и испунише још влажни простор између родних грана. И вршци виших стабала засјаше; плод плану црвеније и њихова обличја постадоше веселија и живља...
Иво пристаде за њима. Сваким кораком срце им се цијепало на догледу поломљених грана, растрганих хвоја и испресјецана лишћа. По пољу наоко пустош, а по земљи блато и вода. Сврнуше путељком у доце.
И веселије дизаше се дим поврх кућа, провлачећи се између смокових грана. У јаматви живот и рад живље се јављаху. Младић се упути према мјесту откуда се чуло понајвише гласова.
И опет обоје се замислило, као да ослушкују лагани шум будећег се мора и шуштање залелујаних борових грана. А Иво сврну оком на њу и из њенога предљивога погледа увиди да би га хтјела нешто упитати. — А што би ми хтјела рећи?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
То сам искористио да бих кришом присуствовао догађају. Најпре су наложили велику ватру од грана сувог дрвета, на пропланку изнад Баренскога потока.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Чедо пролетњих, благих дана, Једном сам видô, цветак млад, Под густим кровом брсних грана Што граде дубок, мрачан хлад.
1888. НИМФА Тамо где густи бршљан шумори с лиснатих грана, И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава; Где дивља ружица цвета, и расте зелена трава, И благи покој влада У
6. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже. Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшно панихида. 7.
је калифа нежни, уморан од дневна рада, Сањао завичај мили и своја времена млада: У једноликоме шуму широких палмових грана Он је слушао поздрав младости и цветних страна, Где плави Еуфрат тече.
И путник, с богатом робом, Из древне Басоре иде, водећи караван собом. Под сенком палмових грана он благог одмора тражи, И струјом валова бистрих поји се и тело снажи. И хладни вâли га крепе.
17. Под топлим небом азијатских страна, Можда на морској високој обали, Где тихо шушти кипариса грана И кликће галеб и шуморе вали Гроб њезин стоји...
Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне, И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне, И брзо потоне у ноћ. А озго у самоћи Безбројне трепере звезде кô бледа кандила ноћи.
С обале подухну вихар... С високих лиснатих грана Тајанствен и општи шумор разли се од свију страна И дах свечаног мира.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
и у прве две књиге има, сем споменутог система науке о кретању, још значајних резултата из оптике, акустике и других грана природне философије.
А та њена нова грана отварала је безброј нових питања и проблема за чије решење су била потребна широка знања статике и науке о
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Од пелена горка Добио сам јада, Од зелени грана Добио сам нада, Цвеће ми је дало Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који је сада; нити је велика грана баш његову гробу хтела правити присенак; нити је у несрећном човечуљку било ичега од земљотреса.
Крај старих историка и међ повељама, осушио сам се, и осушио бих се да сам био грана јоргована. Не само да песме и приче не пишем, него не волим ни научно ништа да „печатам”...
огранку који се много удаљио од стабла, или се стабло обали на земљу, затрули, али из једнога чвора се извија дивна грана, и тренери, док се од самоће и треперења не умори и не сасуши. Јосиф је имао знатан дар за музику.
Је ли то био отсев страха Марка Влаовића? Уопште, несрећни последњи Влаовић почео је да се грана на све своје претке који су потегли да Влаовиће понесу сумраку и западу.
Гробље не лаже, па ни гробар. — Кроничар остаде сам. Тишина. Нечујно су слетали цветови с грана шљивова дрвета... Деца која немају детињство или су несрећни људи, или умиру... Слажу се цветови шљиве по гробовима.
Па им је онда зеленило, и дебео хлад, и љуљање тешких грана улепшавало живот. Сећали су се како је некада, једне јесени, Пантелија први пут прешао к њима да види колико је рода
— Па се сви троје загледају као некуда у мутну будућност. А огромни орах, као оркестар, на сто грана стотином начина лелуја и шуми над чашицом људских живота које ће надживети, заборавити.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене. Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња.
Још само да пређемо овај шумарак... Очи ми већ заморене, па, иако је ноћ, стално трепте неке искрице. Свака грана причињава ми се као пушчана цев. Полетео бих, али ме стид од људи.
Улазе... Има их више. — Полако, на прстима! — шапну командир. Уздржана даха, прилазили смо лагано. Некаква грана ми наиђе на лице. Стиснух зубе, па је дохватих и рукама допратих до њеног правог положаја...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању нашем као да си стресо У недра, са грана својих морнара Ти, Океан!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену. Читаву вечност шуме таласи, па шта?
главу и загледа се у песак преко којег су клизиле сенке рибљих јата, а на стени, не већој од педља, певушила корална грана. Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету?
Лако је рибама: пливајући стижу до површине! Али, тек што удахну капљу ваздуха и повратак је неизбежан. Грана, сигурно, зна неки паметнији пут!
— Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци? Путовања? Којешта!
Мора се знати своје место и не одлазити с њега! Корална грана сети се која је, такође сањала да оде у Горњи свет.
Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом. За онога ко има своју стену није размишљање о одласку у непознато.
Нека се смири Седефна ружа. Од превеликог размишљања шкољке и корали губе боју, а ништа се њиме не постиже. Корална грана се припи уз стену и ућута. Седефној ружи није остало ништа друго до да потражи новог саговорника.
Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа! Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи.
Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун.
А кад настаде година трећа — учини се дечаку да разуме говор биља. Чу Ведран како јауче грана када је нехатна нога гази и досети се да он то купинову врежу окајава. Тако и трећа година прође.
Довољно је било да засвира, па да и најболнији забораве на бол, најнесрећнији запевају, а из осушених грана воћки избије цвет, па плод. Свиралу, мач и верног пса—пријатеља имао је младић, али његов је био свет.
Да видимо: могу ли их или не могу испунити? — Танак и усправан као врбова грана стајао је младић и гледао у девојку. Пламене и жестоке су му биле очи, оштра и хитра реч.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сањам ли? Ил' би ова јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке тице, кô са грана, И по соби ми свуд развише крила. Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...
Ми бјесмо у рају, Јабуке слатке берући са грана... Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло...
И свуда Просуће се мирис плавих јоргована; И пахуље сњежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда. Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да
'' ''Јутрос рано ја у башту, мати, Одох прве јорговане брати, За ђердан ми запе росна грана, Па се просу испод јоргована...'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?
1907. ПОД ВРБАМА Сјај ђурђевске зоре ране Падао је преко страна, А ти крадом газила си У ријеку, испод грана. Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био.
Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије' Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни, Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни Па дршћасмо Дуго као брезе
1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје! Под сјенкама грана Радобоља мрмља, вере се и прска; Мрке хриди стреме високо са страна Пуне густих зова, смокава и трска.
Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана. Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се
Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије На ватри сунца?... Гдје су јоргована Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Ја склапам очи и кроз снове тајно Ја видим зору поврх твојих грана Гдје руже баца божански и сјајно... И слушам како широм родних страна Радошћу звони са гусала струна, Док се у
И ћутећи срећу и благослов неба, Згурен хамал жудно, уз тврд комад хљеба, Слуша како над њим с грана гучу кумре. 1918. ОПИСНЕ ПЕСМЕ НА ЖАЛУ Изронио месец. Овде близу секе, Осећа се мирис кадуље и смреке.
И у тихој срећи све трепти и сија И вода и камен, џбун и вршак грана, Као да се небо ближе земљи свија И сам господ ходи преко мирних страна.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Оба жива одерао брава, па их пусти у јелово грање: грана дирне, стоји дрека јарца, ован ћути, не пушта аваза. Тада рече Котарац Јоване: „О Тадија, нашој чети главо, зашто
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
У околини Ниша Баве се бацањем слаткиша Јавите нишком капитену Не мора се бацати по сваку цену Има још атлетских грана Слаткиши су спортска храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Хоћу своју радионицу с тавана да преселим овамо. Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана. — Довешћу своје магаре. Могу још ноћас. Идем с њим у млин па кад се будем враћао.
Док је Лазар журио, спотицао се и пипао кроза шуму, Стриц је неко вријеме марљиво кукао, а кад се пуцкетање сувих грана сасвим удаљи, он се нешто досјети, па стаде иза свега гласа да тули опонашајући вучје завијање: — Аууу! Ав-ав-аууу!
Како је магарац и даље мирно стајао и ћутао, Стриц узе да гунђа у великој неприлици: — Добио сам по леђима, грана је ту, преломљена, а Сивац нема руку! Шта онда? Или је ово неко чудо или сам ја магарац још већи од Сивца!
— Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле! — повика Стриц с грана. — Нећу! — Е, ни ја нећу да сиђем, шта ми можете ти и твоја ружна кујетина. — Ја и Жуја причекаћемо.
Ударили су у земљу повисоке кочиће и оплели зидове од прућа, а рупе на њима зачепили маховином. Кров начинише од грана и густе дивље папрати, а унутра настријеше папрат и суво лишће.
Напријед, момци! Кров је направљен од јаких зелених грана с лишћем обореним надоље да би се низа њ сливала киша. Одозго га још притискоше сувим огранцима и све скупа добро
Тек задрхти вршак љескова жбуна, негдје пукне грана или нејасна сјенка шмугне иза стабла — можда је то Луња. А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ нико на њу не
Био је стигао већ до првих грана, кад пристиже његов дјед Алекса с љествама и стаде да их намјешта уз дрво. — Е, баш нећеш!
запаљене колибе све више растао и понесен лаким вјетром лазио укосо баш под његове табане, чича се брзо дохвати првих грана и пође навише уз букву, кад одозго одјекну заповједнички глас: — Натраг, душманине, јер ћеш добити по глави!
Тек што стигоше на ивицу јаруге, кад се кроз Гај зачу кршење грана и тутањ нечијих ногу. Николетина брзо скочи за прво дрво и узе пушку „на готовс“. — Лано, дјецо, брзо у јаругу!
Он за собом повуче онај жбун и тако затвори улаз. Ни сам ђаво не би се сјетио да се иза тих сувих грана крије било каква рупа. Напољу одјекну пушка, а онда, сасвим близу, зачу се довикивање: — Ехеј, има ли га тамо?
У дубини Гаја зачу се пуцање грана и нејасан разговор. Сви поскакаше на ноге. — Ето војске! — викну Потрк. Сви су скамењено зурили у правцу одакле се
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ниједан слуга не може два господара служити. Нова грана куд се прекриви, онамо и расте. Добро је врло кратко, а зло је сасма дугачко. Док смо, да смо.
Један што трпко једе, а другом зуби трну. Туђ трун свакога више боде у очи него своја глогова грана у трепавици забодена. Ако би штогод у срдце од речења ушло, то би и у мозгу здржало се. Добар житак и бољи напредак.
Пред ноге мотрећи, а не у вис по облаку се возећи. На малој теразији центу премерати. Грана на силу превијана ја се сломи, ја пак прућне се на своју страну ка и била — јоште и руци стрекне и убриди.
и врлу памет, и држи се гранастога слатка књижнога учења, којено не вене ни труне, него све се повише у глави човеку грана и расцветава се.
на мери с прекретањем или тако стајах ка низбрдо летећа кишна вода незауставно, и с ветрови на све стране гибата грана.