Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
« И сва та галама оде право Пурковој кући. Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Хркао је, стригао, као пањ у Хртковцима, дувао, а пробудио се ујутру, бунован, тек кад је и Сунце грануло. А кад је отворио очи, виде, и чу, како му се гласно смеју. Имао је шта да види.
Сад зна да јој дете беше на самрти и да би било умрло, да није оног медика довео. Са њим им је Сунце грануло! Гледала га је мирно, али радосно, својим крупним, широм отвореним, зеленим очима, чије су трепавице, заиста, имале
Зечеви су, пред колима, претрчавали, а лисице су вириле из јаркова. Кад је Сунце грануло, Исакович виде и једну срну. Била их је пустила, да јој приђу, сасвим близу, а побеже, као ждребе, тек кад је Павле,
Исакович више није ни легао. Тек што је Сунце било грануло, Исакович је исплатио рачуне у свом трактиру и сишао, у кола, која су по њега била дошла.
Није после таквих разговора, дуго, могао да заспи, и био је будан док Сунце није грануло. Вишњевски му, међутим, опонирање није узимао за зло.
Била је права мати његовој деци, од првог дана у Кијеву. Кад је пролеће грануло, тај официр се могао видети, сваког дана, у прозору своје куће, како седи, и посматра, оне своје сународнике, који су
То, дебели, то, бар то, да заборавим, дошав у Росију.“ Тако је био, опет, задремао, и тргао се тек кад је Сунце грануло. Водич његов, на коњу, у седлу, стајао је пред њим у блату и посматрао га.
Павлу Исаковичу се, тада, учини да пролеће, које је било грануло у Кијеву, мора бити, прелази и кроз Сибир, и да се пролеће, у Росији, протеже, ваљда, чак до Леденог мора и Кине и
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пролеће је било грануло свом снагом и топло лето на прагу. Ноћивајући у трави, која више није била мокра, мада је зором увек било дивне,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она веља брука Што окаља Србина са Вука.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
По служби, пошто му поп још опоја и окади гроб родитеља и сина Милуна, врну се дома. Сунце таман грануло бјеше кад се они враћаху. Дан бјеше ведар и свјетао, прави Ђурђев данак.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Баш да одем!“ — Бакоња остави суд, пак отрча пред мађупницу. — Ковачу, млинару, дижите се! Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! Слуге промрмољише њешто изнутра.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Они ће причати... Уживљава се у онај тренутак. Само је грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Пролеће, не оно обично свакогодишње, већ оно велико, епохално, грануло је човечанству после вековног зимског сна; оно загрева моју душу и чини ме срећним што сам га доживео.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Кажем ја да ми ово на неки збор изгледа, а видим лепо, Илија се сав озарио. Да је наједанпут грануло сунце, не би се он тако био развеселио. Збунио се Илија, па не уме уста да отвори.
И сунце понова грануло. Па се клатимо на седиштима према томе како се воз треска. А ја велим Илији Илићу: „Ама шта сам ја говорио вама, гос’
У зору кренемо даље и, како је почело да раздањује, није нам тешко било наћи Васиљевац. 7. октобра поподне грануло је сунце. Магла, која од јутрос беше обавила границу, диже се као да ју је неко руком однео.
Јучерањег дана пред саму ноћ добили смо заповест да заузмемо Дренак на нож. После кишнога дана пред ноћ је грануло сунце и обојило жутом, мртвачком и жалосном бојом ливаде и пропланке око нас.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
У таквом расположењу упутих се на Калемегдан који лежи у близини Министарства. Ту је пролеће већ грануло и испунило ваздух својим мирисом, који се кроз грло завлачи до самог срца.
Колико је пута Сунце прошло кроз пролетњу равнодневицу, толико је пролећа грануло. По току тропских година зелени и опада лишће, процвате и свене цвеће.
И Африка се види јасно, преполовљена по свој својој дужини границом дана и ноћи. У Египту је грануло пролеће. Долина Нила зелени се, између жућкастих пешчаних мора.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Умирали су војници у масама, да им се ни имена нису могла побележити, потом све ређе, и кад је грануло пролеће, њихова лица била су помало румена, а очи сјајне. Једнога дана преместили су нас на супротни крај острва.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Невјеста ми стаде вечерати, свијетли јој Бојичић Алиле... Кад свануло и сунце грануло, таде узе свијетло оружје, и посједе коња големога, па отиде на тамничка врата.
Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: „Бог т’ убио, ага Бећир-ага! Што доведе к нама Радојицу? Јер га синоћ објесио ниси, већ се