Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Омркну на пољу и нађу велики храст, шупаљ. Петао се попне на гране, а пас легне у шупљину за преноћити ту. У ноћи, петао по својим обичају запоје.
Нађи пре прави пут, пак онда теци. Не млати недозрело воће, кад сазре слађе ће ти бити. Не крши гране које ће ти догодине родити. 92 Два путника и сикира Двојица путоваху у друштву.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
његова дуга брада дубоко у земљу пушта храстово корење, ишчупан, његов језик, у нова времена, из сваке гране избија ко лист, у храстовој крошњи с вечери на ветру, никле из воде, из птица, из гробова и вукова, његове
5. Пуче кичма змији коју ми је брат чврсто као уже везао о врат и са гране пљуснух у пун крви чун. Бежим. Рог ме гони, сачекује кљун, и у бекству, мучен ко леднички цвет, разазнах у мраку
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” Онда ти двојица ђипише, свезаше бабе за шљиве, загрнуше зубуну, па голим ножевима пљостимке, одсекоше и од шљива гране: „Казуј, баба, шта сте јошт чуле и видиле?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Трчао је што игда може, јурио је као да га беси гоне... Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко...
ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 1. ПАУК Напољу тужно јауче ветар кроз оголеле гране и киша сипи... А помрчина као у паклу. По такој ноћи ни хајдук не ходи; нико кога невоља не гони неће маћи испод свога
И добаци Станку онај други крај појаса. — Придигните га мало! — рече Станко. Зека, онако висок, диже га сасвим до гране. И Станко привеза појас за грану... — Сад пуштај!... — рече он. Пустише.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Мир је на све стране. Док понова куцну: тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране. Но скривено звоно кад под сводом ледним, И опет се зачу из топола стари, Сва долина страхом испуни се једним, И
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
у кућу и пуних седамнаест година, не скидајући ни дан ни ноћ с колена закачке, богзна те не би и опет дошао до зелене гране, али га очи почеше издавати.
у своју кућу, седе под орах који је посађен онда када је се капетан родио, а који сада на својој периферији носи сухе гране. Ту сахрани оца и матер, ту прекопута замилова девојку, ту уз кућу однесе куму лимун и позив на прстен.
Па орах у мојој авлији који је посађен кад сам се ја родио, и који већ на својој периферији носи сухе гране. Па господин начелник коме се на велике празнике мора правити визита и који увек за собом води Тијосава пандура под
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Треба само да изађе из кујне па да викне: »О Нецо, Перо (или) Радо!« а оно тек полете најпре шешири а одмах и они с гране к’о мајмуни уз стабло па пред њу по два три тресну од силне услужности, па залармају и грабе се који ће пре.
Све је сада суморно, и њиве и дрвеће. По путу никога; по њивама никога, а дудови оголели, па им се црне покисле гране.
— Да се обесиш, је л’...? — Не — пресече је бојтар брзо, као да хтеде побећи од криве гране — него да скочим у воду, јербо ту ми је, знам, цигурна смрт. — Ти да скочиш у воду! Гле га само како лаже!
, а баш је било после подне. Врућина беше мало попустила, ветар ћарлија и благо повија гране дрвета испред кућа које пружаху сенке своје до пола пута, и разноси мирис од багрема, орахова лишћа и мирођија из
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А дани пролазе, па јесење киша прска у прозоре и ветар носи жуто лишће и савија гране све до земље, док Христић седи у топлој соби, излежава се и помера оне чиоде.
Била је једна од оних тамних ноћи, у јеку јесени, кад ветар, хладан, сав од неког језивог јаука, откида лишће и ломи гране са оном подмуклом и осветничком вриском која леди. Баш као да смрт витла косом унаоколо.
Африка
„И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!
Стазице, као тамни ходници, одводе кроз то зеленило у какву малену урођеничку плантажу. Џиновска дрва склапају своје гране над друмом, птице лете по тим живим сводовима као напуштеним тврђавама.
Тек кад се погдегде гране акажуа растворе изнад нас, и све што је запарно разиђе пут неба, види се величанствени свод пун звезда и месечине.
Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.
Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је цео простор пун комараца и мушица це–це; да урођеници једу
Данас је Банфора засађена свуда дебелим дрветима чије круне, пуне птица, мешају и преплићу своје гране; у чијој је сенци неколико кућица за беле; један диван врт пун хладовине и птичје ларме.
На средини села нека врста трга окруженог црвеним кортинама ових зидова и зграда од земље. Гране неколико великих фромажеа и баобаба пуне су орлушина.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Види ли он, капетан, како се гране, ено, у башти, доле, од ветра, повијају. Тако се ето и ми повијамо, а капетан, чак и у сну.
Што је друм даље одмицао, од Ујхеља, у брда, лишће је било све гушће опало и лежало, на земљи, увело. Шумско дрвеће, гране као неке руке, све су биле више испреплетане, у мраку шуме, у који је улазио.
Има изгледа да се тај рат настави, ускоро. И Хорватове, и Шевичеве, и Прерадовичеве трупе почеће, чим пролеће гране, да маневришу и вежбају. Треба се стрпити.
да Срби, то јест Турци, нису заборављени, и да ће неки, сербски пукови бити изведени на молдавску границу, чим пролеће гране.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
славе људе „који су одгајани без колевке на сестриним рукама“, оне који спавајући под дрветом „тако снажно дишу да се гране са дрвета нијају“, оне „који лаки као јелен могу стићи и утећи“.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје рупе, али баш у томе тренутку с гране преда њ стресну мачак Тошо. Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: . — Лијепо смо, богме, почели!
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Иза куће, у самом завијутку мртве Тисе кричале су сарке а у дворишту се о гране две патуљасте вишње вешао читав чопор клинаца између две и дванаест.
Црњански, Милош - Сеобе 1
узане реке, којом је његово тело требало да отплови до далеке, друге стране пољане, а над којом се наднело пруће, као гране врба...
Тако је било довољно да госпожа Дафина помисли на прве године свог брака, па да се пред њом подигну брда, гране што пупе, широке славонске долине и над њима игра облака.
Крај све ужасне тежине околних планина, међу јелама чије су гране, издалека, једнако се причињавале као раширена крила, са дубоким стрминама под собом, чинило му се све то врло лако и
У широким, зеленим пољима, у тишини далеких земљаних опкопа, назирао је зид на који је хтео, још пре но што Сунце гране, да се урликом баци.
Обешени о стабла воћака, близу земље, где су се рачвале гране, висили су непомично, заврнутих глава, као да лудо поскочише са дрвећем на леђима, изнад тог јарка, пуног устајале
што се стрчао око кола, заостајући за часак кад би Аранђел Исакович бацио, у траву и трње за собом, или увис, међу гране, прегршт новца, раздраживши тим покретом руке, сваки пут, своје псе, тако да су нападали на људе.
Над том хумком, било се наднело неколико плодних јабука, чије су гране повиле се до земље, пуне сазрелог воћа. Уоколо, горе, виде дрвене тремове, по којима су промицали калуђери, као црне
Снег беше нападао до колена, завејао голе гране и стабла дрвећа. У сивом обзорју грактала су јата врана. На месечини, појављиваху се чопори вукова.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У истом крају чине и следеће: у младу недељу, пре сунца, узму купину која је на обе стране гране у земљу урасла, ставе је на кућни праг, „па се полагашно про ње преведе дете“.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
О ОБОРЕНОЈ ЦРКВИ Ко на војсци обори цркву, да се хртови напусте за њим, и да се обеси о првом храсту. Ако се гране на храсту сломе и одреши се везано уже, да се грешном војнику томе у срце гађа зрном пушчаним.
Кад опази судију царства, да се ко спава украј туђих стаја, коме су стрехе голе гране, осети као кад стиже пролеће које разапиње шаторе на све стране као да је пошло да осваја.
ЗА ЛОВИШТА Царе Душане, тражим помиловање за ловишта, за начичкане гнездима гране, за крила кобаца, за небопарне подвиге њине, за тетребово лудовање, заверенички дрвећа тајац пред час кад ће сунце да
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
белу прашину и мрвице оштре као стакло, па је стара дама плакала што је Божић-Бата последњих година пао на тако ниске гране. Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан.
Замахнем два-три пута горе-доле, па после исечем и клис из глогове гране. Ископам рупу, само да пробам, мислим, јесам ли још у форми, да нисам случајно заборавио да опалим машком клис у
Матавуљ, Симо - УСКОК
се стаде верати кроз густиш, преко кука и расјелина, час пењући се, час спуштајући се, сви погнути, прихватајући се за гране и кршеве. Након три-четири стотине корака, вођ и Перо стигоше врх пута што води од Никшића у Гацко.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Универзалне творевине постајале су све ређе и ређе; из негдашњих великих целина почеле су се издвајати гране и жанрови.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
са својим осиротелим народом од места до места, бацан тамо-амо као лађа на пучини великога океана, очекујем када ће да гране сунце и покаже се дан, да узмакне тамна ноћ и хладна беда наше несреће.«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала.
Затим, његово естетичко образовање није било само ограничено на књижевност но и на све гране уметности, на музику, сликарство, вајарство.
Милићевић, Вук - Беспуће
подбочен лактом о прозор, он удише свјеж ваздух, док вјетрић долази од ријеке, удара по лицу и, на махове, повија гране и шушти лишћем.
и зеленом бујном зоби, вијуга преко поља, с обалама зараслим у врбе које натапају своје сјене и повијене, погнуте гране у води, шуми кроз сјеновите шуме и бучи разбијајући се о голе, оштре, тврде кршеве и тече брзо, срдито и немоћно,
Било је јутро; сунце још није било ојачало и падало је на крошње шљива чији се плод плавио у грању; гране које су се нагињале према путу, биле су обране од пролазника; прођоше редом крошњатих трешања, с напола увелим лишћем
доље у хладовину, под једну букву, с густом, непрозирном и непробојном крошњом и обилатим и бујним лишћем које сакрива гране и огранке.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Лаки ветрић осмену се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се Па кроз липу вирну. Липа брсне гране шири, Шапће дану сјајну: Вири, дане сјајни, вири, Али чувај тајну. 1843, 6. дек.
“ Гором ладни ветри пире, Па знојаво ладе чело, Из камена вода вире, Ладна вода крепи тело, А кад легнем, густе гране Од сунчане јаре бране.
— голушаво тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила
тиче, Дође тиче па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја
свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде, Гром умукне, небо се разгали, Па се уци пређашњојзи смеје, Сунце гране, па грејат навали, Те још лепше него пређе греје.
цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро, Ал' стајау стене поносите, Липе гране рашириле вите, Нигде никог, дебело залађе, Благо драгу ко ту драго нађе! Тице поју: Благо ли си нама!
Лепо, красно, дивно ли је тамо, Авај брате, како ли је амо! Из камена стоји сове хука, С гране суве кукавица кука, Кукај, али према своје главе И још главе сеје бућоглаве!
Сјајан Тале дотле њојзи био, Ал' крај Срба сјајност изгубио Кано месец кад гране сунашце — Утече јој на око срдашце: Тек спазила па Хајка планула, И у срцу своме покликнула: „Ето мени красна
бијаше, Ведро небо, кô јуче стајаше Сјајно сунце, кô јуче, без труна, Кито строма, и зелени жбуна, Обарајте лисне гране ваше, Једном она пода вами сташе, Нема више ње сад, нема туна.
22. Овако дани гонили су дане, И најтежи је нек ми био рад, Од љубави су благодатни гране На мене доле слале густи лад; И јоште су ми руже одабране По знојном путу простирале слад, — Ал' наједанпут бурни
Боже драги, за санак ти вала, Санче мили, после ноћи дане! Рука данка врућину је дала, Дрва ничу, шире своје гране, Од жалости, свакојаки зала, Те ме тако веселога бране. Санче, ти ми диже прамалеће, И оживи увенуто цвеће. 59.
9. децембра ујутру ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан, Што кроз гране вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома црноока Тује рубље прала.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
То је већ био јасан знак да је држава пала на најниже гране. — Е, мој дорате, док је спало на то да ти кола извлачиш из блата, не ваља нам работа — уздисао је дјед Раде,
де, побогу си брат, у бијели свијет, гдје нема ни Босне, ни свог села, ни нашега говора, ни мајке краве, ни шљивине гране. Није друге него тући се овдје, па јал надбити ове наше, јал опет некако ...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
почеше летети са свих страна, као залутале, пахуљице снега и падати на угнуте кровове, зидове и голо дрвеће чије се гране оштро и црно оцртаваху. То беше први снег.
Заобишла и стала ту. Чека ме. Наслонила се леђима о стабло и рукама се придржава за гране. Побледела, само јој усне румене и набрекле. — Што се љутиш на мене? Не љути се, жива ти мајка!
— почех. — Ако хоћеш дај, ако не... — И пођох. Она напреже сву снагу. Није смела да се одвоји од гране за коју се држала, јер изгледаше да би пала. Па, жмурећи, пружи ми: и лице, и уста, и око, све.
А и до капије, више бунара, био је велики, стари орах. И он, онако разгранат, пола сув, озго ширећи гране изгледао је као да целу кућу, башту, све под собом покрива, држи. То је све било, друго ништа.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш и ти, не знајући рашта то радиш. Живјећеш и ти тридесет година!
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели него само зелене гране пред њима као гора.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.
беше вал са сланом пеном Младости, светлом страшћу усијане; Сада све више знам да нестаћемо Као два позна плода с исте гране, Које заједно стресе крајем дана Одлучна, блага рука баштована.
Шта урониш у море, лакше бива 3а истиснуту количину бола, По Архимеду; присилно крштење Утопљенику гране плућа скрши, А благослов је тог преображења Природа воле што насиље Врши, Јер све је живо само парабола Несавршенства,
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Шта мислиш, да то штампамо на првом јесењем листу који отпадне са неке булеварске гране? —Ваљај даље! —Ваш животни мото? —“Килиманџаро је снегом покривена планина, висока 19.710 стопа.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Од тешке звеке сјајна накита пуцају вене, дрхти лозица. Ја трошим страсти просца што скита: с међе ми гране рујна горчица; круни се облак, круне се жита, круни се у ме ружа божица.
Дивотна главо, умнице трупа, куда те гони, где ли те баца нагон таштине? - Захвата тама јабуку родну с гране постања: раколи Зло се, извија лозу, хвата се храста, корење жили; славујно слави метаморфозу замисли Прве - рачва
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута, над њима шуме прастаре гране и кроз ноћ мрку патуљак лута. Понекад, опет, у освит сив, низ кланац неки промакне див.
Жарко и Жућа, пјесмица каже, Црвеног Врапца по свијету траже. Са гране цвјетне пјесма се дигла, до Врапца доброг убрзо стигла.
Ширећи гране старина храст срећан је био и сунце пио, журно, у сласт. А кад би стигло невреме бурно и ветар худ, ветар
“ Колибри шарен, ко лептир бајни, трепери журно крилима сјајним, па ујки јавља зачуђен свет: „Погледај, с гране побеже цвет!
На зиду чучи врана, важна, сјајнога врата, поучно клима главом, женама у длан гата. Са гране виси мајмун са главом наопачке, дере се, мами купце: „Продајем капе ђачке!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Лаку ноћ, лаку ноћ! Док не сване зора плава, Док не гране бели дан, По пучини заборава Нек нас води слатки сан. — Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ!
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој, Слушајућ' како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој У ОСАМИ Кад одјекне славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Па? ПРОКА: Е, видиш, тај чика Риста имао је четири сина: Спиру, Бошка, Тасу и Мику. То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим! ПРОКА: А видиш ли ову грану што виси од Мике наниже? АГАТОН: Видим, па шта?
ПРОКА: Јесте, јер ја сам Микин син. АГАТОН: Е, ако си ти то што висиш о овој грани, онда да знаш, на ниске си гране спао. ПРОКА: Ето, зар то није јасно као дан? То су документа, брате!
ГИНА: За Прокин рачун. ТРИФУН: Па добро, Проко, а стабло, а гране? ПРОКА: Оно је, знаш, цртао неки Рус, цртач у Катастру; цртао је своје стабло, јер је праунук кнеза Бељајева, па је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Десно крило прескаче неку врзину, те мало заломи. Центар наиђе на шљивар. Видимо како појединци у пролазу ломе гране са шљивама. — Пази, пази — говори нервозно командир — сакупљају се око онога, па ће им ђаво бити крив.
Ко зна... да ли су живи. Командир је скратио одстојање и шрапнели као букети окитише храстове гране. Митраљез умуче... Можда се само притајио док не промени место. Змија се не плаши трња, већ је треба тући у главу.
Видимо пешаке како секу гране, па их вуку на ону страну где се врши прелаз. Већ осећамо мирис изгажене и изгњављене траве и трске.
Био је светао сунчан дан без прашине. Поља су лежала пуста, а влажна дрвета опустила тужно гране. Лишће је почело да жути. Осећао се већ дах јесени.
Сутон се спуштао и ветар поче дувати планином, завијајући на махове кроз оголеле гране, као посмртна песма оној бескрајној колони мртвих војника...
Не знам куда пре да гледам, да ли тамо где треба коњ да наиђе или на гране, да ме не закаче. Александру спаде капа са главе. Он не може да заустави коња и чујем како виче да ја задржим свога.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
по мокром и хладном дрвету ; стресеш се од те незгоде, а за врат ти падне читав пљусак са какве отомбољене шљивове гране, која се пресамитила преко прошћа. Од невоље удариш средином, па посред блата...
одједном спаде, нестаде га, и он се осети слободан срећан; нема више страдања, нема досадањих мука, све оде, као кад гране јарко сунце и разагна густу маглу ... Да се живи !... да се живи !...
Она опажа само како јој пролећу испред очију расцветале воћке, накривљено прошће, сухе гране на понеким шљивама, и иде, корача брзо и узбуђено, не мислећи ни о чем...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Трепетљика не родила! Узаман ми трепећала, Од данаске па до века!“ 11. Порасла јела до неба, Савила гране до земље, На грању лишће зелено, На лишћу цвеће црвено, На цвеће челе попале.
“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране! Испод тебе виле Дивно коло воде. Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’
“ 41. Вита, вита јело Узвиј горе гране Да наши јунаци Не поломе перје! 42. Ови двори паунови, А пенџери ђинђерови, Ту ми седи младо момче Накићено,
86. О наранџо, војко племенита! Танка ли си, високо ли растеш! Дажд находи, тебе кор’јен расте, Вјетар пуна, гране ти подвија; Сврх тебе се град Будва виђаше, У Будву се млад Јово жењаше, Из кола му вила кликоваше; У тај данак, у
118. Ој јаворе, мој рођени брате! Пуштај гране до зелене траве, Да се пењем теби у врхове, Да ја гледам низ море галије; Сједи л’ моје драго на галији, Вије л’
Бор садила лијепа дјевојка, Бор садила, бору говорила: “Расти, расти, мој зелени боре, Да се успнем ја на твоје гране, Па да видим на мору галије Све галије од сувога злата, А мог драгог од зелене свиле!“ 147.
Да ми чува виту јелу, А не прође ни годину Мени Ленка поручује: “Ходи мени, моје драго, Јела ти се разгранала, Гране своје разбацала, Хладовину оставила, Ленка ти је већ одрасла: У Ленке је бело лице, У Ленке су мрке веђе, У Ленке
“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216. Висока јела до неба, Широке гране подвила, Све равно поље прекрила. У пољу ми је виноград, У винограду џардини, А у џардину наранча, А под наранчом
255. Дико моја, високи јаблане, Ја ћу теби саломити гране! 256. Нисам знала, зелене ми траве, Да мој дика има очи плаве. 257.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја те желим. Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра.
Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа.
ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.
Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти. Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна
Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света. У Слободу, куд, над нама, гране језде. У прах мирисан, куд липе распу звезде! Узеше нам част, али светли сласт, небесна, као понос, на нашем лицу!
Ту се до зоре орила песма („Ој, јаблане, шири гране!“). Враницани се љутио што сам толико одушевљен балканским ратовима, али одушевљени су били, са мном, и радници, и
Али сам се са том Францускињом прилично снашао, не само у Бодлеру, него и старијим француским песницима. Кад пролеће гране, ја и сад имам обичај да кажем: „Аврил, ла граце...
Дајте ми чашу да напијем празницима. Да напијем недељи, кад се звона огласе и кад Сунце гране. Да напијем женама што стајаху недељом, пред капијама.
То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.
И весео сам. Залазим у једну малу улицу. Преко зидова пузе гране пуне блатног снега. Ето мале кућице пред којом сам, у зору, радо застајао и, за поздрав, скидао шешир.
Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
по брежуљцима и њиховим обронцима, по окомцима сурога стења, међу камењем; оне се пењале на дрвеће, хватале се за гране и огранке и својим цветним, заплетеним врежама и врпцама спуштале се доле као тешке, беле завесе и љуљале се на тихом
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде. — Сељаци сигурно радо читају? — То је обавезно, као и војна обавеза.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули. Гране дебеле а кратке, па попуштале витке младице, које се прегибају од тешког плода...
Не сме више помолити главу, јер би је опазили. Али и кроз густе гране виде обоје, и још не верује себи да види добро... Можда то тако само изгледа кроз грање, а није у истини ?...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори. Пред зору, у савани, у сеоцету Златном Рогу, Испод зелених крошњи, ко
чуј само шкрца и стипсу: Из глупости и незнања призива Апокалипсу! Да, последње је време, и спали смо на гране танке, Кад и овакви магарци по новинама пишу чланке; Уместо последње време, ту мора најновије!
Из триста грла диже се граја Око питања: има ли краја Тај свет, у којем чавке и вране Дречећи, чекају сунце да гране! МИШЕВО РОЂЕЊЕ Целе вечери су тукли громови, Тресли су се Цер и Комови, Блистале муње попут сабљица.
ДРВО У сваком дрвету — тврди једна новија сага — Ради мотор од двеста коњских снага, Па зато, кад ветар зањише гране снене, Дрво личи на ауто који се спрема да крене.
У дане претпролећне, ничије, благе, Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род...
спавали; На неки велики интернат подсећао је депо; Нису се много разликовали ни распознавали; У дворишту су шумеле гране ко небо, бескрајно, лепо. Ноћ кад се спусти без звоњаве и вике, Како спавају трамваји у свом стособном стану?
Јануар је био, зимско доба, Ледиле су се гране топола. А моја соба — хладнија од гроба. Хладнија од Северног пола.
Што је на земљи никад се потпуно не одмара; Мирујући, поток се на истом месту точи. Шуморе гране: ветар се с дрвећем договара На коју ће страну света сутра да крочи.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Али ће, драга, друго време доћи, И остаће ми, кад дан један гране, Од те блажене и чедне три ноћи Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...
А после ће тихо, ко лишће са гране, У заборав пасти спомени по реду, И заборавићу прохујале дане, И негдашњу срећу, и данашњу беду,— Све, и снежна пола
И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звоне звона с тужног манастира.
Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла... Смрвљеног ме пусти када зора гране Из црних дубина разјапљеног пакла...
и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани пада на све стране.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља са дубове гране. Тужи млада ђевера Андрију, мила сина Милоњића Бана, који му је ланих погинуо од Тураках у Дугу крваву.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене
Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже ћуте, покривене белим Сјајем пуне месечине; гране Шýме, моле милост на све стране. Свет покоја вечног чека дане.
Заборавили смо после прве дане Вере и мира; сасекли смо брзо Младачких снова мирисаве гране; Оркан је страсти душу нам растрз’о. Били смо глуви, поносни кад бруја На истом месту старо: Алилуја!
Магла се свуд слêже. Снег светлуца; стазе завејане. На све стране мрачна зима стеже. Бели покров повио је гране, А ограде окитиле ресе Ледног мира што се свуд протеже. Ни ветрића, да граном затресе!
Сад мије на све жао, И тешко, тешко тако! Живот у сну не буја У ове часе глуве; Вечерњи дах лелуја Уморне гране суве.
Лепи, несрећни дани. БОЛЕСНО ПРОЛЕЋЕ Нестало, наједном, зиме даха злога, Пролистале гране сваког младог шиба; Цвет осуо круне новог, белог глога, Ветрић свежу траву милује и гиба.
При заласку сунца и зора кад гране, Остављен, тужан, у истом је ставу; Једино црне походе га вране И гракћу пропаст и срушену славу.
СУДБИНА Због дубоког немира моје душе Ја нисам своје уживао дане У младости, к’о ни сад, кад се гране Мог живота полако, тихо суше.
ваљда, увек волим дане Кад облаци бели плавим небом плове И бацају сенке на долине оне Немира и суза; кад зелене гране Љуљане ветром немиром прозборе О таштини свију нада, свију моћи, Кад се чудни ветри у шумама хоре Хоровима
Давно, док сам дете био, ја га знам. На његове снажне и лиснате гране Пролећа сваког слетале су тице, Да опет оду у јесење дане.
Али, најзад, када све полако преста: Кад му старе гране остадоше голе, А последња тица не дође му више; Кад су дуге, хладне удариле кише На незнана гробља оних што се
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
косе па сви полегуши; час силази низ њу сваки погнут и ослањајући се на кундак а лијевом руком прихваћајући се за гране и травину. Тако су ишли некијех двјеста корака, док стигоше у неку лијепу дугодолину.
Догодило му се као ономе грешнику у паклу, који једнако гладан лежи наузнак а над њим се њишу гране са сваким воћем, па му се примичу к устима, а кад он посегне да узабере, гране одједном одскоче.
гладан лежи наузнак а над њим се њишу гране са сваким воћем, па му се примичу к устима, а кад он посегне да узабере, гране одједном одскоче.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Од повоја без покоја. — Дрво је дрво, кам је кам, а човек је и дрво и кам. — Дрво без гране и човек без мане — не могу бити. — Вино од лозе, млијеко од козе, човјек од човјека. — Орлови најрадије самци лете.
Тешко брату што не роди мајка, А хајдуку без Ђурђева данка! Тешко ватри од љескове гране, Горе ташти од зетове хране! Тешко везу на дебелу безу, Огрлици на усеђелици, А скерлету на обешењаку!
Мујо умро, Бојчић обољео: Сам Алија војеват’ не море. На дв’је гране није добро стати: Рачваст колац у земљу не иде.
МИЛОШ ОБИЛИЋ Приповиједа се да је силни цар Стефан ловећи по Церу угледао на једном мјесту ђе се гране од дрвећа и доље савијају и горе узвијају.
а то дијете код неколико оваца ударило своју сјекирицу у кладу, па легло на леђа те спава: кад духне из себе, онда се гране узвијају у висину, а кад повуче пару у се, онда се савијају к земљи.
(Препелица) 142 — Гујина глава, господско рухо, арапске ноге? (Паун) 143 — Два се бора завадише, све се гране потресеше, а четири не могоше?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на рамо као кијачу да иде у свијет.
Кад коње похваташ, погледај око себе Док угледаш један ћепариз насред оне ливаде, коријен му је мједен, гране сребрне а перја златна; пођи к њему и удри ножницом од ножа у коријен, и отвориће ти се силновите и од сваке сиже
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели него само зелене гране пред њима као гора.
” Чобан му одговори: „Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена.” Тада вели цар: „То је добро кад толико долеће чела.” А чобан прихвати: „Валај није добро, но је зло.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ПРОСЈАК (спусти се на земљу): Моја жртва испала залудна, моја доброта на зло окренула! Што је требало да ми гране, поцрнело! Неки репати ветар ујахо у мене ко с лучем у сламу! За мном пустош, преда мном пустиња!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
расплођавате, у саму вечност корење своје углубљавате и распростирете, и превише самих небесних висина стабла, гране и благородне верхове своје дижете и узвишавате! Сласти! Телесна угодија и воспријатија богатства! Славе и величества!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте.
Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку. Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак прозебе, тако да га час обузимаше ватруштина, а час се
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
ВИДИК Тај мали видик — што кроз прозор видим — И мене мотри с хиљаду очију. Гле: како гране издужују шију. (Ја им се смешим — хоћу да се свидим.
Кроз моје гране да посматрам плавет (И загонетку птица успут решим) Па да се пред сан туробно насмешим Што сам кроз живот прошао ко
ПРАЗНИНА Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак).
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
су од угљена, угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за чуперке дрвећа и љуља, гибак, увек млад и најбржи.
И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чегру је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет! Да је ветар, појурила би улицама, замрсила гране дрвећа, поскидала људима шешире.
Враћала се тек кад би сутон изједначио поцрнеле гране дрвећа с небом, палила светиљку и остајала уз њу до зоре. — Шта ли то ради ноћу? — питали су се суседи. — Да не врача?
Није ни приметио како према њему кроз прозрачно плаву воду почињу да се пењу гране корала. Трже га тек риба која му се на длану преобрази у златоперку.
А већ за голубове и врапце био је страх и трепет! С највише гране успевало му је да скине птицу и растури јој гнездо. Онај, некада нежни дечак сада је на све гледао са подсмехом.
»Сан био, сан прошао!« —прошапута једнога јутра и загледа се ка морском дну, изненађен. Према нему су расле румене гране корала, а крај највеће од њих стајала је Златна краба и гледала га.
о одблеску сунца на мокром песку видео ју је, у оку звезде трептала је од облака беља, од коралне гране поноснија. Како да је заборави? Како да не мисли на њу? — Хајде с нама!
Шта сада? Најмлађи свирач онај што се тек од земље одигао, заплака, а бор опусти гране до земље, и прошапута: — Пењите се!
— Донесите лествице! — рече заповедник потере. Али, кад се први гонилац попе до гране на којој су дечаци седели, грана одскочи увис. Морале су бити набављене још дуже лествице. Без успеха.
Тада се први пут осмехну. Али није имао времена да размишља ни о досади. Требало је подупрети гране воћки, обојити прозоре и врата. Није имао кад ни да седне, а плодови ораха постајали су све сребрнастији, све крупнији.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
– голушаво тиче - Дође тиче, па се ту навиче; Овде, овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила
тиче - Дође тиче, па се ту навиче; Овде, овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја
Лаки ветрић осме'ну се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се, Па кроз липу вирну. Липа брсне гране шири, Шапће дану сјајну: „Вири, дане сјајни, вири, Али чувај тајну!“ Бр.
“ „Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане; Кажу да је из вилиних двора; Од њег' болник оздравити мора“ - „Оздравити мора“...
И у дуге ноћи, сред тишине глухе, Над пољима мртвим пуним светог мира, Кроз пределе пусте и кроз гране сухе, Само звона звоне с тужног манастира... Ја бих да исцрпем дане мога века На пречац!
к'о црна звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани, пада на све стране.
Мир је на све стране. Док понова куцну: Тихо у том часу Једно гнездо паде високо са гране... Но скривено звоно кад под сводом ледним И опет се зачу из топола стари', Сва долина страхом испуни се једним, И
Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе голе гране. Ово су часи великијех дјела Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села.
Не сејте ми изнад гроба цвеће, Румен-ружу, мирисни босиљак; Јер кад гране право премалеће, Из руже ће поникнут’ оструга, Из босиљка пелен процватити: Пелен ће вам горке сузе мамит’, А оструга
Попа, Васко - КОРА
на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне гране хватају Пролазнике за руке Само непознати димњаци Слободно ходају улицама Просеченим кроз нашу несаницу У олуцима
на лицу земље На твоме на моме лицу 8 На раскрсницама Подочњаци дана Срећу нам се модри Ако окренем главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује крила Очи
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Питагора премери оком дужину те врпце, па рече: „Одрежите од једне гране право парче, дуго три палца!“ Ученици то учинише.
ли се то његово недостојно владање објаснити завидљивошћу коју сам и ја често опазио међу научницима исте струке и гране науке?“ „Вероватно да је тако било.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
За њим жена: на прсима с прста дебео златан ланац, онда либаде, под грлом брош, на глави дијамантске гране и тепелук од дуката, дакле феслика.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке антене, и слутим промјену времена која се завргла тамо негдје далеко, далеко, над сухим
Озбиљно, или можда само запослено? Док овако запажам, рекби да још нисмо спали на оне најниже гране. Али мисао ми се прекида, брзо се замара, и као да све чешће западам у неке бијеле оазе без времена.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли...
Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... Она се прену.
Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања. Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им. Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш и ти, не знајући рашта то радиш. Живјећеш и ти тридесет година!
Кад се други пут затруби, они се стану примицати, али се људи нијесу виђели, него само зелене гране пред њима као гора.
Чобан му одговори: — Јере налеће једно јато чела, па све притиште оне букве и јеле, ни се виђе гране ни коријена. Тада вели цар: — То је добро кад толико долеће чела. А чобан прихвати: — Валај, није добро, но је зло.
— Јесмо, — одговоре они. — Е, онда држите се ви чврсто, док ја опљунем у руке да приузмем за гране, готов сам их испустити, — па пусти врбу да би пљунуо у руке, а они се отисну сви у воду те се подаве, осим првога
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
човек живи у борби са људима и самим собом, Где безазлена невиност вечито пати и страда, Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.
Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и
Кроз природу, преко дрва, ружно Јесен иде; голе гране ћуте. И црнило обавило тужно Кору, видик, време и минуте. Бол клонуо; магла и брегови Носе мис'о...
Ја не познајем сад ни она доба Кад устајаху духови из гроба. Истина, ја знам да све суве гране Пролеће некад грлило је холо; Истина, ја знам и за оне дане Кад сам се над'о, осећао, вол'о У помрчини, на долини
Ал' земљи ће сунце весело да гране, Мај ће ведар ићи, пробудиће гору: Њој промена носи пролеће и зору; Једва чекам вече да и мени сване. 1904.
Опет вам се враћам, црне ноћи моје. 1911. ЦРНА КРИЛА Гледам ту јесен што иде кроз гране, То лишће свело, уморно, што гине, Мирно, у бледе и маглене дане, У ноћи беле пуне месечине. Гледам ту јесен.
Гледам ту јесен. Дошле боје суре И срце хладно, и лагано прате Падање лишћа, умрле божуре И црне гране што на ветру пате.
Сарана лета — васкрс моје туге, К'о мртве руке гране старе, голе, Упрте стоје пределима дуге: Као да жале и као да моле.
што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране. Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
како их зову у Америци, који су били истинска напаст у нашем крају, а понекад су се под теретом њихових тела сламале гране на дрвећу. Жбуње се црнело од њих.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Таквих лепота има и у другим областима науке и оне ништа не заостају иза лепота које нам пружају поједине гране уметности као музика, сликарство, вајарство или поезија.
Ћипико, Иво - Приповетке
Обле су и једре, мрке, смеђе и тамнозелене; густице, рекао би сад ће из њих уље да процури. Гране им се савиле под тежином. Купљачи једва одолевају побирати их.
Али он јој не пушта руке, но држећи је за њу, пође пред њом. Око њих жаморе затресене гране, а с мора шум се разлијеже. Иду мирно напријед, никога не сретају, нити су коме на доглед.
Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у пукотинама манастирскога зида расту, оне се повијају и пригибљу земљи, као да кога к себи
На највишој равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се од стране затишја.
Дечаци наложише ватру, крше суве гране и прилажу на њу. А кад се пламен весело диже у посурели ваздух, поклекоше до ње.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на
на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу: Висока јела до неба Пуштила гране до земље, На грани листи зелени, На листе цвеће црвено.
је курзивом на уводном месту у првом издању збирке Буђење материје) песме „Сломи све речи“: Разгрни миловања гране смеха разгрни Први моменат који читалац у овоме стиху осети јесте да га нормално разумева све док не дође до речи
који читалац у овоме стиху осети јесте да га нормално разумева све док не дође до речи смеха, јер одмах после речи гране запиње. Управо зато што је запео што даље не може ићи, он почиње да разгледа стих у целини.
И тада и примећује да стих има једнаке крајеве, па га може и уназад читати: разгрни смеха гране. Али и овде после речи гране запиње.
Али и овде после речи гране запиње. Овакво читање не зависи само од наше воље, него углавном од склопа овога стиха, који је песник можда нехотично
Није, наиме, сигнализовано да ли гране припада левој или десној симетричној половини (са огледалским обртањем), јер су обе тако уређене да можемо читати
или десној симетричној половини (са огледалским обртањем), јер су обе тако уређене да можемо читати разгрни миловања гране, па се онда вратимо на почетак потоње речи и читамо гране смеха разгрни.
јер су обе тако уређене да можемо читати разгрни миловања гране, па се онда вратимо на почетак потоње речи и читамо гране смеха разгрни.
Пошто гране припада у исти мах обема половинама, долази до појаве коју можемо назвати „спојена леђа близанаца“. Кад се леђа споје,
Сигнал би могао бити једноставан, у виду великога слова: Разгрни миловања Гране смеха разгрни Душан Матић је волео да помиње музички термин синкопа и синкопирање.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама), Накитимо грану танким свећицама, Запалимо свеће нашим дечицама.
С гране нека виси шикосана шара, А између шáрâ и помало дара; Сад пустимо мајку нек’ врата отвара, Дочекајмо децу с певањем
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља! Како да те сачувам од туђих Мисли у мени, док бивам све луђи, За вредну горчину, шупље двојство
Ту врста тла проговори са гране Заведена од сунца у непојамне дане, Када знам шта ми окружава вид, Ал не знам сунце што га испуњава На уласку у земљу
УТВА Дај несаницу гране с које слете Звучно у дане последње и тужне Златокрила које не могу да се сете Црне шуме иза главобоље ружне.
Краков, Станислав - КРИЛА
Сећао се где је још до јуче штаб био. Све су чешће звиждала топовска зрна, преламала гране, и прштала по камену. Већ изађе на усечени пут, кад чу блиски фијук, пун претње... нешто грмну, и сруши га на земљу.
А све је било лудо и пијано, и у оној страшној граји људи нису знали кад умиру. По дрвећу су цвилеле поломљене гране, камење је вриштало, а набрекла стабла прскала помамљено. Шуме су поружњале и постариле.
Наслоњен на дрвену решетку прозора Душко је гледао кроз лишће нагнуте гране, како се два босонога дечка чупају за косе. Чуо је Ивонин смех н окренуо се.
Шуме се белиле под снегом, па ипак је све било суморно. Гране свијене под белим теретом уздисале су. Снег је цвилио под корацима.
Петровић, Растко - АФРИКА
„И ви се чудите, кажу ми, што су црнци тако весели. Ево да не морају ни прстом мрднути да би помогли да ове рађају, гране им дају хлеб, чоколаду, шећер, млеко, воће и цвеће које је храна за очи!
Стазице, као тамни ходници, одводе кроз то зеленило у какву малену урођеничку плантажу. Џиновска дрва склапају своје гране над друмом, птице лете по тим живим сводовима као напуштеним тврђавама.
Тек кад се погдегде гране акажуа растворе изнад нас, и све што је запарно разиђе пут неба, види се величанствени свод пун звезда и месечине.
Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.
Нисам могао претпоставити да је земља ипак пуна, не толико рептилија, колико мрава, да су гране високе, незгодне и чворновате, или кратке, и слабе, да је цео простор пун комараца и мушица це–це; да урођеници једу
Данас је Банфора засађена свуда дебелим дрветима чије круне, пуне птица, мешају и преплићу своје гране; у чијој је сенци неколико кућица за беле; један диван врт пун хладовине и птичје ларме.
На средини села нека врста трга окруженог црвеним кортинама ових зидова и зграда од земље. Гране неколико великих фромажеа и баобаба пуне су орлушина.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ух какво је ово чудо око овога дрвета: кора на дрвету сва огуљена, гране изодбијане и поломљене, а око дрвета гомила меса. Колико ли их овде лежи?
Ах како се ономе црева обмотала око оне гране, а овде је, гле, још мокро блато, што се направило од крви. Па како све ово ужасно смрди, како ужасно смрди!...
и сама шума, иако је било ведро, свеже јутро, изгледала је опарена и клонула, јер је и преко ње прешао врели дах рата: гране поодбијане и поломљене од граната, кора огуљена, лишће чисто спржено димом.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Знаш у хладу, испод оне гране, Бистри извор, где смо били лане, Кажу да је из велиних двора, Од њег’ болник оздравити мора. „Оздравити мора...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Болничари превијају рањенике. Неки су већ помрли, те им ту, поред нас, копају раке. Двојица дељу неке гране. Веле, праве крстове. Командант батаљона вратио се однекуд и позва нас, командире.
Стигли смо тамо трамвајем. Пахуљице сувога снега вејале су. Шетали смо уским стазама кроз оголелу шуму, чије су гране биле покривене снегом, као неким паперјем.
С нестрпљењем смо очекивали обојица састанак са њима. Нашли смо се у парку.. Владао је свуда наоколо свечан мир. Гране борова, оптерећене снегом, биле су опуштене. Ваздух прозиран и свеж. Шетали смо једном дугачком почишћеном стазом.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Био сам ти украј гаја с оне холма стране Гди поточић исподмива шумарица гране. Једно мјесто зелени се усред густог хлада, Окружено са три стране као сводом града; Одовуда под заклоном бистра вода
Другу ћу јој пјесну пјети кад надвија гране, Другу кад ју нагу узрим с те ил' с оне стране; И кад плива, и кад роне, и кад резно приска, Ја ћу свирјел угодити
Гледамо тако, мекшега чувства сви, На воћку в јесен, плодов си лишену; На гране већ безлисне, суве: На памет долазе сенка, плоди.
И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом. Рашириће гране, осенчиће ’лад, А њему ће прићи путник неки млад.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1913) ХИМНА ПОКОЛЕЊА 1. ВАСКРС Свуд јесен мрка разапела нити, Камење плаче и прозебле гране, А Покољење Суза болом кити Гробове своје још непокајане.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Средњевековне прилике Српскохрватски језик припада словенској групи, једној од три највеће гране индоевропске језичке породице, уз романску и германску.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране. И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама! Дому дођох: туга, јесен шуми, и мирише зрели грозд!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.). Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м.
изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету«
Дафина. У једној митолошкој песми »племенита« д. расте сред раја: гране су јој од злата, а лишће од сребра; под њом је постеља посута сваковрсним цвећем, највише босиљком и ружом, и на
О ж. в. постоје супротна веровања. Према једној скаски, она је спустила своје гране да би заштитила Богородицу када је бежала са Исусом, јер се »сажалила«: отуда су јој гране оборене, и отуда се зове
она је спустила своје гране да би заштитила Богородицу када је бежала са Исусом, јер се »сажалила«: отуда су јој гране оборене, и отуда се зове »жалосна« в. (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 195). Иначе се о ж. в. верује да под њом станују нечастиви.
добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми из Босне: »Јабука је насред раја расла, На пакао гране наднијела« (БВ, 2, 106).
Вук, Пјесме, 2, 3, 116). Ј. која расте насред раја, а своје гране надноси над паклом споменута је мало раније. За змије кажу да имају некакву златну ј.
Реч је прасловенска. Јасен је дрво за које се везује велико поштовање. Он у себи има велику спасоносну снагу. На ј. гране воле виле седати, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Вила на ј.
Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?).
Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?).
ѕеіне Зwеіге ѕцхарфе Дорнен, унд једер, дер іхн фаѕѕен wоллте, wурде ан ден Хäнден герітзт« ‹= »ставила на све своје гране оштро трње, и огребла руке свакоме ко је хтео да је ухвати«› (Дäіхнхардт, 2, 201 ид).
На л. гране радо седају виле, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116; упор. и ГЗМ 6, 370). С друге стране, на
Ћипико, Иво - Пауци
— вели Раде смијући се. —Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити. Иди само за мном! Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату. —Сагни се! — вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину.
Језива, брате, ноћ, мјесец зашао, а од звијезда нема вајде. У очи бије снијег, а над главама крше се гране. Али, што да ти причам: мећава у планини! — Прави кијамет! ... Није друге, већ гини! ...
Ту умукну, па се лијепо чује шушкање лишћа и трескање грана. Дјевојка је окретно обилазила стабло, захватајући више гране. Пошто би их обрала, пушташе их у један мах у висину.
између загаситоцрвених вишања што су висиле на обилатим дршцима и голицале је по коси и по образу, кад би се гране затресле.
Прође тако час и обоје беру и тргају сочно воће. Ништа не говоре, само што шуште савијене гране. А младић стао да мисли како би било лијепо цијели дан остати код дјевојке, док се она чудила како њему — невиклу — не
Код боровика, што га је толико водио, часом застане и загледа се у устресене гране. Особит тајанствен шум разлијегао се околином. Младић се сјети слике након што се је повратно са свеучилишта.
Јужина дува, вали се котурају, нагањају и на жалу пјене се, а враћајући се, котрљају за собом пијесак; гране мрких маслина пригибљу се, тресу, као да некога к себи маме, а кроз огољела смокова стабла и голе стијене хуји, завија
А преко њихових глава једнако вјетар хуче, удар уставља се у густоме боровику и затресене гране једнолико жаморе о далекој неугасивој чежњи. — Сада да мирно разговарамо!
Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида ... Изнебуха лахор с брда затресе лагано гране, и с мирисом љетне ноћи носи собом свјежи шапат звукова; дотаче им се косе и лица; прође поред њих и пожури кмору да
Не спава му се; већ осјећа да га млитавост оставља и нови млаз увјежине да му животом струји ... И сунце гране; испрвице споро, чисто неодлучно расипљу се његови свјетлаци; часом дрхте и заиграју на пучини, па пожуре с другога
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Секли су у подножју брда танке дуге јасике, окресивали им гране и гулили кору. После сам закључио да праве много лестава и да ће њихов следећи напад бити неупоредиво жешћи.
Потом је линуло, боже, како је само линуло. Дрвеће се савијало, гране су летеле као полуделе тамо-амо, шипражје се замрсило. Пљусак се стропоштао на зидове, прегрејани камен је зацврчао.
између предњих зуба пљувачку, бацао каменчиће у бућкаве тишаке, гледао како вода, блатњава и лења, проноси посивеле гране, напрезао вид не бих ли кроз измаглицу угледао нешто више од нејасних сенки планина, плашио скуњене окисле вране што
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Па ипак, ја бих до зорице ране, Блудио тако по тишини тој. СлушајуЋ како дотичу се гране, И тихо шире тајни шапат свој... 1885.
не. 1888. ОМОРИКА У дубини тавних гора, где широка липа мири, Усамљена оморика црне своје гране шири. Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа.
У жарки летњи дан С Алгавре прохладни ветар лелуја њезине гране, И она снева сан: Под њеним кореном слатким пустињски источник Шуми Око ње пешчано море и жубор кладенца
У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи гране О вечите, хладне стене. Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске
Зелене палмове гране, И звекет звонаца јасних свечаност казује њину, И дете дисаше бурно, и у сну запева јасно: Осана Давидовом сину!
Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране, Наказно пружене горе, кô израз паклених мука, Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.
) Сува, кржљава крушка, кô црна огромна рука, Суморно нада мном стоји. И криве њезине гране Наказно пружене стрше с изразом паклених мука, Кô да ме последњом снагом од мисли очајних бране. 1892.
5. Тамо, где Дрина кроз питоме стране Са бурним током орошава цвеће Жалосна врба где савија гране, И бео лелек на спрудове слеће Потражих мира.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Посматрао сам такве који скачу као мајмуни са гране на грану, а нигде се не скрасе, оне који се удобно шетају само по равним и добро утрвеним путовима, опрезне који стају
Са његова два сина, Јевремом и Марком, рачва се наше породично стабло у две гране. Млађи од њих, Марко, даде свог сина на високе школе и постаде тиме родоначелник господске лозе породице Миланковића.
зиму, онда се она бела капа око њеног пола рашири до пречника од неколико хиљада километара; а када на тој хемисфери гране пролеће, онда се она капица све више смањује, да се у доба лета сузи до стотога дела своје бивше површине, а каткад и
Ту, у нашој близини, лебди у простору једна планета, где свиће дан и пада ноћ, где после зиме гране пролеће; онде има - то се јасно разабире - мора и континената, воде и ваздуха. Онде има, ваљда, и живота.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Волим реку, Језеранце, Беле овце И јагањце. Волим дрво Кад зелени, Волим небо Кад румени. Волим сунце Када гране, Волим данак Када сване. Волим људе Када зборе, Мудре, лепе Разговоре!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
глава заваљена, коса лепрша, дрзак и самоуверен смеј избацује беле зубе, а раширене руке се повијају као две танке гране. Госпа Нола села на столицу и брише очи. Те ноћи дуго се није дигла од стола за „рачуновођство”.
То је, и таква је веза с тлом! Али павити и гране не умиру, иако се коренак извалио. Можда је безброј коренака? Није.
Јеси ли глув, не чујеш ли то запомагање, ту страшну писку? — Само су по ивици шуме сечене гране и купљени суварци, и то је био безмало сав приход Стефанов од „горосече”.
Но, дошла је и друга невоља: тарабе је требало сваки час подупирати и поправљати; деца су домашала родне гране ораха, који је у току година ванредно напредовао, царски се разгранао.
— Кућу пођонареву да одувамо, не можемо; велике гране да посечемо, унаказићемо дрво и — упада у реч Пантелија — и можда засећи у живот, и, сачувај Боже, убити дрво!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
ме потерала каква организована породична хајка, ја бих се као мачка гоњена псом успео на високи орах, сео бих горе на гране и гађао бих орасима своје гониоце. Па ипак се власт досетила како да ми досади.
чула нашао је у овој љубави своју најбољу примену и, како је Чича Илија човек који дубоко цени науку, као и све гране њене, није имао где но да, после овако математички убедљивог разлога, оде кући.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут.
Војници разговарају да ли је боље да простру ћебе испод себе, и да их бије ведрина, или да легну на голе гране, а да се ћебетом покрију. — Ето — вели капетан Душан, онај „резервни адвокат“.
— Па спавање у блату, спавање у стојећем ставу, спавање на коњу... Исајло, баци те гране овде покрај ватре — наређује Лука. Војници лежу, док пожарни бацају свеже гране, које пуцкарају на ватри.
Исајло, баци те гране овде покрај ватре — наређује Лука. Војници лежу, док пожарни бацају свеже гране, које пуцкарају на ватри. Мирис смоле већ гуши, а дим штипа за очи.
Неки заостају и увијају рањене ноге крпама... Наиђосмо опет на мочвару. Пешаци ћутећи секу гране и стабла, и бацају на пут. Општа невоља као да је придавила људе, који су занемели и тмурни као ово сиво небо.
Мале растом преносили су већи другови на леђима. Неки су покушавали да наложе ватре, да би се загрејали. Али гране су биле влажне од кише, а из дрвета се истезао модрикасто жућкаст дим, који нас је гушио. Људи су дрхтали.
Склонисмо се испод маслина, али вода се цедила кроз растресите гране. Зажалише војници тада за својим густим шумама. — Ко се код нас склањао још испод врба!
— Ко се код нас склањао још испод врба! — говорили су јетко људи, гледајући искривљене гране маслина. Киша намах престаде. Небо заплави и сунце грану.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
прва четврт месечева, Растворити груди поносито, Поклонити се на све стране; Погледаћу небо житно високо: Незнана са гране птица пева, Ко сребром ковано дрво вито, И све је ново и опет као лане.
Сонети на водама Пролећа ево, младе гране листају, Копне снегови, визије многобројне, По свој се земљи воде нове блистају: Човек тад трчи на ставе непробојне.
Ко се то игра пољем са девојкама, Од чијег су то даха гране задрхтале, И цветови са воћки попадали, Чије су то стопе по травама?
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Није? Врбак је оно? Није? Угледа Старац на месечини неко џиновско дрвеће, крошње у небо полетеле, гране као девојке косе опустиле, а лишће се на ветру попут сребрних рибица љеска.
Насмеја се Белутак: шта му може ветар, шта таласи? У сан о планини Белутак уђе, кад зачу запомагање Коралне Гране. — Помози, брате! Спаси! Сви су побегли, шта да радим? — јаукала је Корална Грана, а срце Белутка пунило сажаљењем.
Како је тиха, како глатка била површина воде! Како блиставе и нежне гране врба, врхови трава, лет свица! У ноћи пуној мириса трава спуштале су се звезде и попут сребрних лептирица падале на
»Шта знају оне о очима младића? Шта о језеру и о тишини која као сребрни лабуд на њега пада чим у сумрак поцрне гране врба? Шта о свирали чобанина?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
окречана, Па ко да су вјетри снијег нанијели — Спрам јаркога сунца она се бијели, А ноћу, кад јасна мјесечина гране, Под широким дудом сва трептати стане...
шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.
'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?
Опаљен гледаш у оловне дане, И нигдје сунца да се теби јави, И боли тресу рањене ти гране. У твоме врху у разданак плави Не чујем више птица поздрав врео, Но јаук дуги што сву земљу дави.
вије — Гмиже и пузи и полако гриска, Овдје по долу и ту по врхунцу, Травке и цвијет и корјења ниска — Стабла и гране, заметак и трунцу Сваку; и гвожђе, земљу и кам голи...
1911. СРЦЕ Из долине реке, из копаља трска, Путања ме води у голетне стране. Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.
Како топло шуми њен краљевски вео Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ, И запиње лако за гране дрветâ И мак црвен што се по стазама сплео. Како ли ме грли и целује мило!
1912. ЛЕПТИР У врху села Јела Козлиће пасе и све се вере, Савија гране И с гране бере Лешњике ране По брегу. Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није.
1912. ЛЕПТИР У врху села Јела Козлиће пасе и све се вере, Савија гране И с гране бере Лешњике ране По брегу. Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није.
Преко зида и сад висе гране ротке, С којих ме плод румен у детињству зваше; И мени је — кô да куком наврх мотке Снова свијам рачве и крадем
Лагано на мурве, смокве и гранате Испе се у валу, сва сјајна и драга; Смијући се, озго, с једне гране на те Рујни гримиз изли из свога крчага. А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио.
Шуме пјесме врела, И раним пупком пупе голе гране. Ово су часи великијех дјела: Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Везаних руку, он је кадар да седморицу непријатеља растави с душом. Од његовог даха „уз јелу се узвијају гране“. Од његове руке гине знаменити турски јунак Тале од Орашца.
А кад Марко бритку преби сабљу, бојно копље сломи наседмеро, па га баци у јелове гране. Узе Марко перна буздована, узе њега у десницу руку, па га баци с Урвине планине а у сиње, у дебело море; па топузу
брка, панули му по малим пушкама, сјају му се токе кроз бркове кано мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране; необична ока и погледа, необичне слике и прилике. Па да видиш, мој брате Мујага!
брка, и у њег су пали по пушкама, и покрили пушкам’ тепелуке, — сјају му се токе кроз бркове кано мјесец кроз јелове гране кад обасја од петнаест дана; око главе пера и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па
вранчићу, црни брци пали до пушака, сјају му се токе кроз бркове кано мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране, необична ока и погледа, необичне слике и прилике, оно ти је Петар Мркоњићу; оно су ти све браћа рођена, сви изгинут
пушака, и покрили пушкам’ тепелуке, сјају му се токе кроз бркове кано мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране; око главе перје и челенке, девет пера, дван’ест челенака, а трин’есто ноја тице крило, па се крило на чекрк
Ту их бјеше ноћца застанула; указа се један огањ живи, побратиме, кроз јелове гране; рече ријеч Сењанин Тадија: „Није л’ мати родила јунака да отиде огањ да уводи: ил’ су Турци или су хајдуци?
“ Скочи Комнен на ноге лагуне, а узима пушку по средини, одвуче се кроз јелове гране. Кад он дође до огња живога, те погледа иза танке јеле, али сједе Удбињани Турци, међу њима Хасан-ага Куна, пију вино
Још нариче Милић барјактаре: „Чарна горо, не буди јој страшна! Црна земљо, не буди јој тешка! Вита јело, пусти широм гране, начини ми заручници лада! Кукавицо, рано је не буди, нека с миром у земљи почива!
под гору јелову, уврати се на воду чатрњу да почине и да воде пије; баци очи под јелу зелену, ал’ с’ од јеле разасјале гране.
Када јунак из травице дине, уз јелу се узвијају гране. Притиште га Мустај-беже Лички су тридесет и четири друга, измаче му свијетло оружје.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
и јадан И понављао ЈА САМ ГЛАДАН О СВЕТО НЕБО О МОЋНЕ СИЛЕ БАЦИТЕ ЈЕДНО ПЕЧЕНО ПИЛЕ Уто се јави Гавран са гране НЕ ДАЈЕМ НИШТА ЗА ГОТОВАНЕ ДОСТА ЈЕ БИЛО МУФТЕ ДАВАЊА ПРОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ИЗМОТАВАЊА ПЛАВИ КАКТУС И КЛЕКИЊЕ
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ђаволи ме одерали, ако прокисне и за највећег пљуска! — повика Стриц одозго с гране. — Ја ћу читав дан пресједити под овом буквом, па да пада не знам каква киша.
— Ајој, закла ме! — препаде се дјечачина, па се успуза сасвим у крошњу дрвета и уклијешти се у гране. — Аха, шта ћеш сад?! — злурадо дочека Николица и сједе под букву заједно с кујом. — Одлази одатле!
Тамо је она дубока јаруга, понор гдје увире поточић, дрекавац, уух! Пажљиво размичући љескове гране, он се шуљао ивицом Гаја, загледао трагове, тражио није ли негдје недавно сјечено.
У логору је бомбардовање причинило приличну пустош. Набројаше четири дубоке јаме од бомби. Многе гране околног дрвећа биле су поломљене, једно дрво упола ишчупано из коријена.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она девојачки и стабло, деца су гране; радилство живо, живу и беседљиву роду гранасту; светско с благословом наспоривање, последњим домаћином спомен и
ПРСТЕН НА ПРСТУ У Богу ваља да смо тако израсли, кано гране на дрвету; ш њим тако се држати и боравити кано невеста с младожењом, ка пчела на цвету, ка новци у кеси, и птићи у
« Кроме свију, један је финик надвисио дрвета својим узрастом: Лист му је сврха бео, а гране управе од сред стабла једнако му до врха скупљене ошиљасто стоје.
Оздо, ко корав је и храпав; гране му усукате, — Врло га је мучно покрасти. Мучно да се може ко успузати на њега; род му је на самом врху.
Те ето, мала она од лозе израстлица, у велики и врло родан виноград расплоди се; толика ширина из њега би, да му гране преко река прелазе и шири се до мора и хатар му с хатари састаје се до краја земље.
Проби шњиме кроз плочу камениту у земљу. Ту га тако укорени ома, те би дрво и гране на све стране испусти. Тадар страг она тројица стојећа рекоше му: — Евстратије, само себе рад ли учинио си то чудо?
И од онога дрвета ломећи гране, свима помало раздадоше на благословење однети сваки своме дому. ДВОР У ЕФЕСУ Апостол Тома будавши већ тамо у великој
Коса смртна не пробира траве; знајте, слепа је! Ништа није имао, него је опао и кроз гране пропао. Повећма се лепи смола неголи восак; пре се младић свикне злу неголи коме добру.
[Хоће] јазавац да буде вук и миш мачак. У злоби и оседесмо! Од свеца преласно слепац буде. Пропадне кроз гране и на цедилу остане. Ко милује правду, тај Бога милује. С лажом се меште губера покривамо.
Други даје и наспорује, а другом се за то захваљује и пешкеш му се носи. У корену су и гране с воћем родним. Није по јакости и кадрости беседљивца, него беседа је по разбирању слушаоцем. Пре воде бунар се копа.
чувара томе свом миљку да се не покраде; ако бих одредио којих од мојих домашњих чељад, то ће га погазити теке исто и гране му поламати и ниушто ће бити и запустити га.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Црна Ташаноо, — закука Таска — црна и триклета друшкеее! Тражи си криво дрво сас две криве гране, па једну за теб’ а другу за мен’ црну тетку, да се бесимо зашто живот веће немамо!... — Што, мори?...