Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље
” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно
) Само се види што није могло у град стати јербо је град мален: — преонуло око града женско и мушко као рој за грану. Чујеш само јаук жена була и писку деце. Зауставимо војску. Наместим страже, да се војска близу робљу не прикучује.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И, као, Станко приђе, узе Маринка, диже га и обеси о једну грану... „Сад види — рече му — шта ћу од твога Крушке урадити!... Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...
— Придигните га мало! — рече Станко. Зека, онако висок, диже га сасвим до гране. И Станко привеза појас за грану... — Сад пуштај!... — рече он. Пустише. Маринко се копрцну два-трипут, очи му искочише, а језик испаде из уста.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И ту шуми с њима, дајући, полако, Мору коју грану, ветру листак који: И, кô срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. — Сама врба стоји...
ГНЕЗДО Плетем своје гнездо изнад ваше главе, Топлије од гнезда у орла и ласте; Ветар отме грану или влакно траве, А, кô цвет џиновски, оно ипак расте.
кључ и прва тајна Свег бола на земљи; у твој врч се саспу Све крви и сузе; пустињо бескрајна, Сунца очајања где грану и заспу. КЊИГА ТРЕЋА: ЦАРСКИ СОНЕТИ Пријатељу др Војиславу Д.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Али ви, данашњи младићи!... Онда се пљесну руком по челу: — Ох, шта ја, грешна у бога, радим!... Мећем девојци грану на пут!... Иди!... Иди!... Иди!... Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врата И отвори их!
— дераше се Нинко. Додаше му. Он дохвати котао оберучке. Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га заниха и баци на проваљено мјесто.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Још да ми није овог балсума... па дође ми поникад да нађем какву криву грану, па да... — Да се обесиш, је л’...? — Не — пресече је бојтар брзо, као да хтеде побећи од криве гране — него да
Африка
Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А говорио је скарадно. Већ на првом преноћишту, у Грану, натерао је Исаковича да се коцкају и узео је неколико талера Павлу, па се при том церекао.
одмакла од Будима, у брдовитом крају, застала су, у подне, на једном пропланку, са којег се видик ширио далеко, према Грану. Божич је решио да ту ручају.
Била је од бола пала на колена, поред оца. Девојке, у њеним годинама, каткад – рече – не знају шта раде. Он има, у Грану, пријатеља, међу официрима, па ће набавити Исаковичу нов шешир – овај, и тако, више не ваља.
Ноћио је код једног сербског комерсанта, у сербској вароши, испод рушевина тврђаве у Грану. Капетан, који је допутовао са Божичем, смештен је у комшилуку, код апотекара арцибискупије.
Чуо се само лавеж паса. Ноћ је прошла без икаквих догађаја. Шта је Божич тражио у Грану, Исакович није знао, али је, из разговора, наслутио да се ради о неком новцу, Деспотовича, који је Кречаревич раздао
Исакович није знао, али је, из разговора, наслутио да се ради о неком новцу, Деспотовича, који је Кречаревич раздао по Грану, а Божич дошао да тера. Божич се, сутрадан, пред подне, вратио, из вароши, псујући сербску мајку.
Фамилија је идуће преноћиште имала у Рабу. Исакович је, у Грану, ћутао и крио се, у страху да га не открију у контумацу, и био је сретан, кад је Божич кренуо.
Учинили су му се још сиромашнији, него у Грану, и Рабу. Све је даље одлазио од света, у ком је дотле живео, где је своју фамилију имао, где се добро осећао.
Фамилији ништа није рекао о томе. Као да је неко, невидљиво, огромно, уво, чуло, како сад Исаковичи, откад Сунце грану, о Кијеву, о Росији, о Костјурину, лепо говоре, из штапсквартере Витковича почеше да падају, као кускуни са неба, не
Гомиле досељеника у Нову Сервију, па и росијски мужици из околине, скупљали су се, кад Сунце грану, ту, да виде одлазак Костјурина, и параду. Било је у том свету и Татара и Козака.
налазила би га да седи на једном пању, насред авлије, своје, то јест Жолобовљеве куће, и да, бритвом, деље, неку грану, неко шибље. Његов хусар јој је рекао да тако седи, сатима.
па кад је тако, што не оде и изабере неко усамљено дрво, на обали Дњепра, па се не обеси, на неку високу, усамљену грану? А и Воронцов се смејао и подвикну му: Отвечајте!
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!
Црњански, Милош - Сеобе 1
За један трен, она виде, бледо, јутарње небо напољу, део крова и једну грану, затим се узана светлост одшкринутих врата, на зиду, опет сузи и затвори у мраку.
пијана биволчина кирасирска, који људе бије балчаком по носу и нити их испитује, нити их саслушава, већ их веша о прву грану.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Нероткиња, на пример у Хомољу, нађе дивљу трешњу, савије њену грану па се трипут провуче испод ње и сва три пута каже: „Како ти ниси јалова у свој род, тако и ја да не будем у свој род!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Женске и младиће стојећке држаху за оглаве крупну стоку, или чуваху ситнију. Кад сунце грану, све што бјеше крштено прекрсти се и призва небеску силу у помоћ, највише ријечима: „Сунце на помол, господ бог на
Послије јутрење духовници и ђакон обукоше владику за архијерејску литургију. У исти мах, кад она започе, грану сунце, а на гумну, пред манастиром, зачу се тутњава, рзање коња и људски гласови.
Онда се опет промијени вријеме. Једнога вечера дуну бјелојуг, а до дана растопи сав снијег. Кад сунце грану, Цетињско поље бјеше право језеро; али након два дана вода се оциједи и земља се исуши, те по подне и владика изјаха
у опанцима, бриђаху табани, а онако сустала, неиспавана за много ноћи, ухвати тврд сан, те се пробуди пошто сунце грану. Домаћица је мијесила. Она викну с врата малог Ђузу и рече: — Здрав освануо, Јанко!
Могуће је и да ћу ноћити у селу, дакле нека се ништа не брину! Сунце му грану на поданку планине и домало стиже у браство, гдје затече раднике у послу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне
нашег неба, Што сијасте кô што треба, Звезде трепте, звезде сјају, Али данка још не дају, Ђорђе дође, сунце грану, А Србији дан освану.
Ал' и овде Бог је помогао, И овде сам здрав читав устао, Доватио грану и купину, Успузô се стени на висину; Дођо тако превесело ванка, Па угледа опет бела данка, Избави се таме и
3оро бела — ма гле турског јада! Сунце грану — ох јад тек је сада. Пламте њима браде на све стране, А полећу тикве обријане, Срб удара и тамо и амо — Но да
И гле свану, и сунашце грану, Ал' већ бојак притискâ пољану, Е се Турци макли пређе зоре, А испали Србињи из горе, Сусрели се, заметнули јаде —
Али грану од истока сунце, Те погледа оној гори чарној, И угледа, па се разрадова, А гдје не би, побратиме мио! Кад на сусрет
Та данас ће, данас Драго моје доћи, Брже, драги, брже, Дане ми у ноћи!“ И зорица сину, И сунашце грану, Она узе суде, Оде низ пољану. И већ ето стиже На ту реку ледну; Око јој се оте, Уз матицу гледну.
О сунце јарко, де укажи лице, Па тисни од нас ове лаживице! И сунце грану, ал' не грану нама, Већ грану брдим', грану долинама, Где наши чили јунаци се баве.
О сунце јарко, де укажи лице, Па тисни од нас ове лаживице! И сунце грану, ал' не грану нама, Већ грану брдим', грану долинама, Где наши чили јунаци се баве. Да л' сунце њи је угледало здраве?
О сунце јарко, де укажи лице, Па тисни од нас ове лаживице! И сунце грану, ал' не грану нама, Већ грану брдим', грану долинама, Где наши чили јунаци се баве. Да л' сунце њи је угледало здраве?
О сунце јарко, де укажи лице, Па тисни од нас ове лаживице! И сунце грану, ал' не грану нама, Већ грану брдим', грану долинама, Где наши чили јунаци се баве. Да л' сунце њи је угледало здраве?
Да л' сунце њи је угледало здраве? Сунашце грану — дође већ и пладне, Сунашце зађе — ето нојце ладне, По дола већ се и по брди спусти, И брда, доле, покри мрак њен
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хтедох да се удаљим, али нисам могао. Ти спази ту забуну. Досети се, па плану, уздрхта и наслонив се на грану од вишње, шану обамирући од плашње и среће: — Па шта?...
Млада их и младожења служе. Само је један фењер, окачен о грану кајсијину, осветљавао озго. На среди дворишта бунар, а око њега се сјаји разливена вода.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Проблаговала с' у лаком сану суморну зиму народног стида, ал' већ и теби пролеће грану, сарајске чини са тебе скида; сунце слободе и крстов значе, млада ће крила да ти озраче.
Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, к'о песма славља у зорин свит, сваку ми махом залечи
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш и ти, не знајући рашта то радиш. Живјећеш и ти тридесет година!
казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор. Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од приче, најзад, пјесма се прави, другарство тврдо по свијету слави. У земљи Врапца Црвенога на цвјетну грану славуј пао и пуним гласом од срца свога, пјесмицу ову запјевао.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Јесте! АГАТОН: Може бити, јер и покојни Мата је био тако нешто мало накрив. ПРОКА: А видиш ли ову грану овде? АГАТОН: Видим! ПРОКА: То је покојни чика Риста Николић. АГАТОН: Кој' чика Риста? ПРОКА: Ујак покојног Мате.
То су, видиш, ове четири гране што иду наниже. АГАТОН: Видим! ПРОКА: А видиш ли ову грану што виси од Мике наниже? АГАТОН: Видим, па шта? ПРОКА: То сам ја. АГАТОН: Ти? ПРОКА: Јесте, јер ја сам Микин син.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
„Саплету“ се некако преко плота, или „занемоћају“, па улете у прво двориште. А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се „заките“. Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак.
Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану. Људи се усправили. Хтели би да кроз онај кукуруз виде дело својих руку.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Он се приближи Љубици, наже се мало к њој и прошапта јој: — Сутра ћу вам донети брилијантску грану... Сва гори као ватра. Хоћете ?... Да дођем, а?... Али нећу, ако ме ви не зовете...
Као да је боловала читаву недељу, тако се изменила. Намршти се, па оде к столу и опет стаде разгледати грану; очи јој светле живље, а усне се осушиле, поцрнеле од ватре. И сад је обузима дрхтање, а глава све јаче стеже и заноси.
Гле, дечко пролази сокаком... звиждуће и маше одељаном палицом... Одједном је завитла и удари о крушкову грану, која се пресамитила преко плота. Паде неколико жутих, зрелих крушака...
њим, пратећи га очима и веселим погледом, док не замаче за врљике, па онда дохвати палицу и стаде разгледати крушкову грану, нема ли још која зрела жутица... — Ах, па ја га знам ! То је од оних првих Гојкових четвртака... Или није?...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.
БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ 18. Божић, Божић бата На обоја врата, Носи киту злата, Да позлати врата И обоја побоја. 19. Грану сунце иза брда, Весело, весело! Није сунце него Божо, Коледо, коледо! Носи игру за појасом, Весело, весело!
Ману игром на јунаке, Коледо, коледо! Јунаци се разиграше, Весело, весело! Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше.
сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на невјесте, Невјесте се разиграше. Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше.
Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђевојке, Ђевојке се разиграше. Грану сунце иза брда, Није сунце него Божо, Носи игру за појасом, Ману игром на ђечицу, Ђечица се разиграше.
мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто, Да је за што, не бих ни жалила, Већ за једну грану рузмарина; Зашто сам је у суботу брала, У неђељу другом повиђела, Пак се за то расрдио на ме.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти
Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао. Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири, свему што је било сазидано уврх гора?
При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на ону грану своје породице која је, у Србији, од Путника, направила име Путниковић.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело су жуборили потоци.
Па кад постељу трновиту ману, На њој остави крви своје росу — А кад сунце грану, Трн се црвеним, слатким плодом осу... 2.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и међу зеленим ораховим листовима угледаш жуту крушку...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Источњак вјетар дуну те стаде шушањ витијех јела и борова — али се Црногорци не пробудише. Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама и тице по гранама, али Црногорци не копорнуше. Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи!
Једва у мрак нађоше се на оној истој лединици гдје прије починуше. Мјесец грану и затече их гдје полажу у гроб Мишана.
Срећом, домаћи им бјеху кратковиди. Тако проведоше зиму, а кад прољеће грану, кад се први пут након толико, опет састаше са стриком, весељу њихову не би мјере.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Расточи црвић и најздравију бачву. — Ружној дјевојци и огледало је криво. — Сави прво грану, па убери јабуку. — Свака сјекира себи маљ начини. — Свако звијере своје оружје има.
“ Убио ти бог ту моју хитњу! — Рекао пуж кад се двадесети дан припео на грану, па се оклизнуо и пао! А зашто шиче на свеца?
(и духне низа се). 3 (Кад пође у коло, узме се за грану какве воћке! па се окрене на ону страну, где јој је драги, и дрмне граном, говорећи): Ја дрмнух граном, а грана
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом по зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор. Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало-помало, утоли сасвим, онда се поврати склад и у цркви. Свако се препаде своје грјешне
Њеколико капљица кише падоше му на руке, те се прену од сањарије и погледа пут истока, гдје кроз облак сунце грану. Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако
Кад сунце грану, Бакоња угледа подаље њекога ркаћког попа и момка пред њим. Бакоња ободе бијелца и стиже га. Бјеше крупан човјек,
Већ чим сунце грану, уз брујање звона, покрену се сав шарени народ, те загуши цркву и притисну пространо гробље око ње.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
угарак су осут жишкама што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за чуперке дрвећа и љуља, гибак, увек млад и најбржи.
— Морате обојица да ме чујете! — Вукашин осећа да падање дуго траје, па викну као да се хвата за грану. Можда су га истерали из службе? обрадова се Аћим.
“ Ђорђе је осећао да се љуља на танкој грани, али се, ипак, грчевито држао за ту грану коју је у мраку случајно дохватио. „Дај ми га, Толе“, унео му се у лице. „Ту ти је пред кућом.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Устрашено пиштећи, птићи су га голицали по голој кожи. Не издржавши, дечак их избаци из кошуље, па се спусти на грану ниже. Чу само њихов тупи пад и истог трена опази како су му ногавице панталона постале дугачке, предугачке.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И ту шуми с њима, дајући полако, Мору коју грану, ветру листак који; И, к'о срце, себе кидајући тако, Тужно шуми живот. - Сама врба стоји... Ј.
мени зора к'о да једном свану; По мрклој ноћи где северац реже Ослави јутро дивотно и свеже, И јасно сунце први пут ми грану. Ја жељах да сте вечно покрај мене; Да моја љубав никада не свене; И венац лепих жеља ја сам плео.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Својим законом полуге и правилима равнотеже, Архимедес је створио нову науку, статику, главну грану механике, која је и дан данашњи основа модерне технике.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ти је готово и не познаш!“, јављала су писма. „Хоћемо ли и ми најзад доћи на зелену грану? Хоће ли доћи дан да се и ми сакупимо на једном мјесту? Није ли и тебе већ заморио тај живот?” Дошло је и то.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
На то старац рече како се не може пети, него затражи да му див савије грану, па да сједе и да се одмори. Див га послуша, сави грану, и старац усједе на њу, но див пусти грану, она тандркну и
Див га послуша, сави грану, и старац усједе на њу, но див пусти грану, она тандркну и далеко одбаци мога старца, тако да прескочи ашламу, и паде
Див га послуша, сави грану, и старац усједе на њу, но див пусти грану, она тандркну и далеко одбаци мога старца, тако да прескочи ашламу, и паде на један грм гдје је био зец, и у оном
Пузаћеш се уз дрвеће и скакати с гране на грану; што видиш да раде други, радићеш и ти, не знајући рашта то радиш. Живјећеш и ти тридесет година!
казавши им кад чују труба да затруби, онда да иду на њезин глас њему у помоћ носећи сваки пред собом зелену шумнату грану, а он отиде сам у царев двор. Кад тамо, а то жена са слугама сама у двору, а цар отишао у лов.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Све ово покренуло је нову грану технике, бежичну телеграфију која се касније развила у радиотехнику. Без Хелмхолца, не само експериментална
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
За један трен, она виде, бледо, јутарње небо напољу, део крова и једну грану, затим се узана светлост одшкринутих врата, на зиду, опет сузи и затвори, у мраку.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама), Накитимо грану танким свећицама, Запалимо свеће нашим дечицама
Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама), Накитимо грану танким свећицама, Запалимо свеће нашим дечицама.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ако не сазнах љубав и успавах свој ум, Па ми је празан дан који још дошао није, Ко грану која се издужује у узалудан шум Нека ме недостојног ветар обавије.
Краков, Станислав - КРИЛА
Батаљон је целога дана остао ту припијен уз падине дубоке јаруге. Покаткад би прснуо шрапнел и откинуо коју грану. Осакаћено лишће би као киша падало по згрченим војницима, а шупље јаучући летела је кроз зрак кошуљица. — У—уп...
Петровић, Растко - АФРИКА
Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Нека јој темељ вихор разноси, Као паперак тице немоћне Што га је силан оркан дочепô, Да га у вису недогледноме На грану стави црног страшила, Где ће га беси неба љутитог Предати гневу муње огњене, Да му ни онај делић једини Ништавог
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сад нек' суди тко му драго и на коју страну, Љубов мора све побједе одржати грану; Више има који љубе млада и јунака Него дјеце с дрјахлих старци и маторих бака; И веселих чада више у силног
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
од само два десетерачка стиха ведрог, обесног и подсмешљивог тона ("Иде лола и подиг'о главу/ зап'о носом о дудову грану").
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Бршљан се употребљава и у љубавној дивинацији. Девојке уочи младе недеље или петка откину грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, савију је у венац и кажу: »Сунашце на заходу...
Кад је Ирод наредио покољ деце, онда су Јевреји, идући из куће у кућу, метнули бршљанову грану на сваку кућу где су дете погубили, да се не би поново у ту кућу навраћали.
Венац испод кога ће се на Ђурђевдан водити овце на мужу веша се о л. грану (СЕЗ, 16, 136). Л. шибљика има изванредну моћ (упор.
, под којом се нико не сме одмарати ни спавати, нити се сме близу ње настанити. Неки човек откине грану, па му побесни коњ; а кад је грану вратио, коњ му оздрави (Софрић, 148). — Култ л.
Неки човек откине грану, па му побесни коњ; а кад је грану вратио, коњ му оздрави (Софрић, 148). — Култ л. је од давних времена у декаденцији, вероватно је да је та декаденција
, да не би било урекнуто (ЗНЖОЈС, 7, 388). У Приморју, када чобани на Вариндан крену овце од куће на пашу, уберу грану л. и обавију је себи око врата (ЗНЖОЈС, 10, 157). Тога дана овце се на пашу терају граном од л. (ЗНЖОЈС, 6, 320).
Код Власенице има гроб некаквога хајдука, који је ту погинуо. »Сваки човјек који онуда наљегне, баци по једну грану на тај гроб; јер ко не би бацио, о том кажу да ће обољети.
Позната фраза »метнути девојци грану на пут« (то јест, »смести је чим да се не може удати«, Вук, Посл., 3430) постала је у овим асоцијацијама, с обзиром на
Путници који иду у Скопље или се враћају из Скопља у Јањ, одмарају се на том мјесту и бацају на нега по једну грану, да их леђа ,не боле̓« (ГЗМ, н. с., 26, 1971, 67).
Ћипико, Иво - Пауци
—Не можете ви к'о ја! — пецну га дјевојка. —Да могу! — одазове се Иво. — Узмимо сваки своју грану. — И он привину једну плодну к себи... А сунце се све боље спушта низа стране дола.
— Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи? — Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити дјевојка. Онда пусти задњу грану, одмаче се, скиде крто с руке, те га положи на земљу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Посматрао сам такве који скачу као мајмуни са гране на грану, а нигде се не скрасе, оне који се удобно шетају само по равним и добро утрвеним путовима, опрезне који стају корак по
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Види га лисица, па под грану дође, И гаврану птици говорити пође: „О, да красне птице, и перја лепога! Ал' штета, што нема гласа никаквога!
Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће! Хај, урани па устани, Све већ чека – на тебека! Сунце грану па засветли По дворишту поје петли. Па и голуб већ полеће Да уграби зрнце веће!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИТА (спази до чешме младу јабуку са правим, младим гранама. Прилази и најлепшу грану, којом се продужава стабло, ломи и чисти јој лишће за штап.) СЛУШКИЊА (уплашено): Па зашто, бре, то изломи?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Али се није обесила. Уметници су били сви последњи Влаовићи. Пала је мртва низ грану, лака, сува, равна црној земљи. Ипак људи узму да брину о погребу. Али о Лексиној сахрани, ко и како да брине!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
држало је седнице гдекад на дрвљанику, али много чешће чак горе на ораху, на коме би сваки министар узјахао по једну грану.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— говорили су јетко људи, гледајући искривљене гране маслина. Киша намах престаде. Небо заплави и сунце грану. Са земље је одисала лака пара, као да се пуши, а сивозелени листови маслина постадоше опет сјајни и сва природа
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само. Или ти је срце птица што је ногом везана за грану У мраку: Сваки час труди се да полети, крилима залепрша, А онда је мртвије обешена. Као храну, Прождире туберкулозу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Жбун га је сустизао, брзином ветра, а иза његових леђа згушњавало се дрвеће. Док дланом о длан: грана се везала за грану, лишће сплело. Дечак се осети као рибица у густој мрежи. Стаде. Стаде и жбун.
Подиже Старац руку, дохвати врбову грану, и гле чуда чудовита, гле чуда невиђена: листићи хладни и тешки, од чиста сребра исковани један о други ударају, као
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сад је видим, ено по танану платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
Са таласа твојих, кô љиљан бијела, Пружала је њему вила ловор-грану, Гријала му срце на подвиг, на дјела, И коњицу плела гриву рашчешљану. Она и сад живи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
старог сликарства у књизи Текстови и фреске), као да неверне љубе није било и пре феудализма (види Фрезерову Златну грану) и после феудализма (види Вукову песму Невјера љубе Грујичине), као да се позајмице из писане књижевности, којих
Марка, узе мене из крви јуначке, па ме метну за себе на Шарца, однесе ме у гору зелену, па ме метну на јалову грану; из небеса ситан дажд удари, те се моја крила поопраше, и ја мого с крил'ма полетити, полетити по гори
Како Марко књигу накитио, књигу врже на јелову грану, откуда је с пута на погледу; златан дивит у бунар бацио; скиде Марко зелену доламу, просторије је под јелом по
говори Алилу: „Де се попни јели на кичицу, и понеси дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрени га камену Котару, па покупи поље под Котаром, и уфати на граду капију: јесу ли се отворила врата, а јесу ли
поговора нема, оде Алил јели у кичицу, и однесе дурбин од биљура, па му пружи седам кољенаца, наслони га на јелову грану, окрену га камену Котару, под Котаром поље покупио, и на граду уфати капију, па он стаде Мују бесједити: „А мој брате,
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Чекај, чмавало једно, сад ћеш видјети! Мачак пограби подужу суву грану, распали њоме по карти и хитро скочи иза велике букве.
Сивац само стригну ушима као да ће рећи: — Можда јесам, а можда баш и нисам. Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер?
— досјети се Николица. — Зове мене. — Умири је, враг с њом! — прошишта Стриц. Николица се спусти на најдоњу грану и провири. Куја је нетремице пиљила у правцу њихове букве, затезала узицу и жалосно цвилила.
— Ха, ту смо! Ухватио се за најнижу грану и онако крупан и јак с необичном лакоћом испентрао се на букву, пипкао нешто горе око стабла и однекле извукао неки